Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske, predstavljena je u sali „Ivo Andrić“ na beogradskom Sajmu knjiga.
O ovoj knjizi govorili su direktor izdavačke kuće Mali Nemo Milan Orlić, recenzent knjige, istoričar Nebojša Jovanović i sami autori.
Izdavač je predstavio knjigu kao poduhvat kakvih nikada nije dosta u srpskoj istoriografiji i kulturi. Zahvalio se autorima na predanom istraživačkom radu bez čega takvo delo ne bi ni moglo da nastane.
-Veoma mi je drago što sam dobio priliku da budem izdavač takve knjige koja je značajna za istoriju ali je istovremeno i pisana jednim pitkim, književnim stilom – rekao je Milan Orlić, dodajući da knjiga “ Svi srpski vladari“ može da se čita i kao hronološka celina, i kao zasebne priče, kao i da je namenjena svim generacijama, od dečjeg uzrasta do odraslih ljudi.
Istoričar Nebojša Jovanović je rukopis ocenio očekivanim uspehom, budući da je sa autorima već sarađivao i poznaje njihov rad. Osvrnuo se na detalje ubistva kneza Mihaila na Košutnjaku, podsećajući prisutne da tuda verovatno stalno prolaze i da duh nesrećno stradalog srpskog kneza, jednog od najprosvećenijih i najobrazovanijih vladara tu obitava.
Pisac i novinar Dijana Dimitrovska zahvalila se izdavaču što se odlučio da štampa knjigu, što ih je, kako je navela, učinilo veoma srećnim, a „nadam se i još ponekog iz publike kada knjigu pročita“.
-Knjiga je nastajala dugo i predano – rekla je Dijana Dimitrovska. – Kamen po kamen, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovo zdanje u koje smo smestili 38 vladara. Ako ste se ikada zapitali koliko je vladara od prvog Nemanjića do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića bilo, onda je odgovor – 38. Počeli smo od rodonačelnika dinastije Nemanjić, Stefana Nemanje, koji je bio značaj ne stoga što je bio prvi u nizu, već zato što je, kako je zapisao njegov sin i biograf, Stefan Prvovenčani, bio “ sakupljač izgubljenih delova svoga otačastva i obnovitelj“.
On je, dakle, sakupio ono što je nekada bilo celo. Pre Stefana Nemanje postojala je država i to kakva. Akademik i istoričar Miloš Milojević nabrojao je 53 vladara u prenemanjićkom periodu. Ali, mi se još nismo usudili da zakoračimo u to daleko i maglovito doba, za koje nedostaje mnogo podataka i koje, budući da je na rubu istorije i pseudoistorije, ume da da sklizne u svoju suprotnost. To ne znači da nećemo obrađivati i to duboko prošlo vreme.
Autorka je istakla da je u rukopisu 38 vladara sa različitim titulama, od župana, kraljeva, careva do despota.
_ Tu su neverovatne privatne povesti naših vladara koje deluju kao film – istakla je Dijana Dimitrovska. – Ako pomislimo da se nešto prvi put događa, varamo se. Sve se već dogodilo. Sve je već bilo, samo su glumci drugi. Imali smo kralja koji se pet puta ženio, pa smo imali kralja koji je zaveo katoličku monahinju, pa kralja kome su oteli ženu, pa kralja koji se dva puta ženio istom ženom, imali smo vladare koji su svoje sinove koji su ustajali protiv očeva, tako surovo kažnjavali da su ih oslepljivali, onemogućujući im da ikada sednu za presto jer slep čovek u srednjem veku nije mogao da vlada.
Ali s druge strane, od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava osnovao samostalnu srpsku pravoslavnu crkvu, nastalo je dvojstvo – vladar i crkva – koje je donelo mnogo dobra. A zatim, kada se iz dvojstva rodi trojstvo – vera-kralj-otadžbina- Srbija će dobiti najsnažnijeg zaštitnika jer ništa tako ekfikasno nije čuvalo granice, državu i narod kao to univerzalno trojstvo.
– Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe na hiljade veličanstvenih hramova kojima se dive pokolenja i koji i danas predstavljaju izazov i graditeljima i umetnicima. Nažalost, mnogi od njih nisu na teritoriji Srbije ali su u našim srcima i molitvama.
-Ogromna reka vremena ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao potok koji žubori i pripoveda o tom slavnom vremenu i događajima, ne dozvoljavajući čitaocu da to vreme i naše pretke zaboravi – kazala je Dijana Dimitrovska. – Takođe, ova knjiga je jedan mali kamen koji drži branu nadirućem globalizmu koji sve uniformiše i boji u jednu boju, ne dozvoljavajući osobenost ni državi ni čoveku.
Nebojša Đorđević, publicista i novinar istakao je da je rad na knjizi bio naporan ali i da je istovremeno predstavljao za njega veliko zadovoljstvo bez koga, kako je rekao, ne može da nastane ništa ni dobro, ni lepo.
-Trudili smo se da od toliko informacija i toliko “ debelih“ istorijskih tomova napravimo pitke i kratke priče i nadam se da nam je to pošlo za rukom. – rekao je Nebojša Đorđević i dodao da su priče začinjene književnim duhom .
Govoreći o srednjovekovnoj Srbiji autor je istakao da ona ne samo da je bila samostalna već je bila i poštovana i cenjena od svih evropskih država toga vremena.
-To se najbolje vidi – kazao je Nebojša Đorđšević – po sporazumima i ugovorima koje je Srbija potpisivala, ali i po tome koliko su eropske države želele da im Srbija bude saveznik i prijatelj, pa su često svoje ćerke princeze, sestre i bliske rođake udavali za srpske vladare. U međunoradnim diplomatskim ugovorima srpski jezik, kako je zabeleženo u dubrovačkim spisima, bio je jedan od tri međunarodna diplomatska jezika,pored turskog i grčkog.
Gledano geografski, i tada, kao i sada Srbija se nalazila na ruži vetrova, gde je Srbija bila ruža a vetrovi, jači sa zapada nego sa istoka, oko nas, često razorni kojima je ona odolevala.
-I ne samo politički, zapad je pokušavao i verski da nas preoblikuje. Za sve nas, i one koji su rođeni u prošlom veku i u ovom, ovo je knjiga koja ukazuje da treba da budemo ponosni na svoju istoriju, veru i baštinu, pa čak i malo uobraženi. U tome će svakako pomoći i ova knjiga koja je za nezaborav naše istorije.
Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske,koju je štampala izdavačka kuća Mali Nemo, biće predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, koji počinje sutra i traje do 27. oktobra.
Ova knjiga sažima 9 vekova srpske istorije i predstavlja 38 vladara, koliko je, inače, Srbija imala u svojoj istoriji počev od Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića.
Rukopis Svi srpski vladari nastajao je dugo i uporno, kako su istakli autori.
– Cigla po cigla, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovu kuću srpskih vladara. U veličanstveno zdanje istorije smestili smo 38 ličnosti koje su kroz istoriju vodile srpski narod. Krenuli smo od dinastije Nemanjić, od 12. veka. U period pre Nemanjića, koji je baš dalek, maglovit, nejasan i neuhvatljiv, nismo se usudili da se uputimo, što ne znači da se nećemo. Poznato je da je srpska država pre Nemanjića bila jaka, da je imala nekoliko dinastija, i svoje uspone i padove. Bila je to država koja je imala svoju celinu, a zatim izgubljene delove, kako Stefan Prvovenčani navodi za svoga oca Stefana Nemanju, kazujući da je on „ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”. U ovom rukopisu su vladari za različitim titulama: srpski župani, kraljevi, carevi, despoti koji su rukovodili državnim tvorevinama i organizacionim društvenim strukturama: kneževinama, kraljevinama, carevinama,despotovinama. Imali smo čak i despote, a da uopšte nismo imali državu u pravom smislu reči već prosto izbegli srpski narod pred turskim osvajačima koji je potražio spas u Ugarskoj. Imali smo i (poslednjeg) srpskog kralja koji nije imao ni kraljevstvo ni domovinu. Krenulo sse od prvog Nemanjića, od rodonačelnika ove dinastije, koji je počeo da stvara državu koja će u srednjem veku imati nesagledivne razmere, ali će kasnije, tokom svoje istorije biti i na kolenima, ili je uopšte neće biti- kazao je Nebojša Đorđević.
-Ovaj rukopis je kao film. U njemu može da se „vidi“ kako su živeli vladari i njihove porodice, kakvo je bilo država, narod, susedi, vojska, naoružanje, stanovanje, putevi…On je neka vrsta razglednice: ekonomske, etnološke, vojne, diplomatske, psihološke razglednice iz 12,13. i tako redom do 20.veka. U ovom rukopisu se može sagledati kako se razvijala država ali i crkva, dva stuba neraskidivo vezana, koja su jedno drugo podupirali i nadograđivali. Od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava formirao samostalnu srpsku crkvu, svi srpski vladari su za nju bili izuzetno vezani. Oni su za života gradili svoje veličanstvene zadužbine, po završetku vladanja predavali se monaškom životu, a neki su i posle smrti postajali sveci. Istorija nas uči da je u tim vremenima ukorenjeno moćno, univerzalno trojstvo: vera, kralj i otadžina koje je najsnažnije čuvalo državu. Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe hiljade predivnih hramova, zadužbina naših vladara i velikaša, znakova da su ti ljudi nešto učinili za državu, narod i buduća pokolenja. Tragična novovekovna istorija, nažalost, otela nam je deo teritorije, a sa njom je odvojena od matice i srpska baština. Te zadužbine, manastire, crkve, rodna mesta, kamene mostove i nestale dvorove čuvamo u sećanju i na ovaj način – kroz zapise, istorijske priče i podsećanja. I, nadamo se, da tako gradimo svest da ono što je deo naše kulture, tradicije i istorije – nikada ne sme da se napusti i zaboravi. Ogromna reka vremena od devet vekova ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao mali potok, koji žubori i priča priču o prošlim vremenima, ne dajući čoveku da je zaboravi- istakla je Dijana Dimitrovska.
Car Dušan Nemanjić (1308 – 1355) će možda najviše proslaviti srednjovekovnu Srbiju. Moćan i veliki kao i tri države zajedno kojima je vladao. Potpisivao se kao car Srba, Grka i Bugara. Za njegove će vladavine Srbija dostići neslućene granice i biti sila na Balkanu. Zbog te moći i njega će zvati Dušan Veliki ili Dušan Silni.
Taj epitet odlično će mu pristajati ne samo delom – nego i likom. Neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika,“ kralj među svim ljudima svog vremena“, kako je pisao Filip Mezier, uveliko slavan zbog svog junaštva, Dušan je izazivao divljenje svojom pojavom.
Imao je krupne izrazite oči, duguljasto, plemenito lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego svetle nemanjićke puti. Na slavnoj fresci u manastiru Lesnovo njegov lik ima snagu i daleko uprt pogled, pogled od hiljadu godina, kakav se, inače, u freskopisanju, kako kažu stručnjaci, sreće obično samo kod Hrista Svedržitelja. Dušan je na njoj svestan vlasti koju predstavlja. Kao i svi Nemanjići i on je odličan vojnik, uz rodonačelnika Nemanju, svakako, najhrabriji. U diplomatskoj veštini nije briljirao ,verovatno stoga što mu zbog onolike snage nije ni trebalo diplomatskog dovijanja.
Od kralja Milutina, kod koga je, inače, proveo kao talac nekoliko godina, nasledio je stabilnu i moćnu državu na Balkanskom poluostrvu. Sva je sreća što od svog dede nije nasledio i njegove ne baš uzorne osobine, cinično su primetili istoričari.
Za vladarsku poziciju, naime, morao je takođe da se bori na isti način kao i drugi Nemanjići pre njega. Oca Stefana Dečanskog svrgnuo je sa vlasti, a zatim ga i zatvorio u tvrđavu Zvečan, gde mu je otac ubrzo i umro.
Bio je znatno topliji i iskreniji od dede Milutina, za razliku od njega imao je samo jednu ženu, koju je nežno voleo, kao i svoju decu.
Silni car koji je suvereno gospodario Balkanom, pokorivši susede, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni Stracimirović, bugarskoj princezi, koja je prilično uticala na državne poslove i na njega lično.
Do braka sa Jelenom došlo je na insistiranje bugarskog cara Aleksandra, čija je Jelena bila sesra. Car Aleksandar je želeo da u Srbiji dobije prijatelja, što se i dogodilo kada se o Uskrsu 1332. godine mladi srpski kralj venčao sa Aleksandrovom sestrom Jelenom. Prošla je godina kako je na državnom saboru u Svrčinu, na Malu gospojinu krunisan za kralja, 1331.godine.
Kralj u braku sa kraljicom naredne četiri godine nije imao dece, pa se u tajnosti radilo na tome da se on zbog toga s njom rastavi.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je otac sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
Nije baš sjajno startovala vladavina Stefana Nemanjića (oko 1166-1227/28) koga je njegov otac veliki župan Stefan Nemanja odredio za naslednika prestola kao srednjeg sina, umesto najastarijeg.
Početak njegove vladavine biće u znaku gorčine starijeg brata Vukana zbog nepravde ali i u neprekidnom strahu da će ga nezadovoljni stariji brat svrgnuti sa prestola, što će se zaista kasnije i dogoditi.
Sve vreme svoje vladavine a i posle u dvogoidišnjem izgnanastvu Stefan Nemanjić će se za presto koji mu je otac ostavio boriti potiv starijeg brata i njegovih moćnih saveznika koji su gledali svoje interese. Vukan sve vreme kuje zaveru, čak i dok je otac Stefan Nemanja još živ i u Hilandaru, svojoj veličanstvenoj zadužbini gde tihuje sa sinom Savom, i posle očeve smrti 1199. godine. Traži pomoć i od pape sa kojim je u dobrim odnosima.
Ali i Stefan koji shvata da bez podrške velikih neće uspeti da se održi na pretestolu, stupa u kontakt sa papom i traži krunu za sebe.
Kada Vukan za to sazna silno će se naljutiti i u savezu sa mađarskom vojskom krenuće 1202. godine na brata. Stefan Nemanjić moraće da se skloni u Bugarsku, gde će sagledati lošu situaciju po sebe i tražiti rešenje.
Sreća će mu se ubrzo osmehnuti, kada su se Mađari povukli iz srpskog Braničeva pred naletom Bugara, Stefan se vratio na presto velikog srpskog župana dok se Vukan povukao u Zetu.
Tako se te 1204. godine ostvarila očeva želja da Stefan vlada Raškom, a da Vukan bude veliki knez jedne oblasti.
Kada se Stefan ustoličio na čelu srpske države, u istoriji Balkanskog poluostrva počelo je jedno novo razdoblje. Srušeno je Vizantijsko carstvo pod naletima krstaša (Četvrti krstaški rat). Nastanak više novih država na tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. Balkan se podelio na dva tabora. U jednom su bile države verne vizantijskom duhu: Srbija i Bugarska dok su u drugom bile nove države koje su bile za latinsku politiku.
Osnivanje Latinskog carstva u Carigradu Stefan Nemanjić je mudro pratio. Miran je ostao i Vukan u Zeti.
Braća su se pomirila tek kada je Sava iz Hilandara početkom 1208. godine doneo očevo telo.
