Bila je toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!
Stefan Nemanjić je to i uradio, postavši prozapadni srpski vladar.
Ali, taj potez je bio duboko taktički i omogućio mu je da dobije papsku krunu, a da država koju je tek bio preuzeo od oca stekne status međunarodno priznate kraljevine.
Ako je to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.
Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube) bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.
Poticala je iz vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.
Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je pristala da se uda za Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.
Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.
U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.
Kraljević Marko je najpopularnija istorijska ličnost kod Srba svih vremena. Bilo je u našoj bogatoj istoriografiji i hrabrijih, i jačih, i moćnijih – ali niko nije bio toliko voljen i obožavan kao on. Popularan za života, još popularniji kroz prohujale vekove, toliko se duboko urezao u srpsku baštinu da i danas živi svoj dugi život od bezmalo 700 godina. Zaborav mu nije mogao ništa.
Veličanstveni lik viteza i junaka čuvala je tolike vekove narodna poezija ali i istoričari, arheolozi, slikari, umetnici, pesnici, pisci – sakupljajući delove srednjovekovnog mozaika. Jedan takav čuvar naše prošlosti, Marko Aleksić traga za istinom,a mozaik je pokušao da sklopi u knjizi „ Marko Kraljević“
-Marko Kraljević je moja omiljena ličnost o kojoj sam napisao knjigu sa namerom da osvetlim ovaj slavni epski lik sa istorijske strane i sačinim njegovu prvu biografiju kao ličnosti koja je zaista živela u srednjovekovnoj Srbiji – kaže Marko Aleksić, autor knjige „ Marko Kraljević u razgovoru za naš časopis.- Kad budermo nestali, a svi nestajemo, i kraljevi i prosjaci, ostaće iza nas priča i istorija. Možda će nekome značiti da odmotava istorijska klupka, koja su zamršena i često tendenciozna. Kao što meni znači da odmotavam istorijska klupka. Ohrabruje što je istina na našoj strani.
O Zašto je Kraljević Marko kao niko drugi toliko voljen i poštovan?
-On je odrastao u vreme kada je na srpskom tronu bio kralj a zatim i car Dušan. Mladom Mladi Marko je odrastao u sredini u kojoj su se vrednovale ratničke veštine i viteške vrline. U to vreme viteštvo je imalo duboke moralne norme i Marko je imao i šta da nauči i na koga da se ugleda. Car Dušan je bio sjajan ratnik, koji je širio granice svoje države. Ali nije samo ratovao. Preduzeo je i reformu državne administracije i sačinio 1349. godine poznati Dušanov zakonik koje se smatra jednim od najvažnijih srednjovekovnih spomenika slovenskih naroda.
o Odakle su Mrnjavčevići?
-Najstariji podaci o poreklu porodice Mrnjavčevića govore da potiču iz Hercegovine. Dubrovački pisac Mavro Orbin zabeležio je u 16. veku predanje da je bio jedan siromašni plemić Mrnjava, iz oblasti Zahumlja, u Livnu u današnjoj zapadnoj Hercegovini. Vlastelin po imenu Mrnjan pominje se oko 1280. godine u službi srpske kraljice Jelene poznate kao Anžujske u Trebinju. Ne zna se gde se Marko tačno rodio. Pretpostavlja se da se rodio između 1335. i 1340. godine. Njegov otac Vukašin i majka Jelena imali su četiri sina: Marka, Andrejaša, Ivaniša i Dmitra i jednu po imenu poznatu ćerku Oliveru. Neki izvori pominju još jednu ćerku Milicu, a moguće je da je imao još braće i sestara koji nisu doživeli zrele godine.
O Marko Kraljević se dva puta ženio istom ženom? To je neobično i za danas, a kamoli za srednji vek? Kako se to dogodilo?
– Marko se dva puta razvodio i dva puta ženio istom ženom, Jelenom koja je bila u domu Hlapenovih ali je bila ćerka slavnog vojvode Preljuba, oficira cara Dušana koji je poginuo, a njegova udovica Irina se preudala za Radoslava Hlapena. Marka je zapravo oženio otac VUKASIN. U to vreme, brakovi nisu prepuštani slučaju, niti ličnom izboru. To je politički postupak. Mrnjavčevići su se orodili sa Hlapenovima
O Kako su se razvreli?
– Kada su Mrnjavčevići došli na vrh države, apetiti su im porasli i, po svemu sudeći, sin je poštovao i dalje odluke oca i Marko se razveo od Jelene i oženio se Teodorom, takođe iz političkih razloga.
O Druga žena je bila iz današnje Hrvatske?
– Mislim da je Teodora dolazila iz porodice Šubića a Vukašinu je tada odgovaralo da ima širu političku koaliciju. Međutim, godinu dana kasnije, Vukašin je poginuo na Marici i opet su se političke okolnosti usložile. Nezgodna je situacija i Radoslav Hlapen odlučuje da pomogne Marku, odobrava ponovo brak sa Jelenom, ali Marko mora da se razvede od Teodore. Sigurno je i da je Hlapen ispunjavao želju poćerke Jelene.
O Da li su Marko i Jelena imali decu?
-Marko je imao bar jedno dete sa njom. Moje istraživanje dopušta mogućnost da je imao možda tri ali za jednu ćerku koja se zvala Irina sam uveren. To zaključujem na osnovu podataka o Jeleni koja se treći put udala, ali već ima odraslu ćerku Irinu koju udaje za jednog italijanskog viteza. Na osnovu toga sam zaključio da bi Irina mogla biti rođena samo u braku sa Kraljevićem Markom.
O Ko bi rekao da se žena u srednjem veku tri puta udavala?
-Ponekad imamo previše stroge, pogrešne i stereotipne predstave o našoj prošlosti doživljavamo je kao mračno doba iako je naše srednjovekovno društvo po mnogo čemu bilo zrelije i razvijenije nego što pretpostavljamo. U tom kontekstu i Jelena, zapravo, posle razvoda, živi sasvim slobodno, ima svoje posede, svoj društveni život.
o Koja vam je istorijska ličnost posebno draga?
-Jelena Lazarević, ćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Udala se za Đurđa Balšića, a pošto je on umro, preudala se za vojvodu Sandalja Hranića Kosaču. To je fascinantna osoba. Nju je izuzetno poštovala njena sredina. Ratovala je sa Venecijom, tada moćnom zemljom Evrope koja je ucenila čak i njenu glavu! A , zamislite, velika Jelena odlazi kod Dubrovčana, uzima brod i pravo ide u Veneciju! To može samo Srpkinja.
O Kakava je bla srpska sredjovekovna viteška vojska?
-Veoma ozbiljna i organizovana. Nama je danas tesko da razumemo u kojoj meri su srpski srednjovekovni ratnici bili zaista pravi vitezovi sa svim osobinama i obeležjima tog zvanja. Ali on nije bio takav. Silan je, moćan, jak. Jaše velikog, bojnog konja, nosi skupu opremu koju finansira car. Na osnovu jednog popisa dubrovačkog trgovca kod koga je jedan vitez cara Dušana založio opremu( posle je došao vitez Palman i sve otkupio) znamo tačno šta je nosio. Srpski vitez je imao grudni oklop, metalni koji se zove korača. Bio je to najmoderniji pršnjak, ispod je nosio verižnu košulju ili narodski brnju, onda metalne štitinike za potkolenice i natkolenice, rukavice, 6 šlemova od čega 3 ogromna, viteška sa čelenkama ili cimerima na nemačkom. Njihovi konji nisu obični već veliki,uvežbani da u boju budu prave mašine. Kad je juriš srpskih vitezova to su tone besnog mesa i čelika koji juri na vas i nema ideju da se zaustavi. Može samo da vas sravni sa zemljom ili da pobegnete. Turci su ovakve odrede srpskih vitezova nazivali železni breg čiji juriš nijedna živa sila nije mogla da izdrži pa su im se suprodstavljali tako što su kopali jarkove i podizali drvene palisade iza kojih su ih gadjali strelama“.
Srpska viteška vojska bila je veličanstvena vojska, baš kako i pesnik kaže, silni oklopnici bez mane i straha.
Radoslav Nemanjić (oko 1192-1235) bio je vladar koji je državi darivao ono što drugi vladari nisu – mir. Za vreme njegove vladavine, a kasnije i tokom vladavine njegovog brata Vladislava, Srbija je bila pod jakim političkim uticajem moćnih suseda: epirskih Grka i Bugara. Zahvaljujući tako moćnim zaštitinicima tadašnju Srbiju – niko nije smeo da uznemirava.
Država se tada nije širila, ali se nije ni smanjivala. Bila je u relativnom blagostanju.
Stariji sin Radoslav, koji je prvi nasledio krunu od svog oca Stefana Prvovenčanog 1227/8, kada ga je krunisao njegov stric arhiepiskop Sava, oženio se ćerkom Teodora Epirskog, koji će za par godina postati najmoćniji vladar na Balkanu, pošto je osvojio Solun i pošto se proglasio za cara. Srpski kralj Radoslav poput svoje države bio je u potpunoj zavetrini svog moćnog tasta.
Kao sin jedne grčke princeze Evdokije i kao muž druge grčke princeze Ane Anđeline Komnine Dukine osećao se i sam progrčki. Njegov zaručni prsten ima grčki natpis, grčki se potpisuje na poveljama. Ne ponosi se lozom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka.
Grčki je naziv i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on počeo prvi da kuje u Srbiji, po uzoru na novac svog dede, cara Aleksija.
Na njega, kako pišu srpski letopisci, ima jak uticaj njegova supruga Ana Anđelina Komnina Dukina koju nazivaju „nova Dalida“, govoreći da mu je ona potpuno zavrtela mozak.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je otac sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u ondašnje vreme razumevali baš svi Srbi među sobom. Radivoj Radić, profesor i vizantolog , objašnjava i zašto:
– U srednjem veku je postojao fenomen diglosije, postojanja dva jezika, narodskog na kome se usmeno sporazumevalo, i učenog kojim su pisane knjige – kaže Radivoje Radić.- Oni su se u znatnoj meri međusobno razlikovali. Tako je bilo ne samo u vizantijskom svetu i u latinskom svetu zapadne Evrope, nego i u slovenskom svetu. Teško da bi nepismeni Srbin iz sredine XIII veka, kome bi čitali hagiografske spise onovremenog duhovnika Domentijana, koga smatraju najboljim srpskim srednjovekovnim piscem, razumeo njegovu monumentalnu i svečanu retoričnost i obilje pozivanja na Sveto pismo.
O Da li je moguće rekonstruisati muziku koja se slušala na srpskom dvoru?
-Stručnjaci za istoriju srpske muzičke umetnosti smatraju da nema odgovarajućih zapisa na osnovu kojih bi se moglo vaspostaviti kako je zvučala onovremena muzika. Oni, eventualno, dozvoljavaju mogućnost da se unekoliko pretpostavi kakva bi ta muzika mogla biti. Na drugoj strani, u raznim izvorima (bogoslužbenim pesmama, književnim spisima, arhivskim dokumentima, u natpisima na ikonama, freskama, minijaturama) pominju se muzički instrumenti. Očito je da su ti instrumenti bili raznovrsni i vrlo rasprostranjeni, a među njima su timpani, gusle, svirale, trube, zvona, gajde, strune, laute. Poznato je, na primer, da se na guslama sviralo na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog koji je sedeo u čelu trpeze i „blagorodnike veselio bubnjima i guslama“.
O Da li biste mogli da nam opišete kako je bio odeven vlastelin ili običan čovek, šta je jeo, kako se zabavljao?
-Pripadnici nižih slojeva su odeću izrađivali u svojoj kući pre svega od lana (košulje, donji veš) i vune koju su bojili prirodnim materijama (list dunje ili višnje, razno korenje). Od ovčije kože su pravljeni kožusi, čakšire, ogrtači, ali su korišćena i krzna drugih životinja – lisice, vuka, zeca, medveda, kune. Odeća vladara i plemstva šivena je od veoma skupocenih i raskošnih tkanina koje su dopremane iz Dubrovnika i italijanskih gradova. U taj materijal su bili utkani motivi flore (loza, lišće) i faune (čaplje, lavovi, orlovi), a najpoznatije tkanine su bile aksamit, brokat, kadifa, velut. Za postavu je korišćena laka svilena materija sandao koja se u srpskim izvorima zove čenda. Od skupocenih krzna spominju se hermelin i zibelin. Tkanine su ukrašavane zlatnim vezom, rubinima, biserima, smaragdom.
O Da li je u srednjovekovnoj Srbiji bela boja bila znak žalosti?
Kada je reč o boji koja je označavala žalost, veruje se da je to najpre bila crna boja. Kada je doneta Rastkova odeća sa Svete Gore, ljudi su oblačili crninu. Međutim, čini se da je srpski dvor docnije prihvatio vizantijski ceremonijal i da se žalost ispoljavala nošenjem odeće bele boje.
O Koji su bili najpoznatiji srpski dvorovi? Kako je moguće da nijedan nije izdržao vekove?
-Srpska srednjovekovna država nije imala prestonicu u pravom smislu te reči sve do izgradnje Smedereva (1428–1430) koju je izveo despot Đurađ Branković. Istina, njegov prethodnik i ujak, despot Stefan Lazarević, držao je Beograd od 1403. do 1427. godine, ali zato što su mu ga privremeno ustupili Mađari. Knez Lazar je za svoju stalnu prestonicu uzeo Kruševac. Srpski dvorovi su bili sagrađeni od propadljivog materijala, drveta, tako da nisu odoleli vekovima. Inače, srpski vladari su veći deo godine putovali srpskim zemljama: zimi su se nalazili u toplijim mestima, a leti su boravili u planinskim područjima. Najvažniji srpski dvorovi u srednjem veku nalazili su se na Kosovu. Bili su to Pauni, Svrčin, Štimlje i Nerodimlje. Kao mesta gde su se vladari zadržavali i izdavali povelje pominju se Zvečan, Jelač, Brnjaci, Novo Brdo, Debrc, Prizren, Prilep, Ser, Skadar, Skoplje.
O Da li postoji neki dinastički brak sklopljen iz ljubavi?
-Politički brakovi su predstavljali veoma omiljeno i rasprostranjeno oružje u bogatoj riznici srednjovekovne diplomatije. Ipak, bilo je primera ljubavi. Teodora Kosara, najstarija kći bugarskog cara Samuila, na prvi pogleda se zaljubila u očevog zarobljenika Jovana Vladimira (998), zetskog vladara, i pred oca je izašla sa rečima da će radije umreti nego se udati za nekog drugog. Savladan roditeljskom bolećivošću, Samuilo je pustio utamničenog Jovana Vladimira, blagoslovio taj brak i priličio svečanu svadbu.
O Da li istoričari znaju više o Jeleni, prvoj ženi Milutina Nemanjića? I da li je ona jedina Srpkinja vladarka?
-Brakovi Stefana Uroša II Milutina su bili i ostali velika istorijska zagonetka. Najpre se smatralo da se srpski kralj ženio četiri puta, pa je u daljem proučavanju počelo da prevladava uverenje da se Milutin ženio čak pet puta i da je vizantijska princeza Simonida njegova peta žena. U najnovije vreme se, međutim, iznova veruje da su posredi ipak bila četiri braka. Što se tiče njegove prve žene, za koju se verovalo da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena, danas je to mišljenje dovedeno u sumnju. Nedostatak izvora je uzrok što je ovo naučno pitanje puno kontroverzi. Ako se pogleda tablica vladara dinastije Nemanjića, dva zlatna stoleća srpske srednjovekovne istorije (1166–1371), upadljivo je da su se u sedam pokolenja, počev od Stefana Nemanje do cara Stefana Uroša V, svi vladari ženili inostranim princezama.
O Poznat je vaš stav da bi se srpska državnost trebalo računati pre Nemanjića?
-Srpska država je nastala davno pre Stefana Nemanje i on se nikako ne može smatrati njenim osnivačem. Jednostavna činjenica koja se, očigledno, veoma često gubi iz vida, kazuje da je prednemanjićki period bio znatno duži od vremena Nemanjića (pet vekova prema dva veka). Ako ne pre, a ono najkasnije od sredine IX veka, može se govoriti o srpskoj državnosti. Dakle, Stefan Nemanja je bio samo jedan u nizu velikih župana koji su vladali srpskim zemljama. Naravno, neizmerne su njegove zasluge za uzdizanje srpske srednjovekovne države i osnivanje najslavnije srpske srednjovekovne dinastije.
O Koje su dinastije vladale pre Nemanjića i iz kojih izvora to znamo ?
-Izvorni podaci kazuju da je prvi imenom poznati srpski knez bio Višeslav koji je vladao oko 780. godine, da ga je nasledio sin Radoslav, a njega, takođe, sin Prosigoj. O vladavini ove trojice knezova ništa nije sačuvano, a iscrpniji podaci sačuvani su o Vlastimiru, Prosigojevom sinu i Višeslavovom praunuku, koji je vladao u četvrtoj i petoj deceniji IX veka. Taj niz vladara koji se nastavlja do polovine X veka čini najstariju srpsku dinastiju – Višeslaviće (u literaturi ih nazivaju i Vlastimirovići). U sledeća dva veka, XI i većem delu XII stoleća, smenile su se još dve srpske dinastije – Vojislavići koji su vladali Dukljom i Vukanovići. Nemanjići su, dakle, tek četvrta srpska dinastija, ali uistinu najvažniji vladarski rod koji je srpske zemlje predvodio tokom dva „zlatna“ veka (1166–1371).
Najvažniji izvori za ranu istoriju Srba su „Spis o narodima“ vizantijskog cara-pisca Konstantina VII Porfirogenita, Anali Franačkog kraljevstva, Letopis popa Dukljanina.
O Šta je vama lično bilo najinteresantnije, proučavajući taj period?
-Na mene je naročit utisak ostavila dugotrajnost Vizantijskog carstva. Kako je pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država „sa ove strane Kineskog zida“ koja je u Hristovoj eri toliko dugo trajala, čak jedanaest stoleća (IV – XV vek). Ona, koja je bila neponovljiv amalgam rimskog državnog uređenja, grčke kulture i hrišćanstva, menjala se i prilagođavala novonastalim okolnostima (da nije bilo tako ne bi toliko dugo opstala), ali je velikim umećem, a pod krilaticom očuvanja starih običaja, ostavljala utisak „promišljene nepromenljivosti“.
U slavno doba srpske istorije, početkom 13.veka, na zemlje kralja Dragutina Nemanjića i ugarskog kralja Vladislava napadali su dvojica bugarskih velikaša, braća Drman i Kudelin. Išli su protiv njih i Mađari i kralj Dragutin ali, nažalost, neuspešno. Kada su krenuli da otimaju teritorije, srpski kralj Dragutin pozvao je u pomoć svog brata kralja… Read more: Manastir Vitovnica, životni dah igumana Hrizostoma
Čuvaju naši manastiri kao spomenari, prastare slike naših predaka, a Mileševa, kraljevski manastir kraj Prijepolja, u blizini srpsko-crnogorske granice, čuva lik našeg prvog arhiepiskopa. Prodorne oči Svetog Save, boje duboke vode, živo nas gledaju sa južnog zida crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem u Mileševi. Tu ga je ovekovečio nepoznati slikar još za života, ostavljajući srpskom narodu neprocenjiv… Read more: Manastir Mileševa i njegovi besmrtnici
Marija Bubanj voli život u Americi. Voli taj fleksibilan sistem koji ceni talenat i na svaki trud odgovora otvaranjem vrata. I njoj je Amerika otvorila vrata i pomogla da krene svojim putem devedesetih, kada je dobila priliku da studira muziku na čuvenom Roosevelt Univerzitetu u Čikagu. -Kada sam stigla u Ameriku shvatila sam koliko mogućnosti postoji… Read more: Marija Bubanj, muzika koja transformiše ljude
Niko ne zna šta će sutra biti, ali ako istorijom upravlja univerzalni zakon, ciklizam, onda je budućnost predvidiva, pa onaj ko poznaje istoriju neke zemlje, može da spozna i njenu budućnost. Istoričar Todor Vulić koji poznaje ciklizam, i kroz brojne knjige dokazuje da se sve ponavlja, zna šta Srbiju čeka. – Osnovni postulat istorijskog ciklizma… Read more: Istoričar Todor Vulić: šta čeka Srbiju u narednom periodu
