Prepisivao je Mirosavljevo jevanđelje 7 godina i devet meseci! Ali prepis jednog od najznačajnijih spomenika srpske pismenosti duge hiljadu godina – ni tada nije bio gotov. Trebalo mu je uraditi korice, na čije je osmišljavanje novosadski kaligraf Svetozar Pajić Dijak potrošio još godinu i kusur. Ali, ako je utrošeno vreme i trud na jednu vrednu knjigu 9 godina, koliko je onda cena takve knjige? Svetozar Pajić Dijak, u razgovoru za Balkan City Magazine, odgovora citatom iz starih knjiga.
– “ Kaligrafu i njegovoj obitelji obezbediti smeštaj u dvoru sa svim privilegijama kao dvorjanin za svo vreme prepisa ili pisanja knjige i po završetku prepisa kaligrafu isplatiti 18 plata velmoža u zlatu”.
Zlatna slova kaligrafska
O Dakle, mnogo?
– Da. Moje Miroslavljevo jevanđelje jedino može da otkupi ruski predsednik, mada sam gospodinu Putinu 2016. godine, u Ruskom domu, u Beogradu, poklonio jedno fototipsko izdanje. Kažu da je Hadži Ruvim, koji se bavio izvorno kaligrafijom,“ zlato topio i njime sitna slova pisao”.
o Koliko ste do sada naših rukopisnih knjiga prepisali?
-Prepisao sam više od 47 najlepših stranica Četvorojevangelija koja se nalaze u knjižnoj riznici manastira Hilandara, sa idejom da tu lepotu naše istorije predstavimo našem rodu. Tri puta Dušanov zakonik, jedan sam poklonio manastiru Đurđevim Stupovima, dva su kod mene. Prepisao sam Miroslavljevo jevanđelje koje sam prepisivao sedam godina i poslednjih devet meseci u manastiru Kovilj. Tada mi je trebalo još dve godine da mi se otvori izgled korica. Zatim, Mali molitvenik, Otkrovenja, Dečanski ciklus, Karejski tipik iz Sopoćana, Apokalipsu, Poslednja vremena. Uradio sam više od 50 svetitelja sa troparima, isto toliko molitvi kao pojedinačne kaligrafije. Radio sam prikaze dečanskih fresaka u minijaturi, prikaze manastira u stilu starih majstora, 13 motiva Hilandara, 13 motiva Raško-prizrenske eparhije i 18 motiva fruškogorskih manastira. Mnogo toga još je urađeno na pergamentu. Moje kaligrafije se nalaze kod mnogih velikodostojnika celoga sveta.
O Zašto se vaš prepis Miroslavljevog jevanđelja ne izlaže po svetu i Srbiji, pošto original ne sme da se iznosi?
-Ja sam lično prikupljao sredstva da prikažem Miroslavljevo jevanđelje u Novom Sadu. Trebalo je da se organizuju izložbe po svetu, London, Pariz, Njujork, ali – ništa od toga. Konfučijev instit je želeo da organizuje izložbu u Kini, rekli su da dođem sa primercima do Kine, a oni dalje sve preuzimaju. Ali niko u našoj državi nije bio zainteresovan. U Ministarstvu kulture kažu da me podržavaju i blabla, oni su tamo samo poltroni i srpstvo i kultura im uopšte nije interes. Država ćuti i kao da se stidi svoje milenijumske pismenosti i neće da kaže da je ogromna većina srednjovekovnih knjiga na Balkanu napisana na srpskom jeziku. I to u vreme kada su kraljevi evropskih zemalja bili nepismeni!
Pravednost Duašnovog zakonika
O Da li se sećate koje ste prvo delo prepisali i kako?
– Privukla me je pravednost Dušanovog zakonika. Kupio sam akvarel papir, patinirao svaki tabak ručno kao što je stara knjiga od 500 godina. Moja žena i ja smo vijali guske po selu Gardinovci da nakupimo pera i da ih napravim tako da mogu pisati, pravio sam boju od više vrsta bajceva i reč po reč, rečenicu po rečenicu. Posle ide šivenje tabaka, pa koričenje u kožu, pa sečenje okova i kopči od metala. Sve je to trajalo mesecima i radom od jutra do sutra. Ispalo je jedno vredno i lepo delo.
O Da li današnja deca znaju čime se bavi kaligraf?
-Generalno ne. Opšta spoznaja je da je to neko pisanje. Ali deca koja učestvuju u kolonijama školskog uzrasta – znaju. Evo sutra imam besedu o svom pristupu pisanoj reči u kaligrafskoj radionici o.š. Sveti Sava u Sremskoj Kamenici, koja traje već više od 10.godina, čiji su radovi fantastični… zato što imaju fenomenalnu učiteljicu koja ih velikim srcem uči.
O Zašto ne možete da prenosite svoje znanje drugima?
-Imam zabranu prenošenja svoga znanja i iskustva, osim monasima i monahinjama u manastirima. Tu zabranu primio sam od pokojnog vladike Artemija, i toga se držim i zbog nje sam srećan. Kada sam pitao vladiku zašto da svoje znanje ne prenosim, rekao mi je :“ Znaš da onaj nikada ne spava i zamisli sada da ti svu tu lepotu pristupu i pisanoj reči nebeskog naroda preneš nekome ko je opsednut, a po manastirima Sopoćani, Zočište i drugim, imao sam prilike da ih gledam, šta mislite šta bi oni pisali tim božanskim pismom…
Izložba
-Do danas nisam povezao stranice prepisanog Miroslavljevog jevanđelja da bi cela knjiga sa svim stranicama mogla da se predstavi ljudima na izložbi. Knjiga ima 360 stranica i može da stane u oko 40 ramova obostranom predstavkom. Tako posetioci izložbe mogu da vide sve stranice Miroslavljevog jevanđelja.
Smisao rada
O Šta naručuju ljudi od kaligrafa?
-Knjige niko ne poručuje jer naš bogati čovek će pre kupiti „roleks“ sat nego istorijsku vrednost. Vladike poručuju himne ljubavi za nečija venčanja, što je prelepa vrednost. Ljudi poručuju svetitelje sa troparima kao slavske ikone. Radim unikatne povelje, za vladike blagodarnice, zahvalnice, rođendanske čestitke suprugama i deci… To su vrednosti koje večno ostaju onima koji ih kupe, ali sa tim vrednostima ostaje i moja večna ljubav prema lepoti.
O Da li kaligrafija ima budućnost u digitalnom dobu?
-Računar nikada neće moći da stvori takva dela kakva mogu da stvore ruke, um i srce.
O Šta vodi kaligrafa poput vas da prepisuje važna istorijska dela?
-Mene lično u tom stvaralaštvu rukovodi misao da ostavim nešto istoriji i narodu. Ostavio sam. Sada slobodno mogu da putujem na drugi svet spokojan.
Bila je toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!
Stefan Nemanjić je to i uradio, postavši prozapadni srpski vladar.
Ali, taj potez je bio duboko taktički i omogućio mu je da dobije papsku krunu, a da država koju je tek bio preuzeo od oca stekne status međunarodno priznate kraljevine.
Ako je to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.
Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube) bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.
Poticala je iz vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.
Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je pristala da se uda za Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.
Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.
U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.
Kraljević Marko je najpopularnija istorijska ličnost kod Srba svih vremena. Bilo je u našoj bogatoj istoriografiji i hrabrijih, i jačih, i moćnijih – ali niko nije bio toliko voljen i obožavan kao on. Popularan za života, još popularniji kroz prohujale vekove, toliko se duboko urezao u srpsku baštinu da i danas živi svoj dugi život od bezmalo 700 godina. Zaborav mu nije mogao ništa.
Veličanstveni lik viteza i junaka čuvala je tolike vekove narodna poezija ali i istoričari, arheolozi, slikari, umetnici, pesnici, pisci – sakupljajući delove srednjovekovnog mozaika. Jedan takav čuvar naše prošlosti, Marko Aleksić traga za istinom,a mozaik je pokušao da sklopi u knjizi „ Marko Kraljević“
-Marko Kraljević je moja omiljena ličnost o kojoj sam napisao knjigu sa namerom da osvetlim ovaj slavni epski lik sa istorijske strane i sačinim njegovu prvu biografiju kao ličnosti koja je zaista živela u srednjovekovnoj Srbiji – kaže Marko Aleksić, autor knjige „ Marko Kraljević u razgovoru za naš časopis.- Kad budermo nestali, a svi nestajemo, i kraljevi i prosjaci, ostaće iza nas priča i istorija. Možda će nekome značiti da odmotava istorijska klupka, koja su zamršena i često tendenciozna. Kao što meni znači da odmotavam istorijska klupka. Ohrabruje što je istina na našoj strani.
O Zašto je Kraljević Marko kao niko drugi toliko voljen i poštovan?
-On je odrastao u vreme kada je na srpskom tronu bio kralj a zatim i car Dušan. Mladom Mladi Marko je odrastao u sredini u kojoj su se vrednovale ratničke veštine i viteške vrline. U to vreme viteštvo je imalo duboke moralne norme i Marko je imao i šta da nauči i na koga da se ugleda. Car Dušan je bio sjajan ratnik, koji je širio granice svoje države. Ali nije samo ratovao. Preduzeo je i reformu državne administracije i sačinio 1349. godine poznati Dušanov zakonik koje se smatra jednim od najvažnijih srednjovekovnih spomenika slovenskih naroda.
o Odakle su Mrnjavčevići?
-Najstariji podaci o poreklu porodice Mrnjavčevića govore da potiču iz Hercegovine. Dubrovački pisac Mavro Orbin zabeležio je u 16. veku predanje da je bio jedan siromašni plemić Mrnjava, iz oblasti Zahumlja, u Livnu u današnjoj zapadnoj Hercegovini. Vlastelin po imenu Mrnjan pominje se oko 1280. godine u službi srpske kraljice Jelene poznate kao Anžujske u Trebinju. Ne zna se gde se Marko tačno rodio. Pretpostavlja se da se rodio između 1335. i 1340. godine. Njegov otac Vukašin i majka Jelena imali su četiri sina: Marka, Andrejaša, Ivaniša i Dmitra i jednu po imenu poznatu ćerku Oliveru. Neki izvori pominju još jednu ćerku Milicu, a moguće je da je imao još braće i sestara koji nisu doživeli zrele godine.
O Marko Kraljević se dva puta ženio istom ženom? To je neobično i za danas, a kamoli za srednji vek? Kako se to dogodilo?
– Marko se dva puta razvodio i dva puta ženio istom ženom, Jelenom koja je bila u domu Hlapenovih ali je bila ćerka slavnog vojvode Preljuba, oficira cara Dušana koji je poginuo, a njegova udovica Irina se preudala za Radoslava Hlapena. Marka je zapravo oženio otac VUKASIN. U to vreme, brakovi nisu prepuštani slučaju, niti ličnom izboru. To je politički postupak. Mrnjavčevići su se orodili sa Hlapenovima
O Kako su se razvreli?
– Kada su Mrnjavčevići došli na vrh države, apetiti su im porasli i, po svemu sudeći, sin je poštovao i dalje odluke oca i Marko se razveo od Jelene i oženio se Teodorom, takođe iz političkih razloga.
O Druga žena je bila iz današnje Hrvatske?
– Mislim da je Teodora dolazila iz porodice Šubića a Vukašinu je tada odgovaralo da ima širu političku koaliciju. Međutim, godinu dana kasnije, Vukašin je poginuo na Marici i opet su se političke okolnosti usložile. Nezgodna je situacija i Radoslav Hlapen odlučuje da pomogne Marku, odobrava ponovo brak sa Jelenom, ali Marko mora da se razvede od Teodore. Sigurno je i da je Hlapen ispunjavao želju poćerke Jelene.
O Da li su Marko i Jelena imali decu?
-Marko je imao bar jedno dete sa njom. Moje istraživanje dopušta mogućnost da je imao možda tri ali za jednu ćerku koja se zvala Irina sam uveren. To zaključujem na osnovu podataka o Jeleni koja se treći put udala, ali već ima odraslu ćerku Irinu koju udaje za jednog italijanskog viteza. Na osnovu toga sam zaključio da bi Irina mogla biti rođena samo u braku sa Kraljevićem Markom.
O Ko bi rekao da se žena u srednjem veku tri puta udavala?
-Ponekad imamo previše stroge, pogrešne i stereotipne predstave o našoj prošlosti doživljavamo je kao mračno doba iako je naše srednjovekovno društvo po mnogo čemu bilo zrelije i razvijenije nego što pretpostavljamo. U tom kontekstu i Jelena, zapravo, posle razvoda, živi sasvim slobodno, ima svoje posede, svoj društveni život.
o Koja vam je istorijska ličnost posebno draga?
-Jelena Lazarević, ćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Udala se za Đurđa Balšića, a pošto je on umro, preudala se za vojvodu Sandalja Hranića Kosaču. To je fascinantna osoba. Nju je izuzetno poštovala njena sredina. Ratovala je sa Venecijom, tada moćnom zemljom Evrope koja je ucenila čak i njenu glavu! A , zamislite, velika Jelena odlazi kod Dubrovčana, uzima brod i pravo ide u Veneciju! To može samo Srpkinja.
O Kakava je bla srpska sredjovekovna viteška vojska?
-Veoma ozbiljna i organizovana. Nama je danas tesko da razumemo u kojoj meri su srpski srednjovekovni ratnici bili zaista pravi vitezovi sa svim osobinama i obeležjima tog zvanja. Ali on nije bio takav. Silan je, moćan, jak. Jaše velikog, bojnog konja, nosi skupu opremu koju finansira car. Na osnovu jednog popisa dubrovačkog trgovca kod koga je jedan vitez cara Dušana založio opremu( posle je došao vitez Palman i sve otkupio) znamo tačno šta je nosio. Srpski vitez je imao grudni oklop, metalni koji se zove korača. Bio je to najmoderniji pršnjak, ispod je nosio verižnu košulju ili narodski brnju, onda metalne štitinike za potkolenice i natkolenice, rukavice, 6 šlemova od čega 3 ogromna, viteška sa čelenkama ili cimerima na nemačkom. Njihovi konji nisu obični već veliki,uvežbani da u boju budu prave mašine. Kad je juriš srpskih vitezova to su tone besnog mesa i čelika koji juri na vas i nema ideju da se zaustavi. Može samo da vas sravni sa zemljom ili da pobegnete. Turci su ovakve odrede srpskih vitezova nazivali železni breg čiji juriš nijedna živa sila nije mogla da izdrži pa su im se suprodstavljali tako što su kopali jarkove i podizali drvene palisade iza kojih su ih gadjali strelama“.
Srpska viteška vojska bila je veličanstvena vojska, baš kako i pesnik kaže, silni oklopnici bez mane i straha.
Radoslav Nemanjić (oko 1192-1235) bio je vladar koji je državi darivao ono što drugi vladari nisu – mir. Za vreme njegove vladavine, a kasnije i tokom vladavine njegovog brata Vladislava, Srbija je bila pod jakim političkim uticajem moćnih suseda: epirskih Grka i Bugara. Zahvaljujući tako moćnim zaštitinicima tadašnju Srbiju – niko nije smeo da uznemirava.
Država se tada nije širila, ali se nije ni smanjivala. Bila je u relativnom blagostanju.
Stariji sin Radoslav, koji je prvi nasledio krunu od svog oca Stefana Prvovenčanog 1227/8, kada ga je krunisao njegov stric arhiepiskop Sava, oženio se ćerkom Teodora Epirskog, koji će za par godina postati najmoćniji vladar na Balkanu, pošto je osvojio Solun i pošto se proglasio za cara. Srpski kralj Radoslav poput svoje države bio je u potpunoj zavetrini svog moćnog tasta.
Kao sin jedne grčke princeze Evdokije i kao muž druge grčke princeze Ane Anđeline Komnine Dukine osećao se i sam progrčki. Njegov zaručni prsten ima grčki natpis, grčki se potpisuje na poveljama. Ne ponosi se lozom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka.
Grčki je naziv i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on počeo prvi da kuje u Srbiji, po uzoru na novac svog dede, cara Aleksija.
Na njega, kako pišu srpski letopisci, ima jak uticaj njegova supruga Ana Anđelina Komnina Dukina koju nazivaju „nova Dalida“, govoreći da mu je ona potpuno zavrtela mozak.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je otac sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
