Ana Dandolo, kraljica čiji je lik preživeo 200 godina

Ana Dandolo, kraljica čiji je lik preživeo 200 godina

Bila je toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila  je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!

  Stefan Nemanjić je to  i uradio, postavši  prozapadni srpski vladar.

 Ali, taj potez je bio duboko taktički i  omogućio mu je  da dobije papsku krunu, a da  država  koju je tek bio preuzeo od oca stekne status  međunarodno priznate kraljevine.

  Ako je  to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.

Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube)  bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.

 Poticala je iz  vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika  Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.

  Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je  pristala  da se uda za  Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno  oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.

 Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala  vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala  teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.

  U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.

  Brak je brzo utanačem a venčanje još ekspresnije. Po jednima, Ana Dandolo i Stefan Nemanjić venčali su se u Veneciji ( koja je manje – više izgledala isto kao i danas) . Bila je to raskošna svadba  kojoj su prisustvovale sve  patricijske porodice. U Ras, gde je u to doba bio srpski dvor, mladenci su se  vratili galijom, pa karavanima. Kažu da je princeza sa sobom vodila i armiju italijanskih zanatlija, koji su trebali da joj skroje dom po meri i ukusu.

    Bez sumnje je takav i napravljen, ali zbog drvene građe nemamo tu privilegiju da se danas divimo ostacima srpskog srednjovekovnog dvora.

  Za Anom Dandolo iste godine, 1217, ubrzo je u Srbiju stigla i papska kruna.  Na nju je Stefan čekao 15 godina. Doneo je poseban papski legat, preko Splita. Stefan je krunisan na svečanoj cerenomiji , kada je, kako se navodi „ krunu primila i Ana Dandolo“.

  Ta svečanost je obavljena  u divnoj kamenoj crkcvi Sv. Petra i Pavla u Rasu.

 Tu je Ana postala kraljica i to dostojanstvo je nosila sve do smrti muža 1227. godine.

  Ana Dandolo je sa Stefanom Prvovenčanim imala Predislava ( koji će postati kasnije arhiepiskog Sava II) Uroš ( kralj Stefan Uroš I)  i možda ćerku Renijeriju ( nije pouzdano).

  Uroša koji je postati kralj, neobično je poštovao svoju majku. Kada je Ana umrla ( ne zna se pouzdano koje godine  pretpostavlja se 1265. ) sahranio je u svojoj zadužbini, Sopoćanima.

  Iznad  njenog groba dao je da se uradi velelepna freska koja predstavlja sliku Aninog opela. Oko njenog odra je Uroš u vladarskoj odeždi sa krunom na glavi, a iza njega prinčevi Milutin i Dragutin, princeza Brnjača ( sve Anini unuci) i snaja, kraljica Jelena koja ljubi Aninu levu ruku. Naslikan je  i arhiepiskop Sava ΙΙ, ceo dvor, sveštenstvo. Arhiepiskop Danilo II u kasnijem periodu  navešće da je Anina smrt ličila na Bogodoridičinu.

 Budući da je freska urađena između  1263. i 1268. godine pretpostavlja se da je umrla tokom 1265, gotovo četiri decenije posle smrti svog muža.

 Veličanstvena istorijska kompozicija  Smrt Ane Dandolo kao i  Uspenje presvete Bogorodice ( prikazano na 40 metara kvadratnih ) preživele su najstrašniju strahotu koju jedno umetničko i istortijsko delo može da doživi. Dvesta godina je crkva  Svete Trojice u  Sopoćanima bili ruševina bez krova.  Dvesta godina su po Aninom odru šibali vetrovi, udarale kiše, ledile se pahulje – ali  na radost srpske istorije i nas freske su čudom preživele.

 Smrt Ane Dandolo i danas verno  svedoči  o vremenu  u kome je  Srbija postala međunarodno priznata kraljevina,  o jednoj ženi, strankinji koja je za to,  bez sumnje, zasluža.  Ženi koja je sa radošću došla u Srbiju i više  nikada nije  nogom kročila u rodnu Italiju. Njeno srce zauvek pripada Srbiji.  

      Dijana Dimitrovska

beograd biljke crna gora dinastija dirigent doktor film gitara glumac glumica hirurg istoričar klasična muzika klavir knjiga kultura more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pluća pozorište profesor reditelj religija rodonačelnik SAD slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja sunce teatar umetnost vera voda zdravlje zlato život

Ana Nemanjić, svetica neznanog roda

Ana Nemanjić, svetica neznanog roda

 Ana Nemanjić, u dinastiji Nemanjić prva srpska vladarka, imala je decu čija slava i danas plamti, a za nas je i dalje žena neznanog roda.

Majka Svetog Save, Stefana Prvovenčanog, Vukana i još dve, možda i tri kćeri ušla je u srpsku istoriju iz neke tišine koju ništa ni do dana današnjeg ne remeti.

Žena sa kojom se oženio Stefan rodonačelnik dinastije Nemanjić, intrigira istoričare koji ne mogu da reše misteriju odakle se ona pojavila i koje je njeno poreklo. Mozaik se slaže  godinama i sporo napreduje sigurno i zbog toga što postoji nekoliko pisanih navoda, od kojih se ne zna koji je tačan a koji pogrešan, o Aninom poreklu. Oni su  prilično različiti i idu dotle da jedni tvrde da je Ana bila bosanska princeza, drugi da je bila francuskog roda, treći da je bila ugarska princesa, četvrti da je  grčkog porekla… 

Dva krina

Tronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan. Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tronošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo.  Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde.

Od mnogo  istorijskih tvrdnji najbliža istini zbog nedostatka argumenata je zasada tvrdnja Ilariona Ruvarca koji kaže: „Stefan Nemanja izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“

 Pišući opširne biografije oca Stefana Nemanje, i Sveti Sava i Stefan Prvovenčani majku pominju tek  uzgred. Razlog je srednjovekovni položaj žene koji slabijem polu nije dao neku ozbiljnu ulogu osim uloge majke i supruge. Uz to, srednjovekovni pisci bili su uglavnom monasi, pa i tu valja tražiti razlog zbog koga se o ženama nije mnogo pisalo. Pominjane su monahinje, kao što će kasnije, kada se Ana bude zamonašila,  o njoj biti reči u zapisima kao monahinji Anastasiji.

Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja upoznali, kada su se uzeli i gde. Možda je brak sklopljen 1142/43

 Teodosije hvali vrline Stefana Nemanje i pominje Anu, ali samo uzgred:

 „Taj spomenuti muž, blagočestiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen , uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“.

 Domentijan o ženidbi Nemanjinoj kaže da je Nemanja “ došavši do mladićkog doba stupio u zakoniti brak i da mu je dat deo otačastva njegova, i to istočna strana”.

 Od sina mu Save doznajemo da se nije dvaput ženio, već jedanput. Stefan Nemanja osim „žene svoje (Ane), Bogom danoga prvoga venca… ne bi učesnik drugoga braka“.

Zna se da je Ana dobila  poslednjeg sina Rastka u poznim godinama i da je to bio dar Božji. Ako je Rastko rodjen 1174. godine  a ona oko 1125. znači da je  imala oko pedeset godina kada ga je rodila. To je za ono doba bilo prilično.

 U Žitiju Svetoga Save monah Teodosije zapisao je da su  posle Vukana i Stefana imali želju da dobiju još jednog sina: „Mnogo vremena prođe i ne rodi više pomenuta blagočestiva Ana. Radi toga bejahu oboje u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete.“

Monah dalje piše: „Molili su se Svemogućem, svako za se, sa suzama: Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, Koji Si negda poslušao Avrama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas, grešne sluge Svoje što Ti se mole. Daj nam, po Tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počiniti. I dajemo Ti zajedničke obete: od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se, i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.“

Nije samo Anin život misterija. I druge žene zadesila je slična sudbina. Gorka, svakako, jer se da nas ne zna da li su Ana i Stefan Nemanja imali dve ili tri kćeri.

Monah Teodosije navodi da su imali i kćeri, ali koliko – to se ne zna. Podatke o ženskoj deci njihovoj sakupio je istoričar Miodrag Purković. On kaže da takozvani Novakovićev rodoslov pominje Nemanjinu kćer Vuku, a Tronoški rodoslov kći Devu, za koju se kaže da je sahranjena desno od ulaza u prvu pripratu u Studenici, levo od svoje majke… On takođe ostavlja mogućnost da su imali još jednu kćer, da ih je bilo tri.

Rodoslov

„Na rodoslovnom stablu Nemanjića, živopisanom oko 1330. u priprati crkve Pećke patrijaršije, naslikana je pored Nemanjinog sina Vukana jedna ženska figura i obeležena je kao Efimija. To bi mogla da bude Nemanjina kći, kao što se u nauci već pomišljalo. Ako bi ovo bilo tačno, onda se ova treća Nemanjina kći nije udavala. To se vidi po tome što su na Lozama Nemanjića u Gračanici, Peći i Dečanima slikane samo one princeze koje se nisu udavale, koje su ostale do kraja života Nemanjićeve…

Ako  se zna da su sinovi prvo obrazovanje dobnili od svoje majke, onda je Ana bila obrazovana žena. Ako je bila obrazovana bila je plemenitog roda. Deci je usadila ljubav prema knjizi i pobožnost koja će Rastka dovesti do svetitelja.

Ana je bila nežna prema deci. To se najbolje vidi iz podatka da je Rastko, kada je odlučio da ode  na Svetu Goru,  zatražio dozvolu od  roditelja da ide u planinu u lov, da se ne bi dosetili gde ide. Od oca je  dobio blagoslov a mati “ kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, no izvor života, Hrista, da NJi-me napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjen od čežnje ljubavi NJegove“. Kada su se iz lova vratili pratioci Rastkovi i saopštili roditeljima o nestanku sina, „od žalosti umalo ne svisnuše“.

 Da bi je utešio, Stefan Nemanja joj je rekao: „Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj. Bog, Koji mi ga je mirne nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.“

Monah Sava će još jednom pomenuti Anu u pismu u kome oca poziva u manastir a  “ dobra gospođa i mati moja na isti način, radi Boga, kod kuće od svega da se oslobodi!“,

Nemanja i Ana su to učinili. Na Blagovesti 1196. godine odrekli su se svetovnoga života i iz ruku episkopa Kalinika primili monaški postrig.

Stefan Nemanja je dobio ime Simeon, a njegova žena Ana ime Anastasija. Simeon je otišao u svoju zadužbinu Studenicu, a Anastasija u manastir Sv. Bogorodice u Toplici, pošto su svoja blaga podelili ubogima i rastali se od dece

 Danas je to razrušena bogomolja čija se lepota ni u ruševinama nije mogla naružiti. Čeka obnovu, ili bar jedan natpis koji će ukazati da je reč o zadužbini Nemanjića koju je Nemanja darivao Ani rečima :. “ Časna žena u domu muža svojega, više vredi od bisera i dragog kamenja”.

  Nauka je bar nešto razjasnila. Utvrđeno je da su ostaci monahinje Anastasije u priprati Bogorodične crkve manastira Studenice. Umrla je 22. juna 1200. godine. Srpska pravoslavna crkva je proglasila sveticom.

.  U Studenici, iznad njenog groba očuvana je freska na kojo je prikazana monahinja Anastasije kako kleči pred likom Sv. Bogorodice, kao i natpis: „Presvjataja Djevo i Boga našego mati, primi moljenija rabje svojej monahinji Anastasiji.“

Monah Simeon i monahinja Anastasija, ipak, počivaju zajedno.

 

Dijana Dimitrovska

objavljeno Balkan City Magasin

Otac Desa

M. Orbin piše da je Desa, koji „vladaše u Humu, sve do Kotora, i u Gornjoj Zeti“, imao tri sina: „Miroslava, Nemanju i Konstantina, i oni behu pametni ljudi i dobri ratnici“. Posle očeve smrti nastavili su da vladaju u pomenutim oblastima, i „počeli su težiti za kraljevstvom Raške i Donje Zete. Skupivši, dakle, jaku vojsku uz pomoć bosanskog bana koji beše tast Nemanjin, pođoše u Zetu protiv kneza Radoslava.

beograd biljke crna gora dinastija dirigent doktor film gitara glumac glumica hirurg istoričar klasična muzika klavir knjiga kultura more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pluća pozorište profesor reditelj religija rodonačelnik SAD slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja sunce teatar umetnost vera voda zdravlje zlato život