Šibali su manastir Gomirje vetrovi i cepali ga gromovi, ali je on izdržao sve nevolje i samo je jednom pao i ostao pust. Ali je ustao, kao i toliko puta pre toga, naš najzapadniji pravoslavni graničar.
Istorija manastira koji je dobio naziv po selu Gomirje u Gorskom kotaru, u Hrvatskoj, zapravo je istorija stradanja srpskog naroda.
Rođen je iz stradanja, u 16. veku kada su se Srbi, u većem broju, doselili u taj kraj, bežeći pred Osmanlijama koji su preplavili Balkan i koji su tražili odmazdu za učešće Srba u odbrani Klisa 1596.godine Nažalost, Klis je pao, a Srbi iz Dalmacije, Like i Bosne tražili su spas idću severozapadnije. Srbi uskoci, koje je vodio uskočki general Lenković 1597. godine stigli su tako do ovih krajeva, gde su ih austrougarske vlasti naseljavali na strateškim mestima kako bi branili monarhiju od upada Turaka.
Velikaške porodice Zrinski i Frankopani dali su im zemlju, želeći da pored vojnika dobiju i kmetove.
Tako je nastala Vojna krajina, najgore mesto za život, gde će srpski narod krvariti u neprekidnim nastojanjima da zaustave turske pohode na Evropu.
Na novoj zemlji, koju će vremenom otkupljivati i zaraditi, grof Frankopan im je dozvolio da sagrade malu kapelu u kojoj će pravoslavni sveštenici bogoslužiti. Zabeleženo je da je tom prilikom iz manastira Krka u Dalamciji stiglo u Gomirje brojnije monaštvo među kojima su bili Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović. Ovi monasi su podigli oko 1600. godine mali drveni manastir i crkvu posvećenu Rođenju svetog Jovana Krstitelja, a vremenom će Srbi graničari otkupiti od grofova Frankopana zemlju na kojoj je manastir i crkva i metoh. Od kule osmatračnice koju je grof Krsto Frankopan sagradio 1621. godine kako bi srpski graničri mogli da osmatraju Turke, sagrađen je zvonik, uz dozvolu.
Crkva, sveštenstvo i narod žive u teškim uslovima, ali će im tek biti teško kada Rimokatolička crkva započne unijaćenje Srba koje su austrijske vlasti i zagrebački biskup podržavale i gurale. Hapsili su pravoslavne sveštenike i monahe, bacali ih u tamnice i mučili. Ostao je trajno zabeležen marčanski unijatski episkop Teofil Pašić (1739–1744).
Aaustrougarske vlasti odvode 7 monaha na Maltu da voze galije kao kaznu jer nisu propagirali pokrštavanje u narodu.
Ipak, Gomirje uspeva da raste i da se razvija, pa manastir postaje prvo sedište episkopije za Krajinu. Crkva se oslikava, sređuje, dograđuje. Cveta i škola ikonopisa koja je 1762.godine otvorena pod rukovodstvom Simeona Baltića koji je na poziv vladike Danila Jakšića i igumana Teofila Aleksića došao iz Kijeva, gde je izučavao ikonopis. On sa svojim učenicima Lukom Nikšićem, Đorđem Mišljenovićem i Jovanom Grbićem izrađuje novi ikonostas i ikone. U manastiru rade i prepisivači, postojala je i čuvena knjigoveznica čiji se povezi prepoznaju po specifičnoj i originalnoj ornamentici.
Ali starog,izranjavljenog graničara nevolje će opet zadesiti. Za vreme Prvog svetskog rata austrougarske vlasti od njega će napraviti logor za politički optužene srpske sveštenike. Zabeleženo je da je u Gomirju od 1915. do 1917. godine bilo zatočeno 44 pravoslavaca iz Like, Slavonije, Srema…
Bezmalo 400 godina je stajao na braniku pravoslavlja na udaru katoličanstva i nije posustao do Drugog svetskog rata kada su ga zapalili. Celokupno bratstvo je pohapšeno i odvedeno u logor. Iguman Gomirja Teofan Kosanović je stravično mučen a zatim ubijen. Na isti način dušu su ispustila još trojica monaha.
Celokupna arhiva je 1941. godine odneta u Zagreb u Državni arhiv i ništa nije vraćeno. Umrli, rođeni, kršteni, venčani u te četiri jezive godine – ne postoje. Nova arhiva se vodi od 1945. godine.
Manastiru je tada oduzeto sve. Prvi put je u svom životu potpuno opusteo.
Život se vratio tek 1956. godine kada monasi i episkop Simeona obnovljaju manastir, a zatim u manstir dovode monahinje 1967.godine od kada on postaje ženski. Osveštao ga je patrijarh srpski German.
Zlo ga je ponovo čekalo u ratovima devedesetih, ali se opet podigao, otresao, zalečio rane neprebolne i 2000. godine proslavio svoj 400. rođendan.
Srpska prestonica ima jedno mesto gde se život čudom obnavlja. U Galeriji fresaka u Beogradu žive mnogobrojne kopije srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva koje kad god dožive ličnu sreću da postanu jedini svedoci, država doživi koletivnu nesreću da izgubi original. Mnogo je prekrasnih fresaka srpska baština izgubila, posebno u ratovima, kao što je mnogo i sačuvano u kopijama u Galeriji fresaka čiji se stručnjaci bore za njihov život .
– Trudimo se da produžimo stari kvalitet u budućnost – kaže upravnik galerije fresaka Bojan Popović u razgovoru za Balkan City Magasine – Mi to činimo ponavljanjem istog umetničkog postupka. Time ponovo rađamo delo nastalo davno u prošlosti od nekog drugog autora. To bismo mogli nazvati kreativnim delom, koje na neki način zamenjuje čudo, jer original ne možemo duplirati i imati drugi original, ali možemo da imamo repliku kod koje je poklapanje sa originalom veliko, gotovo u potpunosti kod najboljih kopija.
O Koje kopije fresaka ili kamene plastike čiji su originali uništeni ima Galerija ?
-Postoje dve vrste, one uništene stihijama, delovanjem prirode i one koji su uništene ljudskom rukom. Na primer, ove godine je izašla monografija Đurđevih Stupova u Rasu, monografije manastira koga je Stefan Nemanja podigao posle 1171. godine, dao da se oslika 1175. godine, u znak pobede nad svojom braćom, stoga i posvećen sv. Đorđu. U njoj se nalazi niz ilustracija kopija fresaka, koje su danas jedino svedočanstvo vrednosti originala stradalog usled stihija. Postoje kopije fresaka iz hramova kao što je Rečane, koji su uništeni od albanskih terorista, kao što ima i veliki broj odlivaka natpisa iz hramova Kosova i Metohije, poput Mušutišta, takođe miniranog, u kome se pominje Veliki kaznac Jovan Dragomir, sa suprugom Jelenom, sinom Stanišom i ćerkom Anom.
O Da li je teško napraviti kopiju podjednako kao i original? Koliko je vremena potrebno da se izradi kopija jedne freske?
-Zografi koji poznaju oba posla, izradu novog živopisa i kopiranje fresaka, obično tvrde da je, manje više, dvostruko teže kopirati nego slikati „slobodno“. Slikar kopista mora stalno da prati i ispituje original, ne sme da se udaljava od uzora. Kada je Zdenka Živković kopirala studeničko Raspeće, delo visine četiri, a širine pet metara, morala je da urolava platno s partijama koje je iskopirala, tako da do završetka posla nije mogla da poredi svoj početak sa krajem. Ipak, u potpunosti je uspela, kako je sama rekla, jer se držala originala, pa joj boja i potez nisu pobegli. Ona je ovaj posao završila za mesec dana, ali je imala rok i radila po ceo dan. Sopoćansko uspenje, koje je nešto manje površine od 40 metara kvadratnih, ista umetnica je radila šest meseci, praktično cele sezone tokom 1978. godine. Inače, u Galeriji fresaka, prema informacijama Dejana Milosavljevića, bilo je pravilo da profesionalni zograf može da iskopira između tri i četiri metara kvadratnih, uz dobar rad.
O Da li su srednjovekovne freske izrađivane u duhovnoj atmosferi, iščitavanjem psalama?
– Svakako je za neke od zografa duhovna priprema bila neophodna. Ipak, i zograf je, kao i đakon, sveštenik, episkop, monah, samo grešan čovek. Ne treba očekivati da on bude princ vrline. I kod sveštenika mi ne očekujemo ličnu harizmu, već, kroz njega, božju blagodat. Naravno, sve je bolje i uspešnije ako se živi u skladu sa zajednicom. Umetnici su uvek i pomalo razbarušeni, kreativne prirode, i pored poštovanja svih ikonografskih okvira, ne trpe previše zabrana koje potiču od normi. Na koji god način se slikar pripremao, važno je da je uspeo da prenese prvotnu ideju, prototip, sa uzora u svoje delo.
O Koliko imamo prikaza ličnosti na freskama?
-Prema našoj statistici, ukupan broj predstavljenih osoba u srpskoj umetnosti srednjeg veka iznosi sedam stotina i osamdeset osoba. Reč je o svim predstavama ljudi u srednjem veku. U konačnom broju izostavljen je izvestan broj sporednih figura. Sa njima bi broj porastao na devet stotina i dvadeset figura. Sa druge strane, zbiru nismo priključili predstave balkanskih pustinožitelja, nestalih portreta, postvizantijskih portreta koji ponavljaju srednjovekovne, brojne figure sa scena poput Uspenja Gavrila Lesnovskog u Lesnovu. Zbiru bi se mogle dodati i predstave iz Staničenja i Donje Kamenice, jer je reč o našoj vlasteli.
O Da li se objektivno može reći da je naša umetnička baština izuzetna?
– Retko je gde u srednjem veku sačuvan tako veliki broj portreta kao u Srbiji. Naprimer, očuvanih portreta cara Dušana je trideset, carice Jelene sedamnaest. Treba napomenuti da se stalno otkrivaju nove predstave, poput predstave Dušana sa porodicom u Seresu, srednjovekovnom Seru, u Grčkoj, koje je bilo najjužnije mesto u kome je Dušan držao dvor.
O Koji su portreti nestali?
– Sv. Simeon i Sava – Gradac , iguman Jefrosin – Dobrun , Danica – Ljuboten , vlastelin – Sveta Nedelja nad Treskom, despot Stefan i arhijerej – Sisojevac, figure dvojice monaha – Kalenić, ktitorska kompozicija -Studenica, ktitorske kompozicije – Morača, ktitorska kompozicija – Sv. Nikola u Banji Pribojskoj …
O Koliko još ima fresaka koje bi trebalo kopirati?
-Taj posao nikada ne može biti završen, jer pored izuzetnog kvaliteta mi imamo verovatno i najveći kvantitet fresaka. Borislav Mihajlović Mihiz se šalio da bi bilo bolje da je očuvana samo četvrtina kopletnog srpskog srednjovekovnog slikanog opusa, jer bi onda ljudi lakše cenili preostalo. Veoma bi bilo dobro kopirati freske iz ugroženih hramova, naročito onih sa Kosova i Metohije, s time da to nije posao koji se može lako organizovati.
O Koje su po vama tri najlepše freske koje Muzej ima?
-Moj spisak najlepših broji 30 fresaka, a među njima tri su najlepše: Uspenje iz Sopoćana, Poslednji sud iz Dečana i predstave svetih ratnika iz Resave ili Kalenića.
O Kako tumačite predstave zodijačkih znakova u manastiru u Lesnovu u Severnoj Makedoniji?
– Manastir Arhanđela Gavrila u Lesnovu, zadužbina despota Jovana Olivera, velikaša cara Dušana, jedan je od istaknutih spomenika sredine XIV veka. U njemu su ilustrovani i hvalitelni psalmi, koji se čitaju na svakom jutrenju u kojima nailazimo da „Gopoda slave sunce, mesec i sve zvezde na nebu“, a učeni slikar je znao kako se predstavlja zodijak, u vidu horoskopskog znaka. Slikari Lesnova su uopšte bili učeni, prikazali su i jedinstvenu scenu učiteljstva sv. Jovana Zlatoustog, kome u uho šapuće Sv. Pavle. Na toj sceni je i uputstvo slikarima, tekst koji inače nema nikakvu vezu sa ikonografijom scene. U njemu piše da slikari treba da oponašaju prirodu, razređujući boje vodom mudrosti.
O Da li pored monografije „ Srpka srednjovekovna vladarska i vlasteoska odeća“ pripremate još neku knjigu?
-Monografiju Sveti Nikola u Velikoj Hoči, malu crkvu velike umetnosti, u naselju koje je nekada brojilo četrnaest crkava i koje je danas najbolji primer opravdanosti naziva celokupne oblasti imenom Metohija. Iako crkvica, pravi je biser, jer se na freskama nastalim posle 1577. godine, nalazimo i takva sjajna dela poput predstave Raja, Adama i Eve, do predstava Svetog Save, kraljeva Milutina, Stefana Dečanskog i cara Dušana.
O Čemu se nadate u ovoj godini?
-Nadam se da ćemo ponovo da otvorim Galeriju fresaka ( zatvorena zbog rekonstrukcije narodnog muzeja) kako bismo Srbiji i gostima mogli da pokažemo sjajna dela koja su nam prethodnici ostavili, oponašajući davne, srednjovekovne pretke.
Ako bi se u srednjem veku tražila najkraljevskija, najbogatija i najmoćnija crkva, ozbiljan favorit bi, bez sumnje, bila crkva Svetog Stefana u manastiru Banjska. U svoje blistavo vreme Banjska je bila najveći crkveni feudalni posed.
Crkvu sa blokovima rumenog, plavog i belog mermera izgradio je srpski kralj Milutin sa namerom da bude njegov večni dom. Posvetio je Svetom Stefanu, zaštitniku svih Nemanjića, i začetniku srpskih slava. Kao grobna crkva jednog srpskog vladara koji je za života živeo u zlatu i crkva će biti primer raskoši i bogatstva. Manastir Banjska je počeo da se gradi 1312. godine a već 1316. je sijao u svom veličanstvenom sjaju, sa moćnom elegantnom crkvom, trpezarijom, bibliotekom, konacima i „palatom carskom“.
Svuda po freskama koje su radili najbolji ondašnji freskoslikari kralj Milutin je naložio da se stave tanki zlatni listići. Pozadina fresaka u Banjskoj sjajila je bukvalnim zlatom, baš kao što je rađeno u Studenici, Sopoćanima i Mileševi. Nije neobično za crkvenu kulturu da se ulepšava zlatom.
Srednjovekovni srpski manastiri i crkve bili su predstavnici moćne i bogate srpske države, pa se i ona u njihovoj arhitekturi, plastici, freskama i ukrasima – ogledala.
Zlata je bilo u izobilju. Zahvaljujući velikim prihodim od rudnika, srpski srednjovekovni dvor je sijao u zlatu. Koliko je Srbija bila bogata a dvor jednog od najmoćnijih srpskih vladara raskošan, svedoči zapis Teodora Mehita, vizantijskog izaslanika, koji se susreo sa kraljem Milutinom i zapisao :
„Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamenja i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim, zlatom ukrašenim nameštajem. Celo naše grčko poslanstvo je jelo iz srebrnih i zlatnih tanjira i posuda, a na kraju je kralj poklonio poslanicima „svoje najlepše haljine koje je samo jedan put nosio“ i opasao nas pojasevima koje je tek jedan put nosio“.
Pet godina pošto je završio svoju zadužbinu, kralj Milutin se iznenada upokojio, 1321.godine. Kada je njegovo telo iz dvora u Nerodimlju, preneseno u manastir Banjsku da se tamo sahrani, čitavi odredi pljačkaša vrebali su da otmu njegov bogato ukrašen leš.
Kralj koji je, kako kažu stari letopisi “ vladao 42 godine i podigao 42 crkve“ imao je iza sebe šta da ostavi. Njegove dve najsjajnije zadužbine su: Gračanica i Banjska. Tu su još Bogorodica Ljeviška u Prizrenu i Trojeručica u Skoplju, Hram Joakima i Ane u Studenici, Sv. Nikite u Skopskoj Crnoj Gori, Sv. Đorđa u Nagoričinu, Dabru i Orahovici, glavna crkva u Hilandaru, u Solunu crkve Sv. Trojica , Sv. Nikola, Sv. Đorđe, crkva u Carigradu u manastiru Prodromu, u Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanđela, na Sinaju u slavnom manastiru Bogorodičinom podigao je hram Sv. Stevanu.
Iza kralja, ostala je Banjska sa ogromnim posedima na Kosovu i Metohiji koja je predstavljala najveći feudalni crkveni posed: ukupno sedamdeset pet sela i zaselaka, devet katuna sa oko petsto pastirskih porodica, novac i druge prihode.
U manastiru Banjska biće sahranjena i kraljica Teodora, snaha kralja Milutina, supruga njergovog sina Stefana Dečanskog i majka cara Dušana Silnog koji će već bogatoj Banjskoj darivati poveljom nove posede.
Ali, zla sudbina čekaće Banjsku. Već u narednom veku, zbog najezde Turaka, kraljeve mošti i dragocenosti se sele u Trepču, odatle u Bugarsku (gde je kralj Milutin inače i danas) a raskošan manstir počinje da propada.
U drugoj polovini 15. veka je zapusteo. U narednom periodu će biti paljen od Turaka nekoliko puta, mrcvaren, pljačkan, pa čak u 17. veku pretvoren i u džamiju. Pred Drugi svetski rad urađena je konzervacija i restauracija ali će tek 2004. godine bratstvo oživeti manastir.
Danas je opet živ. Ne sija pravim zlatom koje je nestalo, ali sija duhom slavnih Nemanjića i srpske istorije. Sjaji, kako kaže iguman Danilo, sjajem sile vaskresenja.
Dve freske neverovatne umetničke slobode krase crkvu u Sukovu. Jedna je Bogorodica sa krilima a druga svetac sa likom životinje.
Legenda se trajno uselila u Sukovski manastir i ne napušta ga do današnjih dana. Još iz doba Rimljana prenosi se ona usmeno i pismeno govoreći da je mesto na kome će kasnije biti podignuta crkva – bilo oduvek sveto.
Ko je podigao crkvu ispod planinskog vrha Carev kamen, i kada, međutim, nije ostalo zabeležno. Zna se samo da je crkva živopisana 1606. godine. Crkva je mnogo puta rušena i iznova podizana a građevina kojoj se posetioci danas dive sagrađena je između 1857. i 1859. godine. Crkvu je, po predanju, podigao Sali-beg iz Pirota, u znak zahvalnosti za ozdravljene sina Emina. Zabeleženo je i da je crkva živopisana 1869. godine.
U tom periodu nastale su i dve jedinstvene freske u manastiru Sukovo.
Prva, za koju kažu daje apsolutno jedinstvena na području Srbije, predstavlja Presvetu Bogorodicu sa krilima. Nigde do sada nije zabeležno da Bogorodica ima krila, pre svega zbog toga što nije po kanonskim pravilima.
– Ta freska je jedinstvena i neobična – kaže otac Teofilo iz Sukovskog manastira. – Iznad nje bledim slovima piše na staroslovenskom Presveta Bogorodica. Ona je naslikana sa krilima da bi simbolizovala jedinstvo jer se narod okuplja oko njenog skuta.
Zašto ona, ipak, ima krila, za sada niko nije odgovorio osim da je to možda zbog umetničkog doživljaja freskoslikara.
Druga freska koja intrigira jeste freska svetog Hristofora koji je prikazan sa živoitinjskom glavom.
– Freska predstavlja svetitelja Hristofora koji je živeo u 3. veku kada je ispovedanje vere bilo smrtno opasno po život. Zapravo, svakome ko je ispovedao hrišćansku veru sledila je smrtna kazna. Rimski car Dekije, kada je video Hristofora koji je bio malo ružniji od ostalih ljudi, ali visoki rastom i impozantan, poželeo je da im takvog vojnika. Uzeo ga je i držao u prvim redovima da bi plašio neprijatelja. U žitijama stoji da je Hristofor imao psetoliku glavu. Smatralo se da je pripadao plemenu ljudoždera. Oni, istina, nisu imali glavu psa ali jesu bili ružniji malo – govori otac Teofilo.
Smatra se da je zbog toga i sveti Hristoror naslikan sa životinjskom glavom. Kao neka vrsta metafore i umetničke slobode.
– Ali – nastavlja otac Teofilo – Hristofer je bio hrišćanin i nije želelo da se klanja idolima već samo jednom bogu. Car se naljutio, zapretio, zastrašivao ali kako to nije imalo odjeka poslužio se lukavstvom i pošalje Hristoforu u ćeliju dve zavodnice. Hristoforova vera i volja je bila toliko jaka da su dve zavodnice iz ćelije izašle preobraćene u hrišćanke.
Jedinstven je manastir Sukovo i po tome što jedini u Srbiji proizvodi mirišljavi tamjan.
-Sama proizvodnja tamjana podseća na pravljenje hleba, kao kada brašnu dodate vodu i mirise i ispečete ga – kaže otac Teofilo.- To je uprošćeno rečeno, ali postoji sijaset tajni . Mi pravimo mirišljave tamjane sa mirisom jasmina, ruža, gardenija, magnolija,orlovi noktiju, mira, jagoda, čempres…Mirise uvozimo iz Afrike, a tamjan kupujemo, takođe.
Možda se njegova slava pronosi i po posebnom pirotskom siru. Od dvadesetak krava koje čuvaju, monasi prave razne vrste sireva, kojima dodaju razne ukuse: sa paprikom, kimom, kaparom, lekovitim biljem.I najpoznatiji žuti pirotski kačkavalj.
Na sto hektara imanja monasi uzgajaju od svega po malo i nema čega nema u ovom prelepom manastiru. Mnogo je stvari po kojima je poseban manastir Sukovo ali ona najposebija su – ljudi. Bratstvo sačinjeno od desetak monaha došlo je u sukovski manastir 2006. godine iz manastira Prohor Pčinjski. Zatekli su ruševine koje su bile u zagrljaju zaborava. Bratski, složno sa verom u Boga podigli su manasti i oživeli metoh. Danas je to raj na zemlji.
Svake godine 28. avgusta manastirsko dvorište na desnoj obali reke Jerme puno je ljudi. Manastirska je slava, i staro i mlado, tog dana dođe da podeli radost vere sa duhovnicima. Tu na licu mesta mogu da vide kako se monaška ljubav i rad udružuju u veličanstvenu tvorevinu.
