Tvrđava Brangović i njeni veseli „stanovnici“ dalje priča svoju milenijumsku priču. Smenjivali su se tu najrazličitiji narodi od pradavnina, i Rimiljani, Vizantinci, Vizigoti, Avari, Sloveni, a vidre kojih je tu bilo oduvek dočekivale su i ispraćali sa istorijske scene sve njih. Bile su tu i u daleko i maglovito vreme prednemanjića koje nam nije ostavilo mnogo zapisa o dinastijama koje su vladale tadašnjom Srbijom.
Arheološka istraživanja provedena poslednje decenije na lokalitetu tvrđave Brangović, u okolini Valjeva, potvrdila su da su ova lepa stvorenja živela u kanjonu Gradac, gde je i misteriozna tvrđava Brangović, pre više od 1600 godina, baš kao i danas.
Misteriozna tvrđava koja tek treba da se „ otkriva“ nastala je u 4. veku. Imala je izuzetno debele zidove i, nekoliko manjih i veliku donžon kulu.
Smeštena da bolje ne može biti, nedostupna sa svih strana, bio je odlično mesto za bezbedan život.
U središtu utvrđenja, pronađeni su ostaci crkve koja je podignuta, najverovatnije, prilikom obnove tvrđave koja se dogodila krajem 5. ili početkom 6.veka. Crkva je podignuta preko neke starije građevine iz 4.veka koja je bila izgorela. Bila je to jednobrodna građevina, sa kamenim zidovima (sačuvanim u visini od dva metra). Pod crkve bio je od maltera kao i zidovi i to, kažu arheolozi, od izuzetno kvalitetnog maltera koji se sačuvao do danas.
U oltarskoj apsidi crkve otkriveno je kameno sedište za episkopa i sveštenike, zbog čega se smatra da je Brangović bilo središte episkopije za ovaj deo Balkana, baš kako i govori neko daleko predanje.
Ukoliko u daljim istraživanja dokazi to potvrde, otkrivena crkva u utvrđenju Brangović predstavljaće najstariju crkvu u Šabačko-valjevskoj eparhiji, dok će utvrđenje Brangović poneti titulu najstarijeg urbanog mesta od 1600 godina.
Crkva u utvrđenju Brangović ipak nije bila dugogo veka: već krajem 6. veka srušena je tokom slovenske i avarske opsade. I taj događaj je ostavio duboke tragove na lokalitetu.
Bitka za tvrđavu se vodila dugo i uporno o čemu svedoče brojno oružje i polomljeno i celo, nađeno u zidinama.
Uz samu crkvu, na lokalitetu Brnagović arheolozi su pronašli dve prostorije i ozidanu grobnicu koja je opljačkana još u antičko doba.
Otkriven je i još stariji sloj iz predrimskog perioda, moguće iz 1. ili 2. veka, sa obiljem keramike, kostiju raznih domaćih i diljih životinja koje su uglavnom pečene, zatim dosta novčića, ruda, pa čak i paste od stakla.
Grad je postojao još u praistoriji, u gvozdenom dobu, a napušten je definitivno u 10. veku, ili kako kaže arheolog Radivoje Arsić, najverovatnije u vreme ratova srpskog kneza Časlava sa Ugarima.
Otkrivanje novih slojeva prošlosti na utvrđenju Brangović oduševilo je arheologe i zbog činjenice što ono može da dočara život pre dinastije Nemanjić.
Budući da je Brangovina bila važna strateška tačka na antičkom putu koji je spajao kotlinu u kojoj se nalazi današnje Valjevo sa Podrinjem i rudarskim delovima koji su davali zlato, srebro, bakar i olovo, može se rekonstruisati život iz prednemanjićkog perioda.
Dva veka pre Nemanjića na prostoru gde je danas utvrđenje Brangović cvetala je država Srba koja se prostirala između Drine i Save. Utvrđenje Brangović i istina o njemu može da pomogne da se bolje osvetli država Srba pre Nemanjića.
Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević od Srbije i Jugoslavije voli Beograd, voli Srbiju i svoj život u svemu tome. Od kada se doselio na Vračar, u Beograd, sa svojom porodicom, na Vidovdan 2020. godine, nedaleko od Hrama Svetog Save, gde je odrastala i njegova supruga Danica, uživa u svakom trenutku gledajući svoju decu, malog princa Stefana i princezu Mariju, kako odrastaju u svojoj zemlji sa svojim narodom.
-Mislim da je za dinastiju važno da Karađorđevići, posle više decenija, budu zaista među svojim narodom, da se rađaju ovde, u Srbiji, da im srpski bude maternji jezik, da odrastaju upijajući mentalitet, običaje i tradiciju našeg naroda, baš kao što je to sada slučaj sa mojom decom Stefanom a sada i sa Marijom. Srećan sam što moja deca imaju ono što moja braća i ja nismo imali , a to je mogućnost da odrastamo u svojoj zemlji sa svojim narodom – kaže Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević u razgovoru za „ Slovo“.
Odrastanje u Srbiji
O Šta je prvo dobro što ste primetili i osetili u Srbiji kada ste se nastanili ovde?
-Značaj jedinstva porodice. U Srbiji, za razliku od dobrog dela zapadnog sveta, porodica je sačuvana, ona je oslonac i stub , još uvek vlada osećaj zajedništva, i to je nešto što je izuzetno važno za vaspitanje i formiranje deteta u zdravu i jaku ličnost. Mislim da je to izuzetno važno i zbog toga se Danica i ja trudimo da naša porodica i naša deca imaju prioritet u svim našim aktivnostima, poslovima i ulogama u društvu koje imamo. Nepuna dva meseca po doseljenju u Srbiju, otputovali smo u Hercegovnu, gde smo u Trebinju proveli dvadesetak dana. Imali smo blagoslov da tada upoznamo i provedemo dosta vremena sa blaženopočivšim vladikom Atanasijem. Vreme provedeno sa njim i lekcije koje nam je dao, pratiće nas čitavog života. U našim životima, kao i u života najvećeg broja Srba, verujem, naša pravoslavna vera i običaji koje kroz pravoslavlje negujemo, igraju izuzetno važnu i značajnu ulogu. To je nešto što želimo da prenesemo našoj deci, i nešto što možda i ne bi bilo tako da nismo doneli nepokolebljivu odluku da svoj život i život naše dece vežemo za Srbiju.
O Šta bi trebalo menjati u Srbiji?
-Srbiju volimo takvu kakva je, jer je naša otadžbina. Nije savršena ali je baš zato volimo, sa svojim nedostatcima i fantastičnim lepotama. Ljudi stalno govore o stvarima koje su loše i koje treba menjati a toliko mnogo je pozitivnih stvari koje treba istaći i zbog kojoh moramo biti zadovoljni i zahvalni Bogu. Mentalitet i suštinska dobroćudnost našeg naroda su nešto što se retko sreće u svetu, naše čuveno gostoprimstvo, smisao za humor, ali i neverovatna priroda i prirodni potencijali koje bi mogli mnogo više iskoristiti na dobrobit našeg naroda. Naravno, ne treba zatvarati oči pred nečim što se meni ne dopada, a to je ta polarizacija koja je stvorena kroz politički sistem, i koja stvara ozbiljne i nepotrebne izazove u društvu zbog kojih narod ima samo štete. Ali to su ozbiljne manjkavosti republikanskog državnog uređenja, i zaista verujem da rešenje tog problema leži u povratku na ono što je Srbija najduže bila u svojoj istoriji – kraljevina. Ustavna parlamentarna monarhija u kojoj ni jedna politička stranka neće imati monopol nad državom i neće joj biti dat prostor za zloupotrebu naroda.
O Kada vam dođu gosti iz inostranstva, šta im pokazujete u Beogradu i Srbiji?
-Svoje goste volim da odvedem na Oplenac. Zadužbina kralja Petra I, crkva Svetog Đorđa na Oplencu i porodični mauzolej naše porodice i dinastije Karađorđević nešto su čime se naš narod ponosi, a posebno ja kao direktni potomak i naslednik slavnog vožda Karađorđa, kneza Aleksandra, kralja Petra I, kralja Aleksandra I, kralja Petra II… Sa Oplenca niko nikada nije otišao a da nije poneo najlepše utiske. Naravno, volim svojim prijateljima da pokažem i brojne znamenitosti Beograda i Srbije, ali Oplenac je uvek prva i nezaoblazna tačka. Voleo bih da, kada se uslovi za to steknu, svoje goste vodim i na Kosovo i Metohiju. Susret sa Visokim Dečanima, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom u Prizrenu i brojnim drugim srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji oduzimaju dah i ulaze duboko pod kožu svakog čoveka.
Pažnja na dijaspori
O Koliko kao član kraljevske porodice možete da utičete na međunarodu zajednicu da zauzme pozitivan stav prema Srbiji i da pomogne?
-Međunarodna zajednica komunicira isključivo sa izabranim političkim predstavnicima jedne države. Ono što mi možemo i što činimo jeste da u neposrednim kontaktima sa diplomatama potenciramo srpske interese. Ali i u kontaktu sa drugim članovima kraljevskih porodica u svetu, kao i sa rođacima trudimo se da predstavimo Srbiju u najlepšem mogućem svetlu kako i dolikuje. Trebalo bi da mi kao narod budemo jedinstveniji, mudriji i da strateški pristupamo rešavanju nagomilanih nacionalnih problema. Ne mislim da rešenje problema leži u velikoj snishodljivosti prema velikim silama, bile one sa zapada ili sa istoka. Moramo naći način da ih podstaknemo da zauzmu drugačiji stav prema Srbiji. Siguran sam da je to moguće.
O Šta je po vama najvažnije da Srbija uradi za svoju dijasporu ?
-Da obrati više pažnju na svoju dijasporu. Za početak, mi nemamo ni približno tačan podatak kolika je naša dijaspora, gde se ona nalazi… Zatim, trebalo bi ojačati vezu srpske dijaspore sa maticom a da to nisu jednom ili dva puta godišnje događaji na kojima se naš narod u dijaspori okupi. Moraju se stvoriti uslovi da se srpska dijaspora mnogo više uključi u tokove i procese koji se odvijaju u matici, kako bi se održao naš srpski identitet. Da se obezbede škole i časovi srpskog jezika za decu, udžbenici, jer znanje jezika je najvažnije. Ja nisam imao priliku da naučim srpski jezik kao mali, kao ni moja braća, jer nam je zbog naše majke, španske i brazilske princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance maternji jezik – španski. Aktivno učim srpski jezik koji je veoma težak i shvatam koliko bi mi bilo lakše da sam ga savladao u školskom dobu. Svakako niko ne može biti bolji i korisniji ambasador Srbije od našeg naroda koji živi u raznim državama u rasejanju.
O Kakav je stav Evrope i Amerike prema Srbiji, da li se malo promenio?
-Stav velikih sila je uvek onakav kakav njima odgovara. Ako vidimo šta se sve dešava na Kosovu i Metohiji, kako ostajemo bez svakog obrisa suvereniteta u svojoj južnoj pokrajini, kako se implementiraju odluke i dogovori, onda vam je jasno kakav je odnos i Amerike i Evrope prema Srbiji.
Ljubav naroda
O Šta najčešće, lično ili sa porodicom, doživljavate kada ste u susretu sa običnim ljudima?
-Dobijamo puno ljubavi od našeg naroda, puno osmeha, zagrljaja, reči podrške… Teško je to prepričati, ali ta srdačnost i taj odnos koji srpski narod ima prema dinastiji Karađorđević i nama lično je nešto što je zaista čast i privilegija, ali i obaveza i odgovornost.
O Šta mislite, da li Srbi vole kralja?
-Mnogi Srbi koje smo imali priliku da upoznamo imaju lep odnos prema monarhiji, i nekim, za njih lepšim vremenima, sećaju se priča svojih roditelja, baki i deka koji su živeli u Kraljevini i voleli kralja. Mislim da je to u genetskom kodu našeg naroda. Mislim da srpski narod ima poseban odnos i poštovanje prema kruni. To nisu uspeli da unište višedecenijskim propagandama, zabranama i progonom Karađorđevića sa ovih prostora. Kad sve to nije uspelo u Srbima da ubije ljubav prema kraljevini – kakav je onda odnos Srba prema instituciji kralja. Posebno me raduje sve veći broj mladih ljudi koji se interesuju i koji podržava krunu i dinastiju.
O Da li se sećate kada su vam i kako pričali istoriju vaše poorodice?
-Nažalost, uglavnom kroz poneku anegdotu mog oca, ali generalno veoma malo…I mislim da je to jedna od najvećih grešaka, koju se ja trudim da sada ispravim sa svojom decom. Stefan sa svojih nepunih 6 godina zna o istoriji svoje porodice, o svojim precima, o Srbiji… Mislim da je to od izuzetnog značaja za svakog Srbina, a posebno za nekog ko je član kraljevske porodice.
Beli anđeo freska pobedila je samu sudbinu. Neka sila neobjašnjiva i nevidljiva učinila je da freske sa prikazima Nemanjića i Belog anđela, u manastiru Mileševa, kraj Prijepolja – prežive tolike vekove!
Zdanje crkve Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševa ničim ne ukazuje na dragocenu lepotu njene unutrašnjosti. U 13. veku, kada je srpski kralj Vladislav Nemanjić podigao crkvu kao svoju zadužbinu, 1219. godine, nepoznati umetnik ili više njih, školovanih verovatno u Carigradu, Nikeji i Solunu, naslikali su freske izuzetne lepote na zlatnim pozadinama. Bilo je to zlatno doba slavnih Nemanjića.
A Beli anđeo u toj igri svetosti izgleda kao da se odvojio od zida i lebdi u prostoru, toliko čist i čestit da svakog gleda pravo u oči. I gde god da se pomerite, levo ili desno, i kada kleknete i kada ustanete, i kada plačete ili se molite, Beli anđeo će vas gledati pravo u oči. To je čudo ove freske.
Sve svetluca od zlata i sunca u nemanjićkoj crkvi u tom 13. veku, a kada se noću zapale sveće i kandila nova svetlost preleće preko zlatnih listića na zidovima, zlatnih ramova i ikona ukrašenih dragim kamenjem i gorskim kristalom.
Prohujaće 800 godina od ove scene u Mileševi, nestaće bez traga mnoge ikone a zlato sa fresaka u manastiru Mileševa usahnuće i otpasti, ali Beli anđeo, freska neverovatne lepote i snage, ostaće netaknuta. Kao da je i samo vreme, koje sve troši pi retvara u prah, zastalo pred njom zaneseno njenom lepotom.
Niko pre nepoznatih autora iz Mileševe nije slikao takvim stilom i takvom strašću. Francuska istoričarka umetnosti u 20.veku Tanja Velmas zato će smatrati da je „renesansa umetnost započela u Mileševi, znatno pre italijanskih majstora renesanse“.
Čuveni britanski areholog ser Artur Evans, koji se nagledao antičke lepote, proučavajući mikensku kulturu, bio je fasciniran Belim anđelom. U „ Mančester gardijanu“ 1883. godine napisaće:
„ Ništa što je Đoto stvorio ne može se uporediti sa lepotom anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševo“.
Freska Beli anđeo koja lebdi i gleda svakog u oči zapravo je deo kompozije Mironosice na Hristovom grobu. Predstavlja arhanđela Gavrila, obučenog u beli hiton, što nije svakidašnja odežda anđela, koji sedi na kamenu i ženama koje su sa tamjanom ( mirom) došle ujutru prvog dana posle subote na grob, rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća – njegov prazan grob.
Naš anđeo tajanstvenog pogleda dočekaće i mošti Svetog Save 1237. godine, koje će iz Trnova preneti u Mileševu njegov sinovac, kralj Vladislav uz pomoć svoje žene kraljice Beloslave, bugarske princeze.
A onda će je u 16. veku prekriti druga freska! Božanski Beli anđeo nestaće u slojevima nove freske koje su preko nje naslikali!
Tako sakrivena, u nedrima druge kompozicije, čekaće 400 godina da je otkriju!
Ovoga puta rodiće se ponovo iz vatre!
Požar koji je u 19. veku zahvatio Mileševu skinuće sloj sa fresaka i ispod njega će se ukazati deo Belog anđela.
Tako će se drugi put roditi Beli anđeo, freska za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je gledanje u nju isto kao i molitva.
Beli ađeo se trajno preselio u Firencu 2012. godine. Na stalnoj izložbi u najvećoj franjevačkoj crkvi na svetu, firentinskoj bazilici Santa Kroče, u kojoj se, inače, nalaze grobovi Mikelanđela i Galileja, pored dela Đota, Leonarda da Vinčija i drugih, na istaknutom mestu postavljena je i reprodukcija Belog anđela. Milioni ljudi iz celog sveta uživaju i lepoti prikaza našeg Belog anđela.
Lepotu srednjovekovne umetnosti Srbije Evropa će videti kada 1947. godine Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, u saradnji sa profesionalnim kopistima iz Francuske, bude organizovao kopiranje dela srpske srednjovekovne umetnosti. U palati Šajo, u Parizu, 1950. godine biće izloženo 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulptura. Među njima će biti i Beli anđeo – vrhunac jedne umetnosti.
Od tada putovaće svetom Beli anđeo (kopija) kao najlepši primer srpske srednjovekovne umetnosti, a kada između Evrope i Amerike bude uspostavljen prvi video signal putem Telstar satelita, u javnom prenosu, 23. jula 1962. godine, biće predstavljeno Miroslavljevo jevanđelje i Beli anđeo.
Tih godina televizori će krčati i mutiti sliku, a ovih godina pojaviće se mutne senzacionalne tvrdnje da Amerikanci zapravo i nisu Belog anđela uvrstili na disk znamenitosti ljudske civilizacije koji su poslali u kosmos.
Za kulturu starog srpskog naroda to uopšte nije važno: I ako nije poslat – gube samo vanzemaljci koji neće videti lepotu srpskog Belog anđela.
Maglič je zagonetan za nauku, privlačan za turiste. Tvrđava kao magnet odvlači pogled putnika u visine, ukazujući na svoju lepotu. Zimi je to nestvaran prizor izmešane beline oblaka i snega, leti je to slika rascvetalog jorgovana i monolitnog kamena.
Maglič je čaroban, mističan i privlačan. Poziva da se uspnete do vrha, koji se sada naziva Stolov, ali je njegovo pravo ime Kamarište ili Ravni sto. Tako je nazivan u prethrišćanskom vemenu. Maglič miriše na maglu, kao i reka Maglaštica koja tuda protiče, pa nema sumnje da je magli baš tu dom.
Kule i zidine koje danas vidimo podigao je arhiepiskop Danilo Drugi, srpski plemić-monah, arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku. Bio je komandant odbrane Hilandara i desna ruka kralja Milutina. Nosio je i mač i krst.
Ali, pre nego što je on podigao novo, tu je bilo starije utvrđenje. Arheolška istraživanja su registrovala ostatke keramike iz tog starijeg grada, sličnih onima pronađenim u tvrđavi Ras. Pojedini naučnici pretpostavljaju da je Maglič mogao da sazida Stefan Prvovenčani, kao zaštitu srca srpske države od prodora Huna i Bugara, iz pomoravske ravnice.
Građen je da bude neosvojiv. Upotreba sprava ili juriš vojske nije bio moguć zbog strmih padina. Za sprečavanje brzog upada s jedine otvorene strane, presečena je jarkom stena na kojoj je zamak sagrađen.
Tako je postao neosvojiva kula stražarnica nad karavanskim putem koji je spajao Nemanjinu Studenicu, sa Žičom, koju je Stefan Prvovenčani podigao kao sedište arhiepiskopije. U slučaju napada,tim putem, stanovništvo je moglo da da potraži sigurnost u Magliču.
Čuvao je lepi, moćni Maglič i drevni put koji je spajao jadranske luke s Pomoravljem i Podunavljem. Osam moćnih kula, čvrsti bedemi, voda obvezbeđena cisternama u kamenu- svi preduslovi za dug boravak su ostvareni.
U okviru utvrđenja pronađeni su i ostaci velike palate, prostrane crkve posvećene Svetom Đorđu i rezidencijalne zgrade za stanovanje. Otkud sve to u vojničkom utvđenju? Možda je odgovor dao učenik i biograf Danila Drugog koji je zapisao:
“ U Magliču gradu, i tu su bila poznata dela njegovih trudova. Jer u njemu podiže prekrasne palate i ostale ćelije, na prebivanje onima koji su tamo. I tu, u crkvi Svetog Georgija, u gradu tome, utvrdi božanstveni zakon da se u njoj neizmenjeni svagda vrši, obilno u njoj postavivši božanstvene knjige i sve ostale crkvene potrebe. Za takve njegove mnoge podvige i priloženija domovima Božjim, neka mu Gospod dade večno blaženstvo…“
Danilo Drugi bio je plemić i ratnik, aktivan u političkom životu, nastupao je kao pomiritelj, prvo kralja Dragutina i kralja Milutina, a zatim Milutina i Stefana Dečanskog. Bo je Milutinov najpoverljiviji saradnik, a kao prosvetitelj je srpskom narodu ostavio najvažniju srednjovekovnu knjigu „Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih“ koje je pisao sa svojim učenicima. To je najvažnije biografsko delo o svetovnim i duhovnim srpskim vladarima srednjeg veka. Rukovodio je radovima na zadužbinama Banjskoj i Visokim Dečanima, a sam dozidao pripratu i crkvu Bogorodice Putevoditeljice u Pećkoj patrijaršiji.
Smatra se da je grad utemeljio Uroš I Veliki koji je Srbiju uzdigao zahvaljujući bogatstvima iz rudnika. Maglič je čuvao, zajedno sa drugim utvrđenjima, bogatstva iz rudnika.
U isto vreme, Uroš je, po predanju, zasadio duž litica Ibarske klisure aleju jorgovana. Želeo je da obraduje svoju nevestu Jelenu Anžujsku i učini joj dolazak u njegovu zemlju – prijatnijim.
Ti jorgovani, mirisni i bujni, i danas cvetaju, ukazujući na živu prošlost koja žubori,moćno i stameno kao i Ibar moravskom Srbijom.
Dijana Dimitrovska
Konji
Oko Magliča mogu da se vide divlji konji koje deca hrane šećerom i jabukama. Oni nisu plašljivi pa je susret sa konjima prelepo iskustvo. Turistički vodiči povezuju ih sa legendom koja kaže da je Miloš Obilić baš tu tražio najmoćnijeg konja na kome će da odjezdi na Kosovo ravno. Tu je našao Ždralina sa kojim će zajendo ući u istoriju. Potomci Ždralina i danas jezde po obroncima oko Magliča.
Tvrđava Zvečan starija je od istorijskog pamćenja. Seže njen dugi život u vreme koje se odavde ograničeno sagledava.
Istorijski podaci je „uočavaju“ u 11. veku. Jedna je od najstarijih tvrđava, ali je izvesno da je mnogo pre ostataka koje arheolozi danas nalaze tu bilo „ živo“.
U periodu Vinčanske kulture (od 4300-3200.godine p.ne.e.) živeo je tu narod koji je, kao nijedan drugi, pravio maštovito dekorisane posude i figure ljudi i životinja. Ni na jednom dugom mestu u tom periodu nije pronađeno ništa slično, ni po po umetničkom nadahnuću i maštovitosti izrade. Imali su sasvim poseban stil.
Malo je osvetljena u narednom milenijumu i ne zna se gotovo ništa o vladarima prednemanjićkog perioda. Bez sumnje je mesto bilo popularno jer se sa brda lepo kontrolisao predeo i karavanski putevi koji su se tu ukrštali. Od Zvečana su vodili putevi na sve četiri strane sveta: bosanski, ibarski, kosovski i grčki put. Kasnije će imati ulogu čuvara, čuvaće rudu i rudnik u Trepči.
Postaje poznata kao pogranična tvrđava koja prerasta u jedan od dvorova Nemanjića. Smeštena na brdu u srcu gustih i prostranih šuma čije je drveće, kako su zapisali putopisci, bilo visoko do neba bila je sigurno prelep prizor.
Imala je kao i sva velika utvrđenja, Gornji grad, Donji grad i Podgrađe.
Gornji grad je bio na samom vrhu brda, okružen sa pet kula, i donžon kulom. Tu je bila crkva Svetog Đorđa živopisana. U Gornjem gradu su bile smeštene i cisterne koje su imale vodu sa dva izvora na padini, koja su tajnim prolazima bila povezana sa citadelom na vrhu.
Putopisac Ami Bue, koji je posetio Zvečan 1840. godine našao je ostatke crkve, dok je Giljferding 1859. godine u gradu video “ostatke dvorca na dva sprata ozidanog opekom“.
Tu živi raški župan Vukan Nemanjić u 11. veku koji širi svoje teritorije uzimajući od Vizantije delove Kosova, a kada vizantijski car Aleksije I, 1091. godine ,ljut zbog toga, krene s vojskom na srpskog župana, Vukan će se povući u utvrđeni grad Zvečan, odakle nudi pregovore. Bio je to jedan od prvih ugovora srpskog župana s Vizantijom.
Bila je mesto gde su se uspinjali i padali vladari. U njemu je 1323. godine sahranjen mlađi sin kralja Milutina (1282—1321) Konstantin koji je u borbi za presto sa starijim bratom Stefanom stradao od – bratske ruke.
U ovoj tvrđavi će svog oca Stefana Dečanskog sa ženomm i decom iz drugog braka zatočiti sin Dušan i tu će 11. novembra 1331. pod nejasnim okolnostima Stefan izgubiti život od sinovljeve ruke. Dušan Silni će kasnije 1337. godine upravu nad tvrđavom i gradom poveriti mlađem sinu vlastelinke Danice. Kasnije će njegov sin Uroš (1355—1371) grad i tvrđavu dati čelniku Musi, rodonačelniku Musića i zetu kneza Lazara (1371—1389). Knez Vojislav Vojinović (oko 1355-1363) ga je 1363. godine primorao da mu preda Zvečan u zamenu za Brvenik na Ibru,
Tvrđavu će naslediti veliki župan Nikola Altomanović (1366—1373), a zatim grad ulazi u sastav države Vuka Brankovića.
Bili su to svetli dani za moćnu tvrđavu koju će uskoro posle Kosovskog boja zauzeti Osmanlije i tu ostati do 18.veka.
Kada su otišli, razrušena tvrđava, samovala je na bregu do današnjih dana.
Brišu po njoj vetrovi i pomeraju drevni kamen, i nema više ni onih šuma do neba da ga zaustave. I one su nestale. Vreme je odnelo kamen, a kamoli drveće. Društvo joj pravi jedna srpska zastava, kao znak da nije zaboravljena.
Prepisivao je Mirosavljevo jevanđelje 7 godina i devet meseci! Ali prepis jednog od najznačajnijih spomenika srpske pismenosti duge hiljadu godina – ni tada nije bio gotov. Trebalo mu je uraditi korice, na čije je osmišljavanje novosadski kaligraf Svetozar Pajić Dijak potrošio još godinu i kusur. Ali, ako je utrošeno vreme i trud na jednu vrednu knjigu 9 godina, koliko je onda cena takve knjige? Svetozar Pajić Dijak, u razgovoru za Balkan City Magazine, odgovora citatom iz starih knjiga.
– “ Kaligrafu i njegovoj obitelji obezbediti smeštaj u dvoru sa svim privilegijama kao dvorjanin za svo vreme prepisa ili pisanja knjige i po završetku prepisa kaligrafu isplatiti 18 plata velmoža u zlatu”.
Zlatna slova kaligrafska
O Dakle, mnogo?
– Da. Moje Miroslavljevo jevanđelje jedino može da otkupi ruski predsednik, mada sam gospodinu Putinu 2016. godine, u Ruskom domu, u Beogradu, poklonio jedno fototipsko izdanje. Kažu da je Hadži Ruvim, koji se bavio izvorno kaligrafijom,“ zlato topio i njime sitna slova pisao”.
o Koliko ste do sada naših rukopisnih knjiga prepisali?
-Prepisao sam više od 47 najlepših stranica Četvorojevangelija koja se nalaze u knjižnoj riznici manastira Hilandara, sa idejom da tu lepotu naše istorije predstavimo našem rodu. Tri puta Dušanov zakonik, jedan sam poklonio manastiru Đurđevim Stupovima, dva su kod mene. Prepisao sam Miroslavljevo jevanđelje koje sam prepisivao sedam godina i poslednjih devet meseci u manastiru Kovilj. Tada mi je trebalo još dve godine da mi se otvori izgled korica. Zatim, Mali molitvenik, Otkrovenja, Dečanski ciklus, Karejski tipik iz Sopoćana, Apokalipsu, Poslednja vremena. Uradio sam više od 50 svetitelja sa troparima, isto toliko molitvi kao pojedinačne kaligrafije. Radio sam prikaze dečanskih fresaka u minijaturi, prikaze manastira u stilu starih majstora, 13 motiva Hilandara, 13 motiva Raško-prizrenske eparhije i 18 motiva fruškogorskih manastira. Mnogo toga još je urađeno na pergamentu. Moje kaligrafije se nalaze kod mnogih velikodostojnika celoga sveta.
O Zašto se vaš prepis Miroslavljevog jevanđelja ne izlaže po svetu i Srbiji, pošto original ne sme da se iznosi?
-Ja sam lično prikupljao sredstva da prikažem Miroslavljevo jevanđelje u Novom Sadu. Trebalo je da se organizuju izložbe po svetu, London, Pariz, Njujork, ali – ništa od toga. Konfučijev instit je želeo da organizuje izložbu u Kini, rekli su da dođem sa primercima do Kine, a oni dalje sve preuzimaju. Ali niko u našoj državi nije bio zainteresovan. U Ministarstvu kulture kažu da me podržavaju i blabla, oni su tamo samo poltroni i srpstvo i kultura im uopšte nije interes. Država ćuti i kao da se stidi svoje milenijumske pismenosti i neće da kaže da je ogromna većina srednjovekovnih knjiga na Balkanu napisana na srpskom jeziku. I to u vreme kada su kraljevi evropskih zemalja bili nepismeni!
Pravednost Duašnovog zakonika
O Da li se sećate koje ste prvo delo prepisali i kako?
– Privukla me je pravednost Dušanovog zakonika. Kupio sam akvarel papir, patinirao svaki tabak ručno kao što je stara knjiga od 500 godina. Moja žena i ja smo vijali guske po selu Gardinovci da nakupimo pera i da ih napravim tako da mogu pisati, pravio sam boju od više vrsta bajceva i reč po reč, rečenicu po rečenicu. Posle ide šivenje tabaka, pa koričenje u kožu, pa sečenje okova i kopči od metala. Sve je to trajalo mesecima i radom od jutra do sutra. Ispalo je jedno vredno i lepo delo.
O Da li današnja deca znaju čime se bavi kaligraf?
-Generalno ne. Opšta spoznaja je da je to neko pisanje. Ali deca koja učestvuju u kolonijama školskog uzrasta – znaju. Evo sutra imam besedu o svom pristupu pisanoj reči u kaligrafskoj radionici o.š. Sveti Sava u Sremskoj Kamenici, koja traje već više od 10.godina, čiji su radovi fantastični… zato što imaju fenomenalnu učiteljicu koja ih velikim srcem uči.
O Zašto ne možete da prenosite svoje znanje drugima?
-Imam zabranu prenošenja svoga znanja i iskustva, osim monasima i monahinjama u manastirima. Tu zabranu primio sam od pokojnog vladike Artemija, i toga se držim i zbog nje sam srećan. Kada sam pitao vladiku zašto da svoje znanje ne prenosim, rekao mi je :“ Znaš da onaj nikada ne spava i zamisli sada da ti svu tu lepotu pristupu i pisanoj reči nebeskog naroda preneš nekome ko je opsednut, a po manastirima Sopoćani, Zočište i drugim, imao sam prilike da ih gledam, šta mislite šta bi oni pisali tim božanskim pismom…
Izložba
-Do danas nisam povezao stranice prepisanog Miroslavljevog jevanđelja da bi cela knjiga sa svim stranicama mogla da se predstavi ljudima na izložbi. Knjiga ima 360 stranica i može da stane u oko 40 ramova obostranom predstavkom. Tako posetioci izložbe mogu da vide sve stranice Miroslavljevog jevanđelja.
Smisao rada
O Šta naručuju ljudi od kaligrafa?
-Knjige niko ne poručuje jer naš bogati čovek će pre kupiti „roleks“ sat nego istorijsku vrednost. Vladike poručuju himne ljubavi za nečija venčanja, što je prelepa vrednost. Ljudi poručuju svetitelje sa troparima kao slavske ikone. Radim unikatne povelje, za vladike blagodarnice, zahvalnice, rođendanske čestitke suprugama i deci… To su vrednosti koje večno ostaju onima koji ih kupe, ali sa tim vrednostima ostaje i moja večna ljubav prema lepoti.
O Da li kaligrafija ima budućnost u digitalnom dobu?
-Računar nikada neće moći da stvori takva dela kakva mogu da stvore ruke, um i srce.
O Šta vodi kaligrafa poput vas da prepisuje važna istorijska dela?
-Mene lično u tom stvaralaštvu rukovodi misao da ostavim nešto istoriji i narodu. Ostavio sam. Sada slobodno mogu da putujem na drugi svet spokojan.
