Gornji Stoliv ima svoje zvono spasa. Ono mu je sačuvalo život. Toliko je uporno i duboko zvonilo godinama, decenijama i vekovima da je preokrenulo njegovu neveselu sudbinu.
Pre deset godina peli smo se istim ovim putem, kao i sada, prema katedrali crkve Svetog Ilije i slušali jecaj zvona koji je klizio niz strmu padinu, žaleći za lepotom kamenog sela koje nestaje i ljudima koji odlaze.
Gornji Stoliv u to vreme beše dom tek dvema staricama iz familije Roganović. Od mesta sa 1300 duša, koliko je živelo u vreme Mletačke republike ili 300 krajem 19. veka, spalo je slovo na dve duše. Svaki dan iz Donjeg Stoliva uspinjao se u Gornji i Mato Vujović brinući o zvonu, crkvi i selu. Tu je dužnost preuzeo od svog pokojnog oca koji je čitav život ručno zvonio, ali uvedoše elektorniku koja sada pokreće zvono koje kao i uvek bije na svaki sat. A ni Mata više nema. Za sto godine, rekoše mi tada, nije se izgradila nijedna kuća.
Ali prošla je od tada decenija i u ovom nekada umirućem selu život se vratio.
Kamena staza koja vodi do sela, koju je dao da se napravi u 19. veku bogati pomorac Gašpar Ivanović ( obnovio je i crkvu Svetog Ilije) – sada je puna turista. Uspinje se grupa Poljaka, veoma žustro, verujući da će brzo savladati strminu, ima Španaca, domaćih takođe. Devojke na odmorištima prave fotografije koristeći božanstvenu pozadinu plave Boke.
Nekada su ljudi svaki dan silazili i peli se nazad po nekoliko puta, a danas omladina dahće i zabrinuto pogledava u nebo. Probijen je i put, pa se može i kolima do Gornjeg Stoliva.
Krivuda kameni put duž strmog brda ne bi li ublažio uspon, i nosi u talasima miris šume kestenova, iste one šume u kojoj su se devojke iz Gornjeg Stoliva presvlačile kada su silazile u Donji Stoliv u izlazak. Odeću bi sakrile iza nekog kestenovog drveta a u povratku kući bi se opet preobukle. Ali nema više ni drveća koje je krilo njihove zavežljaje. Mnoge od tih ponositih stabala sada beživotno leže i trule. Pokosio ih je rak kore. Odavno već umire šuma kestenova i mogla je samo da se spasi sečom do zemlje. Ali svima je bilo teško da se drveće staro više stotina godina jednostavno odseče, pa da se čekaju nove mladice. Kesten je njihovim precima bio glavna hrana. Nije on još za vreme Mletaka zasađen da bi se pravile kakve poslastice već je bio hleb i za uz hleb.
Posle pola sata stižemo do crkve čija katedrala probija oblake. Crkva Svetog Ilije je neprocenjive vrednosti. Izgrađena je 1556., osvećena 1748.godine, unutra zidove krase tri oltarske slike slovenačkog umetnika Josipa Tominca, koje je vreme oštetilo. Ispred je groblje sa kapelom Svetog Antuna, i crkvicom Svete Ane iz 12. ili 13.veka. Sada o katedrali brinu Ronaldo i Adrijana koji su se u Gornji Stoliv doselili i ne vole da silaze dole. Prodaju suvenire i piće.
I selo nekako živnulo. I dalje su tu ostaci stare škole, oronuli mlin sa potpuno očuvanim kamenim točkom i presom za masline, porušena pekara u kojoj se na tradicionalan način pekao hleb, kuće koje je obuzela puzavica, ali blista i poneki novi krov, i nove škure, čuje se i lupa čekića, to neko nešto popravlja. Ima i kafanice.
Vlasnik Marko gde smo pili domaći sok od divljeg nara, reče da se i on doselio trajno u Gornji Stoliv, da je neka Nemica kupila i obnovila kuću, da ima još par ljudi koji vraćaju život starim kamenim kućama.
-Evo i ovaj Amerikanac što ide, kupio je kući i sada je upravo renovira – govori Marko.
Vratio se život u Gornji Stoliv, i stvarno ga je donelo baš to uporno zvono.
Ono je toliko predano i verujući zvonilo žaleći za životom koji se gasio da se sudbina preokrenula i vratila život u Gornji Stoliv.
I evo ga, opet tuče …Ali ne kao nekada tužno i jecavo kada je išlo niz šumu kestenova, pa preko glatke površine mora klizio na suprotnu stranu Boke, do raskošnog, svetlog i dugovečnog Perasta, gde se uvlačio u ulice i kuće da oseti život koga u njegovom selu nije bilo. Sada zvonko i veselo sklizne do mora zaigra se sa talasima pa jezdi Bokom pozdravljajući sve što na putu naiđe i slaveći život koji je baš ono vratilo u Gornji Stoliv.
Izdržao je Peđa Matijević trinaest i po meseci u kontinuitetu na brodu i bila je to najduža godina u njegovoj karijeri. Pomislio je tada kapetan duge plovidbe iz Kotora da je „sastavio” 405 dana i noći na brodu, najduže u svojoj tridesetpetogodišnjoj karijeri pomorca i da se za to vreme kuća sazida.
– Tu dugu godinu sam proveo, uglavnom, na Pacifiku – priseća se kapetan Peđa Matijević. – U to vreme, pre dvadesetak godina, nije bilo mobilnih telefona i interneta i onda ste stvarno bili jako udaljeni od svoje porodice i svoje zemlje. Godinu i kusur na brodu da ne vidite porodicu, izuzetno je teško.
O Većini izgleda da kapetan broda ima malo posla, da nosi uniformu i osmatra more. Šta je ,zapravo, posao kapetana?
– Kao kapetan broda dobiješ instrukcije od kompanije ili od gazde broda gde se putuje i koji teret se vozi. Posao kapetana je da proračuna sve: stabilitet broda, dakle, koliko može tovara da stane, koliki će biti gaz broda sa tim tovarom, koliko je potrebno hrane za određeni broj posade, kojim se idem rutama, da prati vremenske prilike…kada sve to obavi, daje instrukcije prvom oficiru palube i šefu inženjera.
O Kako izgleda vaš radni dan?
– Sve moje vreme je tačno isplanirana rutina. Ustajanje u 6.00 sati ujutru, kafa na komandnom mostu, razgovor sa prvim oficirom o tome šta se dogodilo tokom noći, da li je bilo iskakanja, kakvo je vreme, šta kaže prognoza. Ranije su te izveštaje davali telegrafisti, a danas to radi internet.
O Da li je na brodovima sve manje posla za ljude, a više za „mašine“?
– Danas mnoge stvari na brodu ne radi čovek, brodovi su automatizovani, internet daje izveštaje o vremenu, pa ni kapetan nema takve ugodnosti kao nekada kada je sve dobijao na gotovo. Recimo, kapetan danas radi mnoge stvari sam, a nekada je dobijao izveštaje od telefgrafiste i prvog oficira. Smanjen je broj ljudi na brodu radi uštede tako da i pomorstvo trpi. Kada sam počinjao, na brodu je radilo 30,40 ljudi. Danas ih ima do 15. Jedan čovek radi više poslova da bi se uštedelo. Brodovi su, s druge strane, automatizovani, plove sami. Recimo, stroj se automatski zatvara u 17.00 sati. Paluba mora non – stop da radi, a na komandnom mostu postoji alarm koji proverava da li je oficir koji dežura tokom noći, budan. Oficir mora neprekidno da ga aktivira na tri ili šest ili devet minuta, sve zavisi kako je alarm naštimovan. Uglavnom oficir stalno mora da pritiska dugme i ne sme da zaspi.
O Lepo je biti kapetan broda ali je do njega put dug i trnovit?
– Da bi neko postao komandant velikog prekookeanskog broda potrebno je oko 17 godina školovanja i iskustva. Bar je tako bilo.
O Kako je danas?
– Danas pomorci dolaze brzo do diploma na kursevima koje plate, i odmah idu da rade. A mi smo ranije išli u pomorsku školu, pa na fakultet, pa godine prakse, polaganje iskustvenih ispita, rad na brodu pa tek kapetan posle 15 do 17 godina.
O Da li ste doživeli potonuće broda?
-Hvala Bogu, ne. Imao sam sreće da ne doživim ozbiljnije nesreće na brodu.
O Koji je bio najdramatičniji događaj na brodu?
-Bila je to najjača oluja koji sam doživeo, u Južno kineskom moru. Divljao je tajfun Conson. Bili smo na sidru, blizu luke jer nas zbog alarmantne situacije nisu ni pustili da uđemo u luku, a istovremeno su nam dali pogrešnu procenu tajfuna. Na brodu je bilo dvadesetak ljudi i situacija je bila jeziva: talasi visoki 14 metara, mi na sidru kao ljuska oraha lelujamo tamo – onamo. Svakog trenutka možemo da se otkinemo i „zalepimo” za obalu. Držali smo se danima stoički svi.
O Da li ste imali slepe putnike?
– Poslednji put, dvojica iz Obale Slonovače.Na brodu dugom 238 metara našli smo ih kod frižidera jer su bili jako izgladneli. Po pomorskom zakonu, moraš prvo da ih nahraniš i napojih, pa onda da ih prijaviš. Ali, ako određena zemlja neće da ih primi, dešava se da oni ostanu po godinu dana na brodu, rade, žive…dok se brod ne vrati u zemlju gde su se ukrcali. Tako je i sa ovima bilo. Vratili smo ih kući.
O Koje nacije daju najbolje pomorce?
-Važan je kapetan ali je najvažnija posada. Na mom brodu su bili odlični pomorci Peruanci. Ipak, smatra se da su najbolji na svetu Britanci, Norvežani,Italijani i Hrvati.
oDa li ste ikada videli to jezivo, plastično tužno ostrvo u Pacifiku?
– Obišao sam svet ko zna koliko puta. Video sva mora i ništa jezivije nisam video od ostrva plastike veličine Evrope koje se formiralo u Pacifiku. A sve smo to sami bacili u vodu.
O Ko baca to?
-Sa brodova, sa obale…Sve što čovek odbaci,to ostane u moru. Danas, na sreću svaki brod ima plan rukovanja smećem. Inspekcija vas proverava da li ste i kako sagoreli otpad. Imate obavezu da pokažete pepeo. Sve što unesete na brod danas morate da pokažete kasnije kao otpad. Organski otpad se baca na pet milja, ostalo se sagoreva.
O Teško je proceniti, ali da li imate osećaj da su sva mora sveta zagađena?
-Ne mogu da argumentujem, ali mora su itekako zagađena. To se vidi, najbolje po ribi. Sve češće se jede riba koja u stomaku ima plastiku. Svako ko voli ribu – a ja je volim i uz to sam i strastveni ronilac – oseti taj tužan ukus plastike u ustima.
O Gde bi neko ko je obišao svet izabrao da živi?
– Na Tahitiju, ili, recimo, na Bora Bori, ili na nekom ostrvu u Pacifiku. Tamo ima ribe u izobilju, voća, ima svega, nema politike, ljudi se smeju, a ne treba ti ništa osim japanki i šortsa.
O Zašto nijednom pomnorcu nije nikada pala na pamet ideja da zemlja nije okrugla?
– Jednostavno zato što se sa broda na okeanu najbolje vidi zakrivljenost. Svako ko je plovio morima sveta zna da je Zemlja okrugla.
O Videli ste sve nijanse mora, koje vam je more najlepše na svetu?
– Nagledao sam se raznih boja i sva imaju različitu nijansu plave. Ali dva najlepša najlepša jesu Karipsko koje je zeleno, i Jadransko koje je vedro plavo.
Iz kuće Stane Cerović u planinskom selu Tušine, u vrletima iznad Šavnika – vije se dim.Uhvati pravo liniju, vine se u živopisno nebo, pa počne da se razliva niže i niže, sve do kanjona mistične reke Bukovice gde se izmeša sa izmaglicom vode. Baš taj dim,koji se vije iz starog dimnjaka kamene porodične kuće u kojoj se rodila u zimu 36. ili 37. godine, težak i golicav, bio je sve što je Stana Cerović želela. Bio je njena nejasna želja dok se sa devet godina igrala samo sa dečacima , i sa 19 – kada se s momcima nadmetala jašući konje, i sa trideset – kada je svima bilo jasno da se Stana neće i ne može udati. Poslednja crnogorska virdžina: biološki žena- umom muškarac- svoju odluku da živi kao čovek, ne kao žena- gordo nosi i danas u poznoj starosti.
Ognjište – sve
-Ognjište… to je sve u životu – rekla nam cepajući drva u dvorištu njene kuće. – Bez kuće u kojoj nema muškarca, nema ni života…Da živim još jedan život- isto bih izabrala. Bila bih ono što jesam. Stana. Ali, šta je Stana Cerović, poslednja, peta ćerka koju je majka Anđa rodila u hladnu zimu, nesrećna što donosi na svet još jednu devojčiocu, i oca Milivoja još nesrećnijeg što te zime nije zaplakalo muško dete?
Dali su joj ime Stane ne bi li taj nesrećan niz devojčica koje su se rađale stao. A pre nego što će poslednja devojčica zaplakati, dva dečaka čije je rađanje ispratilo tutnjava metaka u planini, odnesoše sve nade očeve na drugi svet.
-Nas je pet sestara – govori Milena (88), starija sestra Stanina sa kojom živi u porodičnoj kući. Rodila se kao bliznakinja, sa jednim dečakom koji ubrzo preminu na večitu žalost roditelja. Najstarija Rosa,pa Mara, one su udate, pa Vukosava, tužna, koja izdahnu na putu do bolnice od zapleta creva, pa, ja i- najmlađa Stana…
IN MEMORIAM
Poslednja crnogorska virdžina Stana Cerović, svoje poslednje dane provela je u domu za stare u Risnu, gde je i umrla u 85. godini života 2. avgusta 2016.
-Nemoj Stanu u devojčad računat! Ajde, bogati…- pobuni se odmah crnogorska virdžina Stana, i toliko naljuti da iz srdžbe zaboravi šta je to pošla da traži.- Ne može Stana među sestre. Briši to! -Dobro, neka bude: Četiri sestre i Stana – odgovorih. Uto iz starog kredenca zazvecka flaša.
-Ahaa, evo je. Rakija – obradova se virdžina Stana.-Tanka je. Kupovna al, nema druge. Šta ćeš, letos nijedne šljive ne beše u planini. Nešto ih do“vatilo. Više smo viđeli ljetos vukova no šljiva.
-Jest, vala – nadoveza se Milena koju je otac prozvao Borika, po mirisu borova, pa tako i osta. – Muju Ćetkoviću je onomad 15 ovaca poklalo.. -Bili su mi ođe svakojaki novinari: Amerikanci, Englezi, Španci a jedan Švajcarac, e, taj mi se dopao, videlo se odmah da je seljački sin. Doveo terdžumana(prevodilac) iz Beograda, pa me pita kako ja vabim krave. Kako „kako vabim“,zbunim se ja, zovem ih?! Kako ih zovem, traži on da pokažem.Ja pokažem, a on veli: E, od sada ću i ja svoje krave u Švajcarskoj tako da vabim.
Pusto selo
Pucketa peć u kući Cerovića i onaj dim sigurno se napolju vije, označavajući život u planini. Kako je u selu, pitamo Stanu.
-Eh, kako je? Pusto selo. Od 30 kuća samo se u pet dimi.Đece uopšte nema. Otišlo sve u grad, nema stoku ko da čuva. Lako je leti, u planini, ali zimi, sve moram da kupujem, evo i seno za stoku plaćam, prodam tele, pa kupujem šta mi treba. Nema penzije,a ko bi mi je dao?!
-Nemam ni ja – uskoči Borika – Nešto sam radila u Titovo doba, ali sitno je to. Da sam zdrava, lakše bi nam bilo, no, oba kuka polomih i eto, sada, nepokretna sedim ovde, ni sebi, ni Stani da pomognem…
-Jes vala,i meni je sada teže. Ranije, samo kosim, stoku teram, plastim, a sada se moram i ženskim poslovima baviti. Eto kuvam, perem sudove – izjada se Stana. I još me leđa bole. Za Prvi maj, plastim seno, i s vrha propadnem pravo na zemlju. Sve me leđa bole. Inače, trkala bi se sada s vama.
-Niko joj ravan nije bio – govori Borika- Bilo je to skoro, na Žabljaku, neki nastavnici i đaci takmičili se u gađanju puškom.Stana ih gleda, pa veli: Mogu li ja. Može, rekoše. Kad Stana, uhvati pušku, nacilja i pravo posred mete.
-Ma, lako je to – skromno će Stana. – Paziš samo onu mušicu i gledaš metu. I kad se poklopi – to je! U planini, ne pucamo. Žao nam metaka u besposlici.
Tišinu koja je usledila odjednom prekide neka povika u pustom selu. Stana skoči, pa sve baca pogled na pušku iza vrata.
-Ko je to,deder vidi kroz prozor!
-Neki čovek tera krave – odgovrih, vireći kroz prozor.
-Kakve su krave? – upita Stana.
-Pa,velike, braon – rekoh.
-Dobro je, nisu moje – umiri se Stana i opet sede. – Mitar vodi krave, taj ti je bio učitelj i vratio se u Tušinu. Pametan čoek, vratio se u lepotu, ođe ti je vazduh milina,nema boljeg. Znaš šta je reko Smail aga Čengić, koga je ubio naš ban vojvoda Novica Cerović?! Reko je: Tušina- mali Misir.
Hoće li biti rata?
Opet tišina, Stana izvadi kesu sa duvanom i polako mota u rizlu bez lepka, pa, iznenada zapita: Da se neće zaratit?! Umiri se pošto shvati da smo svoje „izvojevali“, odrecitova nekoliko epskih pesama, treba li reći da čitav ciklus zna napamet,pa uzdahnu:
-Ej, žalosna Radovana. Ništa nema, sve kost i koža. On je od Pećine, eno gore, tu mu je prađed Šujo Karadžić. Ih, kako mi ga je žao. A žalite li ga vi u Srbiji- stisnu oko Stana i zagleda se u nas sumnjičavo, pa nastavi:
-Kukavički se predao Milošević, a znao je šta ga čeka. Bijaše tamo puno pušaka i pištolja, i sve se pitam što nije sačekao da ubije nekolicinu, pa da onda sebi presudi?! Postao bi narodni heroj. Buš je rekao: Istorija ne pamti da se koji predsednik države predao. Šta li će sa Radovanom biti?
-A, šta je sa Slobodanom bilo?! Biće isto! Daviće ga otrovima- reče sestra Borika.
Tu se otvorilo prostora da priupitam:
– Zašto su muškarci bolji od žena?
-Ehh, zašto..A,ko je čuo da žena pametno zbori. Sve pretresa s mora do Dunava. Samo nešto cingulaju. A „ljudi“ pričaju o ratovima, o junaštvu. Žena će stotinu vera da promeni da učini šta joj scu drago. Eno,sad, kažu, ženske dobile pravo da glasaju! Nije tako bilo otprije! Čuj,glasaju! Ma nema ti ođe države. Pada polako mrak,valja se vratiti niz planinu , poslednja crnogorska virdžina nas ispraća, ali još jedno poitanje:
-Stano, da li ti je žao što je tako život prošao? Stana, poslednja crnogorska virdžina, nabra crne obrve , ispod crvene kao krv beretke, baci pogled na dim koji se vije iz stare kamene kuće zbog koje je život žene ostavila, izabravši da živi kao muškarac i tiho, sasvim tiho da neko u onoj pustoši ne čuje, odmahujući rukom, reče:
-Šuti, šuti, ja kuću da ostavim, oca da izneverim. ..
Mima Karadžić se uopšte ne ljuti kada mu se nametnu promene. Iako je odrastao u jednoj državi, sazrevao u drugoj, stvarao u trećoj, odlično se snalazi i snalaziće se, jer Mima Karadžić, glumac koji nas toliko godina zasmejava i razveseljava, obožava promene.
– Volim promene i poštujem svakoga ko učini i najmanju promenu na sebi i oko sebe – kaže Mima Karadžić.- Menjati sebe i svet oko sebe je ujedno najčudesniji i najlepši zadatak koji svaki čovek dobija rođenjem, ali ga kao i druge stvari koje dobije rođenjem – ne koristi. Mislim da svaki mladi čovek po prirodi svojih godina mora da bude za promene. Ako nije – nešto onda nije u redu.
O Da li ste lično napravaili neku dramatičnu promenu ?
– Moja najveća promena je ta što sam uvek živeo svoj život . U svemu što dođe, ja sam se uklapao sa svjim životom.
O Kako živite ove dane korone?
– I sada živim svoj život. Ova pošast zvana korona, nije me omela, uklopio sam se. Nisam se drugačije ponašao od uobičajenog. Pijem vina, skitam, putujem koliko mogu…Igrao sam i predstave u Zvezdara taetru “ Feliks“ “ Tri sorele“…Razmišljam ovako: Ako me zakači – zakači. Ja se ponašan normalno. U kafanama sam normalno. Nisam tip koji može da sedi dva sata zatvoren u kući i da drži masku u svakom trenutku svog života. Štitim druge ljude od sebe tako što nemam kontakt sa onima koji se boje. Ali sa ljudima sa kojima imam kontakt, imam ga iz sve snage. Pa, rekao bih, biće kako bude.
O Da li ste radili za vreme korone?
– Vreme korone mi je dosta brzo prošlo pošto sam radio punom parom. Radio sam četiri TV serije. To su “ Zabrana“ – velika serija koju je radio moj brat Milan Karadžić sa odličnom ekipom: Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Vesna Čipčić, ja.. Zatim „Dream tim“ sa Lazom Ristovskim, lepa komedija u 10 nastavaka. Radio sam sa Šotrom u seriji “ Kralj Aleksandar“ gde sam igrao Punišu Račića, radikala koji je pobio Hrvate u skupštini. I na kraju „Zlatni dani“ serija koja od 14. decembra kreće da se emituje, a igraju Tamara Krcunović, Andrija Kuzmanović, Snežana Savć , Uroš Jakovljević , ja. To je romantična komedija po tekstu Gordana Mihića.
O Šta je za vas izvor radosti?
– Radost je moj posao, pozorište, film, neke knjige neki ljudi, neke žene sa kojima sam proveo lepe dane, lepe noći, neka lepa buđenja. Radost su mnogobrojni trenuci uz divna vina i prizore.
O Da li imate radost u sebi i kada je ništa ne izazove?
– Imam radost u sebi u svakom trenutku i ne mora ništa daje izazove. Ili bar ništa epohalno. Mislim da taj izvor radosti zavisi od čoveka . Ako je ima u sebi, onda je to dragocenost, velika. Ako li je nema, mora onda da je traži i nalazi, ako je dovoljno mudar i uporan.
O Da li je gluma zanimanje koje se menja? Koliko se gluma za poslednjih par decenija, promenila i u čemu?
– Gluma se u suštini ne menja. Postoje moderni izrazi u oblasti glume, ali suština je ista. Više se menja na filmu ali iz tehničkih razloga. Napraviti lik, igrati ga, imati taj filing sa publikom, stvarati igru, izmaštati dobru priču kroz dobre likove – to je suština glume od kada je sveta i veka.
O Od čega žive glumci sada?
– Teško je svima. Antivirusne mere utiču na sve ljude . Mi sad igramo predstave tako što se u publici sedi odvojeno, po dva sedišta razdaljine.. Duplo je manje ljudi u sali. Svi imaju maske. To je drugačija priča. Taj feedback koji se dobija od publike je zantno umanjen.
O Da li su antivirusne mere uništile pozorište?
– Pozorište ništa nije uništilo do sada pa neće ni ovo.
O Kako vidite izlaz iz ove situacije?
— Tu ne znam šta da kažem. Ne znaju ni najveći lekari sveta koje sam slušao, a nisam čuo ništa pametno da je rečeno u smislu ozdravljenja.
O Da li se u moru uloga koje ste igrali, možda provukla neka za kojom čeznete?
– Ne znam. Kao mlađi sam hteo da igram neke uloge, ali danas ne znam. Odigrao sam mnogo uloga koje nisam ni pomislio da ću igrati. Do sada sam snimio 70 filmova, više od 60 serija, odigrao više od 90 uloga u pozorištu. Dosta je to za jedan glumački život.
O Mnogi su naši ljudi otišli za Kanadu, Ameriku, u beli svet… Da li ste nekada pomislili da odete odavde?
– Ima našeg sveta po Evropi, Kanadi, Americi, Australiji, na istoku, svuda. Bio sam i ja svuda, i nema mesta gde nisam boravio. Volim da odem, ali volim da se vratim. Nisam mogao da zamislim da Mima Karadžić živi drugde osim ovde. Ljudi su odlazili zato što su želeli da imaju neke bolje uslove za život. Ja klincima svoje sestre i brata svakog dana govorim i ubeđujem ih da treba da odu da vide sveta, da ovde nije ništa zacrtano. Treba poći u inostranstvo. Ja sam odlazio i vraćao sam se . Nisam se našao ni u jednom inostranstvu. Imao sam uslova da se vratim. Osim toga, ne želim ovim poslom da se bavim nigde drugde osim ovde.
O Šta čovek promeni odlaskom iz svoje zemlje?
– Uslove života. Recimo, naši ljudi koji su otišli u inostranstvo. Oni su u svojim glavama ostavili svoj zavičaj na onom nivou na kome je bio kada su odlazili. Sigurno da zavičaj nije bio bogznašta jer da jeste, ne bi otišli. Uvek mi je najčudnije bilo šta je za naše gastarbajtere patriotizam. Uglavnom su to sveci I junaci. Ja mislim da je patriotizam ono što uradiš za zemlju koju voliš I iz koje si potekao. Konkretno raditi, kao, na primer, kad nešto lepo radiš nekome dok je živ, a kad umre- to je sećanje.
O Sretali ste se sa našim ljudima u inostranstvu, kako ih doživljavate?
– Odlazeći u Ameriku, Kanadu, Australiju,sretao sam ljude koji su opterećeni našom istorijom, religijom , islamom, katoličanstvom, pravoslavljem. Mislim da njihova deca ne žele da budu to. Žele da budu Kanađani, Amerikanci, Australijanci. Oni neće da budu svoji roditelji. Ta deca hoće da budu napredniji, svoji, i Bogu hvala da je tako.
O Šta Mima Karadžić nudi našim ljudima u inostranstvu?
– Umetnost koja dolazi iz krajeva koje poznaju, zemlje koju vole, malo drugačija od one koju su zapamtili dok su živeli ovde. Dajemo im miris zemlje naših predaka.
O Ima li neko lepo mesto gde čovek zaboravii na sve ?
– Ima, to je Ada Bojana. To je mesto gde sam snimio jedan od prvih velikih flmova “ Lepota poroka“, mesto gde možeš da sedneš i uz čašu vina, pred zoru, napišeš stih i gledaš zvezde i nebo, mesta gde si bio i gde ćeš bitii.
Mirta božanska presvukla je mistični Grbalj u modru haljinu, boje mora po zalasku. Kraj je jeseni i ovo području, smešteno uz more između Budve i Kotora, izgleda kao iz slikovnice. Rastinje kožnatih listova, blistavih i na suncu i na kiši, okićeno je ukrasima vedrih boja. Tu su crvene maginje, bordo kleke, rumeni šipurak, napukli divlji nar, zagasiti glog, modra mirta… Najlepše ukrase na svetu daruje prirode, a pre očima se dogaa najlepša jesen.
Gori makija od crvenih plodova planike-maginje. To je onaj magični crveni plod koji ne smemo da pojedemo više od osam. Pamtim taj broj i ponavljam ga kao mantru svakodnevno dok berem plodove, diveći se strukturi, boji. Svuda se pružaju grane otežale od roda i čovek ne treba da uloži ni malo truda da bi ga ubrao. Uvek je tu, na dohvat ruke. Slatki su, ne preterano, i osvežavajući. Imaju puno vitamina C zapravo, tih osam komada je dovoljno da zadovolji našu potrebu za ovim vitaminom. Ako li pojedemo,recimo, duplo više, možemo se suočiti sa problemima sa probavom.
Idem dalje, neverovatnim krajolikom Grblja iz koga izranjaju zvonici prastarih crkava. Odnekud neko i zazvoni i od njega zatreperi cela priroda. Opašće mi plodovi od vibracije zvona, pomislim.
Evo, ga njegovo veličanstvo šipurak. Sitan je ali sjajan i jedar. Bride prste od bodlja sa uvelih divljih ruža koje su iza sebe ostavile jedre širpurke od kojih se pravi nenadmašan čaj i još „jači“ džem. I glog ima bodlje, ne tako žestoke kao šipurak ali valja pažljivo brati bobicu po bobicu. Ni mirisna kleka nas neće ostaviti ravnodušnim i bez bockanja, čisto da nas podseti na svoje postojanje. Krenemo li na divlji nar i tu valja biti pažljiv, i on ima trnje. Dugačke boce koje mogu da oderu kožu.
Kako su se nemoćne za pokret biljke zaštitile bodljom. One nemaju ruke da se odbrane, imaju bodlje. A onda, gle, mirta. Ona uopšte nema bodlje. Pitoma, nežna, samo je svila listove kao da želi da zaštiti bobice od pogleda.
Miriše i privlači božanska mirta. Nije čudo što je Afrodita , pored ruže, izabrala i mirtu za svoju omiljenu biljku.
Mirta (Myrtus communis L., Myratceae), zanosnog mirisa govori priču o besmrtnosti. Ona nas podseća svojim mirisom na dane kada je čovek bio srećan u raju. Ništa ga nije bolelo, bio je zdrav, prav, veseo i besmrtan.
Kad god pojedem bobicu mirte u ustima se razlije miris besmrtnosti i obuzme me osećanje tuge za izgubljenim rajom iz kojeg smo prognani.
Kaže legenda da je tamo sve mirisalo na – mirtu.
Božanstveno miriše mirta dok cveta, iz belog, lepršavog cvetića neverovatne lepote razleže se miris raja. Iz rajskog cveta nastaju rajske bobice, isto mrišljave istom notom sete na besmrtnost.
Sve je kod besmrtne mirte lekovito. Listovima se leče kožna oboljenja, stomačne tegobe, urinarne infekcije, disajni preoblemi. Kuva se kao i svaki drugi uvarak. Prelije se vrućom vodom i poklopi desetak, petnaestak minuta.
Dovitljive žene koristile su suve listiće mirte kao puder kojim su trljale kožu čisteći je od bakterija i nečistoća, ili su ga koristile za bebe kao puder.
Lekovitte su i bobice. Od njih se može praviti uvarak, mogu se dodavati u jelo. Deluju protivupalno, antibakterijski, olakšavaju islkašljavnjae,čiste pluća, pomažu kod virusa, prehlada.
Od njih se pravi liker. Na Sardiniji je poznat njihov liker Mirto Rosso ( od zrelih bobica ) i Mirto bianco ( od listova mirte ).
Napraviču flašu likera, neka se nađe. Za to mi je potrebno 300 grama bobica i isto toliko šećera. Kad odstoji mesec dana na suncu, sipam rakiju i , to je to. Lekovito, ukusno i nadalje samo umereno. Likeri se ne piju kao alkohol u većim količinama.
Berem pažljivo grančice, ne može drugačije. Kada skinem bobice, ostaviću listiće da se osuše a onda ih isitniti i sipati u teglicu. Biće to sjajan začin za sva jela sa mesom. A male suve bobice staviću u mlin za biber. Već se naslađujem mišlju kakva će to jela biti sa ukusom mirte-besmrtna jela.
Važno je samo ubrati bobice na vreme. To znači, brati ih kada postanu tamno sjajne. Ali beru se pre nego što ih pojedu ptice. A ptice, već su tu. Pa , sad, idem, žurim.
