Manastir Fenek zbog legende nema mira. Malo – malo pa se čuje da su lopovi opet kopali oko crkve i unutra. Sve to zbog legende koja se i danas prenosi.
U ovom kraju lovci i danas pričaju da je Karađorđe u oltaru crkve zakopao silno blago. To raspiruje maštu i i oštri pohlepu lovaca na blago.
Osnova za tu priču nema, ali istorijskih podataka da su tu bili ustanici–ima.
Za vreme Prvog srpskog ustanka u Feneku je kratko boravio vožd Karađorđe o čemu postoji natpis na ploči u zidu crkve. Bili su tu i drugi ustanici zbog čega se veruje da „mora biti da ima nekog zlata“.
Priče su priče i za pričanje, kažu monasi i dodaju da je manastir poznat i po tome što su se u njemu 1788. godine sastali knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif.
Dok je manastir bio ženski, lopovi su češće upadali tražeći zlato. Jendom su čak ušli u crkvu i kopali ispod časne trpeze, verujući da tu nečega ima. Monahinje su zanemele kada su ujutru videle rovove po crkvi, kao krtičnjake.
Ali, od kako je u manastir došlo bratstvo, a zbilo se to 2006. godine, kada je nekoliko monaha došlo sa Kosova i Metohije, lopovi su se primirili.
– Manastir danas ima 6 monaha i isto toliko iskušenika – kaže arhimandrit Makarije koji je u Fenek uveo jednu lepu naviku da se održava liturgija svaki dan, kao u Dečanima na Kosovu.
Na tim svakodnevni liturgijama nema naroda, ali je zato nedeljom puno. Možda, nijedan manastir u Srbiji nema toliko ljudi na nedeljnoj liturgiji koliko se okupi u Feneku. Dođe tu i staro i mlado, i po suncu i po kiši, i po magli i snegu. Kada se slavi manastirska slava Sveta Petka – Fenek je prepun.
U Feneku se kao velika svetinja čuva i čestica moštiju svete Petke čije se netruležno telo nalazi u rumunskom gradu Jašiju. Slavi se 27. oktobra, jer se veruje da su u manastiru počivale mošti ove svetiteljke iz Epivata koja se upokojila u 11. veku.
Zbog toga je Angelina Branković u manastiru podigla kapelu gde se i danas nalazi bunar sa lekovitom vodom za koju narod veruje da isceljuje razne bolesti
Kada je Fenek 2006. godine postao muški, bratstvo okrenulo pravljenju ikona, a postao je poznat po vinu i rakiji.
Pošto na manastirkom imanju raste dobra šljiva, peče se isto tako dobra rakija. Pravi se i slatko, džemovi, ima meda.
-Zapravo – kaže arhimandrit Makarije – manastir pokušava da bude ekonomsko imanje. Da u okivru imanja proizvodimo sve što nam je protrebno. Tako smo započeli posao sa plastenicima u kojima raste salata, krastavac i drugo povrće.
Istorija
Manastir Fenek – na mađarskom ta reč znači dno, a ima teorija da naziv potiče od mitske ptice feniks- prvi put se pominje u mineju jeromonaha Zaharija iz 1563. godine. Tokom Otomanske imperije bio je mesto gde se okupljala srpska vlastela.
Manastir je zadužbina Brankovića. Po arhitekturi pripada grupi fruškogorskih manastira iako nije na Fruškoj Gori, već u blizini Surčina, blizu Beograda. Građen je po projektu češkog arhitetke zbog čega i ima dosta elemenata austrijskog baroka. Stradao je tokom Prvo i Drugog svetskog rata skoro do temelja, ostao je autentičan samo ikonostas.
Pre Drugog svetskog rata manastir je imao 600 hektara zemlje! Nacionalizovano je skoro sve. Manastiru je ostalo desetak hektara koje danas monasi obrađuju i na njemu uzgajaju gotovo sve što im je potrebno.
Pre desetak godina zasađeni su tu i vinogradi sa sortama „cabernet saugvinon“,“merlot“,“pinot noir“ . Vina iz manastirske riznice sada su već čuvena.
Vredne ruke monaške proizvode u Feneku i brojne lekovitite preparate. Biljna radionica pravi od lekovitog bilja tinkture, meleme, razne čajeve i lekovito bilje u medu i sirćetu – kao specijalitet manastira.
Nema čega nema od voća, povrća, meda, vina pa čak monasi neguju i stare divlje sorte kestena. Od kestena se pravi i čuveni melem za kosti i zglobove. A na proleće, kad kesten cveta njegov se miris vije visoko, visoko, do nebeskih granica.
Gornji Stoliv ima svoje zvono spasa. Ono mu je sačuvalo život. Toliko je uporno i duboko zvonilo godinama, decenijama i vekovima da je preokrenulo njegovu neveselu sudbinu.
Pre deset godina peli smo se istim ovim putem, kao i sada, prema katedrali crkve Svetog Ilije i slušali jecaj zvona koji je klizio niz strmu padinu, žaleći za lepotom kamenog sela koje nestaje i ljudima koji odlaze.
Gornji Stoliv u to vreme beše dom tek dvema staricama iz familije Roganović. Od mesta sa 1300 duša, koliko je živelo u vreme Mletačke republike ili 300 krajem 19. veka, spalo je slovo na dve duše. Svaki dan iz Donjeg Stoliva uspinjao se u Gornji i Mato Vujović brinući o zvonu, crkvi i selu. Tu je dužnost preuzeo od svog pokojnog oca koji je čitav život ručno zvonio, ali uvedoše elektorniku koja sada pokreće zvono koje kao i uvek bije na svaki sat. A ni Mata više nema. Za sto godine, rekoše mi tada, nije se izgradila nijedna kuća.
Ali prošla je od tada decenija i u ovom nekada umirućem selu život se vratio.
Kamena staza koja vodi do sela, koju je dao da se napravi u 19. veku bogati pomorac Gašpar Ivanović ( obnovio je i crkvu Svetog Ilije) – sada je puna turista. Uspinje se grupa Poljaka, veoma žustro, verujući da će brzo savladati strminu, ima Španaca, domaćih takođe. Devojke na odmorištima prave fotografije koristeći božanstvenu pozadinu plave Boke.
Nekada su ljudi svaki dan silazili i peli se nazad po nekoliko puta, a danas omladina dahće i zabrinuto pogledava u nebo. Probijen je i put, pa se može i kolima do Gornjeg Stoliva.
Krivuda kameni put duž strmog brda ne bi li ublažio uspon, i nosi u talasima miris šume kestenova, iste one šume u kojoj su se devojke iz Gornjeg Stoliva presvlačile kada su silazile u Donji Stoliv u izlazak. Odeću bi sakrile iza nekog kestenovog drveta a u povratku kući bi se opet preobukle. Ali nema više ni drveća koje je krilo njihove zavežljaje. Mnoge od tih ponositih stabala sada beživotno leže i trule. Pokosio ih je rak kore. Odavno već umire šuma kestenova i mogla je samo da se spasi sečom do zemlje. Ali svima je bilo teško da se drveće staro više stotina godina jednostavno odseče, pa da se čekaju nove mladice. Kesten je njihovim precima bio glavna hrana. Nije on još za vreme Mletaka zasađen da bi se pravile kakve poslastice već je bio hleb i za uz hleb.
Posle pola sata stižemo do crkve čija katedrala probija oblake. Crkva Svetog Ilije je neprocenjive vrednosti. Izgrađena je 1556., osvećena 1748.godine, unutra zidove krase tri oltarske slike slovenačkog umetnika Josipa Tominca, koje je vreme oštetilo. Ispred je groblje sa kapelom Svetog Antuna, i crkvicom Svete Ane iz 12. ili 13.veka. Sada o katedrali brinu Ronaldo i Adrijana koji su se u Gornji Stoliv doselili i ne vole da silaze dole. Prodaju suvenire i piće.
I selo nekako živnulo. I dalje su tu ostaci stare škole, oronuli mlin sa potpuno očuvanim kamenim točkom i presom za masline, porušena pekara u kojoj se na tradicionalan način pekao hleb, kuće koje je obuzela puzavica, ali blista i poneki novi krov, i nove škure, čuje se i lupa čekića, to neko nešto popravlja. Ima i kafanice.
Vlasnik Marko gde smo pili domaći sok od divljeg nara, reče da se i on doselio trajno u Gornji Stoliv, da je neka Nemica kupila i obnovila kuću, da ima još par ljudi koji vraćaju život starim kamenim kućama.
-Evo i ovaj Amerikanac što ide, kupio je kući i sada je upravo renovira – govori Marko.
Vratio se život u Gornji Stoliv, i stvarno ga je donelo baš to uporno zvono.
Ono je toliko predano i verujući zvonilo žaleći za životom koji se gasio da se sudbina preokrenula i vratila život u Gornji Stoliv.
I evo ga, opet tuče …Ali ne kao nekada tužno i jecavo kada je išlo niz šumu kestenova, pa preko glatke površine mora klizio na suprotnu stranu Boke, do raskošnog, svetlog i dugovečnog Perasta, gde se uvlačio u ulice i kuće da oseti život koga u njegovom selu nije bilo. Sada zvonko i veselo sklizne do mora zaigra se sa talasima pa jezdi Bokom pozdravljajući sve što na putu naiđe i slaveći život koji je baš ono vratilo u Gornji Stoliv.
