Gornji Stoliv i njegovo zvono sudbine

Gornji Stoliv i njegovo zvono sudbine

   Gornji Stoliv ima svoje zvono spasa. Ono mu je sačuvalo život. Toliko je uporno i duboko zvonilo godinama, decenijama i vekovima da  je preokrenulo njegovu neveselu sudbinu.

   Pre deset godina peli smo se istim ovim putem, kao i sada, prema katedrali  crkve Svetog Ilije i slušali jecaj zvona koji je klizio niz strmu padinu, žaleći za lepotom kamenog sela koje nestaje i ljudima koji odlaze.

  Gornji Stoliv u to vreme beše dom tek dvema staricama iz familije Roganović. Od mesta sa 1300 duša, koliko je živelo u vreme Mletačke republike ili 300 krajem 19. veka, spalo je slovo na dve duše.  Svaki dan iz Donjeg Stoliva uspinjao se u Gornji i Mato Vujović brinući o zvonu, crkvi i selu. Tu je dužnost preuzeo od svog pokojnog oca koji je čitav život ručno zvonio, ali uvedoše elektorniku koja sada pokreće zvono koje kao i uvek bije na svaki sat. A ni Mata više nema. Za sto godine, rekoše mi tada, nije se izgradila nijedna kuća.

   Ali prošla je od tada decenija i u ovom nekada  umirućem selu život se vratio.

    Kamena staza koja vodi do sela,  koju je dao da se napravi  u 19. veku  bogati pomorac Gašpar Ivanović ( obnovio je i crkvu Svetog Ilije) –  sada je  puna turista. Uspinje se grupa Poljaka, veoma žustro, verujući da će brzo savladati strminu, ima Španaca, domaćih takođe. Devojke na odmorištima prave fotografije koristeći božanstvenu pozadinu plave Boke.

   Nekada su ljudi svaki dan silazili i peli se nazad po nekoliko puta, a danas omladina dahće i zabrinuto pogledava u nebo. Probijen je i put, pa se može i kolima do Gornjeg Stoliva.

       Krivuda kameni put duž strmog brda ne bi li ublažio uspon,  i nosi u talasima miris šume kestenova, iste one šume u kojoj su se devojke iz Gornjeg Stoliva presvlačile kada su silazile u Donji Stoliv u izlazak. Odeću bi sakrile iza nekog kestenovog drveta a u povratku kući bi se opet preobukle.  Ali nema više ni drveća koje je  krilo njihove zavežljaje. Mnoge od tih ponositih stabala sada beživotno leže i trule. Pokosio ih je rak kore.  Odavno već umire šuma kestenova i mogla je samo da se spasi  sečom do zemlje.  Ali svima je bilo teško da se drveće staro više stotina godina jednostavno odseče, pa da se čekaju nove mladice. Kesten je njihovim precima bio glavna hrana. Nije on još za vreme Mletaka zasađen da bi se pravile kakve poslastice već je bio hleb i za uz hleb.

  Posle pola sata stižemo do crkve čija katedrala probija oblake. Crkva Svetog Ilije je neprocenjive vrednosti. Izgrađena je  1556., osvećena 1748.godine, unutra zidove krase tri oltarske slike slovenačkog umetnika  Josipa Tominca, koje je vreme oštetilo. Ispred je groblje sa kapelom Svetog Antuna, i crkvicom Svete Ane  iz 12. ili 13.veka. Sada o katedrali brinu Ronaldo i Adrijana koji su se u Gornji Stoliv doselili i ne vole da silaze dole. Prodaju suvenire i piće.

    I selo nekako živnulo. I dalje su tu ostaci stare škole, oronuli mlin sa potpuno očuvanim kamenim točkom i presom za masline, porušena  pekara u kojoj se na tradicionalan način pekao hleb, kuće koje  je obuzela puzavica, ali blista i poneki novi krov, i nove škure, čuje se i lupa čekića, to neko nešto popravlja. Ima i kafanice.

  Vlasnik Marko gde smo pili domaći sok od divljeg nara, reče da se i on doselio trajno u Gornji Stoliv,  da je neka Nemica kupila i obnovila kuću, da ima još par ljudi koji vraćaju život starim kamenim kućama.

  -Evo i ovaj  Amerikanac  što ide, kupio je kući i sada je upravo renovira – govori Marko.

   Vratio se život u Gornji Stoliv, i stvarno ga je donelo baš to uporno zvono.

  Ono je toliko predano i verujući zvonilo žaleći za životom koji se gasio da se sudbina preokrenula i vratila život u Gornji Stoliv.

   I evo ga, opet tuče …Ali ne kao nekada tužno i jecavo kada je išlo niz šumu kestenova, pa preko glatke površine  mora klizio na suprotnu stranu Boke, do raskošnog, svetlog i dugovečnog  Perasta, gde se uvlačio u ulice i kuće  da oseti život koga u njegovom selu nije bilo. Sada zvonko i veselo sklizne do mora zaigra se sa talasima pa jezdi Bokom pozdravljajući sve što na putu naiđe i slaveći život koji je baš ono vratilo u Gornji Stoliv.

   Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek