Knez Lazar se rodio u Grblju, legenda živi i danas

Knez Lazar se rodio u Grblju, legenda živi i danas

Knez Lazar se rodio u Pobrđu, u Grblju. To je deo današnje Crne Gore, koji je kroz istoriju bio najbuntovniji, najpravoslavniji i najsrpskiji. Pošto je rođen u Grblju, on je Grbljanović, ne Hrebeljanović, kako su neki greškom izgovarali i pisali, a posebno italijanski hroničari.
Ovo svako dete u Grblju zna. Naučilo je od svojih očeva, a oni od svojih… I, tako – vekovima. Kao sveta tajna prenosilo se predanje s kolena na koleno. Vekovi ga nisu umanjili. I danas živi, a deca recituju: Ovo sunce iznad Grblja što čarobnu svetlost stvara, obasjava slavno mesto, postojbinu car Lazara!
– Svi smo mi kao deca slušali priče i legende o knezu Lazaru, osnova je ista samo ima nekoliko varijanti – veli istoričar Vasko Kostić, koji je decenijama istraživao i sakupljao mitove i legende Grbljana.

grbalj ima 62 crkve


Legenda ide ovako: Car Dušan imao je sestru, koja je može biti imala govornu manu. Po drugima bila je ružna, pa su je nazvali Ruža, po trećima – grbava.
– A, može biti da je imala samo dug jezik, što je u to vreme smatrano govornom manom – ubacuje novu mogućnost Kostić.
Jednom prilikom, kada su Grbljani, inače poverenici srpskog dvora, bili u poseti caru Dušanu, ovaj im dade pomenutu Ružu da je povedu u – nepoznato. Možda i pogube. Jedan Grbljanin, međutim, videvši da je ona pametna, a još i carskoga roda, reši da je uzme za svog mlađeg sina. Beše to knez, možda Milojko. Tako i bi…
Prošle su godine, rodio se Lazar, i jednog dana silni Dušan, na povratku iz Dubrovnika, svrati u manastir Podlastvu. Tu su mu pripremili ručak, a on, pošto je okusio jelo koje mu je u mladosti samo sestra spremala, zatraži da dovedu onoga ko ga je kuvao. Brat i sestra odmah su se prepoznali, i kada je car čuo da ona ima sina, Lazara, reši da ga povede na srpski dvor.
– Pošto je sin na Grblju sve i svja – veli Kostić – otac malog Lazara toliko je molio i preklinjao da su morali da ga ubiju, na mestu gde izvire mali izvor, blizu manastira Podlastve. To mesto i danas se zove Pizdina voda, zbog toga što je mnogo kukao.


Tako je Lazar odrastao na dvoru dok nije postao knez.
– I našoj deci prenosimo ovu legendu, koja je za nas više od toga. Jer, mi znamo da je Grbljanović naš, Grbljanin. Zašto bi se to, inače, tako uporno prenosilo kroz vekove? Istorija nije dala da tako bude zapisano, ali, ipak, živi kroz usmenu književnost – razmišlja Ivan Knežević, slikar i nastavnik likovne kulture, dok nam pokazuje oltarska vrata u crkvi svetog Jovana u Pobrđu, koja je on živopisao.
Na jednima je sveti knez Lazar kako u rukama drži crkvu Podlastva, najveću svetinju Grbljana. Nad njim piše: Lazar Grbljanović.
Slavni Grbalj ne imaše svog pesnika da opeva i ovekoveči svoju istoriju i junake. Istoričari se ne hvataju u koštac sa ovom legendom. A, crkva – ćuti.
– Nikome ne odgovara činjenica da je knez Lazar odavde – veli Knežević. – Srbija bi volela da svi njeni istorijski likovi budu u njenim granicama.
A, Vasko Kostić veli:
– Kada sam Amfilohija jednom prilikom ispravio da „nije Hrebeljanović, nego Grbljanović“, on mi je odgovorio: To je isto. Nije isto – kazao sam. Pa, i Njegoš kaže Grbljanović.

grbalj najbuntovniji najlepši najsrpskiji


U crkvi svetog Jovana na Pobrđu, koja ima tri oltara, paroh donjogrbaljski Jovan Rajak nam reče:
– Od vremena kneza Lazara Grbljanovića do današnjih dana ovde muška deca često nose ime Lazar. Otuda i velika rasprostranjenost prezimena Lazarević. Oni su najčuvenije bokeljsko bratstvo, dali su mnogo junaka, kneževa i prvog i poslednjeg guvernadura čitavog Grblja.
Nažalost, otac Jovan danas više sahranjuje nego što krštava. Godišnje ima tek dvadesetak krštenja. Ali, mnoga od muške dece i sada ponesu ime Lazar…
Grbalj ima 62 crkve, tri „živa“ manastira i još pet u tragovima, nekoliko crkava (među njima i ona u Krimovici iz šestog veka, sa očuvanim mozaikom). Sve to smešteno je na 95 kvadratnih kilometara, zbog čega Grbalj nazivaju i Svetom gorom.

Grbalj je slavan u svim slojevima istorije. Odavde su preci pesnika Branka Radičevića, Petronija Šišića, vojvode u prvom srpskom ustanku, Ferda Šišića akademika, Stevana Vukotića, koji je prvi od Južnih Slovena na ruskom brodu oplovio Zemljinu kuglu (1823- 1826), 30 godina pre slavnog moreplovca Iva Vizina iz Prčnja.

Oduvek poseban, oduvek poravoslavan, oduvek srpski, Grbalj je pevao: „Od tunela do tunela dvadeset je srpskih sela“.
U vremenima kada je politika pravila granice i određivala nacionalnost, i kada je bila poništena srednjovekovna istorija srpskog naroda, bilo im je teško. Tešili su se, kao što kaže Ivan Knežević, rečima i mislima:

– Grbalj je naša zemlja, naši preci ginuli su za nju. Šta god da bude, mi znamo ko smo. Deca kneza Lazara.

Dijana Dimitrovska

Večernje novosti

car dušan | donji grbalj | gornji grbalj | grbalj | knez lazar | lazar grbljanović | lazar hrebeljanović | lazarevići | pobrđe

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost virusi zapisi pegave veštice zemun čovek

Mirta podseća da je čovek jednom bio u raju

Mirta podseća da je čovek jednom bio u raju

Mirta božanska presvukla  je mistični Grbalj u modru haljinu, boje mora po zalasku. Kraj je jeseni i ovo području, smešteno uz more između Budve i Kotora, izgleda kao iz slikovnice. Rastinje kožnatih listova, blistavih i na suncu i na kiši, okićeno je  ukrasima vedrih boja. Tu su crvene maginje, bordo kleke,  rumeni šipurak,  napukli divlji nar, zagasiti glog, modra mirta… Najlepše ukrase na svetu daruje prirode, a pre očima se dogaa najlepša jesen.

 Gori makija od crvenih plodova  planike-maginje. To je  onaj  magični crveni plod  koji ne smemo da pojedemo više od osam. Pamtim taj broj i ponavljam ga kao mantru svakodnevno dok berem plodove, diveći se strukturi, boji. Svuda se pružaju grane otežale od roda  i čovek ne treba da uloži ni malo truda da bi ga ubrao.  Uvek je tu, na dohvat ruke. Slatki su, ne preterano, i osvežavajući. Imaju puno vitamina C zapravo, tih osam komada je  dovoljno da zadovolji našu potrebu za  ovim vitaminom. Ako li pojedemo,recimo, duplo više, možemo se suočiti sa  problemima sa probavom.

mirta božanska biljka

  Idem dalje, neverovatnim krajolikom Grblja iz koga izranjaju zvonici prastarih crkava. Odnekud neko i zazvoni i od njega  zatreperi cela priroda. Opašće mi plodovi od vibracije zvona, pomislim.

  Evo, ga njegovo veličanstvo šipurak. Sitan je ali sjajan i jedar. Bride prste od bodlja sa  uvelih divljih ruža koje su iza sebe ostavile  jedre širpurke od kojih se pravi nenadmašan čaj i još „jači“ džem. I glog ima bodlje, ne tako žestoke kao šipurak ali valja pažljivo brati bobicu po bobicu. Ni mirisna kleka nas neće ostaviti ravnodušnim i bez bockanja, čisto da nas podseti na svoje postojanje. Krenemo li na divlji nar i tu valja biti pažljiv, i on ima trnje. Dugačke boce koje  mogu da oderu kožu.

  Kako su se nemoćne za pokret biljke zaštitile bodljom. One nemaju ruke da se odbrane, imaju bodlje. A onda, gle, mirta. Ona uopšte nema bodlje. Pitoma, nežna, samo je svila listove  kao da želi da zaštiti bobice od pogleda.

  Miriše i privlači božanska mirta. Nije čudo što je  Afrodita , pored ruže, izabrala i mirtu za svoju omiljenu biljku.

 Mirta (Myrtus communis L., Myratceae), zanosnog mirisa govori priču o besmrtnosti. Ona nas podseća svojim mirisom na dane kada je čovek bio srećan u raju. Ništa ga nije bolelo, bio je zdrav, prav, veseo i besmrtan.

Kad god pojedem bobicu mirte u ustima se razlije miris besmrtnosti i obuzme me osećanje tuge za izgubljenim rajom iz kojeg smo prognani.

 Kaže legenda da je tamo sve mirisalo na – mirtu.

mirta božanska

 Božanstveno miriše mirta dok cveta, iz belog, lepršavog cvetića neverovatne lepote razleže se miris raja. Iz rajskog cveta nastaju rajske bobice, isto mrišljave istom notom sete na besmrtnost.

  Sve je kod besmrtne mirte lekovito. Listovima se leče kožna oboljenja, stomačne tegobe,  urinarne infekcije, disajni preoblemi. Kuva se kao i svaki drugi uvarak. Prelije se vrućom vodom i poklopi desetak, petnaestak minuta.

 Dovitljive žene koristile su suve listiće mirte kao puder kojim su trljale kožu čisteći je od bakterija i nečistoća, ili su ga koristile za bebe kao puder.

lekovite bobice

 Lekovitte su i bobice. Od njih se može praviti uvarak, mogu se dodavati u jelo. Deluju protivupalno, antibakterijski, olakšavaju islkašljavnjae,čiste pluća, pomažu kod virusa, prehlada.

  Od njih se pravi liker. Na Sardiniji je poznat njihov liker Mirto Rosso ( od zrelih bobica ) i Mirto bianco ( od listova mirte ).

  Napraviču flašu likera, neka se nađe. Za to mi je potrebno 300 grama bobica i isto toliko šećera. Kad odstoji mesec dana na suncu, sipam rakiju i , to je to. Lekovito, ukusno i nadalje samo umereno. Likeri se ne piju kao alkohol u većim količinama.

  Berem pažljivo grančice, ne može drugačije. Kada skinem bobice, ostaviću listiće da se osuše a onda ih isitniti i sipati u  teglicu. Biće to sjajan začin za sva jela sa mesom. A  male suve bobice staviću u mlin za biber. Već se naslađujem mišlju kakva će to jela biti sa ukusom mirte-besmrtna jela.

 Važno je samo ubrati bobice na vreme. To znači, brati ih kada postanu tamno sjajne. Ali beru se pre nego što ih pojedu ptice. A ptice, već su tu. Pa , sad, idem, žurim.

Dijana Dimitrovska