Krst kneza Vladimira krenuo je tog jutra na svoje putovanje. Tama je još pokrivala snenu planinu, kada se Ilija Andrović(76) sa bratstvom,  narodom i sveštenikom popeo na vrh planine Rumije, u zaleđu Bara.

  U rukama čvrsto drži veliki drveni krst, optočen srebrom.  Krst star hiljadu godina!

  Drevnu relikviju će za koji minut obasjati prvi zraci radjajućeg sunca. Samo jednom u godini i samo tada, na Svetu Trojicu, krst srpskog kneza iz Zete, Jovana Vladimira (vladao od 989. do 1015.) – izlazi na svetlost dana.

krst kneza vladimir ana rumiji

 Jedino tada i jedino tako, veruje se, da krst kneza Vladimira donosi rod i blagostanje.

Tako je vekovima, decenijama. tako će biti i ove godine, i naredne i svih narednih. Ostalim danima miruje u svom sigurnom skloništu, daleko od  sunca i ljudi. Vekovi tutnje kroz srebrne niti svetinje koja se ne da. Ne zna se koliko je stara relikvija.

 Androvići  će reći da je u  njihovoj porodici 900, drugi će tvrditi da je manje, skeptici će se složiti da je krst “ veoma star“. Vidljivo je i da je očuvan.

–  Drvo od koga je napravljen krst nije sa ovih prostora – govori nam Ilija Andrović iz Veljih Mikulića, kod Bara. – Niko od nas takvo drvo ovde nije video. Čvrsto je i izgleda veoma otporno. Mislim da je negde iz Afrike. Toliki vekovi, a drži se. Istina, i mi ga čuvamo. Ne damo sveštenicima da ga potapaju u vodu, samo ga malo prskaju, ali mi ga odmah brižljivo brišemo. Da traje.

 Najmanje 19 pokolenja Androvića iznosilo je krst časnog kneza Vladimira svake godine na poklonjenje suncu. I  u ratu i u miru, običaj se nije menjao. Nosiće ga dok god bude Androvića, a hvala Bogu, dodaje Ilija, ima nas, iznosićemo.

  Na srebrnom krstu, kazuje predanje, koje svi u porodici Andrović, pa čak i oni najmanji, znaju, Jovan Vladislav, ljubomorni sin Samuilov, odrubio je glavu knezu Vladimiru. Njegova lepa žena Kosara, kćerka cara Samuila, venula je od tuge. Ljubav Vladimira i Kosare svetli i danas, kroz najlepšu literaturu ( Laza Lazarević,  Milovan Vitezović) ali kako je krst stigao do Androvića?

-Pop koji ga je sahranio, čuvao je sveti krst i druge relikvije kao najdragocenije blago – priča nam Ilija Andrović, starina koji je krst iznosio decenijama. – Kada je pop umro, relikvije je ostavio kćerima. Sina nije imao. Jedna je tako dobila krst, druga – barjak, a treća – bunare. Prošli su vekovi a krst je i dan-danas kod nas, bunari  i dalje daju hladnu i pitku vodu, a barjak, na žalost,  nestao je, propao.

  Sveti krst u bratstvo Androvića donele su tako žene.

Nije taj istorijski podatak mio Crnogorcima, a neki iz zavisti govore:“Teško kući gde žene komanduju“. Ilija im odgovara: „Ne komanduju žene, nego čuvaju. Moja je bila Lacmanka (katolkinja), pa ga je bolje čuvala no ja“.

 Veliku je čast Androvićima doneo sveti krst, ali doneo je i nevolje. Pokušavali su da ga otmu i Austrougari, i Hrvati koji su verovali da je Vladimir katolik, hteo ga je i knjaz Nikola.

 Zbilo se to u vreme kada je knjaz oslobodio Šušanj od Turaka. Tada je, vele istoričari, ljut na Turke što zulum činiše, naredio da se „poseče sve što se ne krsti sa tri prsta“. Androvići, koji su muslimani i pravoslavci, pošto su podelili sudbinu tolikih porodica da jedan brat mora biti poturčen, brinuli su za svoju braću po krvi. Glava bratstva, Đuro Andrović, otišao je kod knjaza da moli za milost.

knez vladimir

„Ako nikakavo zlo nisu činili, nećemo ih dirati, ali ti mi odgovaraš za njih“, rekao mu je tada knjaz Nikola, a onda se  setio dragocenog krsta i zatražio da ga vidi.

„ Doneću ga, gospodaru, samo ako mi date čvrstu reč da ću ga nazad i vratiti“, odgovorio je Đuro.

  Knjaz je dao reč, a kada je  Đuro Andrović doneo krst, knjaz Nikola ga je dugo zagledao, i okretao, a onda, zapitao: „ A , šta bi bilo da ti ga ne vratim?“.

„ Ne znam“, odgovorio je Đuro Andrović, „dali ste reč da će onaj ko ga donese i da ga vrati…Reč je reč.“

 Reč je nekad bila reč i- knjaz Nikola ga je vratio.

  Sveti krst je ostao u bratstvu Adrovića decenijama, sve dok nisu počeli misteriozni pozivi. Bilo je to pred početak rata – 1991.

„Spremi se, otećemo ti krst“, govorio je nepoznati glas u telefonsku slušalicu.

„ Ko?“, pitao sam.

“ Videćeš“, odgovorio je  nepoznati glas.

život damo krst ne damo

-Digli smo uzbunu – nastavlja Ilija. – I staro i mlado, i pravoslavno i muslimansko, sjatilo se u naše dvorište, sa oružjem. Dvadeset dana i noći čuvali smo stražu. Policija ništa nije mogla. Nisu došli iako su znali šta se događa. A da jesu, sigurno bi izginuli, ali krst sveti ne bi dali. Poginuli bismo svi, koliko nas je bilo.

  Tražili su krst  Vladimira  i mnogi funkcioneri iz Zagreba, ustanove kulture, zavodi, crnogorski muzeji, ali ne daju Androvici svetu relikviju.

   Niko ne zna gde ga čuvaju.  Svako ko želi da ga vidi i celiva, može to da učini na  dan Svete Trojice na Rumiji.

   Tog dana se, inače, ništa ne radi, pa eto prilike da se vidi krst.

–  Tri dana  se ništa ne radi!- ispravlja nas Andrović. – I ne treba protiv toga, i onaj ko veruje i onaj ko ne veruje. Mom đedu je bilo  krivo da murva propada, pa se jedne godine popeo na drvo, da plod otrese. Pao je i polomio se. Druge godine, ista piča, kad se ne radi on opet na murvu. E, onda se baš nagrdio. Otada, na ovaj praznik ništa nije radio i umro je, Bog da mu dušu prosti, u 97. godini.

 Nikada  niko nije video krst drugim danima u godini, osim na ovaj veliki praznik. Ma kakva muka pritisla, Androvići su se čuvali zaveta da ga drugim danima ne pokazuju.

krst kneza vladimira

– Dolazili su mnogi da pitaju, ali ne, ne bih dao. Ne može. Ne ide tako. Može samo kako je zapisano. Nisam ga vadio na svetlost dana ni kada mi je sin od 14 godina izdahnuo. Meni u naručju. Tumor mozga..Nisam, ni kada je moja nesrećna žena mesecima spavala na hoklici pored njega, moleći Boga za milost i spas detetovu…Nisam krst vadio ni kada je ona izdahnula.  Bog nije bio milostiv prema meni.

 Tišina teška pritisla dvorište Androvića,  i kao da je sve stalo dok je iz oka starine klizila jedna suza. On je obrisa brzo rukom i reče:

  – Ne, ne, nikada ga neću pokazati nikome, nikada, osim na Svetu Trojicu, kada ga iznosimo na Rumiju, da blagosilja zemlju i narod. Mi prolazimo – krst ostaje.

 

Istoričari

Ruski istraživači Ivan Jastrebov i Pavle Rovinski smatraju da se krst izvorno čuvao u Prečistoj Krajinskoj, crkvi u kojoj su u početku čuvane i Vladimirove mošti. U jeku islamizacije Krajine u 18. veku crkva je srušena, a krst ustupljen narodu Krajine. Smatran za zaštitnika plemena i simbol bogate letine, pažen je kao najveća svetinja i pored toga što su Krajinjani prešli u islam. Po istraživanjima Jastrebova i Rovinskog, krst su jednom prilikom od njih oteli pripadnici susednog plemena Mrkojevića. Kad su i oni prešli u islam, poverili su krst na čuvanje svojim pravoslavnim susedima, porodici Andrović.

Hodočašće

Posle liturgije u Veljim Mikulićima koja počinje u cik zore, kreće se u hodočašće strmom stazom ka vrhu Rumije. Na čelu litije je krst kog nosi član porodice Andrović. Iza njega ide pravoslavni sveštenik, pa onda narod. Među hodočasnicima su tradicionalno i katolici i muslimani tog kraja. Dobro se pazi da neko iz kolone ne istupi ispred krsta, jer se to smatra lošim znakom. Učesnici u povorci pevaju: “Krste nosim, Boga molim, Gospodi pomiluj“.

Dijana Dimitrovska, Večernje novosti

„Živoit damo krst ne damo“,13. 06. 2009.