Sokograd tvrđava golica maštu i budi znatiželju kod svakog ko osmotri njene ruševine u brdima iznad Sokobanje.
Pomisli putnik namernik na vile i drekavce, na Turke i hajduke, na tursko zlato zakopano po vrletima sokobanjskog kraja koji najuporniji lovci na blago i danas traže, čitajući požutele mape isrctane krstovima, pećinama i zavetnim hrastovima.
Istorija Sokobanje, banje u koju dolaziš star, a odlaziš mlad, kako je napisao Branislav Nušić, jedna je od najlepših, najstarijih i najzdravijih, toliko je srasla sa legendama da je teško razdvojiti jedno od drugog.
Legenda kaže da je tvrđava podignuta u vreme Justinijana kako bi se Rimsko carstvo branilo od napada Avara i Slovena. Ta prvobitna namena, pratila je kameno zdanje kroz celu njegovu dugu istoriju. Oduvek vojnička tvrđava sa glavnom ulogom da štiti puteve i bezbednost.
Prema opisima, bila je klasična vojna tvrđava: gornji grad sa četiri kule gore, donji grad-dole. Imala je jednu donžon kulu za osmatranje koja se nazivala motrilja, rezervoare sa vodom, nađeni su i ostaci vodovoda od keramike. Živelo se oko nje veoma burno i nestabilno, ako je suditi po vremenu takođe burnom i nestabilnom. Tako je bilo sve do Nemanjića kada je Stefan Nemanja osvaja i kada Sokograd sa okolinom postaje deo srpske srednjovekovne države.
U narednim vekovima biće opet podignuta i cela, a sa prodorom Turaka na Balkan počeće njene nesreće. Za nju će se boriti i Srbi i Turci iznova i iznova, jer se iz nje kontrlisao ceo predeo. Konačno će Sokograd zauzeti i srušitit Bajazitov sin, Musa Kesedžija, označavajući početak teškog perioda kada će cela tadašnja Srbija izgubiti slobodu i državu.
Sokograd će biti u turskim rukama sve do srpskih ustanaka koji će jurišati i na njega i kada će se namučenim zdanjem ipak šetati slobodarski Hajduk Veljko i ustanici.
Krajem 18.veka u Sokograd ulaze Austrijanci, pa opet Turci koji su, zapravo, tu sklonili svoje porodice do konačnog povlačenja iz Srbije.
Ova istorijska činjenica istkala je brojne priče, logične pretpostavke i priželjkivanja da su Turci koji su se povlačili iz Srbije sa sobom poneli brojne dragocenosti i da su ih zbog opasnosti od hajduka zakopavali gde su stigli. Ta priča i danas golica maštu i pokreće lovce na blago da kopaju po brdima oko Sokograda. I danas postoje mape za koje se tvrdi da su „ mnogo stare“.
U ovom kraju posebno je živa legenda o blago popa Martina, koji je sa svojih 40, po jednima, po drugima, sa 70 hajduka presretao turske karavane koji su puni išli za Carigrad, a blago negde po vrletima južne i istočne Srbije sakrivao. To je radio jer su mu Turci pobili porodicu, a on je ostatak žvota proveo otimajući blago od Turaka, deleći ga sirotinji i delom zakopavajući ga.
U jednom mapi, kakva može da se nađe kod strastvenog lovca na blago, navodi se 65 mesta gde je ono navodno sakriveno. Ljudi iz ovih krajeva veruju da su mape tačne i mnogi od njih, povedeni snom o nenadanom bogatstvu, neumorno planinare tražeći znakove. Često je u mapama napisana zagonetka koju treba odgonetnuti, tako da od njenog rešavanja zavisi ishod.
Sam naziv Sokograd ( Sokolnik, Sojkolica) potiče od sokola. U našim predelima mnogo je ovakvih toponima. Vezani su za sokolove i sokolarstvo koje je u nekim prošlim vremenima bilo zanimanje i hobi gospodara i viših staleža. Sokolastvo je danas potpuno nestalo, dok se golubarstvo kao slično zanimanje – bori za život.
Ako se popnete na zidine Sokograda preplaviće vas neopisivo zadovoljstvo. Prvo zato što ste savladali uspon, pa se osećate kao pobednik, drugo, zato što ste“ na vrhu sveta“ i imate božanstven pogled i treće zato što ćete verovatno videti sokolove. Nisu nestali, sokolovi po kojima je prastari grad dobio naziv. Tu su, kruže slobodno po vazduhu u veličanstvenom letu, tražeći kakav plen i čuvajući tvrđavu i njenu legendu od zaborava.
Manastir Fenek zbog legende nema mira. Malo – malo pa se čuje da su lopovi opet kopali oko crkve i unutra. Sve to zbog legende koja se i danas prenosi.
U ovom kraju lovci i danas pričaju da je Karađorđe u oltaru crkve zakopao silno blago. To raspiruje maštu i i oštri pohlepu lovaca na blago.
Osnova za tu priču nema, ali istorijskih podataka da su tu bili ustanici–ima.
Za vreme Prvog srpskog ustanka u Feneku je kratko boravio vožd Karađorđe o čemu postoji natpis na ploči u zidu crkve. Bili su tu i drugi ustanici zbog čega se veruje da „mora biti da ima nekog zlata“.
Priče su priče i za pričanje, kažu monasi i dodaju da je manastir poznat i po tome što su se u njemu 1788. godine sastali knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif.
Dok je manastir bio ženski, lopovi su češće upadali tražeći zlato. Jendom su čak ušli u crkvu i kopali ispod časne trpeze, verujući da tu nečega ima. Monahinje su zanemele kada su ujutru videle rovove po crkvi, kao krtičnjake.
Ali, od kako je u manastir došlo bratstvo, a zbilo se to 2006. godine, kada je nekoliko monaha došlo sa Kosova i Metohije, lopovi su se primirili.
– Manastir danas ima 6 monaha i isto toliko iskušenika – kaže arhimandrit Makarije koji je u Fenek uveo jednu lepu naviku da se održava liturgija svaki dan, kao u Dečanima na Kosovu.
Na tim svakodnevni liturgijama nema naroda, ali je zato nedeljom puno. Možda, nijedan manastir u Srbiji nema toliko ljudi na nedeljnoj liturgiji koliko se okupi u Feneku. Dođe tu i staro i mlado, i po suncu i po kiši, i po magli i snegu. Kada se slavi manastirska slava Sveta Petka – Fenek je prepun.
U Feneku se kao velika svetinja čuva i čestica moštiju svete Petke čije se netruležno telo nalazi u rumunskom gradu Jašiju. Slavi se 27. oktobra, jer se veruje da su u manastiru počivale mošti ove svetiteljke iz Epivata koja se upokojila u 11. veku.
Zbog toga je Angelina Branković u manastiru podigla kapelu gde se i danas nalazi bunar sa lekovitom vodom za koju narod veruje da isceljuje razne bolesti
Kada je Fenek 2006. godine postao muški, bratstvo okrenulo pravljenju ikona, a postao je poznat po vinu i rakiji.
Pošto na manastirkom imanju raste dobra šljiva, peče se isto tako dobra rakija. Pravi se i slatko, džemovi, ima meda.
-Zapravo – kaže arhimandrit Makarije – manastir pokušava da bude ekonomsko imanje. Da u okivru imanja proizvodimo sve što nam je protrebno. Tako smo započeli posao sa plastenicima u kojima raste salata, krastavac i drugo povrće.
Istorija
Manastir Fenek – na mađarskom ta reč znači dno, a ima teorija da naziv potiče od mitske ptice feniks- prvi put se pominje u mineju jeromonaha Zaharija iz 1563. godine. Tokom Otomanske imperije bio je mesto gde se okupljala srpska vlastela.
Manastir je zadužbina Brankovića. Po arhitekturi pripada grupi fruškogorskih manastira iako nije na Fruškoj Gori, već u blizini Surčina, blizu Beograda. Građen je po projektu češkog arhitetke zbog čega i ima dosta elemenata austrijskog baroka. Stradao je tokom Prvo i Drugog svetskog rata skoro do temelja, ostao je autentičan samo ikonostas.
Pre Drugog svetskog rata manastir je imao 600 hektara zemlje! Nacionalizovano je skoro sve. Manastiru je ostalo desetak hektara koje danas monasi obrađuju i na njemu uzgajaju gotovo sve što im je potrebno.
Pre desetak godina zasađeni su tu i vinogradi sa sortama „cabernet saugvinon“,“merlot“,“pinot noir“ . Vina iz manastirske riznice sada su već čuvena.
Vredne ruke monaške proizvode u Feneku i brojne lekovitite preparate. Biljna radionica pravi od lekovitog bilja tinkture, meleme, razne čajeve i lekovito bilje u medu i sirćetu – kao specijalitet manastira.
Nema čega nema od voća, povrća, meda, vina pa čak monasi neguju i stare divlje sorte kestena. Od kestena se pravi i čuveni melem za kosti i zglobove. A na proleće, kad kesten cveta njegov se miris vije visoko, visoko, do nebeskih granica.
