Svetli iz daleka krst na brdu iznad manastira Lešje, na desetom kilometru od Paraćina, ukazujući da se tu, pod njegovom zaštitom, čuvaju svete stvari: čestica krsta na kome je stradao Isus Hrist, deo mošti kneza Lazara Hrebeljanovića. Sveti ostaci našeg časnog kneza ugrađeni su u trpezu kao znak posebne milosti jer je knez Lazar odlučio da se u njegovo vreme, zapušteni manastir vrati ktitorskoj familiji, omogućujući mu – novi život.
Manastir Lešje, od čije lepote danas zastaje dah, podigao je srpski vlastelin na dvoju Nemanjića, župan Vukoslav sa sinovima Držmanom i Crepom, 1360. godine. Oni su dali da se na njihovom posedu podigne Bogorodičina crkva, koju su zatim poklonili manastiru Hilandaru.
Daleko od očiju, daleko od srca, kaže narod. Manastir, nazvan po leskovoj šumi, vremenom je bivao sve zapušteniji i zapušteniji, pa su se potomci Vukoslava obratili za pomoć knezu Lazaru I caru Urošu, koji su odlučili da se metoh vrati ktitorskoj familiji koja će o njemu brinuti.
Ubrzo, imanje je procvetalo, manastir je okupio mnogobrojno bratstvo koje se sa prodiranjem Turaka na Balkan slivalo kao reka u Lešje. Starac Dionisije, unuk župana Vukoslava, vodio je manastir veoma uspešno narednih 50 godina.
Hilandarska riznica i ruski arhivi ( državni muzej u Moskvi) čuvaju podatke koji kazuju da je manastir sve do 15. veka plaćao harač Osmanlijama i da je bio „ u životu“. Onda nestaje sa istorijske scene, kao da je u zemlju propao, nema mu ni traga ni glasa. Kao i tolike kulturne, verske i istorijske vrednosti koje je preplavila i uništila netrpeljivost islamske kulture.
– Posle Prvog svetskog rata, zabeleženo je da nisu mogli da se pronađu temelji crkve – govori iguman Jovan.- Temelje je, ipak, pronašao Živan Marković koji se zavetovao da će ako se živ vrati kući iz zarobljeništva u koje je dopao tokom prvog svetskog rata, podići crkvu u slavu Boga. Ni on nije znao gde su temelji stare crkve iz Lazareve Srbije, dok mu se u snu nije javila Bogorodica. Živan je našao temelje, sledeći njena uputstva, i tu sagradio malu kamenu crkvu.
Ni te crkve danas više nema. Srušena je u sveopštom preporodu i izgradnji koju je sproveo iguman Jovan od 2004. godine do danas.
Vremenom, kada je crkva posvećena Bogoorodici postala tesna za brojne vernike, turiste, izgrađene su još dve. Jedna posvećena Svetom Jovanu Bogoslovu, druga crkva Svetih Besrebrenika.
Građevina, po građevina, nicala je bajka na manastirskom metohu, koji kao u pravoj bajci ima dva izvora vode, za koju se veruje da su lekoviti. Na trenutak putnik namernik pomisli da je reč o ruskoj bajci, jer arhitektonski vuče na rusku crkvenu arhiekturu, ali reći će nam monahinje da je njihov duhovnik Jovan rusofil i da zbog toga ima dosta primesa ruske arhitekture kojoj je naginjao. Opet, iguman će reći da u arhitekturi ima svega po malo, i grčkog, ruskoj, moravskog stila.
U svakom slučaju, manastir Lešje pravoslavna je bajka i originalna tačka na mapi verskog turizma, koja se ne zaobilazi jer treba videti to čudo pod oblacima, osetiti energiju mesta koje čuva sećanje na slavnu srpsku istoriju i izmoliti ispunjenje želje.
Ali da bi se to dogodilo, morate se pripremiti za dolazak u manastir Lešje. Ovde ne možete ući kao da ste pošli u samoposlugu, u šortcu, miniću i papučama. Pravila se znaju, duge suknje, i marame, za muškarce duge pantalone, a sestrinstvo vam obećava i – duge molitve i obrede. Još kažu, da se ne računa da je neko kršten ako to nije uradio otac Jovan.
Dragana Lalošević tek sada razume zašto nikada nije mogla da napusti mali barokni grad neodoljive patine. Okovao je Perast svojom sudbinom, obuzeo je lepotom i zamađijao pričama za koje više ne zna da li su prošlost ili sadašnjost. Dok si mlad, razmišljala je, nešto te neobjašnjivo vuče i drži za ovo mesto izniklo iz kamena, porinuto u more. Ne znaš koja je to sila, ne znaš šta je… A , onda prođu godine, a ti odjednom shvatiš ko ti, i zašto, ne dozvoljava da jednostavno okreneš leđa i odeš.
IN MEMORIAM Dragana Lalošević, etnolog i rukovodilac Muzeja grada Perasta, napustila nas je jednog kišnog februarskog dana 2020. U znak sećanja, objavljujem ovaj tekst.
-Ne daju ti uspomene i ti preci i njihove sudbine, ne daju ti priče koje odzvanjaju peraštanskim stepeništem – reći će glasno.
Kotoranka rođenjem, zaljubila se u barokni gradić gde strastveno da nikada nije želela da ga napusti. Poslednjih 40 godina radila je kao muzeolog i etnolog u kući pomorskog kapetana Vicka Bujovića čiji su barokni zidovi nikli 1694. godine, a zatim kao direktorka peraštanskog muzeja i svih čudesnih krajičaka istorije koje je u Perastu brižljivo čuvala. Te divne priče kroz koje si teleportovan u prošlost, pričala je nesebično svakome ko je želeo da ih čuje
– Ali- dodaće – najbolje priče priča peraštanski kamen.
I stepenice. Gore, dole, gore – dole, u batu koraka po stepenicama, umoru koji savladava noge i uzdahu od napora, navire priča. Čuje se tihi Draganin glas. – Iole suptilni osete odmah magiju koja obuzima. Naviru misli. Znate koliko je Perast bio veliki, moćan, blistav i intelektualan. Kada je Dubrovnik imao 19 plemićkih porodica, Perast je imao 12 – kaže Dragana.
JEDINSTVENO Perast je sačuvao tri običaja iz daleke prošlosti. Prvi je mađ, drevni običaj da se 1. maja pozdravlja sunce, tada se kite hrastove grane kolačićima i flašicama bele kafe. Drugi je gađanje kokota (15. maja) puškama malog kalibra. I treći je fašinada 22. jula na dan Svete Magdalene, kada muškarci pevaju bugarštice i barkama odvoze kamenje do veštački napravljenog ostrva “Gospe od Škrpjela”, koje je baš tako i nastalo: nanošenjem kamena po kamena vekovima.
Ali, odavno već nema više plemstva u Perastu. Nestali su peraštanski velikani. – Stopili se sa kamenom – reći će Dragana. – Javljaju se s vremena na vreme daleki, daleki potomci, uglavnom sa ženske linije. Pretežno iz Italije, gde ima Balovića ili Burovića koji nailaze kao turisti i sa čudom gledaju šta su njihovi praprađedovi stvorili ovde. Nema više plemića, ali ima snobića – reče jedan zalutali Peraštanin upadajući u razgovor. Sve se novcem može kupiti. I naši su prodali kuće, grabeći novaca. Prodali su đedovinu.
-Đedovinuuu, …vinuuu – odzvanjalo je u baroknom salonu Vicka Bujovića.
– U 17. veku kada je Perast bio na vrhuncu moći imao je 2000 stanovnika, stotinak jedrenjaka. U vreme zemljotresa, koji nas je zaobišao, bogu hvala, bilo nas je hiljadu, a danas u gradu uspomena živi nas 270 – setno govori Marina Brainović, predsednica mesne zajednice. – Ali, nisu svi pravi Peraštani. Ajde, da kažemo da je od tog broja nas, autohtonih, polovina. Možda malo manje. Od pre desetak godina novi stanovnici Perasta postali su Englezi, Irci, Rusi, ima i bogatih Srba, novokomponovanih crnogorskih bogataša. Jedino još nema Majkla Daglasa i Ketrin Zite Džons koje su mediji uveliko preselili u neku od peraštanskih vila.
MAČ VUKA BRANKOVIĆA PeraŠtanski muzej čuva mač koji im je poklonio hrvatski ban Petar Zrinski 15. maja 1654. godine, posle velike pobede nad Turcima. Smatra se da je pripadao Zmaj Ognjenom Vuku (despot Vuk Branković). Ukrašen je dragim kamenjem, a na sečivu je ispisana staroslovenskim molba “Svetom Nikoli za pomoć” i s druge strane “Sjeti me se Gospode”. Bio je optočen zlatom, koje je nestalo dugotrajnom upotrebom. Imaju deo venecijanske zastave iz 16. veka, iz istog perioda portrete Matije Viskovića (admirala ruske flote) Marka Martinovića (otvorio jednu od prvih priznatih pomorskih škola u svetu), arhiv iz 1642. godine porodice Visković…
– Koliko mi znamo, oni su šetali crnogorskim primorjem, viđeni su ovde, kao i toliki drugi turisti i odjednom novine su ih uselile u Perast. Ma, hajte, hartija trpi sve. Nemamo saznanja da su išta kupili u Perastu – veli Brainović. Bilo je bahatih pokušaja da se nešto i u drevnom gradu mimo tradicije gradi, ali meštani nisu dali. – Gradić je zadržao baroknu patinu zahvaljujući starosedeocima. Odmah bi se bunili i zvali inspekciju čim bi nešto primetili. Zato je Perast isti kao i kada je bio na vrhuncu – kaže direktorka muzeja. Zimi je Perast mnogima turoban i pust. U stare palate uvuče se vlaga, od mora i od kiše koja dobuje uporno, izbeljujući kamen do prozračnosti. Ali ta turobnost je samo privid, čija je namera da otera nedostojne drevne lepote, a dostojne nagradi lepotom kamenih priča.
More je život, i bez njega za ribara nema smisla. Ali mora biti da je i moru dragu kad ima ribara. Jer kako bi drugačije izgledala tako savršena harmonija mora i ribara koja izgleda kao da jedno bez drugog ne mogu.
-Pa i ne mogu – reći će nam Ilija Rafailović, ribar sa stažom od celog života. – Ne može ribar ići na vodu bez ljubavi i strasti. Niti će mu more davati svoj rod ako toga nema.
Nekada je Jadran bio raj na zemlji, ribe je bilo svakovrsne na sve četiri strane, a sada, vele ribari, od mora ostala je samo plava boja i betonirano dno sa vrlo malo života !
– Plastični otpad, fekalije i hemikalije sjedinjene, napravile su beton na morskom dnu – kaže Ilija. – Zagađenja su nesnosna. Zamislite samo koliko jedna porodica potroši deterdženta i hemikalija za ovo i ono. Zamislite sad tu velike zagađivače, hotele, na primer, kad ispuste sve te hemije u more… Za ribara stigla su teška vremena. Još teža od onih tradicionalno teških.
A seća se Ilija Rafailović, seća se vrlo daleko jer se s morem druži najmanje pola veka, seća se da je vazda bilo teško. I kada se u ribolov išlo malim čamcima, a riba solila i sušila, a zatim kilometrima nosila do Cetinja, peške ili na magarcu, gde se menjala za brašno i meso… I danas je teško, kada se ribari modernim brzim čamcima. Svejedno se po suncu i kiši satima bacaju i izvlače mreže dok se na napune korpe. – Eh, muka je to velika – kaže s uzdahom Ilija koji se seća odlično i svoje sedme godine kada ga je otac, zajedno sa braćom, prvi put iz rodnih Rafailovića poveo na pučinu. Otada, ribarili su neprestano i više ih niko i ništa nije moglo odvojiti od mora. Ribarenje je strast, i ljubav i bez toga se ništa drugo ne može ni raditi. -Ali u osnovi – kazaće Ilija – ribari su sirotinja. U Španiji, Grčkoj, Italiji, pa i kod nas. Težak je to posao. Sa strane izgleda lep i lak. Ploviš i loviš. Nije tako. Biju te sunce, vetar i kiša, i talasi… I tako satima.
A kada se napune mreže, ako je sreće, onda ulovljenu ribu valja očistiti. Radi se to odmah na čamcu. Čiste se škrge, vadi iznutrica da riba bude zdrava i sveža, što duže. Jer ako joj uđu bakterije u škrge, gde je najosetljivija, može da se baci. Riba se zato kvari od glave. I ne mora zapravo ništa da kaže ribar Ilija Rafailović. Njegove ruke, grube i ispucale i čestite, govore same. One kazuju kako su, u toj kući na obali mora, lovili ribu i teško zarađivali za život i njegov pradeda Ilija, deda Martin, otac Boško, pa, onda on, Ilija Rafailović i njegova braća, Dušan stariji i Branko mlađi. Oni se nadaju da će i njihovi sinovi nastaviti. I da će se prepoznavati baš po tim rukama. Grubim, smirenim i čestitim rukama koje kad miruju deluju kao da se odmaraju. – Ne žalim se – kaže Ilija – ali žao mi drugih. Teško se zarađuje ribarski hleb.
Ne može svaki ribar da živi od ribarenja. Koče su u lošem stanju. Država tu ništa ne pomaže. Ona samo hoće da forsira turizam, ali neće i ribare. A bez ribara i ribe, nema nacionalne kuhinje. Nema turizma!
Stekli su Ilija i njegova braća dovoljno. Zajedno, zaokružili su porodični biznis: udružili su ribarenje sa restoranom najčuvenijim na primorju. “Tri ribara”, kako bi se drugačije zvao kad je njih trojice braće i sva trojica ribari. Tu je najbolja riba na obali, uvek sveža.
Nekada su Rafailovići bili preslatko ribarsko naselje sa razglednice, a danas je mesto neprepoznatljivo, okovano betonom i višespratnicama. Sve se promenilo ali Rafailovići ne zaboravljaju ko su. – Mi smo Srbi i naši su preci Srbi. Kad smo selili mog pradedu u zajedničku grobnicu, pronašli smo za to dokaz. Sa njim je na put pošla i crnogorska kapa koju je pradeda za života nosio. Kapa se raspala ali su od nje ostala znamenja. Četiri ocila. Eno ih, uokvirena, stoje na zidu. Da se zna da su crnogorska znamenja bila srpska i da smo mi Srbi – govori Ilija, pokazujući na zidu četiri ocila.
Najviše od svega Ilija razmišlja o moru. Seća se svega što se zbilo na moru. I smrti jednog delfina.
– Za ribare je smrt delfina velika nesreća. Desi se, naravno, da se uplete u mreže, nekada uspemo da mu pomognemo da izađe, ali nekada ne. Ja nosim jednog delfina na duši i mnogo mi je teško. Upleo se u mreže i nije mu bilo pomoći. Tog dana, i danima kasnije, ništa mi nije išlo.
Seća se sa tugom dana kada je more bilo čisto kao suza, a prava, divlja riba u izobilju. Više nije tako.
– Sada i mi ponekad kupujemo ribu. Uzgojenu. Sve je manje divlje ribe. Perspektiva je, nažalost, u uzgoju – reče zagledan u plave daljine, a posle male pauze s nekim teškim umorom još je dodao:
– Nestaje ribe a sa njom i ribara.
Niotkuda, s mirnog mora jedan talas zapljusnuo je pešćanu obalu i u paramparčad razbio neprijatnu tišinu koja se beše stvorila. Ilija ga je kratko odmerio, posle čega je njegov izraz lica postao blag. Kao da je i njega more uverilo da to ne može biti.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je otac sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
Dragan Lončar, učitelj joge, uvek će nas podsećati zašto je važno tragati za istinom. Podsetiće nas jer je to naš smisao na koji smo zaboravili,iz generacije u generaciju sve više i dublje,izgleda, u mnoštvu ostavljeni po pustim obalama potoka besmisla.
-Taraganje za Istinom je osnovna svrha našeg postojanja – reći će Dragan Lončar, učitelj joge i osnivač vlasitog smera u jogi – Vidya Yoge, takođe i prevodilac koji je nas je ( prevodima) upoznao sa S.N. Lazarevim.- To je traganje za Sopstvom, za našim pravim identitetom, ostvarenje našeg pravog istinskog Ja ili kako se u jogi zove Svarupa.(Istinito sopstvo, Prava priroda). U konačnici sva ostala životna iskustva nas vode ka tom cilju, bili mi toga svesni ili ne.
O Šta dobija čovek koji živi u skladu sa istinom?
-Živeti u skladu sa Istinom ili svojom pravom prirodom je veliki podvig, koji su samo dosledni tragaoci na duhovnom putu uspeli da ostvare. Nama ostaje da se u skladu sa našim postojećim mogućnostima trudimo da to ostvarujemo, svesni toga da ako to ne činimo dobrovoljno, životne nedaće će nas prinuditi da se vratimo na duhovnu stazu, pre ili kasnije.
O Da li svaki čovek, ako radi na sebi, može da dosegne duhovnost?
-Svi ljudi su duhovni samo što su neki svesni toga a drugima treba par života da to shvate. Ceo svet je duhovan, ništa nije prepušteno slučaju. Raditi na sebi znači oslobađati se sebe, kako bi primordijalnoj duhovnosti dozvolili da se iskaže u svom punom svetlu.
O Zašto duhovnost danas nije na ceni?
-Nije lako suočavati se sa sobom, a to je neminovno ako želite da koračate duhovnom stazom, u suprotnom pravite jedan korak napred a dva nazad. Nisu svi voljni da to čine.
O Šta je vas lično joga naučila?
-Uči me i dalje da budem propustan u životu, da se što je moguće manje kačim za stvari i događaje. Kako je rekao jedan zen majstor, u životu treba da budemo poput lopte koju nosi planinski brzak.
O Da li postoji nešto što ste apsolutno promenili kod sebe, zahvaljujući jogi?
-Sva moja životna iskustva u ovom životu su mi služila i dalje služe kako bi oživljavao mudrost joge nasleđenu iz prošlih inkarnacija. Oni treba da prođu test života u sadašnjoj inkarnaciji. Moja iskustva sa jogom datiraju iz prošlih inkarnacija. Svojevremeno, prilikom jednog od mojih boravaka u Indiji, jedan guru me je nazvao Joga Brašta, onaj koji je bio jogi u prošlom životu. S obzirom da sam došao na svet sa tim ’’pedigreom’’ ne znam šta bih vam odgovorio. Joga je moj život.
O Kako se čovek zapravo menja i popravlja ? Rečima, meditacijom, vežbama, delima..?
-Svakoj promeni u karakteru čoveka prethodi uvid. Sve ostale vežbe nam samo pomažu u tome. Nije dobro kada one postanu sebi cilj, jer onda smo zamenili suštinu za formu. Uvid, koji dovodi do promene naše životne filozofije nam može izmeniti sudbinu.
O Zašto čovek postane zao, ljubomoran, sebičan, zašto mrzi?
– Iz nesigurnosti i straha.
O Šta mislite, da li se rađamo sa lošim osobinama ili se one razvijaju vremenom?
– Čim smo se rodili na Zemlji, karma nam je da odrađujemo pogrešne postupke, osećaje i misli, kako bi se naučili da nas to udaljava od Istine i kako bi sagledali njihovu pogubnost jer nas izlažu patnji.
o Šta mislite o armiji „ ljaf kouča“ i raznih psihologa i psihijatara koji danas podučavaju druge?
– Očigledno je to zahtev današnjeg vremena. Samo ne treba žuriti. Pre nego što se prepustite da vas terapaut vodi, dozvolite vremenu da pokaže da li terapeut živi to što priča i čemu želi da vas nauči.
O Ljubav. To je najkorišćenija reč, pojam, emocija, filozofija kroz celu istoriju civilizacije. Da li smo shvatili pravi smisao ljubavi?
-Ljubav je prepoznavanje i osećaj da smo jedno sa čitavim kosmosom. Kada povredite drugog treba da osetite bol kao da je vas neko povredio. Terapeuti to nazivaju metasvesnost, kad nam je savest otvorena, čista i izoštrena u potpunosti. To stanje svesti iskušavamo između dva života kada postavljamo uopšteni plan tj. sudbinu svog sledećeg života. Za života, u telu je dobro da barem donekle razvijemo takvu metasvesnost.
O Koja ljubav i u kom smislu ljubav može da menja svet i nas same?
-Kada govorimo o ljubavi mislimo na neuslovljenu ljubav koja proističe iz osećaja da smo jedinstveni sa svima što nas okružuje. Tada ne možete da zatvarate oči na klanje nedužnih životinja kako bi napunili svoj stomak ili na uništavanje prirode. Kako je rekao Alan Wats, kada nam život postane prazan u odnosu na prošlost i besciljan u odnosu na budućnost, vakum se ispunjava sadašnošću i to je ljubav, koja je oslobođena bilo kakvih očekivanja, ubeđenja, predrasuda, etiketiranja, razmišljanja. Ljubav i istina su jedno.
O Koja je osobina u jogijskoj praksi najcenjenija?
-Išvara Pranidhana – sposobnost da se prepustimo Božijoj volji ili Bože, neka tvoja sveta volja bude, kako se na par mesta govori u molitvi Optinskih staraca.
O Šta vas najviše fascinira u Indiji?
-Njihova vera u večnost, kao i svo dobro što iz te vere proističe.
O Izučavali ste drevne indijske mitove…Da li su drevni narodi znali više o svetu, kosmosu nego što mi danas znamo?
-Civilizacije su prolazile i prolaze kroz četiri razdoblja, tzv. Juga Dharma: Satja Juga, Treta juga, Dvapara juga i završavaju sa Kali jugom. Od najčistije Satja juge kada su ljudi bili stalno u meditaciji i u kontaktu sa svojim Božanskim u sebi, preko Treta i Dvapara juge do Kali juge (u kojoj se inače nalazimo) koja se odlikuje potpunom dekadencijom i duhovnim ponorom. Prema tome drevni narodi su bili na daleko većem duhovnom, naučnom i tehničkom nivou nego današnja civilizacija. Izučavao sam indijsku astrologiju i dok sam prevodio svojevremneo knjige iz Đotiš-a, Indijske astrologije, video sam sa kojom su preciznošću izračunavali, eklipse Sunca i Meseca, poznavali zvezdane konstelacije, kako su precizno izračunavali kretanje planeta i tačke precesije.
O Kako i gde vidite sebe za sto godina?
-Nadam se nekoj boljoj inkarnaciji. Možda na nekoj drugoj planeti. Kako moja metasvesnost odluči, tako će biti.
Ne zna mu se tačna godina izgradnje, na crkvi ne piše ko je ktitor, u skrivnici nije bilo osnivačke povelje, a opet – o manastiru Gradac sve ostalo se zna. Ne zahvaljujući predanju, kakav je slučaj za većinu srednjovekovnih starina. Već zahvaljujući pisanoj reči. Te reči je zapisao arhiepsikopu Danilo II u “Žitijama kraljice Jelene” koje je nastalo između 1317. i 1324. godine – u vreme kada je i Jelena Nemanjić, žena kralja Uroša I živela. To su jedine žitije posvećene nekoj ženi u srpskoj istoriji. Prevedene su na savremeni srpski jezik, dostupne su svima koji žele da osete duh srednjovekovne Srbije.
Jedan od najlepših manastira u Srbiji, Gradac građen je u kosmopolitskom duhu. Arhiepiskop piše:,, Zapovedila je da se sakupe svi narodi njezine države, i kada je to učinila, izabrala je od njih najbolje umetnike, hoteći da podignu predivno zdanje toga hrama, mnogo i nebrojeno zlato neštedice dajući svima radnicima… kao mudri i razumni stroitelj.“
Gradac su tako gradili, pod nadzorom kraljice, graditelji iz Primorja, zbog čega putnik namernik koji pristigne ovde može da se zbuni i pomisli da je negde na obali Jadranskog mora, s ove ili s one strane, u Baru ili na Siciliji, recimo.
-Uspela je srpska kraljica da uspešno sjedini graditeljstvo istoka i zapada, u profinjenu jedinstvenu strukturu nemanjićkog tipa – kaže nam igumanija Nina, koja, kao i ostale monahinje odlično poznaje žitije Jelene Anžujske.
Sestrinstvo manastira Gradac tradicionalno se bavi freskoslikarstvom, zbog čega uvek među monahinjama ima onih sa likovnom akademijom.Njihove freske su nežnih boja i posebne finoće. Bave se i izradom veza, a čarape veselih boja prava su atrakcija.
Dosta se zna o kraljici ali, opet, ne zna se odakle je došla kada se udala za kralja Uroša I Nemanjića , sredinom 13 veka. Arhiepiskop Danilo bio je njen savremenik i navodi da je bila ,,fruškog“ (francuskog) porekla, da je kći slavnih roditelja koji su je udali za srpskog kralja. U 17. veku patrijarh Pajsije, pisac Žitija cara Uroša, naziva Jelenu kćerkom francuskog kralja, a u srpskoj istoriografiji 19. i 20. veka smatralo se da ona potiče iz francuske vladarske loze Anžujaca. O tome svedoči njena prepiska sa sicilijskim vladarima, Karlom I i Karlom II Anžujskim, u kojoj je oslovljena kao ,,najdraža rođaka“. Uglavnom, naučnici tek treba da odgonetnu odakle je došla. Arhiepiskog je u Žitijama detaljno opisao kraljicu, njenu narav, ljubav prema Bogu i pravoslavlju, samu crkvu koja je bila izrađena od sige i omalterisana belim malterom, sa prozorskim okvirima od belog mermera, veličanstvenim ulaznim i unutrašnjim portalima visoke umetničke vrednosti.
Da nije bilo Turaka i osvajanja, ostala bi takva do današnjih dana. Ali rušena je nemilosrdno. Posle smrti ktitorke, 8.februara 1314. godine, manastir je bio pun monaha, o čemu svedoče brojne nadgrobne ploče iz ovog perioda. Turci su ga opustošili, ali ga monasi nisu napuštali sve do 16. veka kada mu stavljaju olovni krov, iguman Stefan i jeromonah Pajsije iz Đurđevih stupova. Ali opet strada, kako je zapisao mitropolit Visarion, do temelja. Ne zna se šta se dešavalo sa crkvom u 17. i 18. veku. Poslednje rušenje kada su Turci skinuli olovni krov – bilo je kobno. Urušen, propadao je polako, sve dok država nije naložila konzerviranje (1948) i arheološka iskopavanja ( 1962) a zatim i kompletnu obnovu koja je završena 1975. godine. Danas, kao i celo vreme svoje duge istorije, voljen je i radostan manastir Gradac, u srcu Srbije, na obroncima prelepe planine Golije koja se prostrla između tri grada Ivanjice, Novog Pazara i Raške i na svaki se pruža, čini se, podjednako, dajući po deo sebe. Svake godine manastir Gradac je domaćin manifestacije „ Putevima kraljice Jelene“ . Narod igra i peva, gleda umetničke radove, raduje se manastiru iz 13. veka i klanja se duhu kraljice, ne dozvoljavajući da priča o kraljici nestane.
Poklonili bi se i njenim moštima, ali, nažalost – nema ih. Slučaj je hteo da se tri godine posle smrti ( umrla je 8. februara 1314) u snu javila monahu i naložila mu da je izvade iz groba. Ustanovljeno je da je njeno telo neraspadnuto zbog čega je proglašena sveticom. Ali kada su Turci nadirali, mošti srpske kraljice su sakrivene kao najveća svetinja. Urađeno je tzo tako temeljno i brižno da se nikada više nije saznalo gde su.
