Gornji Stoliv ima svoje zvono spasa. Ono mu je sačuvalo život. Toliko je uporno i duboko zvonilo godinama, decenijama i vekovima da je preokrenulo njegovu neveselu sudbinu.
Pre deset godina peli smo se istim ovim putem, kao i sada, prema katedrali crkve Svetog Ilije i slušali jecaj zvona koji je klizio niz strmu padinu, žaleći za lepotom kamenog sela koje nestaje i ljudima koji odlaze.
Gornji Stoliv u to vreme beše dom tek dvema staricama iz familije Roganović. Od mesta sa 1300 duša, koliko je živelo u vreme Mletačke republike ili 300 krajem 19. veka, spalo je slovo na dve duše. Svaki dan iz Donjeg Stoliva uspinjao se u Gornji i Mato Vujović brinući o zvonu, crkvi i selu. Tu je dužnost preuzeo od svog pokojnog oca koji je čitav život ručno zvonio, ali uvedoše elektorniku koja sada pokreće zvono koje kao i uvek bije na svaki sat. A ni Mata više nema. Za sto godine, rekoše mi tada, nije se izgradila nijedna kuća.
Ali prošla je od tada decenija i u ovom nekada umirućem selu život se vratio.
Kamena staza koja vodi do sela, koju je dao da se napravi u 19. veku bogati pomorac Gašpar Ivanović ( obnovio je i crkvu Svetog Ilije) – sada je puna turista. Uspinje se grupa Poljaka, veoma žustro, verujući da će brzo savladati strminu, ima Španaca, domaćih takođe. Devojke na odmorištima prave fotografije koristeći božanstvenu pozadinu plave Boke.
Nekada su ljudi svaki dan silazili i peli se nazad po nekoliko puta, a danas omladina dahće i zabrinuto pogledava u nebo. Probijen je i put, pa se može i kolima do Gornjeg Stoliva.
Krivuda kameni put duž strmog brda ne bi li ublažio uspon, i nosi u talasima miris šume kestenova, iste one šume u kojoj su se devojke iz Gornjeg Stoliva presvlačile kada su silazile u Donji Stoliv u izlazak. Odeću bi sakrile iza nekog kestenovog drveta a u povratku kući bi se opet preobukle. Ali nema više ni drveća koje je krilo njihove zavežljaje. Mnoge od tih ponositih stabala sada beživotno leže i trule. Pokosio ih je rak kore. Odavno već umire šuma kestenova i mogla je samo da se spasi sečom do zemlje. Ali svima je bilo teško da se drveće staro više stotina godina jednostavno odseče, pa da se čekaju nove mladice. Kesten je njihovim precima bio glavna hrana. Nije on još za vreme Mletaka zasađen da bi se pravile kakve poslastice već je bio hleb i za uz hleb.
Posle pola sata stižemo do crkve čija katedrala probija oblake. Crkva Svetog Ilije je neprocenjive vrednosti. Izgrađena je 1556., osvećena 1748.godine, unutra zidove krase tri oltarske slike slovenačkog umetnika Josipa Tominca, koje je vreme oštetilo. Ispred je groblje sa kapelom Svetog Antuna, i crkvicom Svete Ane iz 12. ili 13.veka. Sada o katedrali brinu Ronaldo i Adrijana koji su se u Gornji Stoliv doselili i ne vole da silaze dole. Prodaju suvenire i piće.
I selo nekako živnulo. I dalje su tu ostaci stare škole, oronuli mlin sa potpuno očuvanim kamenim točkom i presom za masline, porušena pekara u kojoj se na tradicionalan način pekao hleb, kuće koje je obuzela puzavica, ali blista i poneki novi krov, i nove škure, čuje se i lupa čekića, to neko nešto popravlja. Ima i kafanice.
Vlasnik Marko gde smo pili domaći sok od divljeg nara, reče da se i on doselio trajno u Gornji Stoliv, da je neka Nemica kupila i obnovila kuću, da ima još par ljudi koji vraćaju život starim kamenim kućama.
-Evo i ovaj Amerikanac što ide, kupio je kući i sada je upravo renovira – govori Marko.
Vratio se život u Gornji Stoliv, i stvarno ga je donelo baš to uporno zvono.
Ono je toliko predano i verujući zvonilo žaleći za životom koji se gasio da se sudbina preokrenula i vratila život u Gornji Stoliv.
I evo ga, opet tuče …Ali ne kao nekada tužno i jecavo kada je išlo niz šumu kestenova, pa preko glatke površine mora klizio na suprotnu stranu Boke, do raskošnog, svetlog i dugovečnog Perasta, gde se uvlačio u ulice i kuće da oseti život koga u njegovom selu nije bilo. Sada zvonko i veselo sklizne do mora zaigra se sa talasima pa jezdi Bokom pozdravljajući sve što na putu naiđe i slaveći život koji je baš ono vratilo u Gornji Stoliv.
Jelenu Marković nikada nisam upoznala, ali je slučaj hteo da 2021. godine, preko prijateljice Irine, upoznam njenog muža Evdarda Danijela, Britanca. Jelena, tek što beše napustila ovaj svet. U njihovoj kući na tivatskoj rivi gde smo pili čaj i grickali britanske biskvite, Edvard nam je pričao o ženi koje više nema. Rekao je još da su Srbija i Crna Gora najlepše zemlje na svetu, da su nekako nepotrošene sa neiskvarenim ljudima.“ Kao Britanija šezdesetih“, rekao je. Posvetila sam im ovu priču.
Poslednja slika koju je Jelena Marković (1968) naslika bila je posvećena Rusiji. Ruska svetiteljka, sa neba gleda dole, na ljude, spokojna, sa blagim izrazom koji nekog ili nešto očekuje…Među kupolama i zvonicima moskovskih i sanktpeterzburških crkava koje je Jelena slikala kao da se nazire neki put. Da, u sakralnoj izmaglici nazire se put. Tim putem će poći u nebeski svet Jelena Marković.
Pet godina pre nego što će tuda krenuti, celo njeno biće obuzela je inspiracija ruskom dušom, tradicijom i pravoslavljem. Iz te ničim zaustavljive inspiracije rađale su se čudesne slike, a onda i ceo ciklus. Ruski ciklus.
Zapisaće:
“ Ponekad, inspiracija se tiho i neočekivano ušunja u srce, i mnogo pre nego što počne da traži svoj izraz na praznom platnu, dugo boravi u nama, dok jedna iskra ne rasplamsa ono što je u sebi tako cenjeno i sve to iznese na svetlost dana.
Izvor takve inspiracije nalazi se u dubini emocija velikog uvažavanja i ljubavi prema moćnoj, čudesnoj zemlji neizmerne lepote koja oduzima dah. Nije lako opisati ono što toliko hrani nečiju dušu.Zato ga slikam”.
Tragala je Jelena Marković za svojim putem svuda po svetu. U Londonu, gde će studirati slikarstvo u koje se smrtno zaljubila, u toplim mirisima Španije, gde će otkriti strast ritma flamenka, u plavim tonovima crnogorskog Jadrana, gde će sresti ljubav svog života, Edvarda Danijela, čoveka koji će biti sa njom na Zemlji do njenohg poslednjeg daha. Ta ljubav zadržala je Jelenu na crnogorskoj obali, u mirisima morskih kraba, percima galebova i glatkim oblucima.
A Edvard Danijel, da nije sreo Jelenu Marković, slikarku čudesne mašte rodom iz Srbije, još bi plovio svetskim morima. Ali sudbina je htela da baci svoje sidro na obali Jadranskog mora i da ga za tu mističnu obalu veže baš Jelena.
Kupili su kuću u Tivtu, sredili je i život u plavim bojama mora i neba započeo je blistavo. Jelena je noću slikala, Edvard se bavio kuhinjom i brodovima, sanjajući o nekom svom brodu kojim će seći plave talase. Divni su bili ti tivatski dani ispunjeni do poslednjeg trzaja sunca i te tivatske noći ispunjene do poslednjeg dodira mraka.
Ali, odjednom su stali. Prekinuti od života. Kao i Jelenino srce.
Poslednje što je želela pre nego što će krenuti misterioznim putem koji je slikala na svojim slikama, bilo je da još jednom vidi vojvođansko nebo. I zalazak sunca u ravnici. Iz ravnice je potekla, u ravnicu će se vratiti.
Kada su je sahranili u Pančevu, gde je rođena, Edvard se vratio “kući” u Tivat. Bila je prazna kuća i bio je prazan grad, pa i to plavo more izgubilo je boju. Gledale su ga sa zidova i štafejala Jelenine slike i on je na njima suznih očiju pokušavao da nađe ono što je Jelena videla. Misteriozan put koji vodi u nebo. Nije ga našao. Bio je to samo Jelenin put.
A Jelena, kao da ga je gledala odozgo, kao što njene ruske svetitljke gledaju sa neba na ljude. Poslala mu je brod kojim će Edvard jednom zaploviti.
Zbilo se to sticajem okolnosti. U tivatskoj luci već godinama stoji jedan drveni brod koji je Edvardu zapao za oko. Čuo je da se vlasnik koji je brod dobro održavao, propio i prokockao, i da je brod trunuo u luci, sve dok ga jednog dana iz lučke kapetanije nisu pozvali i pitali hoće li, za prihvatljivu cenu, da kupi drveni brod.
– Brod je doplovio do mene, a njime je upravljala Jelena – reći će Edvard.
Prolaze polako dani kako Jelene više nema i Edvardov brod polako dobija novo ruho, i već blista u svojoj lepoti na suncu. Eh, da je Jelena tu da ga naslika kako plovi lako i slobodno u susret talasima.
Rasprodao je sve što je imao, kola, instrumente, ostavio je stalan posao, prijatelje i drage ljude da bi zakoračio na put promena koji vodi na sledeći nivo. Sreća hrabre prati i Nikola Đokić, bubnjar iz Beograda stigao je u Ameriku, sa malo para i velikim mogućnostima i postao ono što je želeo – doktor džez bubnjeva.
U početku, u Ilinioisu, radio je kao fudbalski i odbojkaški sudija za studente, da bi se izdržavao, jer to nije bilo uključeno u doktorsku stipendiju koju je dobio, pošto je pobedio konkurenciju iz celog sveta.
-Prijavljivao sam se na desetine poslova nedeljno – kaže doktor džez bubnjeva Nikola Đokić. – Svi su morali biti vezani za univerzitet, jer sam kao strani student mogao da radim jedino na kampusu. Na kraju sam bio primljen u audio-video tim za onlajn nastavu na Biznis koledžu.
Velika odluka
o Kako je došlo do toga da odete u Ameriku?
-Kao već ostvaren muzičar na beogradskoj sceni, a nakon završenih osnovnih i master studija na odseku za džez muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, razmatrao sam mogućnost odlaska negde dalje na doktorske studije. Uz nesebičnu pomoć kolega i prijatelja, kao i podršku i razumevanje moje matične kuće Pozorišta na Terazijama (gde sam zaposlen kao bubnjar i perkusionista u orkestru), uspeo sam da odem u Ameriku i položim audiciju za doktorske studije džez bubnjeva, uz punu trogodišnju stipendiju.
o Postali ste i stručnjak za prelomne trenutke… Kako se donose važne životne odluke?
-Meni se čini kao da je “odluka donela mene” u ovom slučaju, pošto sam po prirodi osoba koja voli da analizira stvari sa svih mogućih aspekata, što ponekad može da uspori donešenje odluke. Ovde se otvorila mogućnost koju sam prihvatio u potpunosti kao glavni i jedini fokus u tom trenutku, tako da sam sve svoje snage bio usmerio u tom pravcu, kao po onoj narodnoj: “…pa šta nam Bog da, i sreća junačka”. Tokom tog procesa sam naučio mnogo, te se nadam se da ću stečena iskustva uspeti i da primenim u životu.
Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oproba i na američkoj sceni, pa i meni, što je i jedan od razloga zbog čega sam tamo i stigao
O Da li možete da opišete kako se postaje doktor džez bubnjeva?
– Zvanje doktora muzike se dobija nakon završenog akademskog programa na fakultetu muzičke umetnosti, u mom slučaju univerziteta države Ilinois u gradu Urbana-Šampejn. Sama titula doktora u muzici je prvobitno vezivana za muzičku teoriju ili muzikologiju, dok u izvođačkoj umetnosti to nekome može zazvučati čak i pomalo pretenciozno. Kako učenje i napredovanje u sviranju instrumenta traje celog života, a neophodno sviračko iskustvo se stiče aktivnim prisustvom na muzičkoj sceni, tako bi po mom mišljenju titula doktora muzičke umetnosti trebalo da dopuni i uobliči ono što je umetnik već prethodno ostvario u svojoj karijeri, kao i da otvori nove pravce za dalji rad i razvoj.
Doktor džez bubnjeva
o Šta za vas znači to što ste postali doktor džez bubnjeva?
-Mnogo mi znači da sam bio u mogućnosti da upotpunim i unapredim svoje muzičko znanje svirajući sa izuzetnim muzičarima, i to baš ovde na američkom tlu kao kolevci džeza. Takodje, posebno mi je drago što sam bio u prilici da približim balkanske ritmove muzičkoj i akademskoj publici u Ilinoisu, pošto je to bila tema moje doktorske disertacije. Uz to, veoma mi je važno to što odbrana disertacije u sebi sadrži i praksu i teoriju, tj. izvodjenje na sceni muzike koja je bila predmet istraživanja. Na kraju, ne manje važan aspekt je i taj da je ova diploma priznata svuda u svetu i da otvara mogućnost rada na univerzitetu, gde se stečeno znanje i iskustvo može preneti na generacije mladih muzičara koje dolaze.
o Da li čovek ima samo jedan san, ili su snovi nebrojeni?
-Čini se kao da se broj snova smanjuje tokom odrastanja i sazrevanja, a da samo oni snovi koji prođu test vremena postaju deo naše ličnosti. Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oprobaju i na američkoj sceni. Ni ja nisam bio izuzetak, iako nikada nisam ni pomislio da ću ikada živeti u Americi (osim eventualne turističke posete džez sceni u Njujorku), pošto je moj fokus svojevremeno bila Evropa. Međutim, u životu se mnoge stvari odigravaju mimo naše volje, a često ispadnu na kraju mnogo bolje nego što smo i zamislili. Pitanje je samo da li možemo da ih prepoznamo kada se lično nama i dešavaju.
Zemlja mogućnosti
O U Americi ste nekoliko godina, šta vam se tamo najviše dopada?
-U Americi sam nepune četiri godine, i na osnovu ovoga što sam video i doživeo rekao bih da je to zemlja mogućnosti, kako pozitivnih, tako i negativnih. Dopada mi se što se zaista ceni rad i talenat, i što će vas ljudi rado i strpljivo saslušati kao sagovornika, naročito ako imate neku kreativnu ili konstruktivnu ideju.
. o Da li sa distance bolje vidite zašto u Srbiji talentovani ljude ne mogu da uspeju?
-Boravak ovde mi je pomogao da mnoge stvari sagledam iz drugačije perspektive, a distanca kao da je samo potvrdila neke stvari koje i sami primećujemo u Srbiji: imamo mnogo talenata u svim oblastima, i imamo sjajne muzičare evropskog i svetskog kvaliteta. Pored mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih razloga za (ne)uspeh talenata u Srbiji, čini se da su najveće prepreke odsustvo planiranog i sistematskog ulaganja u razvoj ljudskog potencijala (to ne mora biti samo novac), koje za posledicu ima i odsustvo jasne i vidljive perspektive za mlade ljude.
o Kako ti odande izgleda Srbija?
-Zemlja divnih ljudi i velikog potencijala, ali nažalost izmučena svim mogućim krizama i negativnom selekcijom koje kao da nikada ne prestaju. To je razlog više za sve da pokušamo makar na mikro planu da popravljamo i gradimo ono što je do nas.
Da li da se priklonimo istoku, zapadu, ili da budemo neutralni, samostalni i svoji? Bilo bi odlično da možemo da biramo između ove tri mogućnosti, jer zapravo imamo samo dve: izbor između istoka ili zapada. Treća mogućnost, da idemo sami, jeste idealna ali , kako kaže Vladeta Janković, profesor, književnik, diplomata, to je izvodljivo više u teoriji nego u praksi.
– Potpuna nezavisnost danas je privilegija samo nekoliko vrlo moćnih, bogatih i stabilnih država, kakva Srbija nije i, bojim se, još dugo neće biti – kaže profesor Vladeta Janković u razgovoru za naš časopis.
O Bili ste diplomata i videli na licu mesta stav međunarodne zajednice prema Srbiji? Kakav je?
-Kao kroz čitavu modernu istoriju, taj stav je bio i ostao u zavisnosti od neposrednog interesa velikih sila, pa je takav i danas. Često u pristupu zapadnih zemalja prema nama ima i izvesnog cinizma, pa i bezobzirnosti, kao u slučaju NATO bombardovanja 1999. Najbolje može poslužiti primer Kosova i Metohije, gde je direktnim uplitanjem zapadnih sila, koje su sebe zvale „medjunarodnom zajednicom“ kao da Kina, Rusija, Brazil i Indija ne postoje, Srbiji oteto 15% teritorije.
O Šta pamtite kao posebnost iz perioda kada ste bili ambasador pri Svetoj stolici?
-Uskršnje mise u katedrali Svetog Petra, kada, u tom ogromnom prostoru, u mraku i mrtvoj tišini stotine prisutnih imaju u rukama jedino sveće, da bi se, kad ponoć otkuca, odjednom upalila sva svetla i grmnule orgulje. Takvih efekata u pravoslavlju nema, ali je, bar meni, intimno mnogo uzbudljivije brujanje ljudskog glasa, kada se, uz podrhtavanje kandila, među hilnadarskim freskama, tokom Vaskršnje liturgije poje Heruvika.
O Kada razgovarate sa strancima, čime biste se pohvalili kao Srbin?
-Našom istorijom, pre svega, jer je činjenica da smo u XIII i XIV veku bili jedna od velikih evropskih sila, onda lepotom naše srednjovekovne umetnosti, jer feske u Dečanima i prestone ikone iz Hilandara nisu ništa slabije od Djota, pa zatim činjenicom da smo u oba svetska rata u XX veku bili na pravednoj strani i dali ogroman doprinos pobedi. Ali naravno da ne bih propustio da se pohvalim Nikolom Teslom a, u najnovije vreme, Djokovićem i Jokićem.
O Da li je u srpskoj poilitici, od kada ste bar vi u njoj, reč obavezivala?
-Nažalost, nije i to otkako je politike u Srbiji. Izuzetaka je bilo, ali su i oni najpošteniji uvek više voleli da ne kažu ništa nego da izgovore laž. Samo, vodite računa da to nije neki srpski specifikum. Odlično pamtim jednog engleskog ministra koji je, pošto je u nekoj prilici uhvaćen u masnoj laži, izjavio kako je bio „ekonomičan sa istinom“.
O U čemu je osnovna razlika između politike kada ste vi počinjali kao političar i ove danas?
-Ja sam bio i ostao pre svega profesor književnosti na Univerzitetu, a u politiku sam ušao još sedamdeset godina da bih se, uvek pored svog osnovnog posla, borio za parlamentarnu demokratiju, a protiv vlasti jedne partije i jednog čoveka. Tako sam se protivio najpre Titu, pa Miloševiću, a danas se protivim Aleksandru Vučiću. Diktatori su u osnovi uvek isti, ali su Tito (u nadi da će dobiti Nobela za mir), pa i Milošević, na svoj način bili tolerantniji prema protivnicima. Danas je politička utakmica u Srbiji nemilosrdna i potpuno neravnopravna, jer Vučićeva vlast bez izuzetka kontroliše TV kanale koji se vide na celoj teritoriji, podmićuje birače, favorizuje članstvo svoje stranke i zastrašuje opoziciju.
O Zašto srpski političari ne žele da iza sebe ostave neko uzorno delo koje obezbeđuje u istoriji trajnu i svetlu poziciju?
-Ne bih se složio da to oni ne žele – druga je stvar imaju li sposobnosti da tako nešto učine. Nikola Pašić, na primer, jeste imao mana tipičnih za srpskog političara, ali je ostavio za sobom značajan trag. Da i ne pominjemo ličnosti iz ranijih vremena, još od Miloša Obrenovića (počeo je od Srbije kao turskog poseda, a ostavio je kao slobodnu zemlju), kneza Mihajla, koji je prosvetio Srbiju, kralja Petra I, koji je izveo Srbiju kao jednu od pobedničkih sila Prvog svetdskog rata, ili političara skromnih i besprekornog karaktera kakav je bio Ljuba Davidović. Ipak su to rezultati koji predstavljaju trajne istorijske međaše. Što se tiče političara koji su na sceni danas, mora proteći dosta vremena pre no što istorija bude mogla da proceni trajnost njihovog učinka.
O Koliko nam mitovi i legende, a među njima i vaši Mitovi i legende, pomažu u sadašnjosti?
-Mitovi su uvek neka vrsta sažetka večitih istina i situacija koje se dešavaju u stvarnom životu, a često sadrže tragove istorijskih zbivanja. Oni istovremeno izražavaju ideju naroda o tome kakav bi želeo da bude, odnosno kako sam sebe zamišlja. U sadašnjosti oni ne mogu biti od velike pomoći, jer njihova arhetipska priroda nije nužno u kontaktu sa trenutnom stvarnošću. Što se tiče moje knjige sa takvim naslovom, ona je nastala samo kao pokušaj da se nadoknade nedostaci ovdašnjeg obrazovnog sistema, koji zapostavlja religiozne vrednosti. Zato sam u njoj pojednostavljeno preneo elemente triju monoteističkih religija, bez kojih nije moguće zaista shvatiti kulturnu istoriju svog, pa i drugih naroda.
o Koji vam se mit ili legenda posebno sviđa?
-Oduvek sam se posebno interesovao za mit o Edipu, jer on dobro ilustruje ono što sam upravo rekao o mitu kao u priču pretopljenoj istoriji. Naime, čitava povest o ubistvu oca i ženidbi majkom u stvari je transfiguracija jednog istorijskog događaja – uzurpacije tebanskog prestola mimo patrilinearnog poretka.
O Koja je vaša antička izreka?
-Latinska izreka Feci quod potui, koja u suštini znači da čovek može imati mirnu savest jedino ako u životu učini sve što je najbolje umeo i mogao.
O Da li današnje generacije imaju manje jazove prema drugim religijama?
-Možda ovo kao odgovor zvuči preterano jednostavno, ali ja mislim da je to zato što mladi danas pre svega ne znaju dovoljno o veri i ne shvataju versku tradiciju. S druge strane, ima i mnogo netolerancije, sa često strašnim posledicama.Kad bi, u nekom idealnom slučaju, svuda na svetu u školama postojala nastava uporedne religije, ubedjen sam da bi bilo mnogo manje religioznih fanatika, pa i svih nesreća koje zaslepljeni i zlom propagandom zavedeni mladi ljud izazivaju.
O Kada sanjarite, kako zamišljate svoju Srbiju?
-Kao demokratsku državu u kojoj nema nepismenih i u kojoj se sa svakog prozora svake kuće vidi bar po jedno drvo.
Nekada je Dejan Berbatović slavio svoje pobede i uspehe velikom radošću. Bilo je to vreme kada je, kako kaže, ego dominirao njegovim bićem i on je bio na drugoj planeti, nesvestan značenja uspeha.
Danas je Dejan Berbatović, nacionalni direktor Saveza za transcedentalnu meditaciju Srbije i raduje se sasvim drugim stvarima.
-Radujem se uspehu svojih bližnjih – kaže Dejan Berbatović, direktor Saveza za transcedentalu meditaciju Srbije u razgovoru za portal oblakbeli.com.- Posebno se radujem kada vidim da se bude pojedini aspekti prirodnog zakona koji omogućavaju sklad, napredak i radost za čitavu naciju i naravno svet.
O Šta konkretno transcedentalna meditacija može da doprinese čoveku?
-Transcendentalna meditacija je jednostavna mentalna tehnika koja dolazi iz drevnih vedskih vremena kao potreba današnjeg čoveka, da ga izvuče iz blata i opsene ovog pojavnog sveta. Da bi današnji čovek odgovorio svim izazovima koje mu ovaj ubrzani dinamični život donosi, potrebno da pre svega ima smiren um, dovoljno energije i poleta. Za svega dvadesetak minuta ona daje čoveku duplo dublji odmor nego što je to moguće postići za vreme najdubljeg sna tokom noći. Taj odmor donosi nebrojane dobrobiti od kojih su neke zabeležene u najpoznatijim naučnim časopisima. Više od dvesta naučnih istraživanja daje kredibilitet TM-u jer mi živimo u naučnom dobu.
Nabrojaću samo neke dobrobiti: uklanjanje anksioznosti, sinhrono delovanje i leve i desne hemisfere mozga, smanjen broj hospitalizacija za više od 80 odsto kod srčanih oboljenja od kojih danas ljudi najviše stradaju, porast inteligencije, verbalne komunikacije, smanjenje migrena itd. Drugim rečima kroz redovnu praksu izbacujemo veliku količinu stresa iz nervnog sistema i radimo na podizanju imunog sistema. Tako se brzo krećemo ka razvoju viših stanja svesti.
O Da li je istina da većina ljudi zapravo instiktivno meditira?
-Doživeti iskustvo meditiranja je prirodno iskustvo jer meditirati u prevodu znači misliti, kontemplirati i slično. Svi imamo potpuno prirodno ugrađen misaoni proces u svom softveru, za koji je izračunato da u proseku svaki čovek ima više desetina hiljada misli dnevno. To je ogromna struja misli. Bitno u priči transcendentalne meditacije jeste da kroz proces transcendiranja – iskušavanja finijih nivoa naših misli – jednog momenta prekoračimo najfiniju granicu i naš duh uroni u čistu svest, svest bez ikakvih premisa i tu doživljava veliku radost i oslobođenje od granica koje su postavljene u materijalnom svetu. Ako je lako misliti misli isto tako je i lako transcendirati – prekoračiti misao i smiriti um na izvoru misli. Redovnom vežbom mi istreniramo naš um da koristi širok dijapazon naših mogućnosti. S jedne strane da bude savršeno smiren, a u isto vreme aktivan u najvećem dinamizmu. To nam donosi praksa TM-a.
O Da li čovek može da uđe u meditaciju u bilo kom raspoloženju, stanju i nivou svesti?
-Odgovoriću kontrapitanjem. Da li je čovek u stanju da misli samo kada je dobro raspoložen ili i kada je loše raspoložen? Da li čovek može da misli kada je bolestan? Misli su nešto što je imanentno našem duhu i to je prirodan proces bez obzira na stanje našeg organizma. Ako smo u stanju da mislimo razne misli tokom čitavog dana tada smo i u stanju da izađemo iz procesa mišljenja i uđemo u stanje dubokog mira. Ako smo u stanju da trčimo, tada smo i u stanju da hodamo. Ako smo ustanju da hodamo tada smo i u stanju da stojimo. Ako smo u stanju da stanemo, tada smo i u stanju da sednemo. Putem transcendentalne meditacije dvadesetsak minuta duh sedne da se odmori od mišljenja.
O Kako vi ulazite u meditaciju?
– U transcedentalnoj meditaciji se koristi forma zvuka da bi se ušlo u meditaciju. U pitanju su specifični zvuci koje su otkrili vedski rišiji (mudraci) i koji na prirodan način okreću našu pažnju od spolja, od misaonog procesa i vode naš duh ka unutra, do izvora misli, mesta najvećeg mira i snage u nama. Ti zvuci su vibracije prirodnih zakona kod kojih je bitna vibracija a ne semantičko značenje.
O Kada intimno razmišljate, šta je razlog našeg bivstvovanja na planeti?
– Razlog boravka na planeti zemlji svakog muškarca i žene jeste podizanje individualne i kolektivne svesti. Čitav naš život obojen je potragom za srećom i sticanjem znanja i mudrosti. Svako ko se spusti u 3D matriks zvani zemlja dođe da doživi određena iskustva i odigra neku ulogu za koju smatra da mu je važna. Pošto živimo u jako istorijski izazovnom, a u isto vreme interesantnom razdoblju, gde dolazi do prelaska same planete iz jedne dimenzije u drugu, veliki je zadatak, pogotovo za radnike svetlosti, da porastu ka višim stanjima svesti.
O Većina jogija kaže da smisao čovekov nije potraga za srećom? Za čime je?
– Po učenju vedske tradicije majstora i Mahariši Maheš Jogija upravo je obrnuto. Čitava svrha života je potraga za srećom, potraga za onim što će ispuniti naš duh i srce. Relativni aspekti života pružaju kratke doživljaje sreće. Najviše ispunjenje i blaženstvo se postižu uranjanjem duboko unutar sebe transcendiranjem najfinijih aspekata relativnog i iskušavanjem čiste svesti. Nakon izlaska iz TM-a percepcija postaje sve više obojena kvalitetima čiste svesti i tada na šta god padne naša pažnja, bilo to cvet, neka osoba ili bilo šta drugo, sve poprima jedan viši kvalitet radosti, ekspanzije, ekspresije i tada shvatimo da je kreacija zvana zemlja predivno mesto.
O Šta, po vama, čovek treba da radi na planeti i kako da tu provede vreme?
-Svaki čovek proizvodi svoju KARMU (akcija) i ima svoju DARMU (nazovimo to univerzalnim zakonima koji su spakovani u našu individualnu matricu za ovaj boravak na planeti Zemlji). Svakom akcijom mi stvaramo određenu reakciju. Ona može biti životnopodražavajuća i na taj način obogaćuje naš život i život svih ljudi oko nas, a sa druge strane može biti i oštećujuća za život. Transcendentalna Meditacija omogućava da se probudimo i shvatimo šta je naša darma u ovom životu, koje su to projektovane ili zamišljene situacije i znanja koja treba da osvestimo u ovoj inkarnaciji. Kada to znamo, tada provodimo vreme na Zemlji vrlo korisno i širimo talase radosti i sreće svuda oko nas omogućavajući prirodnim zakonima da deluju na ispravan način.
O Šta dobije čovek koji radi na sebi?
– Radeći na sebi dobijamo svetlost mudrosti – vodilju da prođemo kroz ovo putovanje na način da bude najlakši za nas.
O Da li mudrost može da se prenese?
– Mudrost ne može da se prenese i ulije u nečiju glavu, zato što mudar čovek govori i dela sa svog nivoa svesti, a mi primamo znanje na našem nivou svesti. Mudrost može da se stekne buđenjem tri bitna kvaliteta. Vedskim terminima ta tri kvaliteta se nazivaju RIŠI – onaj koji spoznaje stvarnost, a to smo mi. Zatim imamo ČANDAS – to je objekat saznanja (to je ono što deca danas uče u školama ,npr. kada je bila koja istorijska bitka ili od čega je sastavljena ćelija itd). I treći kvalitet se zove DEVATA – to je proces kako nešto saznajemo. Kada oživimo sva tri elementa tek tada smo u stanju da kažemo da posedujemo znanje ili mudrost o nekim aspektima prirodnog zakona.
O Kada posmatrate ljude, koja je to osobina koja prednjači i sprečava ih u razvoju i rastu?
– Mislim da su ključne stvari prevelik ego i inertnost.
O Šta je za vas najvažnije da čovek ima da bi mogao da postane čovek u najboljem smislu te reči?
– Da bude istraživač čitav svoj život i da nikada ne dozvoli da se u njemu ugasi radoznalost, igra i želja za usavršavanjem kako bi svaki dan mogao da bude bolja verzija sebe.
O Da li zao čovek pomoću transendentalne meditacije može da postane dobar?
– Nijedan čovek u svojoj prirodi nije zao ili loš. Taj čovek samo nosi u sebi teške utiske iz detinjstva koje nije uspeo da metaboliše na ispravan način. Vedska nauka kaže da je svaki čovek večna svest blaženstva što je u diskrepanciji u odnosu na ono što vidimo svuda oko nas. Zahvaljujući Guru Devu i Maharišiju poslednjih 70-ak godina svim ljudima je dostupna tehnika TM-a i TM SIDHI program i vedsko znanje koje donosi potvrdu rečenice „svaki čovek je totalitet znanja“ potrebno je samo da se probudi iz opsene u kojoj živi. Danas je to moguće i ne može biti jednostavnije.
O Kako se postaje čovek sa vrlinama?
– Postizanjem svesti blaženstva kroz transcendentalnu meditaciju bude se svi kvaliteti i vrline koje su nam imanentne, ali su skrivene duboko unutar nas.. Dok se čovek oseća prazan unutar sebe, on stalno mora da uzima nešto od negde ili od nekoga. Ako je čaša puna vode i preliva se šta raditi? Ako na jeziku imamo med i zatim stavimo kockicu šećera kakav utisak to može da izazove u nama? Kada je čovek srećan, tada jedna po jedna vrlina iskaču da bi obogatile život oko nas. Dvadest minuta TM-a pre i posle podne ukloni stres i napetost iz našeg nervnog sistema i tada novi čovek pun vrlina stvara radost oko sebe.
O Upoznali ste Maharišija? Da li se oseća energetski da je neko poseban?
– Iz većeg izvora svetlost prirodno sija jače. Ako imate kontakt sa jedinstvenim poljem – poljem beskonačne energije i inteligencije to će prirodno omogućiti veći protok energije, znanja i radosti.
O Da li je vas promenila transcendentalna meditacija? Kakav biste bili da se time niste bavili?
– TM je jedna od najboljih stvari koja mi se desila u ovom životu. Omogućila mi je da plovim kroz ovaj život na najlakši mogući način i steknem znanje koje oslobađa od vezanosti a samim tim i patnje. Oslobodila me je prtljaga kojeg je bilo na pretek.
O Da li razmišljate gde ćete otići kada se završi ovaj život?
-Za sad još ne planiram da idem, ima još mnogo posla da se obavi na planeti Zemlji. U Srbiji treba primeniti Maharišijev efekat i stvoriti grupu vedskih eksperata veličine kvadratnog korena iz 1% koji će doprineti da Srbija izađe iz ovog začaranog kruga. Stvaranjem samo 300 sidha eksperata u buđenju jedinstvenog polja počinjemo da preokrećemo trendove vremena od negativnosti ka pozitivnosti, a stvaranjem grupe od 1000 sidha stvaramo dobro okruženje za brzi duhovni i materijalni razvoj oko 100 000 000 ljudi u našem okruženju. Koristim ovu priliku da pozovem sve ljude, a posebno mlade da se priključe projektu za stvaranje nepobedive Srbije. Mislim da je ovo hvale vredan cilj i kada to uspem sa drugim entuzijastima verovatno će karta za putovanje u neku drugu dimenziju biti izvezena zlatnim nitima.
Možda nijedno mesto ne nosi šarm i vibracije naše nestale dinastije kao letnjikovac Obrenovića na brdu Plavinac kraj Smedereva. Slatka svežina orezanih vinograda i životnost Dunava struji zajedno sa spletom emocija koje su ovde ostavili članovi dinastije Obrenović.
Letnjikovac Obrenovića, danas kao kakav emotivni spmenar, osmišljen je po ugledu na švajcarske vile 19. veka, a sagradio ga je arhitekta Jovan Ilkić, po želji kraljice Natalije 1896. godine. Vila ima 1200 kvadrata prostora, terasu sa veličanstvenim pogledom na vinograde i Dunav. U taj pogled sasvim skladno uklapa se i skulptura „Leda sa labudom“ koju je šezdesetih godina uradila Olja Ivanjicki. I pre nego što je vila sagrađena, njen mali konak bio je omiljeno mesto za odmor kneževskih parova Miloša i Ljubice, Mihaila i Julije ( Mihailo je tu 1865. izgradio skroman jednospratni letnjikovac tzv. „Salon“) , a zatim i kraljevskih porodica Milana i Natalije i nesrećno stradalog para kralja Aleksandra i kraljice Drage.
U kraljevskoj letnjoj rezidenciji u Smederevu na 30 hektara zemlje, rasprostreo se bio kraljev vinograd i park u kome je bilo prvo igralište za tenis i kriket u Srbiji.
U prizemlju vile, u centralnom delu letnjikovca dominira nameštaj Luj 16, pozlaćene, tokarene i rezbarene stolice, „beržere“ fotelje iz perioda Napoleona Trećeg i portreti (reprodukcije) svih članova dinastije Obrenović (originalni su u Narodnom muzeju). Salon je Obrenovićima služio za igru, pošto je Mihajlo uveo dvorski protokol. Pret toga, Obrenovići nisu marili za ples, a istorija kaže da je tokom posete kneza Milana ruskom caru u Livadiji (1871), careva ćerka poželela da pleše sa srpskim knezom ali se ispostavilo da on ne zna da igra. U drugom salonu može se videti originalni sto za igranje karata kneza Mihaila, sto za igranje šaha (figure nisu pronađene), muzička kutija iz Švajcarske i muzički orman (poklon Bečkog dvora patrijarhu Rajačiću koji ga je potom darivao dvoru), nameštaj je u bidermajer stilu. Lepotom plene dve korpe (sa intarzijom) za ručni rad, svećnjaci iz 17. veka, satovi i figure istočnjačkog porekla. Na spratu, prostorije za čitanje, odmor i spavanje, ne odaju utisak da tu davno niko nije boravio. Sve je autentično (osim zavesa): radni kabinet sav u intarziji, tabernakul, putujući kovčeg neizrecive lepote, komode sa pozlatom, persijski tepisi stari 300 godina… Otmena jednostavnost vidi se u spavaćoj sobi kralja Milana I kraljice Natalije, a u sobi kralja Aleksandra i kraljice Drage biljurno ogledalo, zrači tako životno. Možda baš zbog nasilne smrti kraljevskog para koja je pokidala korene dinastiji.
Deo vrednih slika nalazi se u Narodnom muzeju, deo je na sigurnom u raznim državnim sefovima, rekoše.
Rezidencija je bila decenijama zatvorena za javnost da bi od pre par godina otvorila svoja vrata turistima.
Brižljivo je čuvana, i održavana skromnim sredstvima, a za poslednjih 70 godina jedino je Miloševićeva vlada platila restauraciju originalnog nameštaja porodice Obrenović. Vremenom, neke stvari dobiju drugačiji izgled.
Iako sakrivena decenijama od očiju javnosti- letnjikovac nisu mnogo koristili srpski funkcioneri. Stariji se sećaju da je letnjikovac Obrenovića ugostio Tita. Od srpskih funkcionera stare garde na Plavincu je bio nekadašnji premijer Mirko Marjanović, i to poslovno. Gledao je koliko je vila ruinirana i koliko u nju treba uložiti. Slobodan Milošević, recimo, nikada nije bio, nije bio ni Zoran Đinđić, ni Vojislav Koštunica.
Za razliku od domaćih funkcionera, u lepoti vile su uživali inostrani. A kako je potpisniku ove reportaže zvanično rečeno, escajg, tanjiri, posude sa monogramima i skupocene figurine dinastije samo su jednom izneseni iz sefa za francuske funkcionere.
Na Plavincu je boravio i Maradona. Ne u samoj vili već u srpskoj kući pored, koju su takođe gradili Obrenovići, na stotinak metara od letnjikovca, u senci starog parka. Slavni fudbaler spavao je u apartmanu namenjenom za goste, gde nameštaj, osim kaljeve peći, nije obrenovićevski, već je novijeg datuma.
Uživao je Maradona i u vrhunskom vinu, istina ne od loze koju je kralj sadio i koja je na takmičenju u Bordou osvojila drugo mesto. Nje više nema. Nestala je u spletu sudbinskih okolnosti, kao što je nestala i dinastija Obrenović.
Zbog toga i Dunav kod Plavinca tiho zastane, ne verujući da se tako zaista i zbilo.
