Da li da se priklonimo istoku, zapadu, ili da budemo neutralni, samostalni i svoji? Bilo bi odlično da možemo da biramo između ove tri mogućnosti, jer zapravo imamo samo dve: izbor između istoka ili zapada. Treća mogućnost, da idemo sami, jeste idealna ali , kako kaže Vladeta Janković, profesor, književnik, diplomata, to je izvodljivo više u teoriji nego u praksi.
– Potpuna nezavisnost danas je privilegija samo nekoliko vrlo moćnih, bogatih i stabilnih država, kakva Srbija nije i, bojim se, još dugo neće biti – kaže profesor Vladeta Janković u razgovoru za naš časopis.
O Bili ste diplomata i videli na licu mesta stav međunarodne zajednice prema Srbiji? Kakav je?
-Kao kroz čitavu modernu istoriju, taj stav je bio i ostao u zavisnosti od neposrednog interesa velikih sila, pa je takav i danas. Često u pristupu zapadnih zemalja prema nama ima i izvesnog cinizma, pa i bezobzirnosti, kao u slučaju NATO bombardovanja 1999. Najbolje može poslužiti primer Kosova i Metohije, gde je direktnim uplitanjem zapadnih sila, koje su sebe zvale „medjunarodnom zajednicom“ kao da Kina, Rusija, Brazil i Indija ne postoje, Srbiji oteto 15% teritorije.
O Šta pamtite kao posebnost iz perioda kada ste bili ambasador pri Svetoj stolici?
-Uskršnje mise u katedrali Svetog Petra, kada, u tom ogromnom prostoru, u mraku i mrtvoj tišini stotine prisutnih imaju u rukama jedino sveće, da bi se, kad ponoć otkuca, odjednom upalila sva svetla i grmnule orgulje. Takvih efekata u pravoslavlju nema, ali je, bar meni, intimno mnogo uzbudljivije brujanje ljudskog glasa, kada se, uz podrhtavanje kandila, među hilnadarskim freskama, tokom Vaskršnje liturgije poje Heruvika.
O Kada razgovarate sa strancima, čime biste se pohvalili kao Srbin?
-Našom istorijom, pre svega, jer je činjenica da smo u XIII i XIV veku bili jedna od velikih evropskih sila, onda lepotom naše srednjovekovne umetnosti, jer feske u Dečanima i prestone ikone iz Hilandara nisu ništa slabije od Djota, pa zatim činjenicom da smo u oba svetska rata u XX veku bili na pravednoj strani i dali ogroman doprinos pobedi. Ali naravno da ne bih propustio da se pohvalim Nikolom Teslom a, u najnovije vreme, Djokovićem i Jokićem.
O Da li je u srpskoj poilitici, od kada ste bar vi u njoj, reč obavezivala?
-Nažalost, nije i to otkako je politike u Srbiji. Izuzetaka je bilo, ali su i oni najpošteniji uvek više voleli da ne kažu ništa nego da izgovore laž. Samo, vodite računa da to nije neki srpski specifikum. Odlično pamtim jednog engleskog ministra koji je, pošto je u nekoj prilici uhvaćen u masnoj laži, izjavio kako je bio „ekonomičan sa istinom“.
O U čemu je osnovna razlika između politike kada ste vi počinjali kao političar i ove danas?
-Ja sam bio i ostao pre svega profesor književnosti na Univerzitetu, a u politiku sam ušao još sedamdeset godina da bih se, uvek pored svog osnovnog posla, borio za parlamentarnu demokratiju, a protiv vlasti jedne partije i jednog čoveka. Tako sam se protivio najpre Titu, pa Miloševiću, a danas se protivim Aleksandru Vučiću. Diktatori su u osnovi uvek isti, ali su Tito (u nadi da će dobiti Nobela za mir), pa i Milošević, na svoj način bili tolerantniji prema protivnicima. Danas je politička utakmica u Srbiji nemilosrdna i potpuno neravnopravna, jer Vučićeva vlast bez izuzetka kontroliše TV kanale koji se vide na celoj teritoriji, podmićuje birače, favorizuje članstvo svoje stranke i zastrašuje opoziciju.
O Zašto srpski političari ne žele da iza sebe ostave neko uzorno delo koje obezbeđuje u istoriji trajnu i svetlu poziciju?
-Ne bih se složio da to oni ne žele – druga je stvar imaju li sposobnosti da tako nešto učine. Nikola Pašić, na primer, jeste imao mana tipičnih za srpskog političara, ali je ostavio za sobom značajan trag. Da i ne pominjemo ličnosti iz ranijih vremena, još od Miloša Obrenovića (počeo je od Srbije kao turskog poseda, a ostavio je kao slobodnu zemlju), kneza Mihajla, koji je prosvetio Srbiju, kralja Petra I, koji je izveo Srbiju kao jednu od pobedničkih sila Prvog svetdskog rata, ili političara skromnih i besprekornog karaktera kakav je bio Ljuba Davidović. Ipak su to rezultati koji predstavljaju trajne istorijske međaše. Što se tiče političara koji su na sceni danas, mora proteći dosta vremena pre no što istorija bude mogla da proceni trajnost njihovog učinka.
O Koliko nam mitovi i legende, a među njima i vaši Mitovi i legende, pomažu u sadašnjosti?
-Mitovi su uvek neka vrsta sažetka večitih istina i situacija koje se dešavaju u stvarnom životu, a često sadrže tragove istorijskih zbivanja. Oni istovremeno izražavaju ideju naroda o tome kakav bi želeo da bude, odnosno kako sam sebe zamišlja. U sadašnjosti oni ne mogu biti od velike pomoći, jer njihova arhetipska priroda nije nužno u kontaktu sa trenutnom stvarnošću. Što se tiče moje knjige sa takvim naslovom, ona je nastala samo kao pokušaj da se nadoknade nedostaci ovdašnjeg obrazovnog sistema, koji zapostavlja religiozne vrednosti. Zato sam u njoj pojednostavljeno preneo elemente triju monoteističkih religija, bez kojih nije moguće zaista shvatiti kulturnu istoriju svog, pa i drugih naroda.
o Koji vam se mit ili legenda posebno sviđa?
-Oduvek sam se posebno interesovao za mit o Edipu, jer on dobro ilustruje ono što sam upravo rekao o mitu kao u priču pretopljenoj istoriji. Naime, čitava povest o ubistvu oca i ženidbi majkom u stvari je transfiguracija jednog istorijskog događaja – uzurpacije tebanskog prestola mimo patrilinearnog poretka.
O Koja je vaša antička izreka?
-Latinska izreka Feci quod potui, koja u suštini znači da čovek može imati mirnu savest jedino ako u životu učini sve što je najbolje umeo i mogao.
O Da li današnje generacije imaju manje jazove prema drugim religijama?
-Možda ovo kao odgovor zvuči preterano jednostavno, ali ja mislim da je to zato što mladi danas pre svega ne znaju dovoljno o veri i ne shvataju versku tradiciju. S druge strane, ima i mnogo netolerancije, sa često strašnim posledicama.Kad bi, u nekom idealnom slučaju, svuda na svetu u školama postojala nastava uporedne religije, ubedjen sam da bi bilo mnogo manje religioznih fanatika, pa i svih nesreća koje zaslepljeni i zlom propagandom zavedeni mladi ljud izazivaju.
O Kada sanjarite, kako zamišljate svoju Srbiju?
-Kao demokratsku državu u kojoj nema nepismenih i u kojoj se sa svakog prozora svake kuće vidi bar po jedno drvo.
Ideali, ko ih nije imao u mladosti. Vremenom dozvolimo da oni nestanu i tada bivamo mrzovoljni, nezadovoljnni, jednom rečju – poraženi. To je greška, jer, ideali u suštini imaju mnogo veću i značajniju ulogu nego što mislimo. Ideali, zapravo, kako kaže Sanda Rašković Ivić, održavaju naš duh svežim i mladim.
– Ideali su veoma važni i srećan je čovek koji ih nikada ne izgubi. To je naravno teško, jer njih uništava iskustvo, razočaranja, promašaji, nesreće… Gubitak ideala uvek rađa osećanje poraza. Mislim da nisu poraženi oni ljudi koji su izgubili bitku, nego oni koji su izgubili ideale.
o Koji su bili vaši ideali u mladosti?
– Moji su ideali bili pravda i sreća za celo čovečanstvo, naravno, i za moj narod. Ja sam imala sreću da, i pored ružnih iskustava, ideale sačuvam.
O Koji ste ideal sačuvali?
– Ideal u ljubavi. Ali njega, naravno, stalno treba negovati jer će u protivnom usahnuti.
o I onda kada posrne od udaraca, i kada mu se čini da za njega nema pravde, i kada mu se ko zna koji put sruše ideali, i kada nevolja ne prestaje da kuca na njegova vrata, i tada mora da veruje u ideale?
– Za ideale se strada. Ne treba od njih nikada odustati, iako se nekada čini da je plaćena previsoka cena. Ali, ako čovek odsutane od ideala i preda se, onda je izgubio sve. Qubav, makar malo da smo voleli, i makar se razočarali, ne znači da treba od nje da odustanemo. Ako nas je u životu remetila serija nesreća, neporavde, treba verovati da posle kiše dolazi sunce da je pravda spora i dostižna.
o Verujete da kazne stiže zle, a nagrada zaslužne?
– Da, sigurna sam u to.
o Da li ste upoznali čoveka koga je za života stigla kazna?
– Jesam. Mi posmatramo ljude u trenutku kada neko zlo čine, ali ih ne pratimo do kraja. Nama se čini da je u tuđem dvorištu uvek lepše. To je fikcija.
O Fikcija u ružičastom je ono što je javno, umetnici, estrada, političari, poznati?
– Mi živimo kao u Matriksu. Imamo virtuelni život i posmatramo druge koji nisu onakvi kakvi nam se čine. Estradne ličnosti, političari, slavni, uspinju se na sociološkoj lestvici i vrlo su često to neispunjeni ljudi, emocionalno prazni, promašeni u svojim ljubavima, hladne duše, ljušture bez sadržaja. Nas fascinira ta fasada. Moramo uvek znati da nije sve u onome što vidimo.
o Kako da znamo šta je od onoga što nam je servirano istina, a šta laž?
– Istina o nekome trebalo bi da bude njegova suština. Slavan čovek u lepom odelu i na dobroj adresi sigurno može izazvati misao „ kako njemu dobro ide” i zavist. Ako u njuegovom srcu nema sreće i ljubavi, ako nije blagorodan ako su ga zbog uspeha mnogi prokleli, a malo njih, ili niko, blagoslovio, onda je on nesrećnik.
o Da li verujete da može da se promeni nešto u društvu ?
– Kada tragamo za pravdom i istinom promena nekih apsekata sveta nameće se sama. Poznato je u istoriji da su pojedini, ili neke manje grupe, posvećenih menjali svet i svoju okolinu. Dakle, moguće je, kada je reč o posebnim ličnostima. Mlad čovek bi trebalo trebalo prvo na sebi da radi, zatim na bližoj okolini, pa na široj, da se zatim posveti nekom delu ili cilju.
o Da li mi uopšte možermo da utičemo na promene?
– Da, na naš mali krug. I to je već mnogo.
o Zašto imamo političari koji ništa ne mogu da promene?
– Političari proklamuju uvek obećanja. Njihov posao jeste da daju nadu u promene ali suština tog posla bi trebalo da bude iskrena i istinska promena na boqe, rad za dobrobit građana koji počiwe od ličnog primera. Ne verujem u političare koji su iz fakultetskih klupa posedali u poslaničke ili na direktorska mesta. Čovek mora da se ostvari u struci i prethodno, pre nego što uđe u politiku, dokaže da li ume i da li može nešto da radi.
o Da li čovek može vlastitim umom da dosegne sreću ili su za to ipak potrebe tajanstvene ruke tvorca?
– Neko ima sreću da su mu sva vrata u životu otvorena. To su retko blagosloveni ljudi. Nama je stav o tome šta smo dobili važan. Čini nam se uvek da neko drugi dobija više, a mi manje. Nekome se čini da mu je život do pola pun, drugome do pola prazan. Generalno, ljudi imaju stav da ne mogu da budu srećni ako nešto nemaju. Tu je greška. Poenta je da čovek uživa u onome što ima i da mu se još po koja vrata otvore. Ali, ako prenebregne tu vrstu skromnosti, i počne da čezne za zvezdama, sebe je osudio na nezadovoljstvo i čak na nesreću.
O Izgleda da su najednostavnije stvari i najteže ujedno?
– To je zato što ljudi te svakodnevne, male, jednostavne stvari primaju kao da se podrazumevaju. Treba se obradovati svakom danu, kiši, snegu, vetru, vazni cveća, kapućinu, deci, telefonskom pozivu… Onaj kome je teško da po ružnom vremenu obilazi svoje ostarele roditeqe trebalo bi da pomisli da je boqe obilaziti ih žive, nego hladan grob. Kada vam se učini da dete neće da uči i da ispuwava svoje obaveze, pomislite kako je lepo imati dete. Kada vidite da je dan siv i kišovit treba biti srećan što ga ne gledamo iz bolnice. Ukratko, sreća se krije u dopola punoj čaši.
o Većina stanovništva ove zemlje nosi gorčinu jer je izgubila 20 godina života u besmislu ratova i politike. Kako se smanjuje ta gorčinu?
– Mi smo narod u bivšoj Jugoslaviji stavljen na krst koga nosimo do dana današnjeg. Mnogo toga smo izgubili, imamo razloga za ogorčenje. Mogli bismo da navedemo i listu krivaca za sve to, ali to nam ne može pomoći jer u istoriji nema popravnog, ima samo nade da je istorija dugačka i otvorena i da će se u budućnosti stvari drugačije složiti. Osećanje ogorčenja nije dobro, ono truje dušu ogorčenog i vezuje je za poziciju gubitnika. Ne treba mrzeti, jer mržnja uništava mrzitelja.
O Zašto se sve u našem društvu promenilo na gore i na granici je kiča, tabloida i mizernih kriterijuma?
– Gubitak društvenih vrednosti zahtvatio nas je još devedesetih godina, kada su zbog rata i sankcija qudi okretali isključivo materijalnim stvarima. Kultura je zanemarena, zavladao je turbofolk, u fulmovima nije bilo pet minuta bez sočnih psovki. Školski sistem se pokvario, nema discipline, u đačkim glavama je manje znanja, učitelji, nastavnici i profresori se ne poštuju. Crni talas je zapljusnuo naše društvo i od njega još ne možemo da uhvatimo vazduh. Zato smatram da je izuzetno važno da kao društvo i narod ulažemo u prosvetu i kulturu. To je linija odbrane našeg identiteta i „hvatanje vazduha”.
O Da li je potreba za postanemo deo modernog sveta ponekad štetna za našu kulturu? Konkretno, deca govore engleski, ali srpski sve slabije znaju.
– Dobro je govoriti više jezika, ali srpski jezik kao maternji mora da bude glavni. I deca u Velikoj Britaniji na kraju osnovne škole izlaze nepismena. Nismo tu usamljeni primer. I razvijene zemlje imaju iste probleme kao i mi, ali one imaju ugledne škole, koje nisu zahvaćene vulgarizacijom i erozijom etike i kriterijuma.
o Zašto ima tako malo ljudi koji rade ono što govore ili o čemu govore?
– Sklad između reči i dela je kod običnih ljudi normalnija pojava nego kod poznatog sveta. Poznati se uglavnom trude da se dopadnu drugima, a zapravo su robovi svojih slabosti. Obični ljudi se ne trude da ostave utisak, i uglavnom rade ono što govore. Ja radim onako kako govorim, poznajem druge qude koji imaju takve kriterijume, moj muž na primer, imam i prijatelje koji se drže dela a ne reči.
O Novac je na putu da uništi sve vrednosti. Kako da se odupremo njegovoj apsolutnoj dominaciji?
– Evropa i mi podlegli smo amerikanizaciji, zbog čega se dešava da se ljudi mere isključivo na osnovu novca, a ne znanja, časti, poštenjua, iskustva. Možemo da se borimo tako što odbijamo da uđemo u taj kliše i ne merimo qude po novcu i materijalnom stanju.
o Da li verujete u Boga?
– Da.
o Pa, prema tome i u život posle smrti?
– Za mene je vera tradicije, poštovanje predaka, toplina porodičnog doma, porodica, ali i velika nada da sve što radimo na Zemlji neće ostati samo jedan trenutak, bljesak u sadašnjosti nego ima smisla i u budućnosti. Zahvalna sam što imam veru. Ona mi daje smisao i mir.
o Da li taj mir i spokoj mogu da postignu i oni koji ne veruju u Boga?
– Vera je lakši put da se to dostigne. Ali, da, mogu i oni koji veruju u druge stvari i pojave da dosegnu mir i spokoj u duši.
