Nikola Đokić, srpski doktor džez bubnjeva

Nikola Đokić, srpski doktor džez bubnjeva

 

   Rasprodao je sve što je imao, kola, instrumente, ostavio je stalan posao, prijatelje i drage ljude da bi zakoračio na put promena koji vodi na sledeći nivo. Sreća hrabre prati i Nikola Đokić, bubnjar iz Beograda stigao je u Ameriku, sa malo para i  velikim mogućnostima i postao ono što je želeo – doktor džez bubnjeva.

    U početku, u Ilinioisu, radio je kao fudbalski i odbojkaški sudija za studente, da bi se izdržavao, jer to nije bilo uključeno u doktorsku stipendiju koju je dobio, pošto je pobedio konkurenciju iz celog sveta.

nikola đokić doktor za džez bubnjeve

-Prijavljivao sam se na desetine poslova nedeljno – kaže doktor džez bubnjeva Nikola Đokić. –  Svi su morali biti vezani za univerzitet, jer sam kao strani student mogao da radim jedino na kampusu.  Na kraju sam bio primljen u audio-video tim za onlajn nastavu na Biznis koledžu.

Velika odluka

o  Kako je došlo do toga da odete u Ameriku?

-Kao već ostvaren muzičar na beogradskoj sceni, a nakon završenih osnovnih i master studija na  odseku za džez muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, razmatrao sam mogućnost odlaska negde dalje na doktorske studije. Uz nesebičnu pomoć kolega i prijatelja, kao i podršku i razumevanje moje matične kuće Pozorišta na Terazijama (gde sam zaposlen kao bubnjar i perkusionista u orkestru), uspeo sam da odem u Ameriku i položim audiciju za doktorske studije džez bubnjeva, uz punu trogodišnju stipendiju.

o  Postali ste i stručnjak za prelomne trenutke… Kako se donose važne životne odluke?

-Meni se čini kao da je “odluka donela mene” u ovom slučaju, pošto sam po prirodi osoba koja voli da analizira stvari sa svih mogućih aspekata, što ponekad može da uspori donešenje odluke. Ovde se otvorila mogućnost koju sam prihvatio u potpunosti kao glavni i jedini fokus u tom trenutku, tako da sam sve svoje snage bio usmerio u tom pravcu, kao po onoj narodnoj: “…pa šta nam Bog da, i sreća junačka”. Tokom tog procesa sam naučio mnogo, te se nadam se da ću stečena iskustva uspeti i da primenim u životu.

Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oproba i na američkoj sceni, pa i meni, što je i jedan od razloga zbog čega sam tamo i stigao

O Da li možete da opišete  kako se postaje doktor džez bubnjeva?

– Zvanje doktora muzike se dobija nakon završenog akademskog programa na fakultetu muzičke umetnosti, u mom slučaju univerziteta države Ilinois u gradu Urbana-Šampejn. Sama titula doktora u muzici je prvobitno vezivana za muzičku teoriju ili muzikologiju, dok u izvođačkoj umetnosti to nekome može zazvučati čak i pomalo pretenciozno. Kako učenje i napredovanje u sviranju instrumenta traje celog života, a neophodno sviračko iskustvo se stiče aktivnim prisustvom na muzičkoj sceni, tako bi po mom mišljenju titula doktora muzičke umetnosti trebalo da dopuni i uobliči ono što je umetnik već prethodno ostvario u svojoj karijeri, kao i da otvori nove pravce za dalji rad i razvoj.

Doktor džez bubnjeva


 o  Šta za vas znači  to što ste postali doktor džez bubnjeva?

-Mnogo mi znači da sam bio u mogućnosti da upotpunim i unapredim svoje muzičko znanje svirajući sa izuzetnim muzičarima, i to baš ovde na američkom tlu kao kolevci džeza. Takodje, posebno mi je drago što sam bio u prilici da približim balkanske ritmove muzičkoj i akademskoj publici u Ilinoisu, pošto je to bila tema moje doktorske disertacije. Uz to, veoma mi je važno to što odbrana disertacije u sebi sadrži i praksu i teoriju, tj. izvodjenje na sceni muzike koja je bila predmet istraživanja. Na kraju, ne manje važan aspekt je i taj da je ova diploma priznata svuda u svetu i da otvara mogućnost rada na univerzitetu, gde se stečeno znanje i iskustvo može preneti na generacije mladih muzičara koje dolaze.


 
 o  Da li čovek ima samo jedan san,  ili su snovi nebrojeni?

-Čini se kao da se broj snova smanjuje tokom odrastanja i sazrevanja, a da samo oni snovi koji prođu test vremena postaju deo naše ličnosti. Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oprobaju i na američkoj sceni. Ni ja nisam bio izuzetak, iako nikada nisam ni pomislio da ću ikada živeti u Americi (osim eventualne turističke posete džez sceni u Njujorku), pošto je moj fokus svojevremeno bila Evropa. Međutim, u životu se mnoge stvari odigravaju mimo naše volje, a često ispadnu na kraju mnogo bolje nego što smo i zamislili. Pitanje je samo da li možemo da ih prepoznamo kada se lično nama i dešavaju.

Zemlja mogućnosti

 O U Americi ste nekoliko  godina, šta vam se tamo najviše dopada?

-U Americi sam nepune četiri godine, i na osnovu ovoga što sam video i doživeo rekao bih da je to zemlja mogućnosti, kako pozitivnih, tako i negativnih. Dopada mi se što se zaista ceni rad i talenat, i što će vas ljudi rado i strpljivo saslušati kao sagovornika, naročito ako imate neku kreativnu ili konstruktivnu ideju.

.
 o  Da li sa distance bolje vidite zašto u Srbiji talentovani ljude ne mogu da uspeju?

-Boravak ovde mi je pomogao da mnoge stvari sagledam iz drugačije perspektive, a distanca  kao da je samo potvrdila neke stvari koje i sami primećujemo u Srbiji: imamo mnogo talenata u svim oblastima, i imamo sjajne muzičare evropskog i svetskog kvaliteta. Pored mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih razloga za (ne)uspeh talenata u Srbiji, čini se da su najveće prepreke odsustvo planiranog i sistematskog ulaganja u razvoj ljudskog potencijala (to ne mora biti samo novac), koje za posledicu ima i odsustvo jasne i vidljive perspektive za mlade ljude.


 o  Kako ti odande izgleda Srbija?

-Zemlja divnih ljudi i velikog potencijala, ali nažalost izmučena svim mogućim krizama i negativnom selekcijom koje kao da nikada ne prestaju. To je razlog više za sve da pokušamo makar na mikro planu da popravljamo i gradimo ono što je do nas.

Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek

Momčilo Aleksandrić, doktor klasične gitare

Momčilo Aleksandrić, doktor klasične gitare

Pesma kaže da „ ide Mile lajkovačkon prugom“, ali može i da se otpeva da  “ide Momo lajkovačkom prugom“,  i to pravo do Amerike, do Minesote, gde je na tamošnjem univerzitetu naš Lajkovčanin – Momčilo Aleksandrić – odbranio doktorski rad  o kompozitoru Fernandu Soru, postavši doktor klasične gitare. Ali šta uopšte znači biti doktor klasične gitare?

– To znači da sam imao dovoljno rezultata da upišem doktorske studije, bio spreman da uložim više godina rada da ih završim, a nadam se da znači i to da sam svojim istraživanjima barem malo doprineo sveukupnom razvoju klasične gitare u svetu – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine Momčilo Aleksandrić, doktor gitare. –

O Kako si došao do Minesote  i profesorke Maje Radovanlije?

-Profesorka Maja je zapazila rad mog kolege Filipa Živanovića i mene dok smo studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Mi smo tada podjednako vežbali i solo gitaru i gitarski duo, a bavili smo se i organizacijom gitarskih koncerata i snimanja videa za organizaciju Beogradsko gitarsko (Belgrade Guitar District) društvo čiji smo suosnivači, kao i sviranjem nove muzike svojih kolega kompozitora. Sve to je jako pozitivno delovalo na nju i prilikom jednog razgovora u Beogradu nam je predložila da bi bilo dobro da apliciramo za doktorske studije na Univerzitetu u Minesoti jer je mislila da možemo da dobijemo pune stipendije za školovanje, što se i desilo. 

O Gde si sve imao koncerte?

-Na svoja putovanja išao sam podjednako zarad sviranja koncerata, kao i da bih kolegama predstavio neka svoja istraživanja o gitarskoj muzici koja me zanima. Te svoje aktivnosti sam imao širom sveta, pri čemu bih izdvojio međunarodne događaje kao što su Gitarska konferencija u Melburnu, Gitarski simpozijum u Hong Kongu, Nedelja gitare u ŠenŽenu, Serijal gitare u Herediji na Kostarici, i Festival gitare u Majamiju.

O Po čemu pamtiš koncerte?

-Upečatljivija sećanja imam sa gitarskih takmičenja nego sa koncerata. Ukoliko ne računam odlaske na ukupno tri takmičenja u inostranstvo u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, prva značajna takmičenja u životu sam imao tek po odlasku za Ameriku, sa svojih 26 godina. To je bio ogroman izazov jer se mnogi ljudi takmiče više godina po inostranstvu pre nego što ostvare neke rezultate. Kod mene su međunarodni rezultati došli takoreći preko noći, budući da sam odlučio da se vratim takmičenjima u oktobru 2017. godine, i već u februaru 2018. godine sam osvojio treću nagradu na Međunarodnom takmičenju u Majamiju, a već u julu 2018. godine prvu nagradu na Međunarodnom Altamira takmičenju u Hong Kongu. Između ova dva uspeha, u duu sa Filipom Živanovićem sam takođe osvojio prvu nagradu na takmičenju kamerne muzike u Južnoj Karolini, i treću nagradu na takmičenju Gitarske fondacije Amerike. Zbog velikog psihološkog pritiska koji sam imao na svim ovim takmičenjima, gotovo da i dalje pamtim način na koji sam odsvirao svako delo. Posle ovih uspeha sam prestao da se takmičim jer ne vidim u tome neki smisao, a vratio sam im se da bih sebe testirao, i zato što sam znao da bih kasnije u životu žalio da se nikad nisam oprobao na velikim takmičenjima.

Što se nemuzičkih stvari tiče, svako putovanje je bilo nesvakidašnje i nastojao sam da uvek što više stvari iskusim po gradovima koje sam posetio.

O Komponuješ vlastitu muziku…Na čemu radiš?

-Svoju muziku stvaram za svoje 3D prostore u kojima nastojim da simbolički povežem vizuelne elemente koje stvaram sa zvučnim. Trenutno sam završio samo jedan, i nadam se da ću do kraja 2022. godine završiti još tri. Tada ću, nadam se, i da ih izložim virtuelno.

O Da li si želelo da radiš nešto drugo u životu?

-U više navrata sam odustajao od muzike, mada to nikada nije trajalo dugo, međutim, od umetnosti uopšteno gledano nikada nisam odustao. Mislim da je mnogo lako odustati od bavljenja umetnošću jer mnogo je razloga za to, počev od finansijskih. Razmišljao sam o tome da bih želeo da radim nešto drugo, dolazile su mi neke ideje, ali umetnost je uvek bila jača od svega. Mogu reći da sam jedan od retkih ljudi koje poznajem koji se u životu nikada nije bavio ničim osim muzikom, u poslovnom smislu, i zbog toga mi je drago.

O Da li li  ćeš svoju muzičku karijeru nastaviti u Americi?

-Karijeru svakako planiram da nastavim širom sveta, a što se tiče toga gde ću živeti, to ostaje otvoreno pitanje za sada. Iako sam većinski živeo u Americi u toku doktorskih studija, veliki broj meseci sam proveo u Srbiji i Evropi, kao i na drugim kontinentima.

O Kako ti izgleda Amerika?

-Amerika mi je i dalje misterija na neki način, budući da je mnogo načina na koji ljudi tamo žive, i ne može se podvesti pod neko pravilo kao što to donekle može u manjim zemljama poput Srbije. Što više ljudi upoznajem u Americi, sve više se iznenađujem i sve manje verujem da je moguće generalizovati previše toga po pitanju Amerike, iako je ljudima najlakše to da urade.

Momčilo Aleksandrić  je osnovno muzičko obrazovanje stekao u školi “Živorad Grbić” – Izdvojeno odeljenje Lajkovac, u klasi profesora Dragana Nikolića. Srednju muzičku školu pohađao je u Beogradu, u klasi profesora Aleksandra Hadži-Đorđevića, dok je na Muzičkoj akademiji u Beogradu uporedo završio master studije iz gitare u klasi profesora Srđana Tošića i kamerne muzike u klasi profesorke Tee Dimitrijević. Od 2016. godine pohađao je doktorske studije za gitaru na Univerzitetu u Minesoti, u klasi profesorke Maje Radovanlije.

O Kada je porediš sa Srbijom, šta ti se sviđa, a šta ne?

-U Americi mi se sviđa veća otvorenost ljudi i veća spremnost da se istraže nova polja i nove ideje. Takođe mi se sviđa što su ljudi spremniji na promene, odnosno u nekoj meri ih i očekuju. Ne sviđa mi se to što ne mogu da se družim na način kao sa ljudima u Srbiji, mada i to samo druženje u Srbiji je umelo da mi dosadi, tako da je možda bolje imati obe stvari u životu.

 O Šta se menja u svetu klasične gitare? Da li se menja kroz istoriju?

-Klasična gitara je uvedena u akademski svet tek u 20. veku. Tada na scenu dolazi nekoliko vanserijskih gitarista kao što su Andreas Segovia i Džulijan Brim, koji su bili vrhunski umetnici svog vremena, i za koje je znala šira populacija ljudi, ne samo umetnika i ne samo muzičara. Kod nas je to bio dr. Jovan Jovičić. Ono što se desilo u 21. veku su gitarski festivali, gde se gitara sa velikih koncertnih sezona klasične muzike preselila na gitarske festivale koje uglavnom posećuju klasični gitaristi. Gde je problem nastao i zbog čega, nisam siguran, i smatram da je dužnost gitarista danas da klasičnu gitaru sa gitarskih festivala ponovo vratimo u jedan širi kulturni kontekst.

O Šta slušaš u poslednje vreme?

-U poslednje vreme slušam klasičnu muziku koja je inspirisana prostorima zbog svoje muzike na kojoj radim. Pored toga, trudim se da, kao što sam već rekao, izbegnem muzički konzumerizam.

                               Dijana Dimitrovska

Balkan City Magazine

 

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek