Rasprodao je sve što je imao, kola, instrumente, ostavio je stalan posao, prijatelje i drage ljude da bi zakoračio na put promena koji vodi na sledeći nivo. Sreća hrabre prati i Nikola Đokić, bubnjar iz Beograda stigao je u Ameriku, sa malo para i velikim mogućnostima i postao ono što je želeo – doktor džez bubnjeva.
U početku, u Ilinioisu, radio je kao fudbalski i odbojkaški sudija za studente, da bi se izdržavao, jer to nije bilo uključeno u doktorsku stipendiju koju je dobio, pošto je pobedio konkurenciju iz celog sveta.
-Prijavljivao sam se na desetine poslova nedeljno – kaže doktor džez bubnjeva Nikola Đokić. – Svi su morali biti vezani za univerzitet. Kao strani student mogao sam da radim jedino na kampusu. Na kraju sam bio primljen u audio-video tim za onlajn nastavu na Biznis koledžu.
Velika odluka
o Kako je došlo do toga da odete u Ameriku?
-Kao već ostvaren muzičar na beogradskoj sceni, a nakon završenih osnovnih i master studija na odseku za džez muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, razmatrao sam mogućnost odlaska negde dalje na doktorske studije. Uz nesebičnu pomoć kolega i prijatelja, kao i podršku i razumevanje moje matične kuće Pozorišta na Terazijama (gde sam zaposlen kao bubnjar i perkusionista u orkestru), uspeo sam da odem u Ameriku i položim audiciju za doktorske studije džez bubnjeva, uz punu trogodišnju stipendiju.
Doktor za prelomne trenutke
o Postali ste i stručnjak za prelomne trenutke… Kako se donose važne životne odluke?
-Meni se čini kao da je “odluka donela mene” u ovom slučaju. Pošto sam po prirodi osoba koja voli da analizira stvari sa svih mogućih aspekata. To ponekad može da uspori donešenje odluke. Ovde se otvorila mogućnost koju sam prihvatio u potpunosti kao glavni i jedini fokus u tom trenutku. Tako da sam sve svoje snage bio usmerio u tom pravcu. Kao po onoj narodnoj: “…pa šta nam Bog da, i sreća junačka”. Tokom tog procesa sam naučio mnogo, te se nadam se da ću stečena iskustva uspeti i da primenim u životu.
Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oproba i na američkoj sceni, pa i meni, što je i jedan od razloga zbog čega sam tamo i stigao
O Da li možete da opišete kako se postaje doktor džez bubnjeva?
– Zvanje doktora muzike se dobija nakon završenog akademskog programa na fakultetu muzičke umetnosti. U mom slučaju univerziteta države Ilinois u gradu Urbana-Šampejn. Sama titula doktora u muzici je prvobitno vezivana za muzičku teoriju ili muzikologiju. To u izvođačkoj umetnosti nekome može zazvučati čak i pomalo pretenciozno. Učenje i napredovanje u sviranju instrumenta traje celog života. Neophodno sviračko iskustvo se stiče aktivnim prisustvom na muzičkoj sceni. Titula doktora muzičke umetnosti trebalo bi da dopuni i uobliči ono što je umetnik već prethodno ostvario u svojoj karijeri. I da otvori nove pravce za dalji rad i razvoj.
Doktor džez bubnjeva
o Šta za vas znači to što ste postali doktor džez bubnjeva?
-Mnogo mi znači da sam bio u mogućnosti da upotpunim i unapredim svoje muzičko znanje. Svirao sam sa izuzetnim muzičarima, i to baš ovde na američkom tlu kao kolevci džeza. Takodje, posebno mi je drago što sam bio u prilici da približim balkanske ritmove muzičkoj i akademskoj publici u Ilinoisu. To je bila tema moje doktorske disertacije. Uz to, veoma mi je važno to što odbrana disertacije u sebi sadrži i praksu i teoriju. Znači izvodjenje na sceni muzike koja je bila predmet istraživanja. Na kraju, ne manje važan aspekt je i taj da je ova diploma priznata svuda u svetu. Ona otvara mogućnost rada na univerzitetu, gde se stečeno znanje i iskustvo može preneti na generacije mladih muzičara koje dolaze.
o Da li čovek ima samo jedan san, ili su snovi nebrojeni?
-Čini se kao da se broj snova smanjuje tokom odrastanja i sazrevanja, a da samo oni snovi koji prođu test vremena postaju deo naše ličnosti. Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oprobaju i na američkoj sceni. Ni ja nisam bio izuzetak, iako nikada nisam ni pomislio da ću ikada živeti u Americi (osim eventualne turističke posete džez sceni u Njujorku), pošto je moj fokus svojevremeno bila Evropa. Međutim, u životu se mnoge stvari odigravaju mimo naše volje, a često ispadnu na kraju mnogo bolje nego što smo i zamislili. Pitanje je samo da li možemo da ih prepoznamo kada se lično nama i dešavaju.
Zemlja mogućnosti
O U Americi ste nekoliko godina, šta vam se tamo najviše dopada?
-U Americi sam nepune četiri godine, i na osnovu ovoga što sam video i doživeo rekao bih da je to zemlja mogućnosti, kako pozitivnih, tako i negativnih. Dopada mi se što se zaista ceni rad i talenat, i što će vas ljudi rado i strpljivo saslušati kao sagovornika, naročito ako imate neku kreativnu ili konstruktivnu ideju.
.
o Da li sa distance bolje vidite zašto u Srbiji talentovani ljude ne mogu da uspeju?
-Boravak ovde mi je pomogao da mnoge stvari sagledam iz drugačije perspektive, a distanca kao da je samo potvrdila neke stvari koje i sami primećujemo u Srbiji: imamo mnogo talenata u svim oblastima, i imamo sjajne muzičare evropskog i svetskog kvaliteta. Pored mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih razloga za (ne)uspeh talenata u Srbiji, čini se da su najveće prepreke odsustvo planiranog i sistematskog ulaganja u razvoj ljudskog potencijala (to ne mora biti samo novac), koje za posledicu ima i odsustvo jasne i vidljive perspektive za mlade ljude.
o Kako ti odande izgleda Srbija?
-Zemlja divnih ljudi i velikog potencijala, ali nažalost izmučena svim mogućim krizama i negativnom selekcijom koje kao da nikada ne prestaju. To je razlog više za sve da pokušamo makar na mikro planu da popravljamo i gradimo ono što je do nas.
Dijana Dimitrovska, BCM, jul 2022.
