Čovek u gradu gleda u nebo samo iz praktičnih razloga; kad pokušava da pronikne hoće li pasti kiša ili sneg ili hoće li stati padavine. Od noćnih svetala on ne vide zvezde i po njemu retko pada mesečev sjaj. Ne posmatra oblake, ne oštri um gledajući u prostranstvo…Ali Vera Čukić, glumica upečatljivog lika i glasa, ne živi u gradu i gleda u nebo mnogo i često. Bez te nesagledivosti, dubine, beskraja na koji je navikla budući da veliki deo godine provede na selu- ne bi ni mogla.
– Ne postoji ništa prirodnije od rečenice gleda u nebo, oblake i nesagledivu dubinu i širinu – kaže naša glumica penziji.- Gledam u zelenilo, u vodu, u daljinu, u tu beskrajnu vojvođansku ravnicu. Mi živimo iznad Dunava, jedno 150 metara, odakle se vidi beskraj ravnice i beskraj neba i divna mala naselja preko Dunava…
O Na šta pomislite kad vidite raavnicu?
– Na snagu i život. Pomislim na neku plodnost, na izobilje..Ponekad na konje i brzinu.
O Da li postoji neko drvo koje osobito volite i zašto? Da li verujete u energiju drveća?
– Obožavam drveće. Imamo pola hektara zemlje, zapravo je 3.000 kvadrata naše a 2000 mog brata, ali smo ga sjedinili, i kada smo zemlju kupili tu je bio kukuruz, prilično zapušten vinograd i mali deo pod višnjama. To je bilo pre 40 godina i Gordan, moj muž i ja smo tek tada počeli zajednički život. Ispred kuće smo napravili veliki park, gde smo zasadili 70 vrsta različitiog drveća, cveće, a iza kuće, na sedam kaskada po 10 voćki, jabuka, krušaka, šljiva, trešanja, leska…Lesku smo sadili jer je kraj prema Smederevu pun klizišta. To drvo ima 16 metara dubok koren i tako drži zemlju i sprečava da klizi. Imamo i dosta zimzelenog drveća koje divno izgleda i leti i zimi i ne stvara utisak da je plac pust. Imamo breza, lipa, da…lipu posebno volim, kesten. Moja Iva voli katalpu, drvo ljubavi jer ima velike srcolike listove. Tu su i magnolije zimzelene koje daju čarobne bele cvetove, pa kamelije koje opstajavaju i na minus 25 Celzijusovih… Ceo naš dom je u sveću i drveću.
O Da li ste nekad „videli” vilu, patuljka, vešticu, zduhaća, djavola ili bilo šta od tog zagonetnog sveta šume, tame, mašte…?
– Videla sam i vile i patuljke i veštice i sva ta mistična bnića kada sam bila dete. Duboko sam u njih verovala i to verovanje mi je itekako značilo kada sam tražila nešto u životu. Zbog njih mi je život bio jasniji i zahvaljujući njima sam savladavala bolje i lepše neke životne situacije. Kasnije su me napuštali, verovatno zbog toga što su išli da pomažu drugoj deci. A ja sam njima za uspomenu napisala jednu novogodišnju bajku pod nazivom „ Moj drug ispodkrevetni mrak” kojom sam sam htela da pokažem da se svi mi plašimo nerazjašnjenih i neotkrivenih stvari koje nam postaju prijatelji kada saznamo njihovu suštinu ili smisao postojanja.
O Ko se u kući bavi hranom?
– Za nekoga je hrana filozofija, za nekoga preka potreba za nekoga je teško dostižna. Ne bavim se mnogo hranom, imali smo uvek domaćicu ali Gordan i Iva su majstori kulinarstva. Ja volim sirovu hranu i salate.
O Da li u bašti uzgajate organsku hranu?
– Pokušali smo da napravimo baštu, ali smo baš u vreme kada se većina povrća sadi imali posla…Imali smo tek malo svog paradajza, mladog krompira, graška i luka.
O Da li volite čaj i koji pijete?
– Volim čajeve. Naš zet je neko vreme radio u Engleskoj u jednoj firmi koja se bavila dostavom čajeva, pa smo imali mogućnost da probamo fantastične čajeve. To pijem kao ekskluzivu ali svakodnevno trošim po jednu šolju kamilice i nane, koje držim u vodi tek jedan minut. O Šta mislite da je najvažnije da bi čovek bio zdrav, vedar i zadovoljan?
– Mislim da je pored svega presudna genetika. Kako kažu seljaci : Od čega si- takav si. Mimo toga, najvažnije je biti umeren u svemu, ne odricati se onoga što volite ali biti umeren u hrani, piću, sedeljkama…Vrlo je važno da sebe možete da naterate na neku vrstu vedrine . Ja znam da je težak život i da mnogi ne znaju uopšte kako da se snađu, ali ako verujete da ćete uspeti imaćete više šanse ako ste vedri, nego ako ste deprersivni.
O Da li ste ikada išli kod vračare ?
– Nisam išla nikada kod vračare. Ne verujem da bi mogla da mi prorekne budućnost, a u zavisnosti koliko je dobar psiholog mogla bi da mi prepriča sadašnjost…Gleda u nebo, ne u zvezde.
o Šta vas najviše nervira kod ljudi?
– Glupost i zloba.
O Da li postoji nešto što ste uradili snagom svoje volje i znanja što je za vas izuzetno?
– Mnoge probleme sam rešavala snagom svoje volje. I sigurna sam da može mnogo šta da se reši snagom volje. Ali istovremeno mora da se naglasi da je znanje važno. Morate da budete obavešteni o svom problemu ako hoćete da ga rešite. Morate da potražite razuman način da ga rešite. To značio da morate da znate. O Da li vam se nekada smučio posao koji radite i da li ste pomislili kako bi bilo divno da radite nešto drugo…? – Ne. Volim svoj posao. Uprkos tome što ima mnogo problema u mom pozivu. Prvo, svaka predstava je rešavanje nekog problema. Publika je uvek u različitom sastavu a vi morate tako različitoj publici da prenesete informaciju i doživljaj. Pozorišna predstava je živa stvar i ona raste zajedno sa našim sazrevanjem. Meni je „Nečistas krv” u kojoj sam igrala Sofku pravi primer za to: trajala je 10 godina i odigrala sam je više od 300 puta i u svakoj je Sofka drugačija i svaku sam igrala sa novim saznanjem iskustvima. U samoj biti ona ostaje ista ali u duhu interpretacije menja smisao.
o Držite do forme ?
– Pošto živim u prirodi – dišem čist vazduh i veoma se mnogo krećem, uvek sam u formi. Ali, i kada sam živela u gradu mnogo sam pažnje posvećivala kretanju. Puno šetam, hodam. Poklanjam dosta pažnje ishrani, nikada se ne prejedam, ne jedem mnogo masnu hranu, pojedem komad slanine ali to je retko, pijem dosta mleka i nikada ono od nula mlečne masti ili od 3, 2 već srednje masno. Takođe, jedem mnogo sira. o Da li imate neki lep recept kojim održavate lepotu?
-Iznenadiću vas. Higijena je kod mene na prvom mestu . Mnogo pažnje posvećujem zubima i imam za svoje godine dobre zube. Nikada nisam legla sa šminkom. Celog života sam se posle predstave tuširala i prala kosu. Uvek toplom vodom i neutralnim sapunom skidam šminku. Na lice posle nanesem „pantenol” najjeftiniju kremu. U zrelim godinama sam tek počela da koristim veoma dobru kremu, ali i dalje stavljam „pantenol”. O Da li volite da isprobavate nepoznate stvari?
– Veliki deo moje porodice živi izvan naše zemlje, u Londonu, Belgiji, Briselu, Beču i zbog toga sam imala prilike da probam mnoga nacionalna jela i specijalitete . Ali crve, skakvce i takve stvari ne… nisam probala i, iskreno da kažem, i ne bi. O Da li se sećate kada ste se poslednji put „smejali ko ludi“?
– Ja sam smešljiva osoba. Mnogo se smejem duhovitostima i onome što vidim. Smejem se i gorko jer nemam načina da prihvatimm stvari kojih je mnogo a koje prkose zdravom razumu.
Ima već decenija kako Siniša Kovačević, dramski pisac dobije nelagodu kada iz Surduka mora da krene za Beograd. Navikao se tamo na miris dunavske vode, ogromno nebo, svoj vinorad i baštu, i sve mu drugo nema mirise ni suštinu. Nije to da ne voli Beograd. Naprotiv.
– Ima gradova sa lepšom arhitekturom – kaže on – ali nema grada koji može da se meri s njim po duhu i kosmopolitizmu. I nema grada koji vas tako ljudski kao Beograd odmah prihvati. Popnete se Balkanskom ulicom, otresete prašinu koju ste na cipelama poneli iz svoje provincije i postanete odmah stanovnik Beograda i Beograđanin. Ali, obožavam i Surduk, sada toliko da kada dolazim u Beograd imam osećaj da idem kod ginekologa. Beograd je moja druga kuća.
O Kako to da ste se preselili u Surduk?
– Surduk je moj izbor ili fatalistički koncept koji je mene doveo tamo, pored Dunava, pa još na brdo,a odozgo pogled na – divotu. U stvari, izgleda da je mene Surduk izabrao a ne ja njega. Svojevremeno sam tamo gradio vikendicu a ona je prerasla u moju adresu. Kad hoćete da zasmejete Boga vi recite imam planove. Nema planova u životu čoveka, ili ih bar mi sami ne određujemo, već neko bira kojim ćemo putem ići.
O Kakvu ideju imate o Bogu?
– Ja sam duboko religiozan čovek, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, slavim slave, idem s vremena na vreme u crkvu, poštujem običaje. Bog je toliko važan za naše živote da, kao što je rekao Dostojevski, da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Zašto? Bog bi trebalo da bude sistem vrednosti, branika, granica do kojih možete, altruizma, ljubavi, i u suštini Bog je mera koje se ljudski rod mora držati da bi bio uopšte srećan. Ili još tačnije, da bi opstao. Iz viška vere ili straha od Boga, činite ne činite pasjaluke. To je poenta. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, to je kvintesencija života.
O Da li verujete da Bog danas ima uticaja na nove generacije?
– Nemojte da vas prividna slika zavara. Čovečanstvo funkcioniše u amplitudama. Bilo je perioda u istoriji kada su ljudi više negirali Boga, kada nije bilo sveto ništa, ni tuđa žena, ni nečija ćerka…Ovo sada je neko ponovljeno vreme, neki već viđeni odraz. Vera je osećaj za meru, a sve u životu takođe, pa čak i talenat. Talenat je, kako je primetio ( Nikolaj) Ostrovskie, osećaj za meru. Taj osećaj mere važi za sve, za umetnost, slikarstvo, književnost, ali i za seks, kuvanje, obične stvari, pa i na odnos sa Bogom. Iz preteranog laičkog ide se u fundamentalizam.
O Zašto je danas etika sporedna, nebitna stvar?
– Sve vrline, humanizam, čast, čistota, viteštvo, junaštvo itd. Jednostavno su zamenjene jednom rečju – interes ili novac. Ako vam podvođenje devojčica donosi dovoljno para, vi ćete to nastaviti da činite, ne misleći da ta deca imaju očeve, braću, sestre i da je to nemoralno činiti. Ne misleći takođe da ta mlada bića nisu svesna onoga što čine, jer su nezrela, neiskusna. Isto tako je i na makro planu. Imate Sibir koji je bogat i moramo ga oteti Rusima.
O Mislite da će ga oteti?
– Ne znam. Da je Jeljcim ostao na vlasti, siguran sam da Rusija ne bi danas bila ovoliko velika. Takođe znam da ako neko želi da Putina predstavi kao kriminalca, on će to u očima onih koji upijaju tu sliku, to zaista i biti. Sve možete ako imate ljude kojima ćete to plasirati.
o Da li ste primetili izrazitu erotizaciju društva? Sve je u znaku seksa;sloboda, demokratija, škole, ministarke, pa čak i one plavuše na RTS-u o kojima ste govorili? Zašto je to tako?
– Ni to nije ništa novo. Bilo je slavljenja erosa, veličanja seksualnog čina, bilo je seksualnih revolucija. To je prolazno, bez vrednosti. Ili ima lažnu vrednost. Vrednost je u vama. To znaju i mala deca. Ali, ako je telo hram duše, nemate prava da ga unakazujete. Osećaj za meru jeste da budete prijatelj svom telu i svom duhu, da ne idete u krajnosti.Ja nisam protiv estetskih korekcija nego protiv erotskih. Ako neko ima nos kao manastirski ključ, sasvim je u redu da ga smanji, ali ako vi sad sebe erotizujete silikonima u grudima i zadnjici, onda sam protiv toga. Kao i za tatu. U moje vreme tetovažu su nosili kući za uspomenu vojnici nižeg intelektualnog sloja i zatvorenici. To nije bila čak ni umetnost, crtali su JNA, sidro ili ružu koja je izgledala kao mozak na peteljci. Sada je to, kažu, umetnost. A ja pitam devojčice i dečake : Kako će izgledati šareni leptirić kada ona bude imnala 60 ili taj likovni motiv na mišici dečaka kada bude imao 70?
o Da li volite da dajete?
– Evanđelista Mateja kaže da je veća radost davanja. Davanje ispunjava. Ima priča Radoja Domanovića, Zahvalnost, u kojoj onaj daje siromahu svinjsku glavu a onda, sve vreme, ide po selu i priča kako je siromahu dao svinjsku glavu, negirajući tako svoje dobročinstvo.
O Šta mislite o iluzijama kojima se obavijamo?
– Ne znam nijednog čoveka koji će za sebe reći da je đubre. To zavisi od čoveka do čoveka. Neko živi u velikim iluzijama, neko nema iluzija. I jedni i drugi su krajnost, dakle, opet ona mera o kojoj stalno pričam. Iluzije bole.
O Da li verujete da će doći preporod kao logičan odgovor ovom vremenu?
– Mora doći! Svet i čovečanstvo funkcionišu po sistemu koncetričnih krugova, određeni događaji se u jednom vremenskom intervalu prikazuju kao tragedija, a u drugom kao farsa. Uzmimo za primer gej orijentacija koja je postala od pamtiveka. Nisam za to da izbacimo sve homoseksualce iz nauke, kulture, istorije,umetnosti jer bismo ostali skoro bez najvažnijih dostignuća. Ali, takođe mislim da će se priča Oskara Vajlda ponoviti, da će ta ispolitizovana agresija homoseksualaca dovesti do toga da se u narednoj generaciji zbog pederastije ide na robiju, ili da ih dave u kacama za izmet kao što su to radili Crnogorci. Osećaj za meru drži čovečanstvo. Kako i kaže Sterijin Kir – Janja „ sas mera će si dođeš do velika sreća”. Bitno je, dakle, da sa svojom slobodom ne ugnjetavaš tuđu slobodu.
O Da li ima smisla da trošimo papir na medije? Kakvi su?
– Isto kao kad pitatete seljaka iz Ivanjice kakav je krompir. On kaže: Ovaj krupan je dobar, ovaj sitan – nije.
O Da li intelektualci po vama imaju pravo da ćute?
– Po meni – ne. Ali i oni su kao i krompiri. Neki veliki, neki sitni. Obaveza je intelektualca da govori. Uz poštovanje svih pekara, molera, autolimara, logično je da se glas intelektualca dalje čuje.? Ako ja imam privilegiju da me čitaju ljudi, onda ću ja svkakao iskoristiti svoju obavezu i privilegiju da kažem to što mislim.
O Zašto časni, pošteni, skormni, teže dolaze do uspeha od onih koji se savijaju, laktaju, ulizuju šefovima?
– Dolaze teže zato što je njihov put teži, ali je lepši. Lepši je za dušu i savest. Tačno je da je lakše na beščastan način doći do nečega, ali se to prirodno teže zadržava i kratko traje. Ovo je vreme protuva i bitangi. Zbog toga takvi brše uspevaju. Ali to ne traje dugo
O Šta reći ljudima koji žive u opseni da su lepi, pametni, da dobro rade, da su dobri ljudi a zapravo su sve suprotno?
– Ništa, jer neće čuti. Ali će sigurno doživeti poniženje. Na sceni, figurativno rečeno, neće pevati kao Marija Kalas, iako su mislili i govorili da mogu. Oni su tragikomični. Ali, još je gore ako neko nije svestan vlastitog potencijala. Zato što ga imaju, a nisu ga osvestili. E oni su tragični. I opet, dolazimo do suštine – do prave mere. Mera čuva sve i čini da sve bude lepše.
Pozorište je njen dom i svaka završena predstava za nju je bila novi početak. Jelena Bogavac, rediteljka četrdesetak predstava, nikada ih nije čuvala za „ pokazivanje” , brojanje ili hvalisanje.
– Onog trena kada završim jednu, ona postane materijal za temelj sledeće – kaže rediteljka Jelena Bogavac.- Ne osvrćem se. Naučila sam mnogo o sebi u pozorištu i pozorištu u meni. Pozorište je efemerno. Ono je trenutno. Potrošivo, prolazno i očaravajuće.
O Pozorište je vaša prva ljubav?
– Režirala sam ogroman broj predstava. Pohlepno istražujući svoj izraz u pozorištu. Često u situacijama koje su sasvim bezbudžetske, radioničarske. To je jednačina sa mnogo nepoznatih. Epik trip. Kako je moj “primarni” talenat spisateljski, dugo sam se odlepljivala od književnosti ka pozorišnom prizoru. Ako ne režiram ne postojim. Odnosno, postojim, ali zazidana u bezidejnost depresije trenutaka kada je život potpuno običan. Mrzim taj osećaj.
O „Zauzeli ste” priličlan broj zanimanja, u biografiji ste naveli: rediteljka, dramaturškinja, književnica, pesnikinja, performerka, art menadžerka, trenerica i edukatorka, urednica i publicistkinja, radnica u kulturi i informisanju! Šta vam od svega toga najbolje ide? Po vašem mišljenju, a šta po tuđem?
– Ja sam pozorišna rediteljka. Pozorište je ogledalo društva. Završila sam pozorišnu režiju na Akademiji. Sva druga zanimanja stekla sam iskustveno. Ona su skele za predstavu. Ona su sva deo različitih aspekata života u pozorištu i za pozorište. Nemam pojma da li mi ide dobro, ali ne pada mi na pamet da prekidam. Ne mogu. Moj uslovni genije leži u ludo jakoj motivaciji. Gotovo egzistencijalnoj.
– Imam osećaj da ima mnogo gladnih, izrabljenih, ucenjenih, razbaštinjenih i poniženih ljudi. Maštam o socijalnoj pravdi. Obožavam „Čevengur“ Platonova. Cinična sam i plačna. Živimo bajku o bedi.
O Šta radite kada čujete negativno mišljenje o vama samima ili vašem delu?
– Mnogo razmišljam o ljudima. Ljudi su moja bolest, moja opsesija i moj strah. Ljudi su moja ljubav. Često potpuno neuzvraćena. Izvor zabune, obožavanja, zaljubljivanja, zamrzivanja, zamrzavanja. Mogu da živim sa lošim mišljenjima, mada sam retko privilegovana da ih čujem. Ljudi ne vole da vam govore loše o vama. U oči.
O Kako reagujete kada vam neko kaže surovu istinu? Da li smo mi spremni da vidimo istinu u svakom trenutku ili to zavisi od našeg raspoloženja i trenutnog stanja?
Surova istina je nečija smrt. Na svaku surovu ide po jedna istina milosti puna. U dobru se ne uznesi. Zato. Leti leti moja gospođice!
o Zašto se ljudi toliko boje slobode? Šta vi radite sa svojom slobodoom?
– Rado je se sećam. Kao svoje mladalačke zablude. Sloboda je nemogući prostor. Umetnička lovina. Opstrukcija stvarnosti. Građanske slobode zapravo su ograničenja koja garantuju opstanak.
Pristajemo na ropstvo jer žudimo da živimo u gomili. A i nemamo bolju ideju. Moje pozorište je jedini prostor slobode koji pokrivam. Više i ne tražim. Zapravo živim u ljubavi sa ograničenjima. U stalnom flertu sa dozvoljenim. Nikad preko granice dobrog vaspitanja.
O Šta čovek nauči iz filmova ili od filmova?
– Ah, od filma do filma…
O Da li se filmsko i pozorišno stvaralaštvo konačno zasitilo stereotipa ili oni i dalje caruju u tekstovima, scenografiji, glumi, dijalozima, kadrovima?
– Nikada se nećemo zasititi stereotipa. Oni objašnjavaju svet. Oni su edukativni. Oni su kao uputstvo za upotrebu. A uvek ima mladih ljudi, a uvek ima starih viceva. Stereotip je siguran kao smrt. Siguran kao građanska parnica. Siguran kao dosada. Odvratan i uporan.
O Ali ima i starih kojima se takodje gade stereotipi?
– Stereotip je, kao što znaju i vrapci, izraz preuzet iz štamparske struke. To je otisak sa nepokretnim slogom. U slikovitom kolokvijalizmu, u osnovi stereotipa je pogrešna, uprošćena, predstava o nekom ili nečemu. Stereotipove stvaraju maloumnici. Nabijen emocijom stereotip postaje predrasuda. On nastaje iz neznanja. Njega kite homofobija, rasizam, diskriminacija svake vrste.
O Da li vi koristite stereotipe u predstavama?
– Naravno da se njima bavim u svojim predstavama. Pozorište je rasadnik stereotipa.
– Majka sam, patriotkinja i umetnica. Znam da lepota ima velike šanse da spasi svet, ukoliko ne bude mangupa u našim redovima.
O O Da li imate osećaj da u ovoj zemlji malo ljudi radi ono što zna da radi? Recimo, da imate priliku da sretnete glumca koji ne ume da glumi, da li biste mu to stavili do znanja?
– Ima naravno. Al vidite, od loše glume niko nije umro. Ne pada mi na pamet da nekom objašnjavam da ne zna da radi svoj posao. Biram sa kim radim. Radim sa svojom trupom, godinama. Moj rad u pozorištu je stalna edukacija. Dobro poznajem ljude sa kojima radim, mnogo sam im posvećena, imam ogromno poverenje u njih. Njima naravno, svašta kažem, ali ljubav je luda i strasti sasvim oprostive u stvaralačkom procesu u umetnosti. Ljudi sa kojima ne radim su mi dovoljno daleko da nema nikakvog razloga da se bavim glasnom procenom njihovog učinka. Gledam svoja posla i dobre predstave.
O Da li se osećate pozvanim da iskreno govorite o stvari o kojima većina ćuti?
– Osećam se pozvanom da pravim predstave kakve god hoću.
O Da li je istina i iskrenost posmatranja sveta, ljudi i događaja siguran put – ka sreći?
– Nemam pojma. Ali to je put kojim se ređe ide, pa je manja gužva i lakše se pretiče.
O Šta volite da radite kad ništa ne radite?
– Da čitam. Da maštam. Da plačem. Da u mestu skačem.
O U koju moć verujete?
– Verujem u Boga, u dobro, u stalno i u divlji origano.
