Kad se udaljiš, bolje vidiš i Lora Orlović, naša glumica, koja je bila nekoliko godina u Americi, gde je radila i usavršavala svoje glumačko umeće, sagledala je razliku u životu ovde i tamo na sledeći način:
– U Americi imate osećaj kao da ste sve vreme u filmu, a ovde i jeste u filmu. Samo što taj film ne želite da gledate – kaže Lora Orlović.- U Americi će vam na svaku ideju odmah ponuditi mnoštvo predloga za eventualni uspeh i neće vas obeshrabrivati i gledati da vas onemoguće. Tamo sam dobila više nesebičnih profesionalnih komplimenata nego ovde tokom čitave karijere.
o Kako vam izgleda Srbija sada?
— Sve, pa i Srbija, bolje se vidi kad se malo udaljite i omogućite sebi širi plan. To sam opisala u svom njujorškom, a kasnije i beogradskom performansu “Serbia: Autoerotic Asphyxiation”. Još bolje, neuporedivo jasnije vidite sebe u Srbiji i na tome sam Americi veoma zahvalna.
O Da li glumac iz Srbije može da savlada engleski bez akcenta? Da li je to tamo uopšte važno?
– Uz ozbiljan trud akcenat može da se savlada – imam tamo prijateljicu i koleginicu Djordonu Aviv kojoj je to pošlo za rukom – ali već ima i previše glumaca koji ga prirodno govore bez akcenta. To akcenat, ako se mudro koristi, pretvara u prednost, o čemu govore pre svega uspešni španski i latino glumci, a onda I neki slovenski. O tome sam razgovarala sa svojim profesorima glume u Americi Majkom Lemonom i Selest Voker i njihov savet je bio da se radi na stilizaciji akcenta, ne na uklanjanju.
O Šta je, po vama, najvažnije da imate da biste uspeli u Americi?
– Najpre sebe. Zatim sposobnost da artikulišete svoj talenat, jasan cilj i čvrstu volju. Strpljenje se, kao i svuda, podrazumeva, ali ohrabrujuće je što u svim oblastima postoje ljudi koji su u stanju da prepoznaju vrednost onoga sa čime se susreću i koji se time profesionalno bave.
O Šta vam je ostavilo najsnažniji utisak?
– Neverovatna volja koja ljude koji su svesni da imaju nešto što vredi pokreće u neumornu akciju. To što u Americi niko nije stranac i što je stalna komunikacija normalna stvar. Konačno, stalno prisutni osaćaj da je sve moguće i da stvari u trenutku mogu da se okrenu za 180 stepeni. Na bolje, naravno. o Da li u Americi više ljudi ide u pozorište?
– U Njujorku i Filadelfiji – da, to je važna oblast kulture. Naravno da ni tamo sve predstave, uključujući i one na najelitnijim pozornicama, nisu vredne gledanja, ali vidite da ljudi stalno tragaju i rade na sebi i sve se ipak pomera napred. Manje je važno koliko ljudi ide u pozorište, a više u kakvo pozorište idu.
o Da li mislite da putovanja i upoznavanje drugih kultura obogaćuje svakog čoveka, ili samo one koji imaju širinu da to prime?
– Obogaćuje svakoga ko traga za tom vrstom bogatstva.Putovanja mogu da budu prilično besmislena, sa notom nepotrebnog maltretiranja, a mogu vam doneti neverovatne susrete i situacije kojih se zauvek sećate. Putovanje je kretanje i zbog toga bih, kad bih mogla, stalno bila na putovanju.
O Umetnost nema granice ali, opet, itekako se razlikuje evropski od američkog filma.Sta je umetnost po američkom vidjenju?
– Umetnost može da bude sve što se takvim proglasi, a može da bude i stvarna i da bitno utiče na realnost. Najkraća američka definicija umetnosti bila bi: Sve što nije dosadno.
O Da li čovek može istovremeno da ima sve: i karijeru, i ljubav, i zdravlje i srecu? Ako može, kako može da uskladi te poluge?
– Svakako da može, a usklađuje ih, ako to zaista želi, potpuno prirodno. To su sve važni elementi vašeg života i njihovo usklađivanje je, ustvari, suštinsko pitanje. Ta harmonija oblikuje harmoniju vašeg života i može samo da vas učini potpunijim i srećnijim.
o Da li se gase knjižare i bioskopi i u Americi?
– Knjižarama nije lako, pre nekoliko godina zatvoren je čak i mega-lanac “Borders”. S druge strane, ne verujem da će knjiga, ne samo kao sadržaj, nego i kao predmet koji možete da držite u rukama i listate, ikada nestati. A bioskopa će, verovatno, biti sve više, ili će ovi postojeći raditi još bolje. Film je glavna umetničko/poslovna oblast američke kulture i on če, kao i do sada, neprestano napredovati.
O Kada bi Lora Orlović opisivala sebe, nepristrasno, šta bi vas razlikovalo od drugih vaših kolega?
– Zavisi od kolega, ali pre svega smelost da budem to što jesam i da glumim samo na sceni.
O Koja je osoba na vas ostavila poseban utisak? Zbog čega?
– Ako treba da izaberem samo jednu osobu to bi najverovatnije bila Lisa Oz (autor knjige „Us“ i supruga Dr Oza), zato što smo pri prvom susretu pričale kao da se znamo godinama.
Jelena Jovičić od sujete najviše strepi. A , kažu da su glumci, od svih zanimanja najsujetniji. Kažu još i da je njihov ego, moćan i snažan kao i aplauz koji dobiju i da kada tog aplauza nestane, padnu nemoćni da se podignu. Zato ona ne dozvoljava sebi da poleti u visine gde joj, kako kaže, mesto nije.
– Niko nije, pa ni ja, pobedio sujetu, ali sam veoma racionalna – kaže Jelena Jovičić stalni član Pozorišta na Terazijama. – Trudim se da budem odmerena. Borim se svakodnevno.
O Šta rade oni sa pobeđenom sujetom u ovom našem društvu?
– Mislim da tu bitku retko ko dobije. Radije ćemo propasti nego stati i razmisliti šta je za nas u stvari najbolje. Šteta! Imamo sve okolnosti da budemo super društvo, ali nas DNK malo sputava.
Rad sa decom
O Ima ljudi koji kažu da je za današnje društvo potrebno razvijati potpuno drugačije osobine, poput laktašenja, gramzivosti, sebičnosti… Da li se slažete?
– Ne slažem se. Treba raditi sa decom i od njih napraviti civilizovane, empatične i kulturne ljude. Svako nek poradi sa svojim detetom i da vidite za 20 godina kako ti primitivni i animalni instinkti poput laktanja i otimanja neće postojati u ovolikom procentu kao danas. To su samo izgovori. Treba raditi, treba puno truda da se napravi nešto lepo i dobro, treba osuditi javno ono što nije dobro. Društvo se gradi i kao veza. Za njega se moramo boriti svakodnevno.
O Šta znači kad roditelji kažu da su njihova deca odgajana pošteno, a trebalo je da ih uče da “ se snalaze“ na neki drugi način? Da li su u pravu?
– Nisu. Evo, ja sam odgojena pošteno. Ništa mi ne fali. Pretpostavljam da se tim snalaženjem misli na novac. Ja mislim da više od jednog doručka, jednog ručka i jedne večere ne možemo pojesti. Onaj ko može više od toga, neka se sam „snalazi“.
O Da li mislite da su Srbi opsednuti svojom decom i da ih odgajaju kao božanstva?
– Ma ni slučajno. Da je tako decu bismo odgajali tako da menjaju društvo u kom živimo na bolje, a ne na gore.
Preduslovi za ispravno odgajanje dece su: dobro obrazovanje, blaga oskudica, lični primer. Odnos koji je veoma prisan i topao treba jedino zadržati. Pola Srbije gleda i želi da udje u zadrugu,i to su nečija deca je l´? Ali, daleko su od dobrog primera. Mi smo zatrovani sistemski i samo stalnim preispitovanjem i borbom u okviru same porodice kao ćelije društva možemo nešto dobro učiniti društvui naravno našoj deci.
Razgovori sa sobom
O Da li imate razgovore sa sobom, i da li se popravljate? Šta ste kod sebe popravili, koju osobinu, i kako?
– Stalno. To je odlika svakog trezvenog bića. Sebe smatram takvom. Ja jesam emotivna veoma i mogu svakakvu ludost uraditi da bih se dobro osećala ali samo u okviru svog malog života. Bila sam previše trpeljiva i naivna. Promenila sam se dosta. To valjda ide sa godinama.
O Da li milsite da neko ko ne može da promeni ništa u svom okruženju treba da se povuče ili da se bori?
– Svako može da menja društvo. Ono se menja kroz nove ljude, decu, generacijama. Ne može preko noći. Valja krenuti od ovog trenutka.
Zatim treba nazvati stvari pravim imenom. Postaviti ljude na njihovo mesto. Ne treba davati preveliki značaj nikome. Treba osuditi kad nešto nije dobro. Treba biti strog prema sebi.
O Da li ste videli nešto u našem društvu što vas je obradovalo ili ushitilo?
– Ne baš.
O Da li znate do koje mere treba biti ambiciozan?
– To je individualna stvar. Ja osetim kad mi je kraj jorgana. Onda dobro razmislim šta mi je činiti.
O Čega se bojite?
-Nasilja. Zagadjenja. Neobrazovanja. Lenjosti.
Zašto svi lažu
O Zašto je istina toliko cenjena?
– Zato što je malo ima. Danas svi lažu. Plivamo u lažima.
O Da li se govorenje istine ponekad pomeša sa nevaspitanjem?
– To su smislili ovi sto lažu. Istina je neprocenjiva. Počnite od sebe i svog braka npr. Da li biste voleli da vaš bračni drug laže? Ne. Dakle, svi tražimo istinu. E pa, moramo i mi da je damo. Tako to ide.
O Ne treba uopštavati, ali ako bi vas neki stranac pitao, kako biste opisali Srbe?
– Narod u nestajanju sa komplikovanom istorijom. Narod koji je često radio sebi o glavi, narod koji ima neki inat, a svi znamo da je inat najgori dželat. Temperamentan, emotivan, druželjubiv narod, volimo da uživamo – kaže Jelena Jovičić.
O Kakav život za vas ima smisla?
– Kada živiš u skladu sam sa sobom. Kako god to izgledalo. To je tvoj i jedini život. Nemaš drugu šansu. Dakle, živi svaki trenutak u skladu sa sobom.
O Da li se bojite trenutka kada ćete u ogledalu videti bore i starost koja dolazi?
– Naravno. To je neminovnost. Starost je inače obeshrabrujuća, ali danas je i privilegija stići do nje. Mnogo njih je otišlo bez bora na licu. Dakle, voleću svoje bore.
O Da li verujete da možemo sami sebe da lečimo?
– Da. Svi čovekovi problemi i bolesti idu iz naše glave. Kako mislimo tako živimo.
Čovek u gradu gleda u nebo samo iz praktičnih razloga; kad pokušava da pronikne hoće li pasti kiša ili sneg ili hoće li stati padavine. Od noćnih svetala on ne vide zvezde i po njemu retko pada mesečev sjaj. Ne posmatra oblake, ne oštri um gledajući u prostranstvo…Ali Vera Čukić, glumica upečatljivog lika i glasa, ne živi u gradu i gleda u nebo mnogo i često. Bez te nesagledivosti, dubine, beskraja na koji je navikla budući da veliki deo godine provede na selu- ne bi ni mogla.
– Ne postoji ništa prirodnije od rečenice gleda u nebo, oblake i nesagledivu dubinu i širinu – kaže naša glumica penziji.- Gledam u zelenilo, u vodu, u daljinu, u tu beskrajnu vojvođansku ravnicu. Mi živimo iznad Dunava, jedno 150 metara, odakle se vidi beskraj ravnice i beskraj neba i divna mala naselja preko Dunava…
O Na šta pomislite kad vidite raavnicu?
– Na snagu i život. Pomislim na neku plodnost, na izobilje..Ponekad na konje i brzinu.
O Da li postoji neko drvo koje osobito volite i zašto? Da li verujete u energiju drveća?
– Obožavam drveće. Imamo pola hektara zemlje, zapravo je 3.000 kvadrata naše a 2000 mog brata, ali smo ga sjedinili, i kada smo zemlju kupili tu je bio kukuruz, prilično zapušten vinograd i mali deo pod višnjama. To je bilo pre 40 godina i Gordan, moj muž i ja smo tek tada počeli zajednički život. Ispred kuće smo napravili veliki park, gde smo zasadili 70 vrsta različitiog drveća, cveće, a iza kuće, na sedam kaskada po 10 voćki, jabuka, krušaka, šljiva, trešanja, leska…Lesku smo sadili jer je kraj prema Smederevu pun klizišta. To drvo ima 16 metara dubok koren i tako drži zemlju i sprečava da klizi. Imamo i dosta zimzelenog drveća koje divno izgleda i leti i zimi i ne stvara utisak da je plac pust. Imamo breza, lipa, da…lipu posebno volim, kesten. Moja Iva voli katalpu, drvo ljubavi jer ima velike srcolike listove. Tu su i magnolije zimzelene koje daju čarobne bele cvetove, pa kamelije koje opstajavaju i na minus 25 Celzijusovih… Ceo naš dom je u sveću i drveću.
O Da li ste nekad „videli” vilu, patuljka, vešticu, zduhaća, djavola ili bilo šta od tog zagonetnog sveta šume, tame, mašte…?
– Videla sam i vile i patuljke i veštice i sva ta mistična bnića kada sam bila dete. Duboko sam u njih verovala i to verovanje mi je itekako značilo kada sam tražila nešto u životu. Zbog njih mi je život bio jasniji i zahvaljujući njima sam savladavala bolje i lepše neke životne situacije. Kasnije su me napuštali, verovatno zbog toga što su išli da pomažu drugoj deci. A ja sam njima za uspomenu napisala jednu novogodišnju bajku pod nazivom „ Moj drug ispodkrevetni mrak” kojom sam sam htela da pokažem da se svi mi plašimo nerazjašnjenih i neotkrivenih stvari koje nam postaju prijatelji kada saznamo njihovu suštinu ili smisao postojanja.
O Ko se u kući bavi hranom?
– Za nekoga je hrana filozofija, za nekoga preka potreba za nekoga je teško dostižna. Ne bavim se mnogo hranom, imali smo uvek domaćicu ali Gordan i Iva su majstori kulinarstva. Ja volim sirovu hranu i salate.
O Da li u bašti uzgajate organsku hranu?
– Pokušali smo da napravimo baštu, ali smo baš u vreme kada se većina povrća sadi imali posla…Imali smo tek malo svog paradajza, mladog krompira, graška i luka.
O Da li volite čaj i koji pijete?
– Volim čajeve. Naš zet je neko vreme radio u Engleskoj u jednoj firmi koja se bavila dostavom čajeva, pa smo imali mogućnost da probamo fantastične čajeve. To pijem kao ekskluzivu ali svakodnevno trošim po jednu šolju kamilice i nane, koje držim u vodi tek jedan minut. O Šta mislite da je najvažnije da bi čovek bio zdrav, vedar i zadovoljan?
– Mislim da je pored svega presudna genetika. Kako kažu seljaci : Od čega si- takav si. Mimo toga, najvažnije je biti umeren u svemu, ne odricati se onoga što volite ali biti umeren u hrani, piću, sedeljkama…Vrlo je važno da sebe možete da naterate na neku vrstu vedrine . Ja znam da je težak život i da mnogi ne znaju uopšte kako da se snađu, ali ako verujete da ćete uspeti imaćete više šanse ako ste vedri, nego ako ste deprersivni.
O Da li ste ikada išli kod vračare ?
– Nisam išla nikada kod vračare. Ne verujem da bi mogla da mi prorekne budućnost, a u zavisnosti koliko je dobar psiholog mogla bi da mi prepriča sadašnjost…Gleda u nebo, ne u zvezde.
o Šta vas najviše nervira kod ljudi?
– Glupost i zloba.
O Da li postoji nešto što ste uradili snagom svoje volje i znanja što je za vas izuzetno?
– Mnoge probleme sam rešavala snagom svoje volje. I sigurna sam da može mnogo šta da se reši snagom volje. Ali istovremeno mora da se naglasi da je znanje važno. Morate da budete obavešteni o svom problemu ako hoćete da ga rešite. Morate da potražite razuman način da ga rešite. To značio da morate da znate. O Da li vam se nekada smučio posao koji radite i da li ste pomislili kako bi bilo divno da radite nešto drugo…? – Ne. Volim svoj posao. Uprkos tome što ima mnogo problema u mom pozivu. Prvo, svaka predstava je rešavanje nekog problema. Publika je uvek u različitom sastavu a vi morate tako različitoj publici da prenesete informaciju i doživljaj. Pozorišna predstava je živa stvar i ona raste zajedno sa našim sazrevanjem. Meni je „Nečistas krv” u kojoj sam igrala Sofku pravi primer za to: trajala je 10 godina i odigrala sam je više od 300 puta i u svakoj je Sofka drugačija i svaku sam igrala sa novim saznanjem iskustvima. U samoj biti ona ostaje ista ali u duhu interpretacije menja smisao.
o Držite do forme ?
– Pošto živim u prirodi – dišem čist vazduh i veoma se mnogo krećem, uvek sam u formi. Ali, i kada sam živela u gradu mnogo sam pažnje posvećivala kretanju. Puno šetam, hodam. Poklanjam dosta pažnje ishrani, nikada se ne prejedam, ne jedem mnogo masnu hranu, pojedem komad slanine ali to je retko, pijem dosta mleka i nikada ono od nula mlečne masti ili od 3, 2 već srednje masno. Takođe, jedem mnogo sira. o Da li imate neki lep recept kojim održavate lepotu?
-Iznenadiću vas. Higijena je kod mene na prvom mestu . Mnogo pažnje posvećujem zubima i imam za svoje godine dobre zube. Nikada nisam legla sa šminkom. Celog života sam se posle predstave tuširala i prala kosu. Uvek toplom vodom i neutralnim sapunom skidam šminku. Na lice posle nanesem „pantenol” najjeftiniju kremu. U zrelim godinama sam tek počela da koristim veoma dobru kremu, ali i dalje stavljam „pantenol”. O Da li volite da isprobavate nepoznate stvari?
– Veliki deo moje porodice živi izvan naše zemlje, u Londonu, Belgiji, Briselu, Beču i zbog toga sam imala prilike da probam mnoga nacionalna jela i specijalitete . Ali crve, skakvce i takve stvari ne… nisam probala i, iskreno da kažem, i ne bi. O Da li se sećate kada ste se poslednji put „smejali ko ludi“?
– Ja sam smešljiva osoba. Mnogo se smejem duhovitostima i onome što vidim. Smejem se i gorko jer nemam načina da prihvatimm stvari kojih je mnogo a koje prkose zdravom razumu.
Ima već decenija kako Siniša Kovačević, dramski pisac dobije nelagodu kada iz Surduka mora da krene za Beograd. Navikao se tamo na miris dunavske vode, ogromno nebo, svoj vinorad i baštu, i sve mu drugo nema mirise ni suštinu. Nije to da ne voli Beograd. Naprotiv.
– Ima gradova sa lepšom arhitekturom – kaže on – ali nema grada koji može da se meri s njim po duhu i kosmopolitizmu. I nema grada koji vas tako ljudski kao Beograd odmah prihvati. Popnete se Balkanskom ulicom, otresete prašinu koju ste na cipelama poneli iz svoje provincije i postanete odmah stanovnik Beograda i Beograđanin. Ali, obožavam i Surduk, sada toliko da kada dolazim u Beograd imam osećaj da idem kod ginekologa. Beograd je moja druga kuća.
O Kako to da ste se preselili u Surduk?
– Surduk je moj izbor ili fatalistički koncept koji je mene doveo tamo, pored Dunava, pa još na brdo,a odozgo pogled na – divotu. U stvari, izgleda da je mene Surduk izabrao a ne ja njega. Svojevremeno sam tamo gradio vikendicu a ona je prerasla u moju adresu. Kad hoćete da zasmejete Boga vi recite imam planove. Nema planova u životu čoveka, ili ih bar mi sami ne određujemo, već neko bira kojim ćemo putem ići.
O Kakvu ideju imate o Bogu?
– Ja sam duboko religiozan čovek, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, slavim slave, idem s vremena na vreme u crkvu, poštujem običaje. Bog je toliko važan za naše živote da, kao što je rekao Dostojevski, da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Zašto? Bog bi trebalo da bude sistem vrednosti, branika, granica do kojih možete, altruizma, ljubavi, i u suštini Bog je mera koje se ljudski rod mora držati da bi bio uopšte srećan. Ili još tačnije, da bi opstao. Iz viška vere ili straha od Boga, činite ne činite pasjaluke. To je poenta. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, to je kvintesencija života.
O Da li verujete da Bog danas ima uticaja na nove generacije?
– Nemojte da vas prividna slika zavara. Čovečanstvo funkcioniše u amplitudama. Bilo je perioda u istoriji kada su ljudi više negirali Boga, kada nije bilo sveto ništa, ni tuđa žena, ni nečija ćerka…Ovo sada je neko ponovljeno vreme, neki već viđeni odraz. Vera je osećaj za meru, a sve u životu takođe, pa čak i talenat. Talenat je, kako je primetio ( Nikolaj) Ostrovskie, osećaj za meru. Taj osećaj mere važi za sve, za umetnost, slikarstvo, književnost, ali i za seks, kuvanje, obične stvari, pa i na odnos sa Bogom. Iz preteranog laičkog ide se u fundamentalizam.
O Zašto je danas etika sporedna, nebitna stvar?
– Sve vrline, humanizam, čast, čistota, viteštvo, junaštvo itd. Jednostavno su zamenjene jednom rečju – interes ili novac. Ako vam podvođenje devojčica donosi dovoljno para, vi ćete to nastaviti da činite, ne misleći da ta deca imaju očeve, braću, sestre i da je to nemoralno činiti. Ne misleći takođe da ta mlada bića nisu svesna onoga što čine, jer su nezrela, neiskusna. Isto tako je i na makro planu. Imate Sibir koji je bogat i moramo ga oteti Rusima.
O Mislite da će ga oteti?
– Ne znam. Da je Jeljcim ostao na vlasti, siguran sam da Rusija ne bi danas bila ovoliko velika. Takođe znam da ako neko želi da Putina predstavi kao kriminalca, on će to u očima onih koji upijaju tu sliku, to zaista i biti. Sve možete ako imate ljude kojima ćete to plasirati.
o Da li ste primetili izrazitu erotizaciju društva? Sve je u znaku seksa;sloboda, demokratija, škole, ministarke, pa čak i one plavuše na RTS-u o kojima ste govorili? Zašto je to tako?
– Ni to nije ništa novo. Bilo je slavljenja erosa, veličanja seksualnog čina, bilo je seksualnih revolucija. To je prolazno, bez vrednosti. Ili ima lažnu vrednost. Vrednost je u vama. To znaju i mala deca. Ali, ako je telo hram duše, nemate prava da ga unakazujete. Osećaj za meru jeste da budete prijatelj svom telu i svom duhu, da ne idete u krajnosti.Ja nisam protiv estetskih korekcija nego protiv erotskih. Ako neko ima nos kao manastirski ključ, sasvim je u redu da ga smanji, ali ako vi sad sebe erotizujete silikonima u grudima i zadnjici, onda sam protiv toga. Kao i za tatu. U moje vreme tetovažu su nosili kući za uspomenu vojnici nižeg intelektualnog sloja i zatvorenici. To nije bila čak ni umetnost, crtali su JNA, sidro ili ružu koja je izgledala kao mozak na peteljci. Sada je to, kažu, umetnost. A ja pitam devojčice i dečake : Kako će izgledati šareni leptirić kada ona bude imnala 60 ili taj likovni motiv na mišici dečaka kada bude imao 70?
o Da li volite da dajete?
– Evanđelista Mateja kaže da je veća radost davanja. Davanje ispunjava. Ima priča Radoja Domanovića, Zahvalnost, u kojoj onaj daje siromahu svinjsku glavu a onda, sve vreme, ide po selu i priča kako je siromahu dao svinjsku glavu, negirajući tako svoje dobročinstvo.
O Šta mislite o iluzijama kojima se obavijamo?
– Ne znam nijednog čoveka koji će za sebe reći da je đubre. To zavisi od čoveka do čoveka. Neko živi u velikim iluzijama, neko nema iluzija. I jedni i drugi su krajnost, dakle, opet ona mera o kojoj stalno pričam. Iluzije bole.
O Da li verujete da će doći preporod kao logičan odgovor ovom vremenu?
– Mora doći! Svet i čovečanstvo funkcionišu po sistemu koncetričnih krugova, određeni događaji se u jednom vremenskom intervalu prikazuju kao tragedija, a u drugom kao farsa. Uzmimo za primer gej orijentacija koja je postala od pamtiveka. Nisam za to da izbacimo sve homoseksualce iz nauke, kulture, istorije,umetnosti jer bismo ostali skoro bez najvažnijih dostignuća. Ali, takođe mislim da će se priča Oskara Vajlda ponoviti, da će ta ispolitizovana agresija homoseksualaca dovesti do toga da se u narednoj generaciji zbog pederastije ide na robiju, ili da ih dave u kacama za izmet kao što su to radili Crnogorci. Osećaj za meru drži čovečanstvo. Kako i kaže Sterijin Kir – Janja „ sas mera će si dođeš do velika sreća”. Bitno je, dakle, da sa svojom slobodom ne ugnjetavaš tuđu slobodu.
O Da li ima smisla da trošimo papir na medije? Kakvi su?
– Isto kao kad pitatete seljaka iz Ivanjice kakav je krompir. On kaže: Ovaj krupan je dobar, ovaj sitan – nije.
O Da li intelektualci po vama imaju pravo da ćute?
– Po meni – ne. Ali i oni su kao i krompiri. Neki veliki, neki sitni. Obaveza je intelektualca da govori. Uz poštovanje svih pekara, molera, autolimara, logično je da se glas intelektualca dalje čuje.? Ako ja imam privilegiju da me čitaju ljudi, onda ću ja svkakao iskoristiti svoju obavezu i privilegiju da kažem to što mislim.
O Zašto časni, pošteni, skormni, teže dolaze do uspeha od onih koji se savijaju, laktaju, ulizuju šefovima?
– Dolaze teže zato što je njihov put teži, ali je lepši. Lepši je za dušu i savest. Tačno je da je lakše na beščastan način doći do nečega, ali se to prirodno teže zadržava i kratko traje. Ovo je vreme protuva i bitangi. Zbog toga takvi brše uspevaju. Ali to ne traje dugo
O Šta reći ljudima koji žive u opseni da su lepi, pametni, da dobro rade, da su dobri ljudi a zapravo su sve suprotno?
– Ništa, jer neće čuti. Ali će sigurno doživeti poniženje. Na sceni, figurativno rečeno, neće pevati kao Marija Kalas, iako su mislili i govorili da mogu. Oni su tragikomični. Ali, još je gore ako neko nije svestan vlastitog potencijala. Zato što ga imaju, a nisu ga osvestili. E oni su tragični. I opet, dolazimo do suštine – do prave mere. Mera čuva sve i čini da sve bude lepše.
