Marina Kovačević, rediteljka koja menja identitet

Marina Kovačević, rediteljka koja menja identitet

    Umetnost je toliko moćna da može da promeni identitet. Marina Kovačević,rediteljka rediteljka i profesor književnosti iz Beograda, ne samo da to zna nego i svojim radom to dokazuje. Ona veruje da umetnost menja svet – ali i svest. I to svest zatvorenika. Sa psihološkinjom Dubravkom adusinović i filološkinjom Marijanom Gligorić u Centru za rehabilitaciju  imaginacijom, čija je direktorka, Marina daje šansu  zatvorenicima koji glume u predstavama da budu ono što nisu ni slutili da mogu biti – potpuno drugačiji ljudi.

–  Mnoga istraživanja i iskustva govore da umetnost kao prostor kreativnog istraživanja daje odlične rezultate u obnavljanju i reosmišljavanju identiteta – kaže Marina Kovačević .- Praksa koju sam sprovela sa osuđenicima iz Okružnog zatvora u Beogradu, radeći na pozorišnoj predstavi po romanu Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”, projektu dramatizacije stripa „Alan Ford”, pa i kasnijim projektima,  dokaz su  te tvrdnje. Umetnost može da promeni identitet.

O Na koji način umetnost može da promeni identitet zatvorenika?

gluma u pozorišnoj predstavi i rad sa psima menja navike zatvorenika

 – Umetnost, posebno dramska, pruža priliku za promenu identiteta. Oni prihvataju ulogu i kroz nju bivaju ono što nisu ni slutili da mogu biti. To su ljudi koji najčešće dolaze iz disfunkcionalnih porodica, neki od njih su odrastali u teškim okolnostima, često bez imalo ljubavi, a umetnost kao teren ljudskosti gde smo svi jednaki, i gde nema razlike između dobrih i loših, svi isto volimo, patimo, stradamo, istom se nadamo, nudi mogućnost da zajedno osmišljavamo nove priče. Nije na nama da sudimo o njihovim delima, već da probudimo ono dobro u njima, a umetnost je put u takve promenen.

O  Ko je jači u smislu promene, ljubav ili umetnost?

– Divan je osećaj kada u ljudima probudite kreativni potencijal za koji nisu bili svesni da postoji, ili je bio blokiran svakodnevnim teskobama. I kada to postane njihov smisao, a ne sivilo zatvorske svakodnevnice, kada vidite sa koliko se žara daju, u želji da budu bolji, morate biti zadovoljni. Sve su to dokazi koliko rehabilitacija kroz umetnost može biti efektna i uspešna. Ovakvi projekti su korisni i za ljude koji u njima učestvuju, a i za zajednicu jer je svima cilj korekcija ponašanja i smenjenje kriminaliteta.

O Šta je to što čovek mora da ima u sebi da bi mogao, ma koliko zgrešio, da se popravi?

– Vera. Prvi korak je učvršćivanje vere da do promene može da dođe. Sve mora početi od uvida, saznanja da se u dubinama sopstvenog bića začinje i dobro i zlo i da se samo sopstvenom odlukom može postići željena promena stava i pogleda na svet. Svaka kazna stvara u čoveku osećanje izopštenja, izgona i konačne osude koju društvo i zakon izriču. Samo prepoznavanje i prihvatanje sebe i vera u boljitak vode promeni. Tada i dolazi do preumljenja, katarze.

O Da li verujte da negde, na ovom svetu, postoji zaista čista duša koja nije nikada pomislila da uzme tudje, da ukrade, prevari, slaže…?

– Ja mislim da se svi ljudi rađaju sa prirodom dobra, a od spoljašnjih uslova: vaspitanje u porodici i školi, telesno-duševna nasledna konstrukcija, ali još više od ličnog napora i neprestanog rada zavisi do kog stepena ćemo razviti tu svoju prirodu. Nema ni umetničkog talenta bez neprekidnog rada na usavršavanju tog talenta. Dobra, čista priroda je usađeni dar dat svakom čoveku u trenutku rađanja. Od čoveka kasnije zavisi koliko će se otvoriti za očuvanje tog ideala.

verujem u pozorište i umetnost

O Šta menja ljude?

– Ljubav prema sebi i drugome, prihvatanje sebe i drugih i empatija kao sposobnost deljenja i učestvovanja u emocijama i osećanjima drugih, odnosno pomaganje saosećanjem. Menja nas kada ne pothranjujemo negativna scenarija maštom već sposobnošću imaginacije koristimo za pozitivnu misao i konstruktivna rešenja. Kada upoznajemo sebe, a upoznavati sebe znači imati svest o pozitivnim i negativnim aspektima sopstvenog ispoljavanja. Do takvih uvida možemo doći sami, ali će nam u najvećem broju slučajeva biti potrebna nečija pomoć. Menja nas kada smo dobri prema drugima. Kada kažem ljubav prema sebi ne mislim na samoljublje, jer to znači nekritičko obožavanje sebe. Čovek koji voli i prihvata sebe u stanju je da voli i prihvati drugog.

O Da li , po vama, čovek koji je počinio zločin može da bude srećan? I šta on sve treba da savlada da bi to postigao?

Marina Kovačević veruje da umetnost može da promeni identitet

– Niko se ne rađa kao nasilnik. To je naučeno ponašanje. I najteži prestupnici su nekad bili deca. Ako bismo svako dete učili da je vredno ljudsko biće koje zaslužuje da bude voljeno, ako bismo ohrabrivali njegove talente, dobili bismo i transformaciju društva. Začetak ovih promena leži u našoj svesti. Kada bismo bili u stanju da iscelimo bol i agoniju njihovog nedostatka ljubavi, oni više ne bi imali potrebu da kažnjavaju društvo.

                    Dijana Dimitrovska

Marina Kovačević verje da umetnost može da promeni identitet svih pa i zatvorenika

Psi

– Psi u zatvoru odlična su metoda za razvijanje empatije i veze sa drugim bićem, jer ti ljudi često napolju nemaju nikoga, a mi želimo da se ti ljudi u društvo vrate bolji i manje oštećeni. Psi udomljeni zahvaljujući zatvorenicima doveli bi do mirnije sredine jer bi bio smanjen broj nesocijelizovanih pasa. Osuđenici bi radili socijalizaciju pasa lutalica. Dakle, rešili bismo dva problema: zbrinjavanje pasa sa ulica a osuđenik bi dobio najboljeg prijatelja, kao i zanat u rukama kad izađe iz zatvora – instruktor za socijalizaciju pasa. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde ima razumevanja za ovakve ideje jer im cilj nije osveta već korekcija ponašanja.

Deca

– Verujem da je od suštinske važnosti da odmah zaustavimo zlostavljanje dece. Zlostavljana deca imaju nizak nivo samopoštovanja, pa neretko izrastu u ljude sklone nasilju. A onda društvo, ne ulazeći u uzroke problema, nastavlja da ih kažnjava i kao odrasle. I onda se čudimo što ne možemo da izgradimo dovoljno zatvora, da donesemo dovoljno zakona, ni da preduzmemo dovoljno akcija protiv kriminala, kad su zločin i kriminal neprestano u žiži interesovanja.

Marina Kovačević veruje da umetnost može d apromeni identitet

Osuđenici

– Osuđena lica su takođe ljudi, deo su ovog društva i kao takve ih moramo prihvatiti. Ja se zalažem za davanje šanse da kroz postojanje ovakvih programe, osuđena lica razviju nove osobine i kreativne veštine, a samim tim i drugačiji pogled na svet, čime povećavamo šansu da se vrate u društvo bolji i manje oštećeni. Privilegije je svedočiti kako im umetnost pruža šansu da naprave nešto konstruktivno što kasnije mogu primeniti na svoj život. Sada počinjemo rad u ženskom zatvoru u Požarevcu, takođe rehabilitacija kroz nove metode rehabilitacije.

Amerika

– Imali smo premijeru filma u Njujorku na međunarodnoj naučnoj konferenciji, a potom obišli nekoliko američkih federalnih zatvora gde je film postao deo programa rehabilitacije američkih osuđenika u Mičigenu, Kentakiju i Sen Kventinu. Na ovo sam jako ponosna jer su se prvi put povezale američke i srpske institucije na ovom novou. Mi ne nazadujemo za američkim zatvorima u poštovanju ljudskih prava. Oni imaju strožu hijerarhiju kazni, ali i odlične programe rehabiltacije osuđenika. Jedan od tih programa je rehabilitacija kroz asocijalizaciju pasa sa ulica. Ideja je da koleginica iz tima, Dubravka Radusinović i ja budemo deo inovativnih praksi u rehabilitaciji i resocijalizaciji marginalizovanih grupa u Americi.

Za druge intervjue pogledajte ovde

Za više o Marini Kovačević pogledajte ovde

Jelena Bogavac, rediteljka koja bez režije ne postoji

Jelena Bogavac, rediteljka koja bez režije ne postoji

Pozorište je njen dom i svaka završena predstava za nju je bila novi početak. Jelena Bogavac, rediteljka četrdesetak predstava, nikada ih nije čuvala za „ pokazivanje” , brojanje ili hvalisanje.

– Onog trena kada završim jednu, ona postane materijal za temelj sledeće – kaže rediteljka Jelena Bogavac.-  Ne osvrćem se. Naučila sam mnogo o sebi u pozorištu i pozorištu u meni. Pozorište je efemerno. Ono je trenutno. Potrošivo, prolazno i očaravajuće.

 O Pozorište je vaša prva ljubav?  

– Režirala sam ogroman broj predstava. Pohlepno istražujući svoj izraz u pozorištu. Često u situacijama koje su sasvim bezbudžetske, radioničarske. To je jednačina sa mnogo nepoznatih. Epik trip. Kako je moj “primarni” talenat spisateljski, dugo sam se odlepljivala od književnosti ka pozorišnom prizoru. Ako ne režiram ne postojim. Odnosno, postojim, ali zazidana u bezidejnost depresije trenutaka kada je život potpuno običan. Mrzim taj osećaj.

O „Zauzeli ste” priličlan broj zanimanja, u biografiji ste naveli: rediteljka, dramaturškinja, književnica, pesnikinja, performerka, art menadžerka, trenerica i edukatorka, urednica i publicistkinja, radnica u kulturi i informisanju! Šta vam od svega toga najbolje ide? Po vašem mišljenju, a šta po tuđem?

– Ja sam pozorišna rediteljka. Pozorište je ogledalo društva. Završila sam pozorišnu režiju na Akademiji. Sva druga zanimanja stekla sam iskustveno. Ona su skele za predstavu. Ona su sva deo različitih aspekata života u pozorištu i za pozorište. Nemam pojma da li mi ide dobro, ali ne pada mi na pamet da prekidam. Ne mogu. Moj uslovni genije leži u ludo jakoj motivaciji. Gotovo egzistencijalnoj.

Rediteljak  Jelena Bogavac u intervjuu Dijani Dimitrovkoj o slobodi i šta s njom
Pozorište je ogledalo društva

O Šta radite kada čujete negativno mišljenje o vama samima ili vašem delu?

– Mnogo razmišljam o ljudima. Ljudi su moja bolest, moja opsesija i moj strah. Ljudi su moja ljubav. Često potpuno neuzvraćena. Izvor zabune, obožavanja, zaljubljivanja, zamrzivanja, zamrzavanja. Mogu da živim sa lošim mišljenjima, mada sam retko privilegovana da ih čujem. Ljudi ne vole da vam govore loše o vama. U oči.

O Kako reagujete kada vam neko kaže surovu istinu? Da li smo mi spremni da vidimo istinu u svakom trenutku ili to zavisi od našeg raspoloženja i trenutnog stanja?

– Surova istina je zabrana. Ekonomska cenzura. Ograničenje. Sveprisutna glupost. Neobrazovanje. Palanačka splačina.

Surova istina je nečija smrt. Na svaku surovu ide po jedna istina milosti puna. U dobru se ne uznesi. Zato. Leti leti moja gospođice!

o Zašto se ljudi toliko boje slobode? Šta vi radite sa svojom slobodoom?

– Rado je se sećam. Kao svoje mladalačke zablude. Sloboda je nemogući prostor. Umetnička lovina. Opstrukcija stvarnosti. Građanske slobode zapravo su ograničenja koja garantuju opstanak.

Pristajemo na ropstvo jer žudimo da živimo u gomili. A i nemamo bolju ideju. Moje pozorište je jedini prostor slobode koji pokrivam. Više i ne tražim. Zapravo živim u ljubavi sa ograničenjima. U stalnom flertu sa dozvoljenim. Nikad preko granice dobrog vaspitanja.

reditejka

O Šta čovek nauči iz filmova ili od filmova?

– Ah, od filma do filma…

O Da li se filmsko i pozorišno stvaralaštvo konačno zasitilo stereotipa ili oni i dalje caruju u tekstovima, scenografiji, glumi, dijalozima, kadrovima?

– Nikada se nećemo zasititi stereotipa. Oni objašnjavaju svet. Oni su edukativni. Oni su kao uputstvo za upotrebu. A uvek ima mladih ljudi, a uvek ima starih viceva. Stereotip je siguran kao smrt. Siguran kao građanska parnica. Siguran kao dosada. Odvratan i uporan.

O Ali ima i starih kojima se takodje gade stereotipi?

– Stereotip je, kao što znaju i vrapci, izraz preuzet iz štamparske struke. To je otisak sa nepokretnim slogom. U slikovitom kolokvijalizmu, u osnovi stereotipa je pogrešna, uprošćena, predstava o nekom ili nečemu. Stereotipove stvaraju maloumnici. Nabijen emocijom stereotip postaje predrasuda. On nastaje iz neznanja. Njega kite homofobija, rasizam, diskriminacija svake vrste.

O Da li vi  koristite stereotipe u predstavama?

–  Naravno da se njima bavim u svojim predstavama. Pozorište je rasadnik stereotipa.

Jelena Bogavac reditejka četrdesetak predstava

O O Da li imate osećaj da u ovoj zemlji malo ljudi radi ono što zna da radi? Recimo, da  imate priliku da sretnete glumca koji ne ume da glumi, da li biste mu to stavili do znanja?

– Ima naravno. Al vidite, od loše glume niko nije umro. Ne pada mi na pamet da nekom objašnjavam da ne zna da radi svoj posao. Biram sa kim radim. Radim sa svojom trupom, godinama. Moj rad u pozorištu je stalna edukacija. Dobro poznajem ljude sa kojima radim, mnogo sam im posvećena, imam ogromno poverenje u njih. Njima naravno, svašta kažem, ali ljubav je luda i strasti sasvim oprostive u stvaralačkom procesu u umetnosti. Ljudi sa kojima ne radim su mi dovoljno daleko da nema nikakvog razloga da se bavim glasnom procenom njihovog učinka. Gledam svoja posla i dobre predstave.

O Da li se osećate pozvanim da iskreno govorite o stvari o kojima većina ćuti?

– Osećam se pozvanom da pravim predstave kakve god hoću.

O Da li je istina i iskrenost posmatranja sveta, ljudi i događaja siguran put – ka sreći?

– Nemam pojma. Ali to je put kojim se ređe ide, pa je manja gužva i lakše se pretiče.

O Šta volite da radite kad ništa ne radite?

– Da čitam. Da maštam. Da plačem. Da u mestu skačem.

O U koju moć verujete?

– Verujem u Boga, u dobro, u stalno i u divlji origano.

   Dijana Dimitrovska

Bajka o bedi

– Imam osećaj da ima mnogo gladnih, izrabljenih, ucenjenih, razbaštinjenih i poniženih ljudi. Maštam o socijalnoj pravdi. Obožavam „Čevengur“ Platonova. Cinična sam i plačna. Živimo bajku o bedi.

Lepota i svet

– Majka sam, patriotkinja i umetnica. Znam da lepota ima velike šanse da spasi svet, ukoliko ne bude mangupa u našim redovima.

Za druge intervjue pogledajte ovde