Petar Božović, legenda sa štapom i mističnim šeširom

Petar Božović, legenda sa štapom i mističnim šeširom

Petar Božović,  živa je legenda sa štapom i mističnim šeširom u koji staje sve što glumac ima. Odatle izvlači i Dobričin prsten, i Nušićevu nagradu za životnu delo, i  Zlatni pečat, i  nagradu ‘Pavle Vuisić’, statuetu Ćuran i niz većih i manjih priznanja. I najnoviju ulogu u kojoj ne izgovara tekst-što sanja svaki glumac. I dve diskushernije, i  dva nova kolena, i bajpas, i bol u ramenu. I ljuta i blaža pića. I razne zgode i nezgode u deset knjiga da stanu. I sećanje na prvu suprugu, preminulu glumicu Marinu Koljubajevu sa kojom ima sina. I unuku Anđeliju. I nežnost za svoju drugu suprugu Snežanu. Sve je u tom mističnom šeširu koji stavlja i odlaže u nekom samo njemu znanom ritmu.

U tom šeširu koji nije uvek isti, ima mnogo zdravog humora kojim Petar Božović “oblači” svoj svet.

-Bez humora samo skreneš. Odlepiš –kaže u razgovoru za portal oblakbeli.com.- Humor je najviša inteligencija. Njime sve kažeš. I kritiku i pohvalu. Možeš i da ubiješ i da u nebo uzneseš.

O Da li ima neke cake u tako dugom i kvalitetnom trajanju?

-Nema cake. Caka ne postoji u nečemu što dugo traje.  Cake su za folirante. Za  današnje vreme  u kome  ne radiš a imaš. Tu se uspeva pomoću caka. Malo ovo, malo ono i hop, direktor si, šef, čudo!

 Trajati u glumi je prosto ljubav, voliš nešto, imaš talenta i radiš, uporno radiš.

petar božović

O Da li je talenta obavezan za dugo trajanje?

–  Talenat je jedna vrsta  dara od Boga koji te tera da služiš narodu. Svako ko ima talenta na neki način služi ljudima.

O Šta znači ta „ zlatna sredina“ za koju nas toliko savetuju?

– Ima onih ljudi koji prođu kroz život i ništa ih ne dotakne. Kao dete sam slušao da žene, vraćajući se sa sahrane, klimaju glavom i govore:  Bože, što li su mu život davao. Nisam tada razumeo šta to znači. Sada razumem. Taj neko ne padne, ne ustane, ne odere kolena,  ne ispeče se, ne bude ranjen, povređen, niti je  digao glas, niti je plakao, nit se smejao …ništa! Uzaludno rođen!

O Da li se čovek vremenom postane pametniji?

-Ta vrsta opamećivanja postoji ali bih ga više nazvao gorkim iskustvom. Jer, šta je čovekov život nego htenje i  kretanje ka Bogu. A Bog stvara razne prepreke. U Bibliji znamo za iskušenja. Savlađujući ta iskušenja čovek se oljuđuje.

O Da li ste primetili da su današnji glumci narcisoidniji i i nadobudniji u odnosu na vaše generacije kada su glumci bili mnogo popularniji?

-Jesam. Ali danas je sve  nadobudnije. Danas je sve u u nekoj pomami za srećom i ostavrivanjem nečega što nazivaju srećom. Pogledajte reklame, TV, možete da budete lepi mršavi debeli mladi, šta god hoćete možete biti. Iz muškog u žensko, iz ženskog u muško, u isto vreme i jedno i drgo… Čovek misli da je savladao prirodu, onda čak zamisli da je Boga uhvatio za bradu, pa se izjednačio maltene sa njim!  Što kaže Nikolaj Velimirović, Bog se trudi da izvuče ljude iz njihovog blata i da ih primakne sebi, a ljudi se trude da privuku Boga na nivo svoje stvarnosti. Smisao besmisla danas je bogatstvo. Samo imati, imati, imati.

O Da li verujete u kazne ovih što lažu, obećavaju razne kule i gradove?

-Verujem. Gledam i ne mogu verovati. Premijerka izađe i kaže „ mi smo se sastali“,“mi smo se dogvorili“,“mi smo rešili“, Ponaša se prema nama kao prema dripcima. Kao da mi ne znamo u kakvoj Srbiji živimo, od čega i kako. Uzimaju nam  književnost,  ćirilicu, istoriju, veru, reke, vazduh, vodu…

O Da li vam je čudno bilo kako je to srpski seljak prihvatio LGBT premijerku?

-Lako je prihvatio zato što je srpski seljak uništen. Uništen! Kao što kaže jedna veliki pesnik, koga takođe danas  proteruju, „ Kad glavu razdrobiš tijelu,u mučenju izdišu členovi“.

To govori jedan pisac koga više ne vole. Ni Srbi ni Crnogorci. Niko ga ne sluša. Uništavanje našeg seljaka  vuče korene. Nije od juče.

O Hoće li nas dotući globalizacija?

-Ova globalizacije je robovlasnički sistem po plaštom demokratije u kojoj su velike sile-velike siledžije, ništa drugo.

O Kako smanjiti uticaj materijalizma?

 -Početi od glave. Šta je „demokratski“ izabrana  skupština prvo uradila. Sastali se, namrštili se, vele mi smo nezadovoljni, male nam plate. Ovi pitaju, dobro, koliko ćete? Sto posto, vele. Svi su se složitili. A narod nije mrdunuo repom.  A trebalo da uzme motke i kaže, marš napolje, stoko jedna.

O Da li vam se čini da glumci i nisu dali svoj doprinos u pokušajima da se društvo  promeni?

-Neki jesu, ali pogrešno. Uhvate se za opoziciju a ta naša opozicija to je živo blato. Pokazala je pravo lice. Nisu hteli da se dogovore da zajedno  naprave listu. Ne! Svako je već planrao sebe na nekom zamišljenom mestu. Video je svoje kabinete, sekretarice, vozače. Gadi mi se. A svi zajedno, raspravljaju samo o parama. Vi ste ukrali. Ne, vi ste ukrali! A vi ste krali pre nas. Demokratski se pljuju oko krađa. Pa, hapsi ako imaš dokaze! Ne preko novina i televizija da prozivaš. Ima zaduženih ljudi plaćenika koji sede po tim televizjama, pa su  se toliko osilili da  počinju da citiraju sami sebe. Kako sam, veli,  rekao u predhodnoj emisiji. Bože, Bože…kao da ga je neko slušao.

O Kakva vam je mladost bila?

-Mladost…Ja se ne sećam mladosti više. Toliko je davno bila. Ha ha ha. Idem ja tako sa mojom Snežom, sretne me jedna žena, pita kako mi je zdravlje, ja odgovorim. Kad ode, pita me žena: Koja ti je ovo babuskera? Ja kažem, ta babuskera mi je školska drugarica. Izgubi se čovek u tolikom vremenskom postranstvu, u tom beskraju života koji je tako lep.

O Šta je najvažnije u životu?

-Ići ka Bogu. Postoji samo jedan način.  U putu ka Bogu ne postoji  maksima „cilj opravdana sredstvo“. To je slučaj u ratovima i neljudskim pojavama, u verama koje ne mogu da se za svoja nedela iskupe, kao što je poznat slučaj inuglencije u kataločkoj crkvi. A vidim i kod nas su počeli da indulgiraju  razne tajkune prevarante. Nema veze, napravi ti  crkvu, pa će ti Bog oprostiti. Neće Bog. Oni će oprostiti. Mutna je sitacija za pojedinca, ovca ne zna ko mu je pastir. Onaj na nebu ili na vrhu države.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Sopran koji živi stotine života

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Radmila Bakočević, primadona bez sujete

Radmila Bakočević, primadona bez sujete

Slavna srpska primadona, Radmila Bakočević sedela je u publici kada je španski tenor Plasido Domingoe pevao u Beogradu 2016. godine, u Areni. Pošto su mu rekli da primadona sedi u prvim redovima, iskoristio je prvu pauzu da je pozdravi.  Reflektor je obasjao otmeno, nasmejano lice jedne od najznačajnijih  operskih pevačica u istoriji srpske opere, koja je poznate  arije pevala najpre u svetu, a zatim u svojoj zemlji.  Nastalo je oduševljenje, svi su iščekivali da je vide na pozornici, gde je pokretima pozivao i sam Plasido, ali primadona Radmila Bakočević ( 86) ostala je na svom mestu – u publici.

 – Šta ima da se penjem, ja sam svoje završila – rekla nam je primadona skromno, u maniru  osobine po kojoj  je prepoznatljiva  i koja se, posebno u svetu zvezda, toliko retko viđa.

o Plasido  još peva, a vi  ste se oprostili od pozornice?

– Da, dođe to vreme i svako zna kada je. Njegovo još, očito, nije. Pitala sam njegovu ženu  Martu, odakle mu energija da i dalje peva. Ona mi je odgovorila: „To je njegov život.“ A on sam je dodao:“ Dok god me publika bude volela  i želela, ja ću pevati.“

o Da li vam je bilo teško da toliko slavni i obožavani napustite scenu?

– Ne, nikakao. Ja sam otišla  kada sam stekla uslove za penziju. Pevala sam u poslednjoj predstavi  2004. godine, bio je to Nabuko. Nikada nisam imala taj problem da ne znam kada treba da odem. Rekla sam sebi: dosta je bilo. Znate, jedan  operski znalac Gancuzo npiao je da:  „Od kada je Norma napisana Radmila Bakočević je ispevala najveći broj predstava.“  Ja razumem tu potrebu da se traje, pevači koji su ceo svoj život posvetili pevanju, teško se odvajaju od profesije. Ja sam posle pevačke karijere počela da radim sa studentima, bavila sam se pedagoškim radom i , moguće je, da je baš to pomoglo da se lako oprostim  od pozornice.

o Da li je u životu primadona nešto važnije od karijere?

Radmila Bakočević

– Da. Porodica. To je najvažnije u mom svetu. Moj Aleksandar ( Bakočević, pokojni suprug) mi nikada nije rekao da se povučem, ali da jeste, bilo kada, u bilo kom trenutku moje karijere rekao da  treba da ostavim pevanje i scenu, ja bi se povukla. On mi je bio najvažniji, a onda i moja ćerka kada je došla na svet, pa moja unuka. Moja porodica nikada nije trpela zbog mene. Kada bismo ušli u naš dom, Aca i ja, sve porobleme smo ostavljali ispred ulaznih vrata. Ovde niko nikog nije nervirao. I to je izuzetno važno za sve ljude, ali za pevače posebno, jer je za dobro pevanje nervni sistem na prvom mestu. Morate biti staloženi, smireni, sigurni, morate vladati sobom. Pevači uvek imaju dozu stresa jer ne znaju šta će se  dogoditi kada otvore usta. Ne znaju šta će taj živi instrument proizvesti.

o  Da li ste živeli srećan život?

– Da. Imala sam ono što je po meni sreća. Pre svega, ujedinjena, kompletna porodica. Onda, srećna sam jer sam imala izuzetne roditelje. Kada smo malo stasali, tata je okupio mlađeg, starijeg brata i mene i rekao nam: Želim da zapamtite tri stvari. Prva, nikada ne ignorišite potvrđene vrednosti jer tako degradirate sebe. Druga, mnogo je jednostavnije da se savladate nego da se izvinjavate. I treće, uzmite vodu u usta i dok progutate već ćete drugu rečenicu izgovarati. Ja sam se toga držala u životu i to je bilo odskočna daska za druge stvari koje sam saznavala i učila.

o Kako je primadona pobedila sujetu?

– Mislim da sam tako rođena. Nisam sujetna. Nisam zavidna.  Uvek sam javno priznala da neko nešto radi bolje. Primadona nije najbolja. To mi nije bio problem.

o Ali, to je veoma teška stvar?

– Jeste, ne sporim. Mislim da je meni dosta u tome pomogao moj suprug.  Na početku karijere kada bi me  neka predstava ponela, on je znao da me spušta na zemlju, veoma pametnim primedbama. Ja sam ga  slušala jer sam znala da mi želi dobro. Tako sam pobedila sujetu. Jednom prilikom su mi u Beču nudili da potpišem odličan ugovor i da pevaim Aide. Rekla sam im, Aidu, po mom mišljenju  vrhunski peva  Ljiljana Molnar. Bolje nego ja. Sujetu mora svaki čovek da savlada čim je uoči. Na kraju, sujeta je opasna: zašto bih sebe unesrećivala, gajeći je. Ja ničiji talenat ne mogu da zaustavim.

o Pevali ste u velikim operamam najpre u svetu, onda u svojoj zemlji.

– Mene je stvorila beogradska Opera i to je fakat. Živela sam u vremenu kada smo imali vrhunske operske pevače. Opera Narodnog pozorišta u jednom periodu bila je među četiri najbolje opere u Evropi. Pevala sam u svetkim operama, ali znate,  za mene naša Opera je bila najznačajnija. Tu sam počela, tu sam stasala, tu sam provela divne trenutke. Istina, oznojila sam se za svaki svoj aplauz i hvala im za to.

Opera Narodnog pzorišta kako kaže primadona bila je jedna od četiri najbolje u Evropi.

o Zašto su ljudi zli?

-Razmišljala sam o tome. Meni je žao tih ljudi, jer sam shvatila da su oni u osnovi veoma nesrećni. Kad god vidim zlog čoveka, pomislim, koliko li je, Bože, nesrećan!

o Šta je potrebno za sreću?

– Zavisi šta čovek očekuje od života. Ne treba mnogo očekivati. Ali, mislim, ono što ponesete iz kuće, to je najznačajnije.

o Da li se nervirate za mnoge stvari?

-Ne! Nikako! Moj tata koji je bio patrijarhalan, žustar, pravičan, i koji je, kako je govorio, uvek razmišljao unapred kako bi znao šta može a šta ne može, govorio bi mami: „Ti se ni za šta ne sekiraš!“ Ona bi mu odovorila mirno: „ Bože, Đorđe, objasni mi što bih se sekirala!? Deca su mi zdrava, žive srećno sa svojim porodicama, imaju posao koji vole, nas dvoje imamo sve što nam treba. „ Ja sam to često slušala i naučila da se ne treba nervirati bez razloga. A i sa razlogom, ako nije neki posebno veliki.

o Da li je starost zaista teška?

– Znate šta, kada ste usamljeni, ako nemate poštovanje dece koju ste odgojili, ako ne možete sebi da priuštite osnovne stvari potrebne za život i naravno, ako ste bolesni, onda je starost teška. Ali ako sve to imate, a tvrdite da je starost teška sama po sebi, onda ste vi teški.

o Da li razmišljate o tome kako je život prošao?

– Mnogi ljudi ne mogu da se pomire sa tim da više nisu ono što su bili. Pogotovo ako su bili uspešni u profesiji. Ja nemam vremena da razmišljam o takvim stvarima. Ja želim da dok sam tu, da me služi glava, da ne budem na teretu svojoj deci i da budem relativno zdrava. Ne razmišljam o smrti. Ne razmišljam o godinama. Ko se rodio, taj mora da se vrati tamo odakle je došao. Sve je na svom mestu. Jedino mi nedostaje Aca… Mnogo mi nedostaje.

                           Dijana Dimitrovska

Genetika

– Mislim da svom izgledu treba da zahvalim, na prvom mestu, genetici, pa onda svakako druženju sa mladima. Jako puno vremena provodim sa mojim studentima što me čini vedrom i veselom. Takođe i želucu. On uzima samo onoliko koliko mu treba. Nikada se ne prejeda.

Moral

– Moral u društvu je apsolutno opao.  Uteha, ako se to tako uopšte može reći, jeste da nam je kultura na marginama kao što je i u svetu. Jedino tamo nema toliko šunda kao kod nas. Mladi danas, imam utisak, veoma malo čitaju, imaju mnogo informacija putem interneta a, opet, malo znaju. Uz sve to, veoma im je ograničen rečnik.

Uspomene

–  Odrasla sam ispod Ovčara, kod tatinih roditelja. To su najlepše uspomene koje nosim. Posela, na kojima su me oblačili u narodnu nošnju a ja sa pet, šest godina preplitala nogicama i vodila kolo. Pa prela uz lojanice, pesma i igra i radost, i nešto neiskvareno i čisto. Sve se to zbivalo  u zaseoku koji se zvao Sadljike. To su slike koje su sa mnom celog života. Slike kao te lojanice. Svetle kao luči.

Mudrost  

– Na svakom licu, mislim, odražava se duša. Vidite nečije lice i znate, jednostavno, kakav je bio i kako je živeo. Uvek sam govorila, što drugom želim, neka se meni vrati. To nije fraza. To sam, stvarno ja.

Travar

– Tokom svog život uzela sam veoma malo lekova. Sve moje bolesti lečio je deda, travama. On je bio veliki poznavalac lekovitog bilja. Imam čak i njegovu knjigu. Uspešno je lečio bolesne od žutice, mislim da je pravio čaj od Jovove kore. Kada sam imala 11 godina dobila sam akutno zapaljenje bubrega i ni dana nisam bila u bolnici , jer me je deda uspešno izlečio.

Izgled

– Često me žene pitaju, kako sam tako mladolika, da li sam radila nešto.

 Da, odgovorim, operisala sam kuk. Ne sneta mi  što se  dame ulepšavaju i koriste dostignuća medicine. I treba, ako će im to pomoći da se osećaju bolje. Jedino nisam za to da diraju dojke. 

Za druge intervjue