Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u ondašnje vreme razumevali baš svi Srbi među sobom. Radivoj Radić, profesor i vizantolog , objašnjava i zašto:
– U srednjem veku je postojao fenomen diglosije, postojanja dva jezika, narodskog na kome se usmeno sporazumevalo, i učenog kojim su pisane knjige – kaže Radivoje Radić.- Oni su se u znatnoj meri međusobno razlikovali. Tako je bilo ne samo u vizantijskom svetu i u latinskom svetu zapadne Evrope, nego i u slovenskom svetu. Teško da bi nepismeni Srbin iz sredine XIII veka, kome bi čitali hagiografske spise onovremenog duhovnika Domentijana, koga smatraju najboljim srpskim srednjovekovnim piscem, razumeo njegovu monumentalnu i svečanu retoričnost i obilje pozivanja na Sveto pismo.
O Da li je moguće rekonstruisati muziku koja se slušala na srpskom dvoru?
-Stručnjaci za istoriju srpske muzičke umetnosti smatraju da nema odgovarajućih zapisa na osnovu kojih bi se moglo vaspostaviti kako je zvučala onovremena muzika. Oni, eventualno, dozvoljavaju mogućnost da se unekoliko pretpostavi kakva bi ta muzika mogla biti. Na drugoj strani, u raznim izvorima (bogoslužbenim pesmama, književnim spisima, arhivskim dokumentima, u natpisima na ikonama, freskama, minijaturama) pominju se muzički instrumenti. Očito je da su ti instrumenti bili raznovrsni i vrlo rasprostranjeni, a među njima su timpani, gusle, svirale, trube, zvona, gajde, strune, laute. Poznato je, na primer, da se na guslama sviralo na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog koji je sedeo u čelu trpeze i „blagorodnike veselio bubnjima i guslama“.
O Da li biste mogli da nam opišete kako je bio odeven vlastelin ili običan čovek, šta je jeo, kako se zabavljao?
-Pripadnici nižih slojeva su odeću izrađivali u svojoj kući pre svega od lana (košulje, donji veš) i vune koju su bojili prirodnim materijama (list dunje ili višnje, razno korenje). Od ovčije kože su pravljeni kožusi, čakšire, ogrtači, ali su korišćena i krzna drugih životinja – lisice, vuka, zeca, medveda, kune. Odeća vladara i plemstva šivena je od veoma skupocenih i raskošnih tkanina koje su dopremane iz Dubrovnika i italijanskih gradova. U taj materijal su bili utkani motivi flore (loza, lišće) i faune (čaplje, lavovi, orlovi), a najpoznatije tkanine su bile aksamit, brokat, kadifa, velut. Za postavu je korišćena laka svilena materija sandao koja se u srpskim izvorima zove čenda. Od skupocenih krzna spominju se hermelin i zibelin. Tkanine su ukrašavane zlatnim vezom, rubinima, biserima, smaragdom.
O Da li je u srednjovekovnoj Srbiji bela boja bila znak žalosti?
Kada je reč o boji koja je označavala žalost, veruje se da je to najpre bila crna boja. Kada je doneta Rastkova odeća sa Svete Gore, ljudi su oblačili crninu. Međutim, čini se da je srpski dvor docnije prihvatio vizantijski ceremonijal i da se žalost ispoljavala nošenjem odeće bele boje.
O Koji su bili najpoznatiji srpski dvorovi? Kako je moguće da nijedan nije izdržao vekove?
-Srpska srednjovekovna država nije imala prestonicu u pravom smislu te reči sve do izgradnje Smedereva (1428–1430) koju je izveo despot Đurađ Branković. Istina, njegov prethodnik i ujak, despot Stefan Lazarević, držao je Beograd od 1403. do 1427. godine, ali zato što su mu ga privremeno ustupili Mađari. Knez Lazar je za svoju stalnu prestonicu uzeo Kruševac. Srpski dvorovi su bili sagrađeni od propadljivog materijala, drveta, tako da nisu odoleli vekovima. Inače, srpski vladari su veći deo godine putovali srpskim zemljama: zimi su se nalazili u toplijim mestima, a leti su boravili u planinskim područjima. Najvažniji srpski dvorovi u srednjem veku nalazili su se na Kosovu. Bili su to Pauni, Svrčin, Štimlje i Nerodimlje. Kao mesta gde su se vladari zadržavali i izdavali povelje pominju se Zvečan, Jelač, Brnjaci, Novo Brdo, Debrc, Prizren, Prilep, Ser, Skadar, Skoplje.
O Da li postoji neki dinastički brak sklopljen iz ljubavi?
-Politički brakovi su predstavljali veoma omiljeno i rasprostranjeno oružje u bogatoj riznici srednjovekovne diplomatije. Ipak, bilo je primera ljubavi. Teodora Kosara, najstarija kći bugarskog cara Samuila, na prvi pogleda se zaljubila u očevog zarobljenika Jovana Vladimira (998), zetskog vladara, i pred oca je izašla sa rečima da će radije umreti nego se udati za nekog drugog. Savladan roditeljskom bolećivošću, Samuilo je pustio utamničenog Jovana Vladimira, blagoslovio taj brak i priličio svečanu svadbu.
O Da li istoričari znaju više o Jeleni, prvoj ženi Milutina Nemanjića? I da li je ona jedina Srpkinja vladarka?
-Brakovi Stefana Uroša II Milutina su bili i ostali velika istorijska zagonetka. Najpre se smatralo da se srpski kralj ženio četiri puta, pa je u daljem proučavanju počelo da prevladava uverenje da se Milutin ženio čak pet puta i da je vizantijska princeza Simonida njegova peta žena. U najnovije vreme se, međutim, iznova veruje da su posredi ipak bila četiri braka. Što se tiče njegove prve žene, za koju se verovalo da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena, danas je to mišljenje dovedeno u sumnju. Nedostatak izvora je uzrok što je ovo naučno pitanje puno kontroverzi. Ako se pogleda tablica vladara dinastije Nemanjića, dva zlatna stoleća srpske srednjovekovne istorije (1166–1371), upadljivo je da su se u sedam pokolenja, počev od Stefana Nemanje do cara Stefana Uroša V, svi vladari ženili inostranim princezama.
O Poznat je vaš stav da bi se srpska državnost trebalo računati pre Nemanjića?
-Srpska država je nastala davno pre Stefana Nemanje i on se nikako ne može smatrati njenim osnivačem. Jednostavna činjenica koja se, očigledno, veoma često gubi iz vida, kazuje da je prednemanjićki period bio znatno duži od vremena Nemanjića (pet vekova prema dva veka). Ako ne pre, a ono najkasnije od sredine IX veka, može se govoriti o srpskoj državnosti. Dakle, Stefan Nemanja je bio samo jedan u nizu velikih župana koji su vladali srpskim zemljama. Naravno, neizmerne su njegove zasluge za uzdizanje srpske srednjovekovne države i osnivanje najslavnije srpske srednjovekovne dinastije.
O Koje su dinastije vladale pre Nemanjića i iz kojih izvora to znamo ?
-Izvorni podaci kazuju da je prvi imenom poznati srpski knez bio Višeslav koji je vladao oko 780. godine, da ga je nasledio sin Radoslav, a njega, takođe, sin Prosigoj. O vladavini ove trojice knezova ništa nije sačuvano, a iscrpniji podaci sačuvani su o Vlastimiru, Prosigojevom sinu i Višeslavovom praunuku, koji je vladao u četvrtoj i petoj deceniji IX veka. Taj niz vladara koji se nastavlja do polovine X veka čini najstariju srpsku dinastiju – Višeslaviće (u literaturi ih nazivaju i Vlastimirovići). U sledeća dva veka, XI i većem delu XII stoleća, smenile su se još dve srpske dinastije – Vojislavići koji su vladali Dukljom i Vukanovići. Nemanjići su, dakle, tek četvrta srpska dinastija, ali uistinu najvažniji vladarski rod koji je srpske zemlje predvodio tokom dva „zlatna“ veka (1166–1371).
Najvažniji izvori za ranu istoriju Srba su „Spis o narodima“ vizantijskog cara-pisca Konstantina VII Porfirogenita, Anali Franačkog kraljevstva, Letopis popa Dukljanina.
O Šta je vama lično bilo najinteresantnije, proučavajući taj period?
-Na mene je naročit utisak ostavila dugotrajnost Vizantijskog carstva. Kako je pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država „sa ove strane Kineskog zida“ koja je u Hristovoj eri toliko dugo trajala, čak jedanaest stoleća (IV – XV vek). Ona, koja je bila neponovljiv amalgam rimskog državnog uređenja, grčke kulture i hrišćanstva, menjala se i prilagođavala novonastalim okolnostima (da nije bilo tako ne bi toliko dugo opstala), ali je velikim umećem, a pod krilaticom očuvanja starih običaja, ostavljala utisak „promišljene nepromenljivosti“.
Na svakom vrhu koji osvoji, čoveka čeka nagrada, a na uvačkom vrhu – dve. Prva je podsećanje na duboku istinu, tabla na kojoj piše: „ Tek na vrhu vidiš svrhu“. Druga nagrada je veličanstveni pogled sa vidikovca Molitva na ptice koje krstare nad meandrima u prepoznatljivom letu, dajući toj lepoti neizmernu radost što čovek… Прочитај више: Uvac, srpski delić raja
Gusto rastinje sakriva i ono malo što je ostalo od tvrđave Brvenik, toliko pominjane u pisanim izvorima naše istorije. Od prizora na brdu 8 kilometara severno od Raške, ne naslućuje se ni delić slavne prošlosti koju je ovaj utvrđeni grad nekada imao. Bio je Brvenik u srednjem veku središte župe koja je… Прочитај више: Tvrđava Brvenik, rastinje brže od čuvara
Kada je sagrađen, nema sumnje, bio je apsolutni hit u srednjovekovnoj Srbiji. Moderan grad – tvrđava, moderan dvor, moderna crkva. Sve je bilo u novom, do tada neviđenom, graditeljskom stilu. Pričalo se o njemu uzduž i popreko naše Srbije, i svih „kasnijih“ Srbija-sve do današnjih dana i ove Srbije kada počinje obnova jednog od najvažnijih… Прочитај више: Lazarev grad, šest vekova ponosa
Prohor Pčinjski je najstariji od svih naših svetih starina. Stariji čak i od Hilandara. I najveći u Srbiji. Ovaj manastir na jugu Srbije jedan je od najblistavijih bisera srpskog pravoslavlja. Po legendi koju kazuju monasi manastira koji je upravo proslavio 950 godina od osnivanja, manastir je izgradio vizantijski kralj Diogen Roman IV u 11. veku. Priča… Прочитај више: Prohor Pčinjski, najstarija svetinja kod nas
Remezijana rimska, Bela Palanka srpska, živi svoj dugi život od najmanje dve hiljade godina. Drevni ostaci rimskog utvrđenja, a zatim i ranovizantijskog perioda, krase središte ove varošice na jugu Srbije, dajući neverovatan kontinuitet gradu. Titulu jednog od najstarijih gradova Srbije, Remezijana ( Bela Palanka) deli sa Naisusom ( Nišom), Sirmiumom ( Mitrovica), Horeum Margi… Прочитај више: Remezijana, grad drevnih rana
Vladimir Kulenović voli u Americi isto ono što je najviše voleo i u staroj Jugoslaviji. To je lepota različitosti.
– Ta šarolikost mnogih naroda koji zajedno žive, različitost kultura i navika, nešto je najlepše što može da krasi bilo koju zajednicu – kaže dirigent Vladimir Kulenović, unuk čuvenog pesnika Skendera Kulenovića.
– Znači da imam šansu da napravim pozitivan doprinos muzičkom svetu i svom okruženju. Već sam tri godine sa ovim divnim orkestrom i zajedno postižemo značajne stvari, zaslužene visokim nivoom naših izvodjenja. Ove godine ćemo snimiti prvi CD, sledeće drugi, i radimo na jednom značajnom dokumentarnom projektu koji će biti od važnosti za muzički svet. Nadam se da ćemo kroz nekoliko godina ostvariti san na kome već radim, a to je da izgradimo novu, veliku koncertnu dvoranu.
O Dirigent Vladimir Kulenović uvršten je bio, svojevremeno, u 6 top mladih američkih dirigenata. Šta je to značilo za vašu dalju karijeru?
– Dalo mi je šansu da me značajni orkestri vide i odluče da li će da me pozovu. Jako sam bio počastvovan pozivima nekoliko najznačajnijih orkestara u Americi: Čikaga, San franciska, Hjustona, Indianapolisa i drugih.
o U vašoj porodici svi su muzičari, mama – klavir, tata – kompozitor, i dirigent Vladimir Kulenović. Da li ste oduvek želeli da budete diregent i da li su vas roditelji malo „ pogurali” u tom pravcu?
– Moji dragi roditelji su mi dali slobodu izbora.
O Da li se u Americi orkestri suočavaju sa praznim sedištima?
– To je, izgleda, cikličan proces, ali, generalno, odgovor je “da”. Statistički, publike se smanjuju.
o Da li je karta za, recimo, koncert Čikaškog simfonijskog orkestra u Americi skupa u odnosu na standard?
– Mnogo je jeftinija od karata za bejzbol,recimo, tako da mislim da je fer.
– Sve je izazov. Ali izazov je sam po sebi prilika, tako da je to sjajno.
o Da li kao neko ko gleda Srbiju sa strane, znate šta je potrebno našoj zemlji da bi ona postala relativno pristojna zemlja?
– Ja nisam dovoljno pametan da odgovorim na to pitanje.
Ime
Ja sam Vladimir. Dobnosim mir, zalažem se za mir. Za mene je mir najvažnija stvar na svetu i to nikako ne može biti izlizano i dečji. Verujem da je mir najznačajnija stvar koja određuje ljudski život i tok kompletne civilizacije. Otkako je čovek počeo da hoda, da se organizuje, da misli, počeo je i da ratuje. Mir je star, najmanje, dakle, koliko i rat. Ali ja mislim da je mir stariji. Da je to prvobitno stanje. U miru i sreći su živeli Adam i Eva…rat je došao kasnije, posle čovekovog pada. Bez mira čovek čak ne može da stvara. Bez obzira da li se rat vodi u njegovom okruženju, blizini ili „ negde tamo”. Sama pomisao na stradanje ljudi užasava i čini vas nesrećnim. Pored tog preko potrebnog mira na planeti, voleo bih da se uspostavi ravnoteža i jednakokost svih živih bića na planeti. Ne treba mnogo elaborirati na temu ljudske dominacije nad svim ostalim živim bićima. Moramo se naći sa njima u nekom skladu, poštovanju njihovog prava na život. Ne možemo biti gospodari života svih životinja i uništavati sve što nam dođe pod ruku. Mi ubijamo zbog hrane, kože, kostiju, perja i drugih delova tela nesrećnih životinja. I još gore, držimo životinje u koncentracionim logorima u kojima ih zatim ubijamo i jedemo. To je užasavajuće.
o Šta je bitna razlika između prosečnog Amerikanca i prosečnog Srbina?
– Ne postoji nikakva razlika izmedju prosečnih ljudi.
o Da li je dirigent harizmatičan zato što je svojevrsni komandant orkestru ili je harizmatičan samo ako to njegova ličnost ima?
– Ako morate da komandujete to znači da u vama nema harizme. Ako ima, zasto ga onda uništavati komandovanjem?
O Čemu onda služi dirigent ako ne komanduje, ne koordinira, ne uskladjuje orkestar…?
– Mi prevashodno predstavljamo kompozitora, ideju dela, i time ujedinjujemo ljude orkestra u unisoni „glas”. Takodje, imamo ulogu da budemo lideri organizacija koje vodimo u sklopu društva kojima „služe”.
Vladimir Kulenović se školovao u Beogradu, a zatim na Bostonskom konzervatorijumu na kome je kao prvi student generacije diplomirao klavir i dirigovanje. Magistrirao je u klasi čuvenog Gustava Majera i Marin Alsop. Usavršavao se na majstorskim kursevima Kurta Masura u Njujorku, Verbieru i Bonu. Nakon završetka postdiplomskih studija na Džulijardu pod mentorstvom Džejmsa Deprista i šefa dirigenta Njujorške filharmonije Alana Gilberta, Vladimir Kulenović je postavljen za zamenika glavnog dirigenta Simfonijskog orkestra i opera države Juta kao i za glavnog dirigenta letnjeg muzičkog festivala u gradu Kjoto, u Japanu. Danas spada u vodeće dirigente sveta, sarađuje i nastupa sa simfonijskim orkestrima na tri kontinenta: u Americi, Evropi i Aziji. Trenutno je šef dirigent Simfonijskog orkestra Lejk Forest, Čikago.
O Da li se harizma stiče rodjenjem ili radom, oblikovanjem, trudom, umećem, promišljanjem…?
-Svim navedenim. Jedina neharizmatična osobina je lenjost.
o Šta, po vama, znači dobar umetnik? Ili, koja je to razlika između nekog ko je završio muzičku akademiju, recimo, odsek klavir, i vrhunskog pijaniste?
– Nije moguće biti dobar, loš ili odličan umetnik. Moguće je biti umetnik, ili ne biti umetnik. Po tome, dezignacija ( označivanje) umetnika nije kvalitetivna već egzistencijalna. Mi smo samo onoliko vredni koliko naše najskorije izvodjenje, i da bismo bili umetnik, to izvodjenje mora da bude potpuno.
O Kažete, dakle, da nema razlike kada, recimo, Šopena izvodi Petar Petrović ili Nataša Veljković?
– Ne, to nisam rekao. Petar Petrović, Nataša Veljković, Vladimir Horowitz i Evgeny Kissin su svi različiti – i samim tim će uvek biti razlike izmedju različitih izvodjača. Ovo nije olimpijada.
O Kako vi, recimo, kao dirigent znate da je neko vrhunski izveo Šopena, a neko solidno? Da li je sviranje na nekom instrumentu prosto zanat – kao i svi drugi ili je potrebna i neka dodatna čarolija?
– Razlika u reprodukciji ili fotografiji velikog slikarskog dela, recimo, prema originalu je očigledna i ogromna. Jedno je istinito i iskreno, a drugo kopija. Tako je i sa izvodjenjima muzike.
o Zašto klasični muzičari ne mogu da slušaju – naješće, drugu vrstu muziku?
– Ja zaista verujem da ne postoje „vrste” muzike. Ali, zato znam da postoji jako precizna razlika izmedju muzike i organizovanog zvuka. Ono što je muzika, dolazi od muze, od inspiracije koja potiče iz jezgra univerzalne istine, u koje se vraća u društvu posvećenog i očaranog slušaoca. Organizovan zvuk je samo na površini, i lično me nikad nije privlačio.
o Koju muziku nikako ne volite?
– Ja volim muziku, sve ostalo mi nije interesantno.
O Da možete da pitate tvorca da vam otkrije tri tajne, šta biste ga pitali?
– Apsolutno nista. Ne bih sebi uskratio užitak truda gotovim rešenjem.
Autor: Dijana Dimitrovska, Izvor: Balkan City Magazine
Na sceni je čitav život, broj nastupa se meri hiljadama, a ravnodušnost joj je i dalje potpuno nepoznata. Uvek je sve kao prvog puta, i uvek ima te blage treme koja greje i žari po obrazima, rukama i ušima. Ali, kad Vesna Šouc podigne ruku, čarolija počinje i trema nestaje kao da je nikad nije bilo.
– Nekada je trema jača, nekada slabija, ali svakako njen ubica je samopouzdanje – kaže Vesna Šouc. – Ceo ansambl mora imati poverenja u dirigenta, a dirigent mora biti smiren, stabilan i spreman da reši svaku i nepredvidjenu situaciju (a ima ih mnogo). Ako je trema ponekad jača, ona biva savladana samopuzdanjem.
O Šta je uopšte trema? Kada ona dolazi i kako se uopšte može pobediti?
– Tremu treba prihvatiti kao sastavni deo profesionalnog života svakoga čiji posao podrazumeva i javni nastup. Moje mišljenje i iskustvo kaže da je uzbudjenje pred nastup, koje možemo nazvati i pozitivnom tremom, vrlo stimulativno. Tada se koncentracija i inspiracija dovode u maksimalno saglasje sa predstojećim nastupom, a ceo organizam je u stanju povišene napetosti. Studentima govorim da ne treba da se plaše treme ukoliko su sigurni u ono šta rade na sceni, ukoliko je sve dobro uvežbano, jer ništa im se loše od treme ne može desiti. Kada muzika krene, za tremu nema ni mesta ni vremena. Ali, ukoliko postoji neuvežbanost ili bilo kakva nesigurnost jednačina je uvek ista: neznanje radja strah, a u strahu nastaju greške. Kod mladih muzičara strah se javlja i od mogućnosti greške pred publikom. Zato mladjima govorim da je znanje ogromna, neopisiva moć. Kada znaš i kada si siguran, greške mogu biti samo slučajne, a i tada ćeš se lako snaći. Postoji i ona vrsta treme koja izvodjača “blokira”. Pedagoški rad je tada od presudnog značaja.
O Da li se sećate kada ste imali veliku tremu i kako ste je savladali?
– Takve situacije se ne zaboravljaju. Svaka „velika trema“ je prestala istog momenta kada muzika počne. Pijanistička takmičenja tokom školovanja su bila stresna, jer su im pretodile višemesečne veoma naporne pripreme. Prijemni ispit iz dirigovanja pamtim po neverovatnnoj želji, a i tremi pre izlaska pred komisiju. Prva premijera u narodnom pozorištu je bila posebno vazna za moju karijeru. Ipak, izdvajam „uskakanja“ u predstave kao najstresnije i najteže situacije. Dirigent mora poznavati svaki detalj predstave, a premijera se uvek priprema nekoliko meseci. Zamislite samo kako izgleda dirigovati, rukovoditi predstavom koju ne znate dobro, a sve u suštini zavisi od vas.
O Da li dirigent ima svog omiljenog izvođača?
– Naravno da imam svoje omiljene soliste. To su umetnici koji odgovaraju mom senzibilitetu, pouzdani, tehnički superiorni i uvek spremni na nova istraživanja. Uglavnom sam u mogućnosti da biram saradnike. Spisak mojih najdražih solista je prilično dug, pa bih ga izostavila.
O Internet i klasika? Da li se prožimaju ili suprostavljaju jedno drugom?
– Moderna tehnologija je zahvatila sve, i to ima svoju dobru i lošu stranu. Ranije su ploče mogli da snimaju samo najbolji, a samim tim su i izvodjenja bila odlična. Sada je svakom dostupno da snimi, a i da objavi snimak. Prosečan slušalac je preplavljen nebrojenim izvodjenjima potpuno različitog kvaliteta.
S druge strane, poržavam popularizaciju umetničke muzike, kao i njen maksimalan plasman na svim nivoima. Ona mora naći mesto u vrtićima i školama, u medijima, kao i u koncertnim dvoranama. Smatram da sadržaj vrhunskog kvaliteta, u vremenu prezasićenosti brutalnostima i zavodljivim površnim sadržajima, treba da pronadje svoj put do slušaoca. Potreban je mnogo veći trud nego što možemo i da zamislimo da bismo osvojili neku sasvim novu publiku. Količina vulgarnog i agresivnog sadržaja, koja je dostupna svima i u kojoj odrastaju generacije, je apsolutno nedopustiva, a posledice su očigledne.
o Kako ste se odlučili za zanimanje dirigent?
– Nakon završenog klavirskog odseka u srednjoj muzičkoj školi i brojnih osvojenih nagrada shvatila sam da želim da promenim pravac i upisala Odsek za opštu muzičku pedagogiju. Već nakon nekoliko prvih časova iz predmeta horsko dirigovanje, shvatila sam šta želim da bude moj poziv i upisala studije dirigovanja u klasi prof. Darinke Matić Marović. Dirigentska profesija je takva da podrazumeva i konstantan kontakt sa klavirom. Kada započinjem rad na predstavi, kada se ona još postavlja, ja korepetiram soliste. Takodje sam dugi niz godina aktivno koncentirala sa operskim pevačima.
O Zanimanje dirigent: ša je dobra, a šta loša strana ?
– Uvek i iznova rad sa novim ansamblima, solistima, rad na novim predstavama, koncertima, studiranje novih partitura…to je jedan veoma dinamičan život prepun novih iskušenja, dogadjaja, uzbudjenja, putovanja. Veliki je teret odgovornosti koju nosi dirigent i to jeste napor koji se mora prihvatiti. Dešavaju se ponekad u ansamblu i greške “lične prirode” na koje ne možemo da utičemo, a konačno smo odgovorni za ceo muzički tok. Na početku karijere, dok sam vodila amaterske horove, kao dirgent teško sam donosila odluku ko hoće, a ko neće krenuti na turneju ( što uvek zavisi od kvaliteta pevanja i broja dolazaka na probu ). Moji horovi su uvek brojali oko sto pevača i ja sam znala da će nekolicina njih ostati kod kuće – razočarani.
O Da li ste ikada razmišljali da odete iz Srbije?
– Volim i uvek sam volela život u mojoj zemlji. I kada je bilo najteže, ostala sam.
O Šta mi to imamo što drugi nemaju?
– Nas krase spontanost, neposrednost i lakoća kojom se komunicira. Izoštrena su nam čula za brzo snalaženje u raznim situacijama, a tome nas je sudbina na ovim prostorima naučila.
o Šta biste voleli da Srbija ima, a što druge zemlje krasi?
– Pre svega, bolji obrazovni sistem i mnogo više ulaganja u kulturu. Treba razviti i kolektivnu svest o značaju očuvanja životne okoline, mislim da smo tu tek na startnoj poziciji. Nedostaju nam disciplina i odgovornost. Ali, svi problemi su rešivi samo uz stručno rukovodjenje u svim oblastima. Jednostavno rečeno – svako treba da radi samo ono za šta je školovan i nikako drugačije.
o Šta vas ushićuje u prirodi?
– Volim reku, rodjena sam i odrasla u Zemunu. Ranije smo imali splav na Adi Medjici, a uslovi u kućici su bili slični onim na kampovanju. Takodje, obožavam zimu i sneg. Zvuci i mirisi prirode me opuštaju: zvuci vode, vetra, škripa snega pod nogama. Kao gradsko dete sam ipak najviše vremena provodila u gradu, a manje u prirodi.
o Kada se kaže cvet, na koji pomislite?
– Cvet lala, biljka – debela koka, drvo – lipa. San mi je da vidim polja lala u cvatu, u Holandiji. Debela koka je jedna neverovatno izdržljiva i lekovita biljka, ne traži skoro nikakvu negu, a pomaže mnogo. Čudesno, zar ne? Kad Beograd zamiriše na lipu – divota!
o Da li dirigent mora da bude fizički aktivan da bi imao kondiciju?
– Bavljenje sportom koristi svakom. Sigurno je da se psihofizički napori kojim je izložen dirigent lakše prebrode uz dobru kondiciju. Meni prijaju vežbe koje drži jedna balerina, a koje su kombinacija pilatesa, joge i najjednostavnijih baletskih vezbi. Volim i da vozim bicikl. Nedavno sam bila u Amsterdamu. Tamo ima više bicikala nego automobila i kad prelaziš ulicu više moraš da paziš na bicikle nego na kola! Moja koleginica ide na probu biciklom na rasklapanje, zatim sedne u voz, pa opet na bicikl, i eto je kondicija!
O Kada biste imali priliku da saznate jednu tajnu ljudskog roda, koja bi to tajna bila?
– Suštinska pitanja o nastanku i prestanku života.
O Šta od umetnosti posebno cenite?
– Ne izdvajam i ne razdvajam ih, već razmišljam o strukturi, prožimanjima, uticajima, autentičnosti.
O Osim ozbiljne muzike da li i šta slušate?
– Moj otac, Mirko Šouc, je džez muzičar, tako da sam podjednako slušala džez i klasiku, što je, dakako, uticalo na raznovrsnost moje muzičke orijentacije. Dirigujem podjednako aktivno klasiku (opera, balet, simfonijska, horska muzika) i mjuzikl. Slušam neke radio stanice, dobra izvodjenja na youtube, džez.
O U šta verujete, u ljubav, u rad, u ljude, u sebe , u Boga…?
– U sve nabrojano, samo je redosled drugačiji.
O Šta vam smeta u poslednje vreme?
– Podzemni kontejneri za smeće. Raspali, ružni i nepraktični narušavaju lepotu našeg grada. Pokrenula bih akciju za nove, pojedinačne kontejnere (staklo, papir, plastika, limenke).
Smeta mi i medijska koncepcija koju bih u potpunosti promenila. Toliko smo duboko u blatu neukusa da nam je potrebno duplo više vremena da iz njega izadjemo.
Na svakom vrhu koji osvoji, čoveka čeka nagrada, a na uvačkom vrhu – dve. Prva je podsećanje na duboku istinu, tabla na kojoj piše: „ Tek na vrhu vidiš svrhu“. Druga nagrada je veličanstveni pogled sa vidikovca Molitva na ptice koje krstare nad meandrima u prepoznatljivom letu, dajući toj lepoti neizmernu radost što čovek… Прочитај више: Uvac, srpski delić raja
Gusto rastinje sakriva i ono malo što je ostalo od tvrđave Brvenik, toliko pominjane u pisanim izvorima naše istorije. Od prizora na brdu 8 kilometara severno od Raške, ne naslućuje se ni delić slavne prošlosti koju je ovaj utvrđeni grad nekada imao. Bio je Brvenik u srednjem veku središte župe koja je… Прочитај више: Tvrđava Brvenik, rastinje brže od čuvara
Prohor Pčinjski je najstariji od svih naših svetih starina. Stariji čak i od Hilandara. I najveći u Srbiji. Ovaj manastir na jugu Srbije jedan je od najblistavijih bisera srpskog pravoslavlja. Po legendi koju kazuju monasi manastira koji je upravo proslavio 950 godina od osnivanja, manastir je izgradio vizantijski kralj Diogen Roman IV u 11. veku. Priča… Прочитај више: Prohor Pčinjski, najstarija svetinja kod nas
Remezijana rimska, Bela Palanka srpska, živi svoj dugi život od najmanje dve hiljade godina. Drevni ostaci rimskog utvrđenja, a zatim i ranovizantijskog perioda, krase središte ove varošice na jugu Srbije, dajući neverovatan kontinuitet gradu. Titulu jednog od najstarijih gradova Srbije, Remezijana ( Bela Palanka) deli sa Naisusom ( Nišom), Sirmiumom ( Mitrovica), Horeum Margi… Прочитај више: Remezijana, grad drevnih rana
