Radivoj Radić, Srbi danas  i  nekada

Radivoj Radić, Srbi danas i nekada

     Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u  ondašnje  vreme  razumevali baš svi Srbi među sobom. Radivoj Radić, profesor i vizantolog , objašnjava i zašto:

radivoj radić

– U srednjem veku je postojao fenomen diglosije, postojanja dva jezika, narodskog na kome se usmeno sporazumevalo, i učenog kojim su pisane knjige – kaže Radivoje Radić.-  Oni su se u znatnoj meri međusobno razlikovali. Tako je bilo ne samo u vizantijskom svetu i u latinskom svetu zapadne Evrope, nego i u slovenskom svetu. Teško da bi nepismeni Srbin iz sredine XIII veka, kome bi čitali hagiografske spise onovremenog duhovnika Domentijana, koga smatraju najboljim srpskim srednjovekovnim piscem, razumeo njegovu monumentalnu i svečanu retoričnost i obilje pozivanja na Sveto pismo.

O Da li je moguće rekonstruisati muziku koja se slušala na srpskom dvoru?

-Stručnjaci za istoriju srpske muzičke umetnosti smatraju da nema odgovarajućih zapisa na osnovu kojih bi se moglo vaspostaviti kako je zvučala onovremena muzika. Oni, eventualno, dozvoljavaju mogućnost da se unekoliko pretpostavi kakva bi ta muzika mogla biti. Na drugoj strani, u raznim izvorima (bogoslužbenim pesmama, književnim spisima, arhivskim dokumentima, u natpisima na ikonama, freskama, minijaturama) pominju se muzički instrumenti. Očito je da su ti instrumenti bili raznovrsni i vrlo rasprostranjeni, a među njima su timpani, gusle, svirale, trube, zvona, gajde, strune, laute. Poznato je, na primer, da se na guslama sviralo na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog koji je sedeo u čelu trpeze i „blagorodnike veselio bubnjima i guslama“.

O Da li biste mogli da nam opišete kako je bio odeven vlastelin ili običan čovek, šta je jeo, kako se zabavljao?

     -Pripadnici nižih slojeva su odeću izrađivali u svojoj kući pre svega od lana (košulje, donji veš) i vune koju su bojili prirodnim materijama (list dunje ili višnje, razno korenje). Od ovčije kože su pravljeni kožusi, čakšire, ogrtači, ali su korišćena i krzna drugih životinja – lisice, vuka, zeca, medveda, kune. Odeća vladara i plemstva šivena je od veoma skupocenih i raskošnih tkanina koje su dopremane iz Dubrovnika i italijanskih gradova. U taj materijal su bili utkani motivi flore (loza, lišće) i faune (čaplje, lavovi, orlovi), a najpoznatije tkanine su bile aksamit, brokat, kadifa, velut. Za postavu je korišćena laka svilena materija sandao koja se u srpskim izvorima zove čenda. Od skupocenih krzna spominju se hermelin i zibelin. Tkanine su ukrašavane zlatnim vezom, rubinima, biserima, smaragdom.

radivoj radić

O Da li je u srednjovekovnoj Srbiji bela boja bila znak žalosti?

     Kada je reč o boji koja je označavala žalost, veruje se da je to najpre bila crna boja. Kada je doneta Rastkova odeća sa Svete Gore, ljudi su oblačili crninu. Međutim, čini se da je srpski dvor docnije prihvatio  vizantijski ceremonijal i da se žalost ispoljavala nošenjem odeće bele boje.

O Koji su bili najpoznatiji srpski dvorovi? Kako je moguće da nijedan nije izdržao vekove?

     -Srpska srednjovekovna država nije imala prestonicu u pravom smislu te reči sve do izgradnje Smedereva (1428–1430) koju je izveo despot Đurađ Branković. Istina, njegov prethodnik i ujak, despot Stefan Lazarević, držao je Beograd od 1403. do 1427. godine, ali zato što su mu ga privremeno ustupili Mađari. Knez Lazar je za svoju stalnu prestonicu uzeo Kruševac. Srpski dvorovi su bili sagrađeni od propadljivog materijala, drveta, tako da nisu odoleli vekovima. Inače, srpski vladari su veći deo godine putovali srpskim zemljama: zimi su se nalazili u toplijim mestima, a leti su boravili u planinskim područjima. Najvažniji srpski dvorovi u srednjem veku nalazili su se na Kosovu. Bili su to Pauni, Svrčin, Štimlje i Nerodimlje. Kao mesta gde su se vladari zadržavali i izdavali povelje pominju se Zvečan, Jelač, Brnjaci, Novo Brdo, Debrc, Prizren, Prilep, Ser, Skadar, Skoplje.

O Da li postoji neki dinastički brak sklopljen iz ljubavi?

     -Politički brakovi su predstavljali veoma omiljeno i rasprostranjeno oružje u bogatoj riznici srednjovekovne diplomatije. Ipak, bilo je primera ljubavi. Teodora Kosara, najstarija kći bugarskog cara Samuila, na prvi pogleda se zaljubila u očevog zarobljenika Jovana Vladimira (998), zetskog vladara, i pred oca je izašla sa rečima da će radije umreti nego se udati za nekog drugog. Savladan roditeljskom bolećivošću, Samuilo je pustio utamničenog Jovana Vladimira, blagoslovio taj brak i priličio svečanu svadbu.

 O Da li istoričari znaju više o Jeleni, prvoj ženi Milutina Nemanjića? I da li je ona jedina Srpkinja vladarka?

     -Brakovi Stefana Uroša II Milutina su bili i ostali velika istorijska zagonetka. Najpre se smatralo da se srpski kralj ženio četiri puta, pa je u daljem proučavanju počelo da prevladava uverenje da se Milutin ženio čak pet puta i da je vizantijska princeza Simonida njegova peta žena. U najnovije vreme se, međutim, iznova veruje da su posredi ipak bila četiri braka. Što se tiče njegove prve žene, za koju se verovalo da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena, danas je to mišljenje dovedeno u sumnju. Nedostatak izvora je uzrok što je ovo naučno pitanje puno kontroverzi. Ako se pogleda tablica vladara dinastije Nemanjića, dva zlatna stoleća srpske srednjovekovne istorije (1166–1371), upadljivo je da su se u sedam pokolenja, počev od Stefana Nemanje do cara Stefana Uroša V, svi vladari ženili inostranim princezama.

O Poznat je vaš stav da bi se srpska državnost trebalo računati pre Nemanjića?

          -Srpska država je nastala davno pre Stefana Nemanje i on se nikako ne može smatrati njenim osnivačem. Jednostavna činjenica koja se, očigledno, veoma često gubi iz vida, kazuje da je prednemanjićki period bio znatno duži od vremena Nemanjića (pet vekova prema dva veka). Ako ne pre, a ono najkasnije od sredine IX veka, može se govoriti o srpskoj državnosti. Dakle, Stefan Nemanja je bio samo jedan u nizu velikih župana koji su vladali srpskim zemljama. Naravno, neizmerne su njegove zasluge za uzdizanje srpske srednjovekovne države i osnivanje najslavnije srpske srednjovekovne dinastije.

O Koje su dinastije vladale pre Nemanjića i iz kojih izvora to znamo ?

     -Izvorni podaci kazuju da je prvi imenom poznati srpski knez bio Višeslav koji je vladao oko 780. godine, da ga je nasledio sin Radoslav, a njega, takođe, sin Prosigoj. O vladavini ove trojice knezova ništa nije sačuvano, a iscrpniji podaci sačuvani su o Vlastimiru, Prosigojevom sinu i Višeslavovom praunuku, koji je vladao u četvrtoj i petoj deceniji IX veka. Taj niz vladara koji se nastavlja do polovine X veka čini najstariju srpsku dinastiju – Višeslaviće (u literaturi ih nazivaju i Vlastimirovići). U sledeća dva veka, XI i većem delu XII stoleća, smenile su se još dve srpske dinastije – Vojislavići koji su vladali Dukljom i Vukanovići. Nemanjići su, dakle, tek četvrta srpska dinastija, ali uistinu najvažniji vladarski rod koji je srpske zemlje predvodio tokom dva „zlatna“ veka (1166–1371).

          Najvažniji izvori za ranu istoriju Srba su „Spis o narodima“ vizantijskog cara-pisca Konstantina VII Porfirogenita, Anali Franačkog kraljevstva, Letopis popa Dukljanina.

O Šta je vama lično bilo najinteresantnije, proučavajući taj period?

     -Na mene je naročit utisak ostavila dugotrajnost Vizantijskog carstva. Kako je pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država „sa ove strane Kineskog zida“ koja je u Hristovoj eri toliko dugo trajala, čak jedanaest stoleća (IV – XV vek). Ona, koja je bila neponovljiv amalgam rimskog državnog uređenja, grčke kulture i hrišćanstva, menjala se i prilagođavala novonastalim okolnostima (da nije bilo tako ne bi toliko dugo opstala), ali je velikim umećem, a pod krilaticom očuvanja starih običaja, ostavljala utisak „promišljene nepromenljivosti“.

                                              Dijana Dimitrovska

jezik | književnost | muzika | radivoj radić | srednjovekovna srbija | srenji vek | umetnost | vizantija | vizantolog
  • Mandragora, koren koji vrišti kad se bere
        Mandragora je biljka koju sam čula da vrišti, baš kako se o njoj priča.     Jedne sam noći sanjala kako sam po zapisima tražila mandragoru i obrela se ispod drveta gde je neko bio obešen. Na tom drvetu još je visila o užetu aura jadnika. Počela sam da kopam  tačno ispod nje, ali se […]
  • Đuro Lubarda, u potrazi za „onom“ crvenom
    Ima Đuro Lubarda u svojim slikama nešto sasvim „lubardovsko“. Možda boju, možda prozračnost, možda neki pokret, ili je to neka misao koja ga vezuje i povezuje, baš kao i geni, sa njegovim slavnim stricem Petrom Lubardom. Vuče ga neka nevidiljiva sila da označi to zajedništvo i u isto vreme posebnost.   -To je boja, mislim da u […]
  • Radivoj Radić, Srbi danas i nekada
         Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u […]
  • Peđa Matijević video je sve nijanse plavog
       Izdržao je  Peđa Matijević  trinaest i po meseci u kontinuitetu na  brodu i bila je to najduža godina u njegovoj karijeri. Pomislio je tada kapetan duge plovidbe iz Kotora  da je „sastavio”  405 dana i noći na brodu, najduže u svojoj tridesetpetogodišnjoj karijeri pomorca i da se za to vreme kuća sazida. – Tu […]
  • Mario Leone Bralić, fotograf, šokiran izgledom žena
    Mario Leone Bralić, fotograf sa hiljadu priča, krstari svetom već 40 godina tražeći izgubljene emocije. Traži ih u pogledu Tajlanđanke, u grivi lava, u listu palme, u kapi afričke kiše ili šari puža. On traga za tom emocijom koju hvata i stavlja u ram iz kojeg ona zrači, čineći ono što je uslikano – živim. […]

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Profesorka Radojka Vukčević : američki san kao brend

Profesorka Radojka Vukčević : američki san kao brend

   Američki san, najpoznatiji brend Amerike. Od kada je nastala moderna Amerika do danas – sanjaju ga toliki ljudi širom planete. Svi oni žele da odu, da se utope, da postanu deo tog ogromnog šarolikog društva u kome će se popeti na lestvici –  donekle.

 Profesorka  Filološkog fakulteta u Beogradu Radojka Vukčević, dobitnica brojnih nagrada za knjigu Istorija američke književnosti, koju su američki narod, generacije i generacije imigranata zajedno sa starosedeocima, oduvek fascinirali, objašnjava zašto  taj magnet tako snažno privlači:

 –  Mnogo toga je tu moćno – kaže profesorka koja se usavršavala na Harvardu i drugim američkim univerzitetima. – Najpre američki san o idealnom društvenom poretku, snaga protesta proizišla iz protestantske ideje o pojedinačnom uspehu koji ima za osnovu naporan rad a ne feudalno nasleđe, moralni kodeksi i svest o značaju obrazovanja, prepoznavanje i poštovanje snage uma, sistem koji služi pojedincu ako želi da stvara…Sve to silno privlače ljudi širom planete. S druge strane, tu je i  „negativna fascinacija“ ako je tako mogu nazvati – izneveravanje prvobitne koncepcije američkog sna!

  O Zašto je fascinantna američka književnost?

–  Zato što možete da se izgubite i pronbađete u pričama i poetikama pojedinih američkih pisaca, da prisvajate tuđe doživljaje, da budete začarani, da privremeno ulazite u neki drugi svet: književni ili istorijski, svejedno. Kroz ovu književnost možete  da upoznate onu  pravu Ameriku koja se kroz četiri veka otkrivala piscima od ropskog narativa do popularne književnosti.  Možda će neki otkrivati komparativne relacije, ne samo sa britanskom, već i sa drugim književnostima, francuskom, na primer, između Edgara Alana Poa, Bodlera, Balzaka ili Kamija. Ili će preispitivati delikatnost percepcija i društvene klase i intimne odnose u „kući  proze“ sa mnogo soba i milion prozora jednog Henrija Džejmsa. Prozori američke književnosti i danas čekaju čitaoce da provire kroz njih, ne bi li nam otkrili dinamično i raznovrsno bogatstvo scena, čarobnu gozbu i mrežu reči, susrete sa sobom, sa ljudima i mestima koje nam „stvaran“ život nikada ne bi pružio.  

fenomen američkog sna

O Da li je internet i kratka forma izražavanja samo  mlako opravdanje za činjenicu da se danas retko čitaju knjige?

– Važno je da čitamo. Nema mane čitanju sa interneta. Sada se lako „skidaju“ knjige  dok internet i razne društvene mreže daju spiskove najčitanijih knjiga  tako da čitaoci imaju ipak izvesnu orijentaciju.  Moje iskustvo sa studentima je veoma pozitivno. Oni čitaju. Možda je to zbog profila studija ali veoma često razgovaram sa ljudima koji se bave tehničkim i drugim naukama i ipak nalaze vremena da čitaju. Čitaju sa strašću neopterećeni teorijom! Surova stvarnost naterala je mnoge ljude u zemljama koje su još uvek pod tom teško razumljivom rečju tranzicija i koji su prinuđeni da se bave zanimanjinama o kojima nisu sanjali i u koja nisu ulagali svu svoju energiju i snagu. Često razgovaram sa uživanjem sa beogradskim taksistima koji na sedištu pored svog drže knjigu koju čitaju dok čekaju vožnju. Recimo, Srboljub koji me uvek iznenadi ne samo izborom već i  kraćom usputnom analizom knjige.

O S druge strane paradoks, zatrpani smo mnoštvom “lakih” knjiga?

– Popularna književnost ima sve značajnije mesto u savremenoj književnosti. Pisci detektivskih priča i naučne fantastike suprotstavili su se  tradicionalnoj podeli kulture na manjinsku elitnu  i masovnu popularnu. Više od pedeset godina oni su stvarali moćno delo koje je doprinosilo brisanjugranicaizmeđu žanrovske proze i književnosti. Period između četrdesetih i šezdesetih godina bio je značajan za izdavanje jeftinih knjigai ezoterijskih časopisa. Mnogo novih, pitkih romana, zasnivalo se na prilagođavanju formule jeftinih izdanja na recikliranom papiru iz tridesetih i četrdesetih godina za posleratno američko društvo, sa svim njegovim promenama načina života, sa blažim stavovima prema seksu i nasilju, i sa njegovom novom suptilnošću. Ti romani su doveli do prestanka izlaženja jeftinih časopisa baš kao što su oni sa svoje strane doveli do propadanja petparačkih romana. Za kratku prozu javio se novi ambijent, a to je bila detektivska priča ili krimi časopis.

O Kakva je sada američka književnost?

– Druga polovina dvadesetog stoljeća pokazuje raznovrsnost književnog izraza, kao i bogat spektar kulturnih i estetskih pogleda. Nestajanje kulturnih, pa čak i državnih granica, doprinelo je formiranju pisaca koji su ponudili raznovrsne poetike. Većina pisaca suočila se sa strahom od atomske bombe, sa agonijom vijetnamskog rata, sa oduševljenjem da se maršira na Vašington; njihova dela ponekad beleže ove događaje, ponekad se bune protiv njih, a ponekad ih ignorišu. Glorija Anzaldua (Gloria E. Anzaldúa) (1942-2004) npr. ističe neraskidivu vezu između čovečnosti i umetničkog čina, podstičući ljude da pisanjem izražavaju svoja uverenja i individualnost. Potvrđivanje ukupnog ljudskog iskustva preko štampanog teksta sada je više moguće nego ikada u istoriji.  Izdavači su zainteresovaniji za dela manjina i žena, homoseksualaca i političkih radikala, a objavljivanje nekih od najvažnijih dela iz dvadesetog stoljeća nagovještava još veće mogućnosti. Mnoge grupe osnovale su manje nezavisne kuće da bi objavljivale svoje specijalizovane naslove. Recepcija ovih novih izdanja nije uvijek bila najsjajnija: neki čitaoci govorili su da se previše novih dela bavi odisejom seksualne slobode, opisima ekonomske nejednakosti i individualnim likovima koji doživljavaju ludilo ili druga razorna životna iskustva. Oni su reagovali na sve što su doživeli kao neprikladnu temu koja se saopštava pomoću tehnika koje su toliko eksperimentalne da ne mogu da se čitaju ili, obrnuto, toliko jednostavne da su često neknjiževne.

fenomen američkog sna

O Šta mislite o psihološkim knjigama koje nas podučavaju kako  da živimo, uspemo…?

– Jednostavnost odlikuje i popularne psihološke priručnike koji nastavljaju tradiciju „self-help“ priručnika pisanih u duhu američkog pragmatizma. Okrutni životni uslovi prvih imigranata po dolasku na američki kontinent zahtevali su takvu vrstu literature koja je lako stekla popularnost.  Teški životni uslovi nisu se promenili za mnoge obespravljene mase, kako ih je nazivala Anđela Karter, koji su imali, i danas imaju, jedino sredstvo za borbu – a to je jezik. I zahvaljujući baš čitanju mnogi su opstajali i opstaju i danas. Nemaju svi jednake šanse da se obrazuju i zato imam pozitivan stav prema svakom tekstu koji pomaže na bilo koji način ljudskom biću da opstane gde god to bilo.  To objašnjava de je Veliki Getsbi, epopeja o američkom snu, jedna od najpopularnijih knjiga iako ne spada u ovu grupu po umjetničkim kvalitetima.

o Da li postoji srpska imigrantska književnost? Kakva je?

– Postoji, naravno. Najveći domet postigao je srpski pesnik Čarls Simić koji je osvojio Pulicerovu nagradu i u novije vreme Vladimir Pištalo. Bavim se onoliko koliko mi obaveze dopuštaju recepcijom naše književnosti u Americi (Njegoš, Pekić, Ćosić..)  da bih došla do zaključka da, nažalost, istraživanje savremenih tokova u analizama američkih istraživača sve više ističe prevlast političkog nad književnim. Značajan doprinos ovoj i sličnim temama daju ne samo američki slavisti (Ernst Pawel, Tom Butler, David Bidner…)  već i slavisti našeg porekla u Americi (Vasa D. Mihailović, Olga Nedeljković, Radmila Gorup, Zorka Milić, Bogdan Rakić, Longinović, Mateja Matejić…) od kojih su se mnogi okušali kao književnici.

O Kakva je indijanska književnost i da li se ona temelji više na  usmenoj tradiciji?

– Indjanci, kao i ostale manjine, imaju svoju književnost koja je odnedavno ušla u kanon i postala deo američke književnosti. Tako je došlo do novog razumevanja istorije američke književnosti koja se sve češće naziva istorijama američke književnosti; čak se i govori i o sjedinjenim istorijama američke književnosti. Američka  književnost je prihvatila sebe kao pluralnu, mnogoliku, kritičku, pedagošku. Izdvojiću neke autore: Čarls Aleksandar Istman , N. Skot Momadej, Di Braun, Zitkala-Sa, Lesli Marmon Silko, Aleksandar Pouzi…

o Koje su pet najboljih  knjiga na vašoj listi?

–  Natanijel Hotorn Skerletno slovo, Herman Melvil Mobi Dik , Henri Džejms  Ambasadori, Vilijam Fokner Absalom, Absalom! , Toni Morison Voljena.

Dijana Dimitrovska

Antrfile:

 Životni projekat

–  Istorija američke književnosti, koja je objavljena pre godinu dana  ( Akademska knjiga iz Novog Sada i Matica srpska  – Društvo članova iz Podgorice) je moj životni projekat. Počela je kao priručnik za studente i objavljena je 2005. godine na engleskom jeziku  da bih je stalno dopunjavala i osavremenjivala i 2010. godine objavila drugo izdanje. Za treće izdanje trebalo je još 8 godina rada, pri čemu  sam nastavila sa osavremenjivanjem na srpskom jeziku i uz prevedeno i takođe osavremenjeno prethodno izdanje na kraju je objavljena u sadašnjem vidu.

Ko čita,

lepše živi.

Za intervjue