Radivoj Radić, Srbi danas  i  nekada

Radivoj Radić, Srbi danas i nekada

     Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u  ondašnje  vreme  razumevali baš svi Srbi među sobom. Radivoj Radić, profesor i vizantolog , objašnjava i zašto:

radivoj radić

– U srednjem veku je postojao fenomen diglosije, postojanja dva jezika, narodskog na kome se usmeno sporazumevalo, i učenog kojim su pisane knjige – kaže Radivoje Radić.-  Oni su se u znatnoj meri međusobno razlikovali. Tako je bilo ne samo u vizantijskom svetu i u latinskom svetu zapadne Evrope, nego i u slovenskom svetu. Teško da bi nepismeni Srbin iz sredine XIII veka, kome bi čitali hagiografske spise onovremenog duhovnika Domentijana, koga smatraju najboljim srpskim srednjovekovnim piscem, razumeo njegovu monumentalnu i svečanu retoričnost i obilje pozivanja na Sveto pismo.

O Da li je moguće rekonstruisati muziku koja se slušala na srpskom dvoru?

-Stručnjaci za istoriju srpske muzičke umetnosti smatraju da nema odgovarajućih zapisa na osnovu kojih bi se moglo vaspostaviti kako je zvučala onovremena muzika. Oni, eventualno, dozvoljavaju mogućnost da se unekoliko pretpostavi kakva bi ta muzika mogla biti. Na drugoj strani, u raznim izvorima (bogoslužbenim pesmama, književnim spisima, arhivskim dokumentima, u natpisima na ikonama, freskama, minijaturama) pominju se muzički instrumenti. Očito je da su ti instrumenti bili raznovrsni i vrlo rasprostranjeni, a među njima su timpani, gusle, svirale, trube, zvona, gajde, strune, laute. Poznato je, na primer, da se na guslama sviralo na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog koji je sedeo u čelu trpeze i „blagorodnike veselio bubnjima i guslama“.

O Da li biste mogli da nam opišete kako je bio odeven vlastelin ili običan čovek, šta je jeo, kako se zabavljao?

     -Pripadnici nižih slojeva su odeću izrađivali u svojoj kući pre svega od lana (košulje, donji veš) i vune koju su bojili prirodnim materijama (list dunje ili višnje, razno korenje). Od ovčije kože su pravljeni kožusi, čakšire, ogrtači, ali su korišćena i krzna drugih životinja – lisice, vuka, zeca, medveda, kune. Odeća vladara i plemstva šivena je od veoma skupocenih i raskošnih tkanina koje su dopremane iz Dubrovnika i italijanskih gradova. U taj materijal su bili utkani motivi flore (loza, lišće) i faune (čaplje, lavovi, orlovi), a najpoznatije tkanine su bile aksamit, brokat, kadifa, velut. Za postavu je korišćena laka svilena materija sandao koja se u srpskim izvorima zove čenda. Od skupocenih krzna spominju se hermelin i zibelin. Tkanine su ukrašavane zlatnim vezom, rubinima, biserima, smaragdom.

radivoj radić

O Da li je u srednjovekovnoj Srbiji bela boja bila znak žalosti?

     Kada je reč o boji koja je označavala žalost, veruje se da je to najpre bila crna boja. Kada je doneta Rastkova odeća sa Svete Gore, ljudi su oblačili crninu. Međutim, čini se da je srpski dvor docnije prihvatio  vizantijski ceremonijal i da se žalost ispoljavala nošenjem odeće bele boje.

O Koji su bili najpoznatiji srpski dvorovi? Kako je moguće da nijedan nije izdržao vekove?

     -Srpska srednjovekovna država nije imala prestonicu u pravom smislu te reči sve do izgradnje Smedereva (1428–1430) koju je izveo despot Đurađ Branković. Istina, njegov prethodnik i ujak, despot Stefan Lazarević, držao je Beograd od 1403. do 1427. godine, ali zato što su mu ga privremeno ustupili Mađari. Knez Lazar je za svoju stalnu prestonicu uzeo Kruševac. Srpski dvorovi su bili sagrađeni od propadljivog materijala, drveta, tako da nisu odoleli vekovima. Inače, srpski vladari su veći deo godine putovali srpskim zemljama: zimi su se nalazili u toplijim mestima, a leti su boravili u planinskim područjima. Najvažniji srpski dvorovi u srednjem veku nalazili su se na Kosovu. Bili su to Pauni, Svrčin, Štimlje i Nerodimlje. Kao mesta gde su se vladari zadržavali i izdavali povelje pominju se Zvečan, Jelač, Brnjaci, Novo Brdo, Debrc, Prizren, Prilep, Ser, Skadar, Skoplje.

O Da li postoji neki dinastički brak sklopljen iz ljubavi?

     -Politički brakovi su predstavljali veoma omiljeno i rasprostranjeno oružje u bogatoj riznici srednjovekovne diplomatije. Ipak, bilo je primera ljubavi. Teodora Kosara, najstarija kći bugarskog cara Samuila, na prvi pogleda se zaljubila u očevog zarobljenika Jovana Vladimira (998), zetskog vladara, i pred oca je izašla sa rečima da će radije umreti nego se udati za nekog drugog. Savladan roditeljskom bolećivošću, Samuilo je pustio utamničenog Jovana Vladimira, blagoslovio taj brak i priličio svečanu svadbu.

 O Da li istoričari znaju više o Jeleni, prvoj ženi Milutina Nemanjića? I da li je ona jedina Srpkinja vladarka?

     -Brakovi Stefana Uroša II Milutina su bili i ostali velika istorijska zagonetka. Najpre se smatralo da se srpski kralj ženio četiri puta, pa je u daljem proučavanju počelo da prevladava uverenje da se Milutin ženio čak pet puta i da je vizantijska princeza Simonida njegova peta žena. U najnovije vreme se, međutim, iznova veruje da su posredi ipak bila četiri braka. Što se tiče njegove prve žene, za koju se verovalo da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena, danas je to mišljenje dovedeno u sumnju. Nedostatak izvora je uzrok što je ovo naučno pitanje puno kontroverzi. Ako se pogleda tablica vladara dinastije Nemanjića, dva zlatna stoleća srpske srednjovekovne istorije (1166–1371), upadljivo je da su se u sedam pokolenja, počev od Stefana Nemanje do cara Stefana Uroša V, svi vladari ženili inostranim princezama.

O Poznat je vaš stav da bi se srpska državnost trebalo računati pre Nemanjića?

          -Srpska država je nastala davno pre Stefana Nemanje i on se nikako ne može smatrati njenim osnivačem. Jednostavna činjenica koja se, očigledno, veoma često gubi iz vida, kazuje da je prednemanjićki period bio znatno duži od vremena Nemanjića (pet vekova prema dva veka). Ako ne pre, a ono najkasnije od sredine IX veka, može se govoriti o srpskoj državnosti. Dakle, Stefan Nemanja je bio samo jedan u nizu velikih župana koji su vladali srpskim zemljama. Naravno, neizmerne su njegove zasluge za uzdizanje srpske srednjovekovne države i osnivanje najslavnije srpske srednjovekovne dinastije.

O Koje su dinastije vladale pre Nemanjića i iz kojih izvora to znamo ?

     -Izvorni podaci kazuju da je prvi imenom poznati srpski knez bio Višeslav koji je vladao oko 780. godine, da ga je nasledio sin Radoslav, a njega, takođe, sin Prosigoj. O vladavini ove trojice knezova ništa nije sačuvano, a iscrpniji podaci sačuvani su o Vlastimiru, Prosigojevom sinu i Višeslavovom praunuku, koji je vladao u četvrtoj i petoj deceniji IX veka. Taj niz vladara koji se nastavlja do polovine X veka čini najstariju srpsku dinastiju – Višeslaviće (u literaturi ih nazivaju i Vlastimirovići). U sledeća dva veka, XI i većem delu XII stoleća, smenile su se još dve srpske dinastije – Vojislavići koji su vladali Dukljom i Vukanovići. Nemanjići su, dakle, tek četvrta srpska dinastija, ali uistinu najvažniji vladarski rod koji je srpske zemlje predvodio tokom dva „zlatna“ veka (1166–1371).

          Najvažniji izvori za ranu istoriju Srba su „Spis o narodima“ vizantijskog cara-pisca Konstantina VII Porfirogenita, Anali Franačkog kraljevstva, Letopis popa Dukljanina.

O Šta je vama lično bilo najinteresantnije, proučavajući taj period?

     -Na mene je naročit utisak ostavila dugotrajnost Vizantijskog carstva. Kako je pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država „sa ove strane Kineskog zida“ koja je u Hristovoj eri toliko dugo trajala, čak jedanaest stoleća (IV – XV vek). Ona, koja je bila neponovljiv amalgam rimskog državnog uređenja, grčke kulture i hrišćanstva, menjala se i prilagođavala novonastalim okolnostima (da nije bilo tako ne bi toliko dugo opstala), ali je velikim umećem, a pod krilaticom očuvanja starih običaja, ostavljala utisak „promišljene nepromenljivosti“.

                                              Dijana Dimitrovska

jezik | književnost | muzika | radivoj radić | srednjovekovna srbija | srenji vek | umetnost | vizantija | vizantolog
  • Mandragora, koren koji vrišti kad se bere
        Mandragora je biljka koju sam čula da vrišti, baš kako se o njoj priča.     Jedne sam noći sanjala kako sam po zapisima tražila mandragoru i obrela se ispod drveta gde je neko bio obešen. Na tom drvetu još je visila o užetu aura jadnika. Počela sam da kopam  tačno ispod nje, ali se […]
  • Đuro Lubarda, u potrazi za „onom“ crvenom
    Ima Đuro Lubarda u svojim slikama nešto sasvim „lubardovsko“. Možda boju, možda prozračnost, možda neki pokret, ili je to neka misao koja ga vezuje i povezuje, baš kao i geni, sa njegovim slavnim stricem Petrom Lubardom. Vuče ga neka nevidiljiva sila da označi to zajedništvo i u isto vreme posebnost.   -To je boja, mislim da u […]
  • Radivoj Radić, Srbi danas i nekada
         Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u […]
  • Peđa Matijević video je sve nijanse plavog
       Izdržao je  Peđa Matijević  trinaest i po meseci u kontinuitetu na  brodu i bila je to najduža godina u njegovoj karijeri. Pomislio je tada kapetan duge plovidbe iz Kotora  da je „sastavio”  405 dana i noći na brodu, najduže u svojoj tridesetpetogodišnjoj karijeri pomorca i da se za to vreme kuća sazida. – Tu […]
  • Mario Leone Bralić, fotograf, šokiran izgledom žena
    Mario Leone Bralić, fotograf sa hiljadu priča, krstari svetom već 40 godina tražeći izgubljene emocije. Traži ih u pogledu Tajlanđanke, u grivi lava, u listu palme, u kapi afričke kiše ili šari puža. On traga za tom emocijom koju hvata i stavlja u ram iz kojeg ona zrači, čineći ono što je uslikano – živim. […]

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Naši u svetu: Mirko Radović, treća generacija Srba u Peruu

Naši u svetu: Mirko Radović, treća generacija Srba u Peruu

  Naši u svetu, postanu srećniji kada dođu u Srbiju. Da je mogao da vidi, Vuku Stefanoviću Karadžiću bi se sigurno brk nasmešio kada je Mirko Radović, generacija Srba u Peruu, stao uz spomenik podignut reformatoru  u slavu, u srcu Beograda, da se fotografiše. Naš Mirko, rođen u Limi, u Peruu, u porodici u kojoj niko nije govorio srpski, čiji je maternji jezik španski, govori jasno i razgovetno naš jezik. Učio ga je sam, preko interneta. Kada ga je  savladao dovoljno, preselio se sa porodicom u Berograd i srce mu se, kaže, vratilo na svoje mesto.

 Kod Vukovog spomenika u Beogradu, zagledan u reformatora, rekao je:

  – Kako da ne znam ko je Vuk Karadžić?! Ovde živim sa porodicom već 10 meseci i znam mnoge stvari o Srbiji. Zato što je stalno obilazim. Najveća prednost Srbije jeste upravo to što je mala.Naši u svetu to zaborave. Možeš da u jednom danu  budeš na njenom kraju i da se uveče vratiš kući zadovoljan u svoj krevet.

vukov spomenik

 O Utešno je da i male stvari imaju prednost?

 – Peru je ogromna država. Lepa ali ogromna. Tamo se voziš danima da bi došao do obale, ili otišao na Ande, ili  u amazonski deo. Danima! A ovde je sve blizu. I to je divno. Bio sam pre neki dan na Dunavu, da vidimo Golubačku tvrđavu. Prekrasna je. Vodio sam  prijatelje Špance. Otišli smo, ručali i vratili  se za par sati. Zar to nije prelepo?!

 O Može se i tako gledati na stvari…

 – Druga stvar koja je  jedistvena ovde jeste sigurnost. Srbija je  jedna od retkih zemalja na svetu gde možeš da se krećeš slobodno. A ja znam očermu govorim jer sam zbog svog posla obišao 56 zemalja u svetu. Ovde je fascinantno za mene što mogu da uzmem svog psa i da ga slobodno izvedem u park. Moje ćerke koje imaju 14 i 11 godina mogu da  izađu same u park i da ja ne brinem o njima.

Mirko radovic treca generacija Srba u Peruu

 O A u Peruu?

 – Taman posla! Tako ima lepih parkova, sve je lepo ali ne možeš da izađeš bez obezbeđenja. Nema šanse!

 O Zar je toliko nesigurno?

 – Da. Ili izlaze u tamo gde se ograđeno i gde postoji bezbednost i sigurnost za njih.

 O Koja opasnost im preti?

 – Lopovi, nasilnici. Tamo bi  te neko napao i oteo telefon,novčanik, torbu…Nije sigurno. To je problem Latinske Amerike.

dobrica erić sve naučio od dece

 O Imaju oružje?

 – Da, pištolje.

  O Kako se snalaziš u Beogradu?

 – Odlično. Uživam. Sve je blizu i nije gužva. Lima  je grad koji ima 10 miliona stanovnika, više nego cela Srbija. Za mene je Beograd mali grad. Svuda idem javnim prevozom i peške da skinem kilažu. Hrana je ovde veoma ukusna i ne mogu joj odoleti. Pljeskavice, ćevapi, salate,predivno…

 O  Kako si došao u Srbiju?

 – To čudna priča. Moj deda Milivoje je bio četnik koji je zbog komunističkih vlasti morao sa porodicom da izbegne iz Priboja 1948. godine. Došli su u Peru, započeli novi život, prilagodili se, dobili  troje dece, a njihova deca decu. Srpski su govorili samo baba i deda, a ja sam od njih, kao treća generacija Srba u Peruu, na španskom, slušao divne priče o Srbiji. Ali, nažalost, jezik nisam naučio. Usadile su se te priče duboko u misao i postale sastavni deo mene. Zbog toga je sve kasnije što se dešavalo sa Srbijom, bombardovanje, propaganda, nevolje, na mene uticalo veoma, veoma bolno.

 O I u Latinskoj Americi su Srbi za vreme bombardovanja bili ozloglašeni?

 – Da. Sve najgore se o njima govorilo. A ja sam hteo iz kože da iskočim. Dokazivao sam mojim prijateljima da to nije tako. Govorio sam istinu. Ali, oni su me samo smatrali fanatikom.

 O Kako si prelomio da dođeš u Srbiju?

 – Dogodilo se to kada je našoj baki stiglo pismo od njene sestre iz Podgorice, koju nikada nije videla u životu. Tu je bio i telefonski broj. Nagovarao sam baku da je pozove. Ona je to učinila i to je bio  razgovor da se najžiš od emocija. Tada sam odlučio da idem za Srbiju. Moj stric je diplomata, radi u UN. U to vreme radio je u abasadi Perua u Rimu. Kada su videli da ja ne odustajem, okrenuo je telefon kolega u Beogradu, i tako je moje putovanje moglo da se ostvari. Bilo je to 2001. godine. Kupio sam  avionsku kartu i krenuo na istorijsko putovanje.

 O Bio si uzbuđen?

– Kada sam sleteo u Frankfurt i čekao avin za Beograd, moje srce je kucalo nevidjenom brzinom. Nije htelo da se smiri. Stigao sam  u Beograd i mislim da sam bio najsrećniji čovek na svetu. Moj san se ostvario.

Crkva Svete Petke na Kalemegdanu u zelenilu s aplavim nebom

 O Da li si tako zamišljao Srbiju?

 – Da. Ali, nisam isti čovek kao pre. Ranije sam verovao da su svi ljudi dobri. Video sam da i ovde ima loših ljudi.

 O Bio si i u Crnoj Gori?

– Normalno, ali za mene i Crna Gora je Srbija. Naši u svetu to uglavnom misle. Njegoš je sigurno veoma tužan kada gleda sve ovo što se dešava sa novom crkvom, jezikom i podelama. Oni su  falsifikovali istoriju. Isto su uradili  i Hrvati. Hrvati su Srbi sa kompleksom. U to sam se lično uverio. A, uostalom, sličan proces se dogodio i u Peruu,koji je  nekada bio centar Inka Carstva pa je rasparčan na države Bolivija, Čile, Ekvador, Argentina…

 O Posle prvog obilaska Srbije i Crne Gore, vratio si se  kući u Peru?

– Da ali sam se svake godine vraćao u Srbiju. Mnogo sam novca trošio na avionske karte. Tako je bilo sve do prošle godine kada sam konačno odlučio da se preselim ovde.

 O  Vratio si se veri svojih predaka?

 – Da. Krstio sam se u manastiru u  Pribojskoj Banji. Tu sam krstio i moje ćerke Milicu( 14) i Milenku(11). Sada slavim i slavu, Svetog Jovana. Pre pravoslavlja svi Radovići smo bili katolici. Ceo Peru je katolički pa smo bili i mi.

Stefan Nemanja rodonačelnik prve srpske dinastije

 O Većina stanovnika Perua je primila veru svojih porobljivača?

 – Da, prihvatili su veru kolonizatora… ogromna većina su katolici. Petsto godina su bili pod Špancima.

 O I Srbija je bila pod  Turcima pa je samo mali deo postao muslimanski…

 – Jeste. To je jedna od stvari koja je fascinantna kod Srba.I ne samo ta. Ljudi ne veruju kada čuju šta je sve Srbija izdržala. Turke, pa Prvi svetski rat, i balkanske ratove i Drugi svetski rat, rat u Jugoslaviji i bombardovanje i  ceo svet protiv, i Amerika protiv …! Ne znam nijednu zemlju na svetu koja bi to sve uopšte preživela. Moćna Srbija!          

 O Nisi zažalio što si se ovde preselio?

 – Nikako! To je bio moj san. Ostvario sam ga. Koliko je ljudi ostvarilo svoje snove?!

 O Da li je porodica bila za to da se preselite?

 – Moja supruga Marisela, koja je srpskog, italijanskog i peruanskog porekla, nije bila za to. Imam još četvoricu braće ( Milovan živi u Limi,  Milenko i Milan u Kaliforniji, Mihajlo u Atlanti) oni nisu bili takođe. Ali ja sam slušao svoje srce.

Kalemegdan
Kalemegdan

O Sva imena u vašoj porodici počinju na M?

 – Da, to je neka naša tradicija. Zapravo svi smo bili na “ Mi“, pa je brat prekinuo tradiciju, nazvavši ćerku Marija. 

 O Šta ti je neobično ovde?

 – Pa to što su non-stop kafići puni. Ljudi kažu da nemaju para a imaju za kafu, cigarete…Drugo, negativno je sve isto kao i svuga na svetu, rijaliti program, unifiormnost,vladavina moćnika… Moji prijatelji me  pitaju zašto se ne vratiš u Peru? Pa i u Peruu  ljudi  odlaze iz zemlje, idu za Brazil, Ameriku nije ni tamo krasno. Svuda su migracije. A u Srbiji je divno. Ima problema, naravno,  birokratija,  korupcija, gluposti države… Ali živeti ovde za mene je bajka. Lepa je i Lima. O, da, prelepa. Ali tamo moraš da imaš para i da živih u kondominiju da bi ti bilo lepo. Ovde ti ne treba kondominijum, ovde je sloboda i sigurnost – svuda.

 O Kada si poslednji put bio u Peruu?

 – Bio sam prošle godine. Moja porodica je otišla sada na odmor tamo.

 O A ti?

 – O, ne, hvala, ja sam ostao da uživam u zemlji iz svojih snova.

       

ostvaren san

  Tuđina

  – Najtužnija stvar na svetu mi je ta što su moji deka Milivoje  i baka Milka  umrli u tuđoj zemlji.  Jeste, oni su je izabrali kada su pobegi iz Jugoslavije, kao i drugi naši u svetu. Ali, znam da bi voleli da su sahrnajeni ovde.

 Lepi

  Srbija je stavrno lepa zemlja,  ali siguran sam da su za sve strance ovde najveći problem – lepe žene. Srbi su baš lep narod.

 Reinkarnacija

 – Od  nas petorice braće samo ja imam latinoamerički izgled. Ostala braća su balkanski tip. Otac Miodrag, nažalost, umro je od karcinoma i bio je izuzetno dobar čovek, darežljiv, na dedu.  Pomagao je ljude u siromaštvu. Majka mi je špansko – portugalskog porekla, zove se  Orietta Barreto.Ja sam ispao pola – pola. I samo  sam ja imao jaku želju da vidim Srbiju. Imao sam osećaj kao da sam reinkarnacija nekog pretka. Nisam se smirio dok nisam došao.

   Muzika

 Mirko Radonjić voli muziku i veoma lepo peva. Snimio je nekoliko CD-a  na kojima na španskom jeziku peva i o Srbiji. Pre par godina se predstavio publici i na Egzitu. Promoviše Srbiju na društvenim mrežama  ( Serbios Unidos en Latinoamerica ) sa prijateljima iz Srbije kao i svoju fan stranicu na fejsbuku 

Crkva

  – Malo je Srba u Peruu. Ne više od stotinak. Ali smo veoma vezani i održavamo komunikaciju. U Limi nema pravoslavne srpske crkve, već ima jedna grčka pravoslavna crkva u koju dolaze  razni pravoslavni narodi poput  Rusa, Rumuna, pravoslavnih Arapa. U tu crkvu idu i Srbi.

Brend

U dalekom Peruu prodaje se voda sa srpskim nazivom “ Kopaonik“. Ovaj brend osmislio je Mirko. Naši u svetu Latinske Amerike mogu d aje kupe, a njegove ćerke su promoteri srpske vode u Peruu.

Dijana Dimitrovska

žVidi još: Srećan na talasima