Pesma kaže da „ ide Mile lajkovačkon prugom“, ali može i da se otpeva da “ide Momo lajkovačkom prugom“, i to pravo do Amerike, do Minesote, gde je na tamošnjem univerzitetu naš Lajkovčanin – Momčilo Aleksandrić – odbranio doktorski rad o kompozitoru Fernandu Soru, postavši doktor klasične gitare. Ali šta uopšte znači biti doktor klasične gitare?
– To znači da sam imao dovoljno rezultata da upišem doktorske studije, bio spreman da uložim više godina rada da ih završim, a nadam se da znači i to da sam svojim istraživanjima barem malo doprineo sveukupnom razvoju klasične gitare u svetu – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine Momčilo Aleksandrić, doktor gitare. –
O Kako si došao do Minesote i profesorke Maje Radovanlije?
-Profesorka Maja je zapazila rad mog kolege Filipa Živanovića i mene dok smo studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Mi smo tada podjednako vežbali i solo gitaru i gitarski duo, a bavili smo se i organizacijom gitarskih koncerata i snimanja videa za organizaciju Beogradsko gitarsko (Belgrade Guitar District) društvo čiji smo suosnivači, kao i sviranjem nove muzike svojih kolega kompozitora. Sve to je jako pozitivno delovalo na nju i prilikom jednog razgovora u Beogradu nam je predložila da bi bilo dobro da apliciramo za doktorske studije na Univerzitetu u Minesoti jer je mislila da možemo da dobijemo pune stipendije za školovanje, što se i desilo.
O Gde si sve imao koncerte?
-Na svoja putovanja išao sam podjednako zarad sviranja koncerata, kao i da bih kolegama predstavio neka svoja istraživanja o gitarskoj muzici koja me zanima. Te svoje aktivnosti sam imao širom sveta, pri čemu bih izdvojio međunarodne događaje kao što su Gitarska konferencija u Melburnu, Gitarski simpozijum u Hong Kongu, Nedelja gitare u ŠenŽenu, Serijal gitare u Herediji na Kostarici, i Festival gitare u Majamiju.
O Po čemu pamtiš koncerte?
-Upečatljivija sećanja imam sa gitarskih takmičenja nego sa koncerata. Ukoliko ne računam odlaske na ukupno tri takmičenja u inostranstvo u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, prva značajna takmičenja u životu sam imao tek po odlasku za Ameriku, sa svojih 26 godina. To je bio ogroman izazov jer se mnogi ljudi takmiče više godina po inostranstvu pre nego što ostvare neke rezultate. Kod mene su međunarodni rezultati došli takoreći preko noći, budući da sam odlučio da se vratim takmičenjima u oktobru 2017. godine, i već u februaru 2018. godine sam osvojio treću nagradu na Međunarodnom takmičenju u Majamiju, a već u julu 2018. godine prvu nagradu na Međunarodnom Altamira takmičenju u Hong Kongu. Između ova dva uspeha, u duu sa Filipom Živanovićem sam takođe osvojio prvu nagradu na takmičenju kamerne muzike u Južnoj Karolini, i treću nagradu na takmičenju Gitarske fondacije Amerike. Zbog velikog psihološkog pritiska koji sam imao na svim ovim takmičenjima, gotovo da i dalje pamtim način na koji sam odsvirao svako delo. Posle ovih uspeha sam prestao da se takmičim jer ne vidim u tome neki smisao, a vratio sam im se da bih sebe testirao, i zato što sam znao da bih kasnije u životu žalio da se nikad nisam oprobao na velikim takmičenjima.
Što se nemuzičkih stvari tiče, svako putovanje je bilo nesvakidašnje i nastojao sam da uvek što više stvari iskusim po gradovima koje sam posetio.
O Komponuješ vlastitu muziku…Na čemu radiš?
-Svoju muziku stvaram za svoje 3D prostore u kojima nastojim da simbolički povežem vizuelne elemente koje stvaram sa zvučnim. Trenutno sam završio samo jedan, i nadam se da ću do kraja 2022. godine završiti još tri. Tada ću, nadam se, i da ih izložim virtuelno.
O Da li si želelo da radiš nešto drugo u životu?
-U više navrata sam odustajao od muzike, mada to nikada nije trajalo dugo, međutim, od umetnosti uopšteno gledano nikada nisam odustao. Mislim da je mnogo lako odustati od bavljenja umetnošću jer mnogo je razloga za to, počev od finansijskih. Razmišljao sam o tome da bih želeo da radim nešto drugo, dolazile su mi neke ideje, ali umetnost je uvek bila jača od svega. Mogu reći da sam jedan od retkih ljudi koje poznajem koji se u životu nikada nije bavio ničim osim muzikom, u poslovnom smislu, i zbog toga mi je drago.
O Da li li ćeš svoju muzičku karijeru nastaviti u Americi?
-Karijeru svakako planiram da nastavim širom sveta, a što se tiče toga gde ću živeti, to ostaje otvoreno pitanje za sada. Iako sam većinski živeo u Americi u toku doktorskih studija, veliki broj meseci sam proveo u Srbiji i Evropi, kao i na drugim kontinentima.
O Kako ti izgleda Amerika?
-Amerika mi je i dalje misterija na neki način, budući da je mnogo načina na koji ljudi tamo žive, i ne može se podvesti pod neko pravilo kao što to donekle može u manjim zemljama poput Srbije. Što više ljudi upoznajem u Americi, sve više se iznenađujem i sve manje verujem da je moguće generalizovati previše toga po pitanju Amerike, iako je ljudima najlakše to da urade.
Momčilo Aleksandrić je osnovno muzičko obrazovanje stekao u školi “Živorad Grbić” – Izdvojeno odeljenje Lajkovac, u klasi profesora Dragana Nikolića. Srednju muzičku školu pohađao je u Beogradu, u klasi profesora Aleksandra Hadži-Đorđevića, dok je na Muzičkoj akademiji u Beogradu uporedo završio master studije iz gitare u klasi profesora Srđana Tošića i kamerne muzike u klasi profesorke Tee Dimitrijević. Od 2016. godine pohađao je doktorske studije za gitaru na Univerzitetu u Minesoti, u klasi profesorke Maje Radovanlije.
O Kada je porediš sa Srbijom, šta ti se sviđa, a šta ne?
-U Americi mi se sviđa veća otvorenost ljudi i veća spremnost da se istraže nova polja i nove ideje. Takođe mi se sviđa što su ljudi spremniji na promene, odnosno u nekoj meri ih i očekuju. Ne sviđa mi se to što ne mogu da se družim na način kao sa ljudima u Srbiji, mada i to samo druženje u Srbiji je umelo da mi dosadi, tako da je možda bolje imati obe stvari u životu.
O Šta se menja u svetu klasične gitare? Da li se menja kroz istoriju?
-Klasična gitara je uvedena u akademski svet tek u 20. veku. Tada na scenu dolazi nekoliko vanserijskih gitarista kao što su Andreas Segovia i Džulijan Brim, koji su bili vrhunski umetnici svog vremena, i za koje je znala šira populacija ljudi, ne samo umetnika i ne samo muzičara. Kod nas je to bio dr. Jovan Jovičić. Ono što se desilo u 21. veku su gitarski festivali, gde se gitara sa velikih koncertnih sezona klasične muzike preselila na gitarske festivale koje uglavnom posećuju klasični gitaristi. Gde je problem nastao i zbog čega, nisam siguran, i smatram da je dužnost gitarista danas da klasičnu gitaru sa gitarskih festivala ponovo vratimo u jedan širi kulturni kontekst.
O Šta slušaš u poslednje vreme?
-U poslednje vreme slušam klasičnu muziku koja je inspirisana prostorima zbog svoje muzike na kojoj radim. Pored toga, trudim se da, kao što sam već rekao, izbegnem muzički konzumerizam.
Vladimir Kulenović voli u Americi isto ono što je najviše voleo i u staroj Jugoslaviji. To je lepota različitosti.
– Ta šarolikost mnogih naroda koji zajedno žive, različitost kultura i navika, nešto je najlepše što može da krasi bilo koju zajednicu – kaže dirigent Vladimir Kulenović, unuk čuvenog pesnika Skendera Kulenovića.
– Znači da imam šansu da napravim pozitivan doprinos muzičkom svetu i svom okruženju. Već sam tri godine sa ovim divnim orkestrom i zajedno postižemo značajne stvari, zaslužene visokim nivoom naših izvodjenja. Ove godine ćemo snimiti prvi CD, sledeće drugi, i radimo na jednom značajnom dokumentarnom projektu koji će biti od važnosti za muzički svet. Nadam se da ćemo kroz nekoliko godina ostvariti san na kome već radim, a to je da izgradimo novu, veliku koncertnu dvoranu.
O Dirigent Vladimir Kulenović uvršten je bio, svojevremeno, u 6 top mladih američkih dirigenata. Šta je to značilo za vašu dalju karijeru?
– Dalo mi je šansu da me značajni orkestri vide i odluče da li će da me pozovu. Jako sam bio počastvovan pozivima nekoliko najznačajnijih orkestara u Americi: Čikaga, San franciska, Hjustona, Indianapolisa i drugih.
o U vašoj porodici svi su muzičari, mama – klavir, tata – kompozitor, i dirigent Vladimir Kulenović. Da li ste oduvek želeli da budete diregent i da li su vas roditelji malo „ pogurali” u tom pravcu?
– Moji dragi roditelji su mi dali slobodu izbora.
O Da li se u Americi orkestri suočavaju sa praznim sedištima?
– To je, izgleda, cikličan proces, ali, generalno, odgovor je “da”. Statistički, publike se smanjuju.
o Da li je karta za, recimo, koncert Čikaškog simfonijskog orkestra u Americi skupa u odnosu na standard?
– Mnogo je jeftinija od karata za bejzbol,recimo, tako da mislim da je fer.
– Sve je izazov. Ali izazov je sam po sebi prilika, tako da je to sjajno.
o Da li kao neko ko gleda Srbiju sa strane, znate šta je potrebno našoj zemlji da bi ona postala relativno pristojna zemlja?
– Ja nisam dovoljno pametan da odgovorim na to pitanje.
Ime
Ja sam Vladimir. Dobnosim mir, zalažem se za mir. Za mene je mir najvažnija stvar na svetu i to nikako ne može biti izlizano i dečji. Verujem da je mir najznačajnija stvar koja određuje ljudski život i tok kompletne civilizacije. Otkako je čovek počeo da hoda, da se organizuje, da misli, počeo je i da ratuje. Mir je star, najmanje, dakle, koliko i rat. Ali ja mislim da je mir stariji. Da je to prvobitno stanje. U miru i sreći su živeli Adam i Eva…rat je došao kasnije, posle čovekovog pada. Bez mira čovek čak ne može da stvara. Bez obzira da li se rat vodi u njegovom okruženju, blizini ili „ negde tamo”. Sama pomisao na stradanje ljudi užasava i čini vas nesrećnim. Pored tog preko potrebnog mira na planeti, voleo bih da se uspostavi ravnoteža i jednakokost svih živih bića na planeti. Ne treba mnogo elaborirati na temu ljudske dominacije nad svim ostalim živim bićima. Moramo se naći sa njima u nekom skladu, poštovanju njihovog prava na život. Ne možemo biti gospodari života svih životinja i uništavati sve što nam dođe pod ruku. Mi ubijamo zbog hrane, kože, kostiju, perja i drugih delova tela nesrećnih životinja. I još gore, držimo životinje u koncentracionim logorima u kojima ih zatim ubijamo i jedemo. To je užasavajuće.
o Šta je bitna razlika između prosečnog Amerikanca i prosečnog Srbina?
– Ne postoji nikakva razlika izmedju prosečnih ljudi.
o Da li je dirigent harizmatičan zato što je svojevrsni komandant orkestru ili je harizmatičan samo ako to njegova ličnost ima?
– Ako morate da komandujete to znači da u vama nema harizme. Ako ima, zasto ga onda uništavati komandovanjem?
O Čemu onda služi dirigent ako ne komanduje, ne koordinira, ne uskladjuje orkestar…?
– Mi prevashodno predstavljamo kompozitora, ideju dela, i time ujedinjujemo ljude orkestra u unisoni „glas”. Takodje, imamo ulogu da budemo lideri organizacija koje vodimo u sklopu društva kojima „služe”.
Vladimir Kulenović se školovao u Beogradu, a zatim na Bostonskom konzervatorijumu na kome je kao prvi student generacije diplomirao klavir i dirigovanje. Magistrirao je u klasi čuvenog Gustava Majera i Marin Alsop. Usavršavao se na majstorskim kursevima Kurta Masura u Njujorku, Verbieru i Bonu. Nakon završetka postdiplomskih studija na Džulijardu pod mentorstvom Džejmsa Deprista i šefa dirigenta Njujorške filharmonije Alana Gilberta, Vladimir Kulenović je postavljen za zamenika glavnog dirigenta Simfonijskog orkestra i opera države Juta kao i za glavnog dirigenta letnjeg muzičkog festivala u gradu Kjoto, u Japanu. Danas spada u vodeće dirigente sveta, sarađuje i nastupa sa simfonijskim orkestrima na tri kontinenta: u Americi, Evropi i Aziji. Trenutno je šef dirigent Simfonijskog orkestra Lejk Forest, Čikago.
O Da li se harizma stiče rodjenjem ili radom, oblikovanjem, trudom, umećem, promišljanjem…?
-Svim navedenim. Jedina neharizmatična osobina je lenjost.
o Šta, po vama, znači dobar umetnik? Ili, koja je to razlika između nekog ko je završio muzičku akademiju, recimo, odsek klavir, i vrhunskog pijaniste?
– Nije moguće biti dobar, loš ili odličan umetnik. Moguće je biti umetnik, ili ne biti umetnik. Po tome, dezignacija ( označivanje) umetnika nije kvalitetivna već egzistencijalna. Mi smo samo onoliko vredni koliko naše najskorije izvodjenje, i da bismo bili umetnik, to izvodjenje mora da bude potpuno.
O Kažete, dakle, da nema razlike kada, recimo, Šopena izvodi Petar Petrović ili Nataša Veljković?
– Ne, to nisam rekao. Petar Petrović, Nataša Veljković, Vladimir Horowitz i Evgeny Kissin su svi različiti – i samim tim će uvek biti razlike izmedju različitih izvodjača. Ovo nije olimpijada.
O Kako vi, recimo, kao dirigent znate da je neko vrhunski izveo Šopena, a neko solidno? Da li je sviranje na nekom instrumentu prosto zanat – kao i svi drugi ili je potrebna i neka dodatna čarolija?
– Razlika u reprodukciji ili fotografiji velikog slikarskog dela, recimo, prema originalu je očigledna i ogromna. Jedno je istinito i iskreno, a drugo kopija. Tako je i sa izvodjenjima muzike.
o Zašto klasični muzičari ne mogu da slušaju – naješće, drugu vrstu muziku?
– Ja zaista verujem da ne postoje „vrste” muzike. Ali, zato znam da postoji jako precizna razlika izmedju muzike i organizovanog zvuka. Ono što je muzika, dolazi od muze, od inspiracije koja potiče iz jezgra univerzalne istine, u koje se vraća u društvu posvećenog i očaranog slušaoca. Organizovan zvuk je samo na površini, i lično me nikad nije privlačio.
o Koju muziku nikako ne volite?
– Ja volim muziku, sve ostalo mi nije interesantno.
O Da možete da pitate tvorca da vam otkrije tri tajne, šta biste ga pitali?
– Apsolutno nista. Ne bih sebi uskratio užitak truda gotovim rešenjem.
Autor: Dijana Dimitrovska, Izvor: Balkan City Magazine
