Da bi neko postao vrhunski muzičar mora da zna da je talenat samo svetlo u mraku koje može da se rasplamsa u čarobnu vatru, ali može i da ugasne i da ne ostavi traga. Dr Nada Martinović, pedagog, naučnik i dirigent iz Klivlenda, u razgovoru za Balkan City Magazine, ističe da postoji nekoliko ključnih faktora koji određuju muzički razvoj.
– To su dosledan rad i disciplina, emotivna povezanost sa muzikom, svestranost, unutrašnja motivacija (samo su neki od elemenata) – kaže dr Nada Martinović. – Naravno, i velika uloga mentora i okruženja u kojem dete raste. Ali, muzika nije samo veština – ona je način razmišljanja, osećanja i komuniciranja sa svetom. Pravi umetnici ne prestaju da rastu, istražuju i uče – jer muzika nije cilj, već putovanje.
o Koja sredina najviše pogoduje zdravlju dece?
– To je sredina koja pruža sigurnost, podršku i dovoljno slobode za istraživanje i izražavanje, ali istovremeno podstiče senzornu, emocionalnu i kognitivnu stimulaciju. Verujem da idealno okruženje za dete treba da bude bogato kvalitetnim muzičkim, ritmičkim i kreativnim iskustvima. Takođe, bogato zvucima prirode, blagim tonovima i kvalitetnom muzikom doprinosi smanjenju stresa i jačanju neuroloških veza, jer takva sredina ne samo da smanjuje stres već i jača neurološke veze.
O Da li srpska populacija, u Ohaju, gde živite, ima neku prepoznatljivost, običaje, navike ili se utopila u američko društvo?
-Srbi u ovom delu SAD nisu izgubili svoj identitet, još od migracije koja se dogodila između 1900. i početka Prvog svetskog rata do ove današnje. Prenosile su ga kroz generacije, često spajajući srpsku tradiciju sa američkim načinom života. Oni su vezani za svoju crkvu, tradiciju i zajednicu. Srpske pravoslavne crkve su i dalje centri okupljanja, ne samo u verskom, već i u kulturnom smislu. U crkvenim dvoranama organizuju se proslave, folklorne večeri, humanitarni događaji, školske priredbe i druge aktivnosti koje okupljaju različite generacije Srba. Školska slava Sveti Sava je posebno značajna – najposećenija godišnja priredba, gde deca kroz recitacije, pesme i dramske prikaze uče o svom kulturnom nasleđu. Srpska zajednica u Ohaju prepoznatljiva je i po folklornim ansamblima „Morava“ i „Srbija“, fudbalskom klubu „Karađorđe“, muškom horu „Kosovo“,dečjem horu „Sveti Sava“. Tu je i Srpska bašta, jedinstveno mesto koje predstavlja istoriju i doprinos Srba u ovom delu Amerike.
O Dirigent ste i osnivač dečjeg hora Sveti Sava i srpskog muškog hora Kosovo. Oba naziva: Sveti Sava i Kosovo su ključna za srpsko nasleđe. Da li to prepoznaju naši ljudi?
-Dečji hor „Sveti Sava“ osnovala sam pre 23 godine, u vreme kada su moja deca bila mala i kada sam tražila odgovarajuću aktivnost na srpskom jeziku prilagođenu njihovom uzrastu. Pošto obe srpske crkve u Klivlendu nose ime Svetog Save, a moja želja je bila da hor okupi decu iz cele srpske zajednice, ime se samo po sebi nametnulo kao najprirodniji izbor. Muški hor „Kosovo“ sam preuzela nakon što se njegov osnivač i dirigent, dr. Rick Zivic, povukao iz aktivnog rada. Obe ove institucije nose nazive ključne za srpsko nasleđe, i naši ljudi to, naravno, prepoznaju i poštuju.
O Šta kažu Amerikanci na srpsku Barbiku?
-Ideja da obučemo Barbiku u srpsku narodnu nošnju rodila se pre više od deset godina, kada smo mama i ja želele da jednoj Amerikanki poklonimo nešto autentično i posebno. Toliko nam se dopala ta prva „pokrštena“ Barbika da smo shvatile koliko moćno sredstvo može biti za prenošenje priče o srpskoj kulturi i tradiciji.Do sada smo kreirale oko 15 različitih postavki i scena iz srpske istorije i običaja, poput:“Slava“, „Materice“,“Badnje veče“,“Lazarice“,“Kosovka devojka“ i druge.
O Koja srpska pesma, po vama, oslikava Srbiju?
-Ako bih morala da izdvojim pesmu koja u sebi nosi suštinu Srbije, to bi bila „Тамо dаlеко“. Ova pesma nije samo melodija – to je sećanje, emocija, bol, ponos i neraskidiva veza sa zavičajem. Nastala u vihoru Prvog svetskog rata, ona u sebi nosi priču o stradanju, ali i o nepokolebljivom duhu srpskog naroda. Njena melodija budi nostalgiju, a njene reči dodiruju svakoga ko nosi Srbiju u srcu, ma gde se nalazio u svetu. Pored nje, „Vostani Serbije“ zauzima posebno mesto. Ova prelepa pesma, koju je napisao Luka Protić na stihove Dositeja Obradovića ukazuje kako se narod kroz vekove uzdizao iz pepela. Naravno i pesme „Vidovdan“, „Oj, Moravo“, „Marš na Drinu“ i mnoge druge izvorne narodne pesme iskazuju suštinu Srbije.
O Da li Amerikanci bar nešto znaju o Srbiji, i šta?
-To zavisi od osobe. Imala sam priliku da upoznam Amerikance koji znaju dosta o Srbiji, dok drugi jedva da su čuli za nju. Sve zavisi od njihovog interesovanja, obrazovanja, ali i kontakta sa Srbima. Najčešće znaju za Novaka Đokovića koji je globalni ambasador ne samo tenisa, već i naše zemlje. Košarkaški navijači znaju za Nikolu Jokića. Mnogi znaju i za Nikolu Teslu, iako ga često smatraju „američkim naučnikom“, ali sve više ljudi je svesno da je bio srpskog porekla. Stariji pamte Srbiju sa Titom i Jugoslavijom, kao i sa ratovima devedesetih. Beograd je poznat onima koji putuju kao grad noćnog života i kulture. A oni koji su probali srpsku hranu, ne zaboravljaju reč „ćevap“ i „burek“, neki znaju i za šljivu (šljivovicu)
O Šta je po vama najlepše iz Srbije što bi trebalo predstaviti Amerikancima?
-Ono što uvek ostavlja snažan utisak na Amerikance (i sve strance) jeste autentičnost i dubina naše tradicije, umetnosti i gostoprimstva. Mislim da je malo njih čulo za naše srednjovekovne manastire, Svetog Savu, značaj Kosova ili srpske velikane poput Milutina Milankovića i Ive Andrića. Predstavila bih im srpsku muziku koja je neverovatno raznovrsna i emotivna, zatim prirodu i jedinstvene predele od Đavolje Varoši, preko Tare i Drine, do Uvca i manastira u liticama, naravno i običaje i tradicionalni identitet – srpske slave, Badnje veče, lazarice, venčići, pesme uz gusle, ali i hranu. Amerikanci vole nešto autentično, nešto što nije globalizovano. U suštini, ono najlepše što možemo predstaviti Amerikancima nije samo nešto što vide, već nešto što dožive – energiju, emociju, gostoprimstvo i duh koji su jedinstveni za Srbiju. Zato je važno da mi pričamo svoju priču, jer ako to ne uradimo, neko drugi će je ispričati umesto nas.
Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u ondašnje vreme razumevali baš svi Srbi među sobom. Radivoj Radić, profesor i vizantolog , objašnjava i zašto:
– U srednjem veku je postojao fenomen diglosije, postojanja dva jezika, narodskog na kome se usmeno sporazumevalo, i učenog kojim su pisane knjige – kaže Radivoje Radić.- Oni su se u znatnoj meri međusobno razlikovali. Tako je bilo ne samo u vizantijskom svetu i u latinskom svetu zapadne Evrope, nego i u slovenskom svetu. Teško da bi nepismeni Srbin iz sredine XIII veka, kome bi čitali hagiografske spise onovremenog duhovnika Domentijana, koga smatraju najboljim srpskim srednjovekovnim piscem, razumeo njegovu monumentalnu i svečanu retoričnost i obilje pozivanja na Sveto pismo.
O Da li je moguće rekonstruisati muziku koja se slušala na srpskom dvoru?
-Stručnjaci za istoriju srpske muzičke umetnosti smatraju da nema odgovarajućih zapisa na osnovu kojih bi se moglo vaspostaviti kako je zvučala onovremena muzika. Oni, eventualno, dozvoljavaju mogućnost da se unekoliko pretpostavi kakva bi ta muzika mogla biti. Na drugoj strani, u raznim izvorima (bogoslužbenim pesmama, književnim spisima, arhivskim dokumentima, u natpisima na ikonama, freskama, minijaturama) pominju se muzički instrumenti. Očito je da su ti instrumenti bili raznovrsni i vrlo rasprostranjeni, a među njima su timpani, gusle, svirale, trube, zvona, gajde, strune, laute. Poznato je, na primer, da se na guslama sviralo na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog koji je sedeo u čelu trpeze i „blagorodnike veselio bubnjima i guslama“.
O Da li biste mogli da nam opišete kako je bio odeven vlastelin ili običan čovek, šta je jeo, kako se zabavljao?
-Pripadnici nižih slojeva su odeću izrađivali u svojoj kući pre svega od lana (košulje, donji veš) i vune koju su bojili prirodnim materijama (list dunje ili višnje, razno korenje). Od ovčije kože su pravljeni kožusi, čakšire, ogrtači, ali su korišćena i krzna drugih životinja – lisice, vuka, zeca, medveda, kune. Odeća vladara i plemstva šivena je od veoma skupocenih i raskošnih tkanina koje su dopremane iz Dubrovnika i italijanskih gradova. U taj materijal su bili utkani motivi flore (loza, lišće) i faune (čaplje, lavovi, orlovi), a najpoznatije tkanine su bile aksamit, brokat, kadifa, velut. Za postavu je korišćena laka svilena materija sandao koja se u srpskim izvorima zove čenda. Od skupocenih krzna spominju se hermelin i zibelin. Tkanine su ukrašavane zlatnim vezom, rubinima, biserima, smaragdom.
O Da li je u srednjovekovnoj Srbiji bela boja bila znak žalosti?
Kada je reč o boji koja je označavala žalost, veruje se da je to najpre bila crna boja. Kada je doneta Rastkova odeća sa Svete Gore, ljudi su oblačili crninu. Međutim, čini se da je srpski dvor docnije prihvatio vizantijski ceremonijal i da se žalost ispoljavala nošenjem odeće bele boje.
O Koji su bili najpoznatiji srpski dvorovi? Kako je moguće da nijedan nije izdržao vekove?
-Srpska srednjovekovna država nije imala prestonicu u pravom smislu te reči sve do izgradnje Smedereva (1428–1430) koju je izveo despot Đurađ Branković. Istina, njegov prethodnik i ujak, despot Stefan Lazarević, držao je Beograd od 1403. do 1427. godine, ali zato što su mu ga privremeno ustupili Mađari. Knez Lazar je za svoju stalnu prestonicu uzeo Kruševac. Srpski dvorovi su bili sagrađeni od propadljivog materijala, drveta, tako da nisu odoleli vekovima. Inače, srpski vladari su veći deo godine putovali srpskim zemljama: zimi su se nalazili u toplijim mestima, a leti su boravili u planinskim područjima. Najvažniji srpski dvorovi u srednjem veku nalazili su se na Kosovu. Bili su to Pauni, Svrčin, Štimlje i Nerodimlje. Kao mesta gde su se vladari zadržavali i izdavali povelje pominju se Zvečan, Jelač, Brnjaci, Novo Brdo, Debrc, Prizren, Prilep, Ser, Skadar, Skoplje.
O Da li postoji neki dinastički brak sklopljen iz ljubavi?
-Politički brakovi su predstavljali veoma omiljeno i rasprostranjeno oružje u bogatoj riznici srednjovekovne diplomatije. Ipak, bilo je primera ljubavi. Teodora Kosara, najstarija kći bugarskog cara Samuila, na prvi pogleda se zaljubila u očevog zarobljenika Jovana Vladimira (998), zetskog vladara, i pred oca je izašla sa rečima da će radije umreti nego se udati za nekog drugog. Savladan roditeljskom bolećivošću, Samuilo je pustio utamničenog Jovana Vladimira, blagoslovio taj brak i priličio svečanu svadbu.
O Da li istoričari znaju više o Jeleni, prvoj ženi Milutina Nemanjića? I da li je ona jedina Srpkinja vladarka?
-Brakovi Stefana Uroša II Milutina su bili i ostali velika istorijska zagonetka. Najpre se smatralo da se srpski kralj ženio četiri puta, pa je u daljem proučavanju počelo da prevladava uverenje da se Milutin ženio čak pet puta i da je vizantijska princeza Simonida njegova peta žena. U najnovije vreme se, međutim, iznova veruje da su posredi ipak bila četiri braka. Što se tiče njegove prve žene, za koju se verovalo da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena, danas je to mišljenje dovedeno u sumnju. Nedostatak izvora je uzrok što je ovo naučno pitanje puno kontroverzi. Ako se pogleda tablica vladara dinastije Nemanjića, dva zlatna stoleća srpske srednjovekovne istorije (1166–1371), upadljivo je da su se u sedam pokolenja, počev od Stefana Nemanje do cara Stefana Uroša V, svi vladari ženili inostranim princezama.
O Poznat je vaš stav da bi se srpska državnost trebalo računati pre Nemanjića?
-Srpska država je nastala davno pre Stefana Nemanje i on se nikako ne može smatrati njenim osnivačem. Jednostavna činjenica koja se, očigledno, veoma često gubi iz vida, kazuje da je prednemanjićki period bio znatno duži od vremena Nemanjića (pet vekova prema dva veka). Ako ne pre, a ono najkasnije od sredine IX veka, može se govoriti o srpskoj državnosti. Dakle, Stefan Nemanja je bio samo jedan u nizu velikih župana koji su vladali srpskim zemljama. Naravno, neizmerne su njegove zasluge za uzdizanje srpske srednjovekovne države i osnivanje najslavnije srpske srednjovekovne dinastije.
O Koje su dinastije vladale pre Nemanjića i iz kojih izvora to znamo ?
-Izvorni podaci kazuju da je prvi imenom poznati srpski knez bio Višeslav koji je vladao oko 780. godine, da ga je nasledio sin Radoslav, a njega, takođe, sin Prosigoj. O vladavini ove trojice knezova ništa nije sačuvano, a iscrpniji podaci sačuvani su o Vlastimiru, Prosigojevom sinu i Višeslavovom praunuku, koji je vladao u četvrtoj i petoj deceniji IX veka. Taj niz vladara koji se nastavlja do polovine X veka čini najstariju srpsku dinastiju – Višeslaviće (u literaturi ih nazivaju i Vlastimirovići). U sledeća dva veka, XI i većem delu XII stoleća, smenile su se još dve srpske dinastije – Vojislavići koji su vladali Dukljom i Vukanovići. Nemanjići su, dakle, tek četvrta srpska dinastija, ali uistinu najvažniji vladarski rod koji je srpske zemlje predvodio tokom dva „zlatna“ veka (1166–1371).
Najvažniji izvori za ranu istoriju Srba su „Spis o narodima“ vizantijskog cara-pisca Konstantina VII Porfirogenita, Anali Franačkog kraljevstva, Letopis popa Dukljanina.
O Šta je vama lično bilo najinteresantnije, proučavajući taj period?
-Na mene je naročit utisak ostavila dugotrajnost Vizantijskog carstva. Kako je pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država „sa ove strane Kineskog zida“ koja je u Hristovoj eri toliko dugo trajala, čak jedanaest stoleća (IV – XV vek). Ona, koja je bila neponovljiv amalgam rimskog državnog uređenja, grčke kulture i hrišćanstva, menjala se i prilagođavala novonastalim okolnostima (da nije bilo tako ne bi toliko dugo opstala), ali je velikim umećem, a pod krilaticom očuvanja starih običaja, ostavljala utisak „promišljene nepromenljivosti“.
Remezijana rimska, Bela Palanka srpska, živi svoj dugi život od najmanje dve hiljade godina. Drevni ostaci rimskog utvrđenja, a zatim i ranovizantijskog perioda, krase središte ove varošice na jugu Srbije, dajući neverovatan kontinuitet gradu. Titulu jednog od najstarijih gradova Srbije, Remezijana ( Bela Palanka) deli sa Naisusom ( Nišom), Sirmiumom ( Mitrovica), Horeum Margi… Read more: Remezijana, grad drevnih rana
Nema tačnih podataka kada su naši preci počeli da stupaju u kaluđerski red ali se zna da bez njih ne bismo imali ovoliko kulturno, istorijsko i arhitektonsko nasleđe. Srbi u prednemanjićkom periodu „koristili“ su grčke manastire, a zatim su počeli da prave manastire po Primorju i po drugim arhontijama Tračko-ilirskog polustrvu, kako se… Read more: Manastiri u doba arhontija
Koliko se samo morala namučiti reka Sava da skrene svoj tok, svu onu silnu vodu koju nosi iz Slovenije, kako bi napravila carstvo za život koji na vlažnom tlu buja kao kvasac. Tu je reka u Obedskoj bari, u južnom Sremu, stvorila carstvo za ptice, za biljke, za ribe, za vodozemce, za lotose, za… Read more: Obedska bara, mesto gde klija sreća
U vreme kada Evropa nije ni postojala, u srcu Balkana, na mestu današnje Srbije i Rumunije, oko plodnog Dunava, živela je drevna civilizacija. Dok je ostatak sveta u tom kamenom dobu lovio divljač i ribu, naši preci – imali su svoju kulturu, kuće, ulice, pripitomjene životinje, seme i umetnost koja i danas zadivljuje svet. To… Read more: Lepenski vir, kolevka Evrope
Ima ljudi kojima je putovanje u krvi, koji ne mogu da ga se zasite i iznova se raduju novim putevima koji će svojim tragom iscrtavati njihovu životnu mapu. Životni globus Gordane Pešaković iscrtan je gustim linijama koje su je kao predavača ekonomije i poslovanja vodile u Vijetnam, Kinu, Rusiju, Uzbekistan, Tajland, Argentinu, Kanadu, Čile,… Read more: Gordana Pešaković, putovanja su škole bez klupa
Naši u svetu, postanu srećniji kada dođu u Srbiju. Da je mogao da vidi, Vuku Stefanoviću Karadžiću bi se sigurno brk nasmešio kada je Mirko Radović, generacija Srba u Peruu, stao uz spomenik podignut reformatoru u slavu, u srcu Beograda, da se fotografiše. Naš Mirko, rođen u Limi, u Peruu, u porodici u kojoj niko nije govorio srpski, čiji je maternji jezik španski, govori jasno i razgovetno naš jezik. Učio ga je sam, preko interneta. Kada ga je savladao dovoljno, preselio se sa porodicom u Berograd i srce mu se, kaže, vratilo na svoje mesto.
Kod Vukovog spomenika u Beogradu, zagledan u reformatora, rekao je:
– Kako da ne znam ko je Vuk Karadžić?! Ovde živim sa porodicom već 10 meseci i znam mnoge stvari o Srbiji. Zato što je stalno obilazim. Najveća prednost Srbije jeste upravo to što je mala.Naši u svetu to zaborave. Možeš da u jednom danu budeš na njenom kraju i da se uveče vratiš kući zadovoljan u svoj krevet.
O Utešno je da i male stvari imaju prednost?
– Peru je ogromna država. Lepa ali ogromna. Tamo se voziš danima da bi došao do obale, ili otišao na Ande, ili u amazonski deo. Danima! A ovde je sve blizu. I to je divno. Bio sam pre neki dan na Dunavu, da vidimo Golubačku tvrđavu. Prekrasna je. Vodio sam prijatelje Špance. Otišli smo, ručali i vratili se za par sati. Zar to nije prelepo?!
O Može se i tako gledati na stvari…
– Druga stvar koja je jedistvena ovde jeste sigurnost. Srbija je jedna od retkih zemalja na svetu gde možeš da se krećeš slobodno. A ja znam očermu govorim jer sam zbog svog posla obišao 56 zemalja u svetu. Ovde je fascinantno za mene što mogu da uzmem svog psa i da ga slobodno izvedem u park. Moje ćerke koje imaju 14 i 11 godina mogu da izađu same u park i da ja ne brinem o njima.
O A u Peruu?
– Taman posla! Tako ima lepih parkova, sve je lepo ali ne možeš da izađeš bez obezbeđenja. Nema šanse!
O Zar je toliko nesigurno?
– Da. Ili izlaze u tamo gde se ograđeno i gde postoji bezbednost i sigurnost za njih.
O Koja opasnost im preti?
– Lopovi, nasilnici. Tamo bi te neko napao i oteo telefon,novčanik, torbu…Nije sigurno. To je problem Latinske Amerike.
O Imaju oružje?
– Da, pištolje.
O Kako se snalaziš u Beogradu?
– Odlično. Uživam. Sve je blizu i nije gužva. Lima je grad koji ima 10 miliona stanovnika, više nego cela Srbija. Za mene je Beograd mali grad. Svuda idem javnim prevozom i peške da skinem kilažu. Hrana je ovde veoma ukusna i ne mogu joj odoleti. Pljeskavice, ćevapi, salate,predivno…
O Kako si došao u Srbiju?
– To čudna priča. Moj deda Milivoje je bio četnik koji je zbog komunističkih vlasti morao sa porodicom da izbegne iz Priboja 1948. godine. Došli su u Peru, započeli novi život, prilagodili se, dobili troje dece, a njihova deca decu. Srpski su govorili samo baba i deda, a ja sam od njih, kao treća generacija Srba u Peruu, na španskom, slušao divne priče o Srbiji. Ali, nažalost, jezik nisam naučio. Usadile su se te priče duboko u misao i postale sastavni deo mene. Zbog toga je sve kasnije što se dešavalo sa Srbijom, bombardovanje, propaganda, nevolje, na mene uticalo veoma, veoma bolno.
O I u Latinskoj Americi su Srbi za vreme bombardovanja bili ozloglašeni?
– Da. Sve najgore se o njima govorilo. A ja sam hteo iz kože da iskočim. Dokazivao sam mojim prijateljima da to nije tako. Govorio sam istinu. Ali, oni su me samo smatrali fanatikom.
O Kako si prelomio da dođeš u Srbiju?
– Dogodilo se to kada je našoj baki stiglo pismo od njene sestre iz Podgorice, koju nikada nije videla u životu. Tu je bio i telefonski broj. Nagovarao sam baku da je pozove. Ona je to učinila i to je bio razgovor da se najžiš od emocija. Tada sam odlučio da idem za Srbiju. Moj stric je diplomata, radi u UN. U to vreme radio je u abasadi Perua u Rimu. Kada su videli da ja ne odustajem, okrenuo je telefon kolega u Beogradu, i tako je moje putovanje moglo da se ostvari. Bilo je to 2001. godine. Kupio sam avionsku kartu i krenuo na istorijsko putovanje.
O Bio si uzbuđen?
– Kada sam sleteo u Frankfurt i čekao avin za Beograd, moje srce je kucalo nevidjenom brzinom. Nije htelo da se smiri. Stigao sam u Beograd i mislim da sam bio najsrećniji čovek na svetu. Moj san se ostvario.
O Da li si tako zamišljao Srbiju?
– Da. Ali, nisam isti čovek kao pre. Ranije sam verovao da su svi ljudi dobri. Video sam da i ovde ima loših ljudi.
O Bio si i u Crnoj Gori?
– Normalno, ali za mene i Crna Gora je Srbija. Naši u svetu to uglavnom misle. Njegoš je sigurno veoma tužan kada gleda sve ovo što se dešava sa novom crkvom, jezikom i podelama. Oni su falsifikovali istoriju. Isto su uradili i Hrvati. Hrvati su Srbi sa kompleksom. U to sam se lično uverio. A, uostalom, sličan proces se dogodio i u Peruu,koji je nekada bio centar Inka Carstva pa je rasparčan na države Bolivija, Čile, Ekvador, Argentina…
O Posle prvog obilaska Srbije i Crne Gore, vratio si se kući u Peru?
– Da ali sam se svake godine vraćao u Srbiju. Mnogo sam novca trošio na avionske karte. Tako je bilo sve do prošle godine kada sam konačno odlučio da se preselim ovde.
O Vratio si se veri svojih predaka?
– Da. Krstio sam se u manastiru u Pribojskoj Banji. Tu sam krstio i moje ćerke Milicu( 14) i Milenku(11). Sada slavim i slavu, Svetog Jovana. Pre pravoslavlja svi Radovići smo bili katolici. Ceo Peru je katolički pa smo bili i mi.
O Većina stanovnika Perua je primila veru svojih porobljivača?
– Da, prihvatili su veru kolonizatora… ogromna većina su katolici. Petsto godina su bili pod Špancima.
O I Srbija je bila pod Turcima pa je samo mali deo postao muslimanski…
– Jeste. To je jedna od stvari koja je fascinantna kod Srba.I ne samo ta. Ljudi ne veruju kada čuju šta je sve Srbija izdržala. Turke, pa Prvi svetski rat, i balkanske ratove i Drugi svetski rat, rat u Jugoslaviji i bombardovanje i ceo svet protiv, i Amerika protiv …! Ne znam nijednu zemlju na svetu koja bi to sve uopšte preživela. Moćna Srbija!
O Nisi zažalio što si se ovde preselio?
– Nikako! To je bio moj san. Ostvario sam ga. Koliko je ljudi ostvarilo svoje snove?!
O Da li je porodica bila za to da se preselite?
– Moja supruga Marisela, koja je srpskog, italijanskog i peruanskog porekla, nije bila za to. Imam još četvoricu braće ( Milovan živi u Limi, Milenko i Milan u Kaliforniji, Mihajlo u Atlanti) oni nisu bili takođe. Ali ja sam slušao svoje srce.
O Sva imena u vašoj porodici počinju na M?
– Da, to je neka naša tradicija. Zapravo svi smo bili na “ Mi“, pa je brat prekinuo tradiciju, nazvavši ćerku Marija.
O Šta ti je neobično ovde?
– Pa to što su non-stop kafići puni. Ljudi kažu da nemaju para a imaju za kafu, cigarete…Drugo, negativno je sve isto kao i svuga na svetu, rijaliti program, unifiormnost,vladavina moćnika… Moji prijatelji me pitaju zašto se ne vratiš u Peru? Pa i u Peruu ljudi odlaze iz zemlje, idu za Brazil, Ameriku nije ni tamo krasno. Svuda su migracije. A u Srbiji je divno. Ima problema, naravno, birokratija, korupcija, gluposti države… Ali živeti ovde za mene je bajka. Lepa je i Lima. O, da, prelepa. Ali tamo moraš da imaš para i da živih u kondominiju da bi ti bilo lepo. Ovde ti ne treba kondominijum, ovde je sloboda i sigurnost – svuda.
O Kada si poslednji put bio u Peruu?
– Bio sam prošle godine. Moja porodica je otišla sada na odmor tamo.
O A ti?
– O, ne, hvala, ja sam ostao da uživam u zemlji iz svojih snova.
Tuđina
– Najtužnija stvar na svetu mi je ta što su moji deka Milivoje i baka Milka umrli u tuđoj zemlji. Jeste, oni su je izabrali kada su pobegi iz Jugoslavije, kao i drugi naši u svetu. Ali, znam da bi voleli da su sahrnajeni ovde.
Lepi
Srbija je stavrno lepa zemlja, ali siguran sam da su za sve strance ovde najveći problem – lepe žene. Srbi su baš lep narod.
Reinkarnacija
– Od nas petorice braće samo ja imam latinoamerički izgled. Ostala braća su balkanski tip. Otac Miodrag, nažalost, umro je od karcinoma i bio je izuzetno dobar čovek, darežljiv, na dedu. Pomagao je ljude u siromaštvu. Majka mi je špansko – portugalskog porekla, zove se Orietta Barreto.Ja sam ispao pola – pola. I samo sam ja imao jaku želju da vidim Srbiju. Imao sam osećaj kao da sam reinkarnacija nekog pretka. Nisam se smirio dok nisam došao.
Muzika
Mirko Radonjić voli muziku i veoma lepo peva. Snimio je nekoliko CD-a na kojima na španskom jeziku peva i o Srbiji. Pre par godina se predstavio publici i na Egzitu. Promoviše Srbiju na društvenim mrežama ( Serbios Unidos en Latinoamerica ) sa prijateljima iz Srbije kao i svoju fan stranicu na fejsbuku
Crkva
– Malo je Srba u Peruu. Ne više od stotinak. Ali smo veoma vezani i održavamo komunikaciju. U Limi nema pravoslavne srpske crkve, već ima jedna grčka pravoslavna crkva u koju dolaze razni pravoslavni narodi poput Rusa, Rumuna, pravoslavnih Arapa. U tu crkvu idu i Srbi.
Brend
U dalekom Peruu prodaje se voda sa srpskim nazivom “ Kopaonik“. Ovaj brend osmislio je Mirko. Naši u svetu Latinske Amerike mogu d aje kupe, a njegove ćerke su promoteri srpske vode u Peruu.
autor: Dijana Dimitrovska, izvor: Balkan City Magazin
