Bojan Suđić, dirigent, mora biti da je srećan čovek. Ako je sreća, kako kaže, u ličnom ostvarenju, onda nema dileme.
Ali, šta je dirigent? Za većinu ljudi to je fascinantna ličnost koja čuje sve tonove koje obični ne čuju, popravlja ih, doteruje oblikuje, a onda ih tom čarobnom palicom uvezuje, nevidljivim nitima, u dražesnu predstavu za čula. Čini se kao da je posebnim čarima obdareno biće. Pod njim je i ceo orkestar, i publika, i zgrada, i ulica, i grad i država! I ceo svet!
Ovakve fikcije ne čude, jer, kako kaže maestro Bojan Suđić, već dvestotinak godina profesija dirigenta izaziva velike kontroverze, pa i među profesionalnim muzičarima.
Orkeastar bez dirigenta
– U bivšem SSSR-u se čak pokušalo i sa osnivanjem orkestra bez dirigenta, sastavljenog od najboljih muzičara, što se ubrzo završilo krahom – kaže Bojan Suđić, dirigent Simfonijskog orkestra RTS. – Da bi se pravilno ocenio kvalitet određenog dirigenta jedino merilo može biti kvalitet koji je u stanju da izvuče iz orkestra, dakle, napredak ansambla u svim muzičkim elementima u okviru jedne probe, serije proba i koncerta, kao i generalno podizanje nivoa muziciranja posle višegodišnjeg rada.
Magija na koncertu se stvara u uslovima poverenja u vođstvo i zajednički cilj, što se izvanredno oseti u publici. Simfonijski orkestar zato i predstavlja primer za uspešno poslovanje svake kompanije, pa i države.
O Šta sve dirigent mora da zna da bi bio dobar dirigent?
– Dirigent je „preuzeo posao“ od koncertmajstora i/ili kompozitora u trenucima kada je partitura postajala sve složenija i kada je sve razvijenije i samostalnije orkestarske grupe u sve većem ansamblu trebalo efikasno usmeriti i objediniti u jedinstvenoj interpretaciji dela. Nabrajanje svih potrebnih kvaliteta obično ispunjava nekoliko stotina stranica knjiga sa naslovima „idealni dirigent“ i slično.
Klasika bira duhovnije
O U kakvoj su vezi klasična muzika i obrazovanje ? Ili, da li neobrazovan čovek može da oseća klasičnu muziku?
– Klasična muzika se obraća duhovno istančanijim osobama, što sa formalnim obrazovanjem može, ali i ne mora da ima bilo kakve veze.
Puno je primitivaca sa diplomom, a postoje i mnogobrojne osobe bez mnogo škole koje daleko bolje osećaju stvari, uključujući i muziku, od „obrazovanih“. Uticaj sredine se ipak ne može zanemariti, tako da od ljudi koji su odrasli bez kontakta sa umetničkom muzikom ne možemo očekivati da imaju odnos prema njoj ukoliko se za nju ne zainteresuju i ne ulože određeni napor da je upoznaju, odnosno – ukoliko nisu zainteresovani za sopstveni duhovni napredak. Današnja civilizacija takav napredak, nažalost, ne podstiče, već se čovečanstvo u značajnoj meri kretenizuje istom takvom muzikom za mase. Klasična muzika se ne konzumira zajedno sa ekstazijem uz atak na svako moguće čulo. Ona je Božiji glas koji ima isceljujuće dejstvo na čoveka, koji ga često ne čuje zbog otrova kojim je kljukan.
O Zbog čega većina ljudi ne voli klasičnu muziku?
– Ne može da se voli ono što se ne poznaje, puno je predrasuda i nedostatka vremena i energije kod većine da bi svoje duhovne prijemnike podesili na frekvencije kojima klasična muzika komunicira- kaže Bojan Suđić.
O Koji profil ljudi, po vama, voli klasičnu muziku?
– Klasiku vole i slušaju budni, oni kojima sadržaj jednostavnih oblika muzike za mase nije dovoljan.
O Šta osetite kada slušate muziku koju volite?
– Muzika je umetnost proizvođenja emocija. Značajna je baš zato što su opisi rečima bledi prema senzaciji koju izaziva.
Mora biti da je srećan onaj ko sluša ozbiljnu muziku
O Da li biste bili srećni da nemate tako uspešnu karijeru? Da, recimo, svirate klavir, solidno, u nekom malom orkestru, za neku malu platu?
– Sreća nije materijalna da se izmeri i trajno uskladišti, već se pronalazi u svakodnevnim detaljima, neuhvatljivim trenucima, ali isto tako i odlazi. Svakako, što mudrije i ispravnije postupamo to je više i trenutaka sreće, ali ona nije data kao trajno dobro čoveku u ovom životu. Lično sam veoma privilegovan činjenicom da se bavim profesijom koju volim i u kojoj sam prepoznat, ali se ne budim i ne ležem srećan zbog sopstvene uspešne karijere, već sreću doživljavam baveći se muzikom, često i van očiju javnosti.
Uspeh voli sreću
O Da li su uspeh i sreća uvek idu zajedno?
– Uspeh je preduslov za sreću, ali on podrazumeva ostvarenost na mnogim poljima. Mora biti da je srećan onaj ko je uspešan. Uspeh u karijeri je veoma važan za opšti osećaj ostvarenosti, ali on sam nije dovoljan da ličnost ispuni potpunim zadovoljstvom i smislom, barem u mom slučaju. Poslovni uspeh koji nije upotpunjen ostalim životnim uspesima i umećem življenja čak može da dovede i do kompletnog kraha u javnosti „uspešnog“ pojedinca, što se potvrđuje svakodnevno na primerima mnogih slavnih koji su sve – samo ne srećni.
O Da li vam se dešavalo da se probudite i da vidite kako vam pred očima i čulima izmiče smisao života? Šta onda uradite?
– Sami kreiramo svoju percepciju stvarnosti, a rad na sebi nam pomaže da ona bude pozitivna. Trudim se da čašu posmatram ispunjenu, makar i malom količinom sadržaja, radije nego polupraznu. Nije teško u svemu pronaći problem, umetnost je u svemu pronaći vrednost koja objektivno postoji. Smisao leži u prepoznavanju i umnožavanju onih vrednosti koje su nam date rođenjem, viši smisao ostavljam za više oblike postojanja.
O Da li čovek mora da veruje u nešto da bi mogao da živi? U šta vi verujete?
– Verujem u Božiju promisao, kao i u mogućnost slobodnog izbora koja nam je data, bez obzira na očite „znakove pored puta“.
Verujem u dobro i pored puno zla koje nas okružuje.
O Da li je vera ( religija ) lakši put da se ljudsko biće suoči sa tom velikom nepoznanicom, sa smrću?
– Vera je kroz istoriju bila razlog nastanka ogromnog broja umetničkih dela, a smrt je kao tema u osnovi onih najekspresivnijih. Vera je odgovor na ogromni strah od ništavila i besmisla koji ophrvava čoveka od pamtiveka do danas. Tragedija današnje, sve bezvernije zapadne civilizacije jeste mirenje sa besmislom i prolaznošću, te smo svedoci sve većeg posrtanja umetnosti koja više nema ozbiljnu pokretačku moć. Čovečanstvo se okrenulo tehnologiji koja nas sve ubrzanije dehumanizuje.
Ideali isti
o Šta je bio vaš mladalački ideal?
– On je i dalje prisutan i ja ga živim, kroz načelo „ostati svoj i ne izneveriti sebe“.
O Da li postoji neko koga Bojan Suđić zaista poštujete? Ko je to?
– Podugačak je spisak ličnosti koje iskreno poštujem da bih ga navodio, svakako bih se o nekoga ogrešio. Mogu samo da kažem da su na vrhu liste oni koji su za mene najvažniji – moji roditelji.
O Radili ste u Stokholmu kao gostujući i rezidencijalni dirigent? Šta ste naučili od Šveđana?
– Shvatio sam koliko je važno imati svest o sopstvenoj kulturi i identitetu, čak i u situaciji kada se svet ubrzano menja i kada se na površini čini da su ove kategorije nevažne. Koliko je važno biti prilagodljiv i pragmatično sagledavati stvarnost, a čuvati sopstvenu tradiciju iznad svega. To je društvo reda i rada i razumevanja opšteg dobra, o čemu mi podosta znamo ali ne želimo da prihvatimo.
O Šta vas razneži kad vidite ( cvet, ptica, zec, dete, reka u smiraju…)?
– Raznežuje me novi život, fascinira me snaga i lepota prirode. Rastužuje me ubrzano odbacivanje svih ideala i tradicionalnih vrednosti na kojima je civilizacija počivala do pre samo nekoliko decenija. Zgrožava me količina laži i prevare u svetu, a još više- otupelost i strah da se stvari nazovu pravim imenom.
O Da li verujete da će za dvesta, trista godina neko delo savremene klasične muzike dobiti onu patinu, dubinu i smisao koju, recimo, danas ima Mocart ili Vivaldi? Zapravo, da li je nešto zaista kvalitetno po svojoj suštini ili mu kvalitet daje vreme?
-Pred klasičnom muzikom je izuzetan izazov, koji joj nameće današnja civilizacija. Samo prepoznajući svet i prilagođavajući se novim okolnostima, klasika može da nastavi život i van muzeja u kome danas uglavnom stanuje. Tome je posvećena armija muzičara u čitavom svetu, koja se neprestano uvećava, i to na svim kontinentima čak i tamo gde do juče klasika nije ni postojala. Tome su posvećeni i savremeni kompozitori koji ponovo pišu za slušaoce, odlažući neplodne eksperimente ad akta. Šta će od svega ostati pokolenjima – slušaćemo sa nekog udobnijeg mesta na galeriji – kaže Bojan Suđić.
Priroda i umetnik, to mora biti jedno. Logika je jednostavna. Ako umetnik nema sklad sa prirodom, sto posto nema ni sa samim sobom, a onda nema ni sa platnom, a otuda ni sa porodicom, prijateljima…
Tako govori Slobodanka Rakić Šefer i vi možete da joj verujete ili ne, možete na to da budete potpuno ravnodušni ili da imate sto drugih osećanja- sve dok ne vidite njene slike. A onda, dok vas preplavljuju najnežnije emocije, neka tiha radost koja razvlači usne u nesvestan osmeh koji dugo, dugo blista. I dok razmišljate kada ste se poslednji put tako iz duše ozarili- shvatite da je ona u pravu. U tim nežnim kompozicijama koje nisu slikane uljanim bojama nego samim sokom lubenice, jagodice, bakinim slatkom od trešanja, perjem pauna, vilinskim osmehom, bajkom, ljubavlju mame, i još mnogim tajnim recepturama, u njima ima božanskog sklada iz prirode koji vas umiruje i usrećuje.
Sve je kod Bobe svetlo, čisto, iskreno, duboko i radosno. Tu i senke imaju svetlost. Drveće govori. Školjke pevaju. Petlovi mudruju. Ćurke glasno sanjaju. I sve je moguće, jer je istinito.
– Moj svet nema senki – govori ona – Ili ih ima, ali su nežne. Svetle. Jednom mi je jedna likovna kritičarka zapanjeno rekla: „Ali, Bobo, tvoja ruža nema senku, kako si pogrešila tako! Ne, rekla sam joj. Nisam pogrešila. Ima senke, ali je ti ne vidiš. Bela je.“
o Kažu da vaše slike pevaju, govore, šume, zuje kao vaše toliko ljubljene pčele, pevaju kao kos, lepršaju krilima …?
– Da, neko to oseća snažno kao što sam ja osećala snažno kada sam sve to unosila na platno. Ima jedna moja bela slika. Kupio ju je jedan bogati Ukrajinac koji živi u Nemačkoj za svoju ženu.Ta slika svake godine putuje tamo gde i njegova žena, najpre u Rusiju, pa u Sloveniju, pa svuda po svetu. Ima svoj pasoš. Ona se ne razdvaja od nje jer kaže da iz školjki sa slike čuje muziku.
o Priroda je vaša religija…
– Obožavam prirodu. Svakog dana pešačim po 5 kilometara banjičkom šumom u potraz za novim glavicama cveća, vlatima trave, drveća. Imam i prijatelje među pticama, gugutke, kosove, dva fazana koje viđam, ima čak i divljih pataka, svraka…beskrajan je to svet vidljivog i nevidljivog.
o I drveće posebno?
-Naša priča sa zavetnim hrastom je pokazala da u stvari imamo jako malo stoletnog drveća. Znate li u Austriji koliko ima drveća starog po nekoliko stotina godina? Bezbroj. A kod nas, lako se mogu brojati. Lično ću u Bogatiću zasaditi lipe. To će biti moj dar prirodi. I volela bih da moj primer slede mnogi, zapravo svi.
oŠta čovek da radi da bi bio srećan?
– Moramo mnogo da radimo, na sebi, oko sebe, uopšte da pronalazimo sebe u radu. Čovek se ne rađa pod srećnom zvezdom. On mora da sledi svoju zvezdu.
o Može li čovek da živi sa svešću da je počinio neka nevaljalstva?
– Ne znam..Mislim da postoji način da se čovek koji je počinio neke ružne i loše stvari, iskupi. U takvim slučajevima on mora, ceo svoj život, matrijalne stvari i sebe celog da stavi u misiju iskupljenja. To znači davanja. Sve mora da da. Bez kajanja. Bez bilo kakve opterećujuće misli osim zadovoljstva što daje. Poznajem mnogo ljudi u Beogradu koji voze skupa kola, žive u luksuznim kućama, nose skupu odeću, satove i sigurno bi seosećali bolje i zadovoljnije kada bi davali bez zazora drugima.
o A oni što su bogatstvo stekli na nepošten način?
– Smesta da sve vrate sve i da krenu ispočetka, od nule.
o Da li biste se vi bojali da krenete od nule?
– Ne! Bila sam gubitnik mnogo puta. Na nuli! Bez ičega! Ustajala sam i koračala kao da se ništa nije dogodilo. Poslednji put, sećam se materijalnog gubitka. Dobila sam sudskim putem spor oko ateljea na Novom Beogradu ali kada sam čula da je čovek s kojim sam se godinama sporila teško oboleo od karcinoma, povukla sam se i sve mu ostavila. Čak nisam uzela ništa ni od svog nameštaja.
o Da li novac stvarno pokvari ljude?
– Novac u suštini ne kvari mnogo ljude ako je u normalnim količinama, ali ako ga ima previše- onda je problem. Ti „imaoci“ onda pomisle da su mali bogovi, da su svemoćni. Ali ako ga ima normalno onda je to blagodet, jer je ljudima potreban za vizuelizaciju života.
o Da li postoji ženski rukopis u slikarstvu ili je to nategnuta „logična“ rodna podela?
– Ne… ne postoji. Posebno ako se ima u vidu da tzv. ženski rukopis u slikarstvu više koriste muškarci. Mladen Srbinović, moj profesor, na primer, ortodoksni je primer muškarca koji ima nežan, lirski sentiment. Svi njegovi učenici, među njima i ja, nasledili su od njega kolorit. On je igrao na ivici kiča, ali nikada nije tu ivicu prešao. To je umeće. Njegove slike su bile zašećerne, zaslađene do krajnjih granica, ali nisu bile kič! Govorio je: „Kad budeš videla Šagala, videćeš koliko on hoda na ivici.“ Još mi je govorio: „Nemoj čistiti nikada sliku od emocija. Ona je glavna spona komunikacije umetnika i gledaoca.“
o Imate jedinstven, autentičan stil. Kako se uopšte u umetnosti dolazi do posebnosti?
– U klasičnom stilu ne možete da eksperimentišete. Ja sam zato išla na naivan crtež. Tu ima prostora za eksperimente i manevre. Tu ispituješ prostore, dimenzije, boje, emocije. Tu dolazi do izražaja talenat i mašta. Mislim da to ne može mlad umetnik. Za to je potrebno iskustvo i „pređen put”.
o Kako se menjao vaš stil? Koliko se menja?
– Kada sam pronašla bele slike primetila sam da ih je većina obožavala. Radila sam ih petnaest godina. Ali, nisam više napredovala. Ništa novo nisam pronalazila. To nije bilo u redu. Nisam bila srećna. Ne možeš stalno isto da radiš, govorila sam sebi. Moraš da ideš dalje. Napred. Ali gde? Kako? Nisam imala ideju. Onda mi je Vlada Stojišin, književni kritičar rekao da ljudi koji cene moj rad smatraju da treba da krenem u neku novu dimenziju. Tada mi se otvorilo nebo ideja. Smesta sam krenula da tražim nove puteve na platnu . U meni je čučao vatromet boja i ja sam počela da ga otkrivam sebi i svetu.
o Da li je ovo Milena Pavlović Barili?
– Da, to je najnoviji ciklus slika o njoj. Zapravo, to su slikarski razgovori sa njom. U svetu je hit pisanje po fotografiji i slikama, a kod nas reaguju na to hladno. Ali ja istražujem, idem dalje i dalje. Slikar ne može da se vraća i da radi kao renesansni umetnik, ili kao impresionista, ekspresionista, barbizonac..mora da istražuje.
oDa li je u slikarstvu sve rečeno ili nema kraja?
– Nema kraja! Svaka je ličnost za sebe i svaka ličnost daje osobenost platnu. Time daje novi pečat pravcu kojem trenutno pripada.Umetnost je autohtona. Ona se nalazi u samom biću. Ona je čovek- kosmos.
o Da li slikar treba da se obazire na mišljenje, dobro ili loše, svejedno?
– Ne, ne treba, samo treba da sledi svoju kosmičku liniju. I da se ne osvrće.
o A da li on to može da postigne a da ga to ne dotiče?
– To je stvar ličnosti, ali gledano generalno, ima jednu tužnu olakšavajuću okolnost. To je činjenica da ne postoji likovna kritika. Svela se na malu marginalizovanu grupu ljudi koja je manje obaveštena od samog umetnika. Oni se pojavljuju samo na Bijenalu Veneciji i – kraj.
o Da li sve bakine bašte na svetu imaju iste mirise?
– U Salcburgu, na Mocartovim danima, videla sam više ljudi na izložbi cveća nego muzike. Tamo sam videla srcopuc, dragoljub, đul, božur, zumbul, jorgovan…dakle isto cveće kao što imaju bašte naših baka i vrlo sam se iznenadila. Uopšte, putujući po svetu dobijam mnogo ideja. Ne kopiram, nego nadgrađujem, ili na licu mesta stvaram nove misli i nove slike. Prosto, pratim svoje likovne tokove.
o Koja su tri, za vas, posebna slikara?
– Van Gog kao izuzetan slikar, zatim Leonardo kao istraživač koji je išao u u prirodu i posmatrao cvetiće satima, i naravno, Šagal. Pikaso je paradigma kako se treba ophoditi u umetnosti i kako napraviti svoju ličnost.
o Koje domaće slikare cenite?
– To su „beli slikari“: Milan Kečić, Sava Šumanović, Stojan Aralica, Peđa Milosavljević.
o Šta je to što određuje da li će jedan istorijski period dati dobre slikare ili neće?
– To je kosmička stvar. Stara Jugoslavija je imala slikare da nam pozavidi svet. Ona nije sasvim vezana za novac. Sada je to veoma, veoma oskudna pojava.
o Ko danas kupuje slike?
– Do prošle godine kod mene su dolazili uglavnom ljudi do 45. godine, to su inženjeri, programeri, menadžeri zaposleni u stranim firmama. Kupe za sebe, pa posle dođu kumovi ili rođaci da i oni kupe.
o Da li vam je važno kod koga će da završi vaša slika?
– Nekada mi j bilo važno. Sada- manje.
o Da li ste naslikali neku sliku loše volje?
– Ne. Retko sam loše volje. Pa, iako bih bila malo neraspoložena, čim počnem da slikam, to nestane. Srećna sam dok slikam. Presrećna.
Mladost je zaposela platna beogradskog slikara Nebojše Đuranovića zauvek nastanivši tamo putene usne jedrih devojaka i njihove blistave poglede rasterećene primisli na materijalnosti, na prolaznost, na vreme. Ali te zavodljive žene čija lepota i mladost izaziva nespokoj, divljenje i istovremeno ukazuje na našu neprivlačnost, nisu puki modeli, manekenke, lepotice bez duha.
-One su pre svega ličnosti – kaže Nebojša Đuranović dok pokazuje izložene slike u galeriji RTS gde mu se upravo završila izložba. – One nisu prazne lepotice, iz kojih diše mladost , kako je najčešće naša uteha kada razmišljamo o lepim ženama. Ne, nisu lepe žene po pravilu prazne. Ili ne treba generalizovati, naravno. Slikam njihove sudbine i pokušavam da ih prikažem kroz njihovu lepu spoljašnost.
O Da li je mladost po samoj svojoj suštini lepa ili je zavodljiva zbog svoje prolaznosti?
-Dok traje mladost, ne umemo da je cenimo. Tako je sa svim stvarima. Kad prođe, počnemo da je obožavamo. Vreme izgleda daje mladosti vrednosni sud. Sagledavamo je sa distance, kao istoriju. Teško je reći šta je istina, ja mislim da je mladost zavodljiva zbog prolaznosti. Da je moladost večna, ne bi bila tako lepa.
O Da li bi voleo da si večito mlad?
-Ne. Čovek nosi mladost i vitalnost u sebi onoliko koliko je predviđeno i to bi bilo protiv božje volje. Biti večito mlad je prokletstvo. Divno je to prikazao Oskar Vajld.
O Zato svi ljudi žele da ostave traga iza sebe, da nekim ljudima koji će doći iza njih pokažu da su nekada živeli, radili i eto, baš tu stvar napravili?
-Mislim da je to potreba koja živi u suštini svakog čoveka. Potreba da ostavi nešto iza sebe. Decu, platno, knjigu, zamak, bilo šta…Svako ima tu potrebu ali nema iste mogućnosti. Možda je ta potreba prostekla iz iskonskog straha od smrti. Od telesne smrti i od duhovne smrti. Ko zna?
O Da li se prolaznost pobeđuje kvalitetom?
-Apsolutno… Zato svaki umetnik teži da ostavi kvalitetno delo koje će trajati posle njega i koga će, ako ga baš ne otkriju za života, otkrivati nove generacije ljudi.
O Samo mali broj umetnika doživi slavu za života? Zato je to tako?
-Danas je možda malo drugačije nego što je nekada, u vreme slavnih slikara bilo. Nekada se živelo polako, vesti su sporo pristizale i odlazile, životni tempo je bio sporiji…Danas se putuje mnogo. Van Gog je promenio par mesta u svom životu i par sela…Sa današnjeg stanovišta nije mrdnuo dalje od Pariza i Provanse. A video je – daleko. A i nestalo je boemštine. Ona je nekada bila dobar putokaz ka slavi. Nema je jednostavno više? Danas ćete slikara jedva prepoznati, ne razlikuje se od bankara. Nekada su išli neobrijani, pocepani, prljavi, bili su neobuzdani, svoji, čudni, drugačiji, otkačeni…Neki su ludilo nosili na sebi, danas u sebi. Ja lično mislim da to ludilo treba sprovoditi kanalima u kreativnost, ali ne može to svako. Takože, nekada su slikari mnogo pili, naravno, ne može se raditi i biti ceo dan u kafani , anestezirati se i podsticati stimulansima kreativnost. Ne ide to. Boemština je neka vrsta kontemplacije.
O Da li se vidi kada neko pošteno i iskreno radi neki posao?
-Da, u slikarstvu se vidi. Pa i u drugim umetnostima. Svuda u životu se vidi. Klasično obrazovanje je najozbiljniji oblik edukacije i ono moze da se suprostavi neistinama u slikarstvu. Ja sam završio grafiku i mogu time da se bavim. Izabrao sam svoj izbor. Ja želim da budem iskren najpre prema sebi, a samim tim i prema drugima. Tako je sve nastalo oko mene. Najpre je nastalo u meni a onda oko mene.
O Kako da znamo da prepoznamo tu iskrenost i istinost u nečemu?
-Postoje načini… Na primer, kada vidite da neko koristi opšta mesta i poštapalice, to je sakrivanje i to znači da taj umetnik beži od suštine i konrektnog u opšte, bezlično i višeznačno i razvodnjeno. To je, našalost, veština koja je našla primenu samo u politici i ,,pali,, hiljadama godina.
o Zašto ne želimo da budemo niko i ništa. Zar nema nekog šarma u tome biti beznačajan?
-Mi nismo svesni da li smo niko i ništa. Mi ne znamo zapravo ko smo. Nas tek vreme potvrđuje. Sve vreme potvrđuje. Ono je večiti sudija i ono vaga i meri i daje sud. Ne može da se živi bez nekog ostvarenja. U bilo čemu, čovek mora da radi a ako već radi onda mora da teži nečemu, na primer, da teži kaa tome da to što radi bude najbolje. I to je to, on to i radi, teži da ostavi pečat, trag, sebe… da se potrudi, ne želi da bude beznačajan. Ako slikar napravi i jednu jedinu vrhunsku sliku, on je dotakao nebo. Uradio je vrhunsku stvar.
O Zašto umetnost ne može da se odigrava unutar sebe same i za sebe, nego traži potvrdu kritičara, javnosti?
-Pa ona je namenjena ljudima, pa zbog toga i traži potvrdu ljudi. Da nema ljudi , niko ne bi konstatovao umetnost. To je generalno, a kada gledamo od opšteg ka pojedinačnom principu, ima ljudi koji ne daju pet para za kritičare i javnost. Ali njih je jako, jako malo. Ali, nažalost, takvi ljudi ne žele da postanu poznati, ništa ne urade i jednostavno nestanu…Nema ih.
O Ali ostane delo iza njih ako su imali kvalitet?
-Da,ako su su imali kvalitet. Za takve ljude popularnost ne znači mnogo. Za slikara iz 17.veka, na primer, biti popularan je bila krajnje relativna stvar. On nije bio ne znam kako popularan. Za njega znaju u kraju, kvartu, ili gradu, ali ne planetarno. On treba da čeka svoje vreme. I treba da izdrži sve te udarce. A oni su starašni, nekada i smrtonosni.
O Da li je u redu da se umetnik ponizi zbog onoga što stvara?
-Svi hrišćanski svetitelji, počev od Franje Asiškog ponižavali su se zbog vere. Da,mislim da umetnik može da se ponizi zbog višeg cilja. Ako ima ideal, onda može to sebi da dozvoli, jer je njegov cilj uzvišen.
O Ali, zar se neće onda uprljati, oštetiti svoju dušu?
– Ako je u ime višeg cilja, onda neće. Ako je u ime materijalnih vrednosti, niskih strasti, lažnih normi, etike, onda hoće. Ako laže, onda se čovek nepovratno ošteti. On počne da gomila u sebi nezadovoljstvo i neku frustraciju i nije mu jasno zašto je stalno nervozan i nespokojan i zašto stalno gori neka vatra u njemu. Može da se pojavi bolest zvana neostvarenost i onda je taj nesrećnik u velikim problemima.
O U tom slučaju treba ostati čist pred samim sobom?
-Ja ne slikam ni za policu, ni za ukras, ne slikam da bih se nekome svideo. Slikam za sebe.
o Do koje mere stvaralac može da pravi kompromise?
-Sve na svetu što postoji prožimaju kompromisi. Nase porodice, društvo, mladost, poslovi, život u prirodi, priroda i mi, sve, baš sve splet je neverovatnih kompromisa. Stvaralac može da pravi kompromise. Pitanje je samo, kao i sve u životu, do koje granice. Treba naći tu liniju do koje ne oštećujemo našu ličnost i naš karakter.
O Ponekad se stiče utisak da je umetnost precenjena?
-Tu sad stupamo na tlo teorije umetnosti. I ima teorija i teorija. Po jednoj, sve je umetnost danas. I prazna soba, i polomljena flaša, i hiperealizam, i sve. Umetnost je opšte mesto. Kada je tamo neke 1922. godine išla preko granice, u Ameriku, apstraktna skulptura ptice velikog rumunskog umetnika Konstantina Brankuzija, carinik kaže : „ Ja ne znam šta da napišem. Meni ovo ne liči na pticu.“ Pitanje je to. Ako uporedite jednu sliku Van Goga koja košta milione i jedan fudbalski transfer, onda nije mnogo precenjena umetnost. Slika je bar predmet koji ostaje za sva vremena.
o Da imate para, koju biste sliku voleli da imate samo za sebe i da je gledate samo vi?
-Nisam kolekcionar, nemam taj ugao gledanja. Ja mislim da je slika za gledanje i da treba da je vidi što više ljudi. Ne treba da čami u sefu. Ali, kada bih se baš natertao da razmišljam u tom pravcu, onda bih voleo jednog malog Rubensa ili Rembranta.
O Kada razmišljaš o civilizaciji, šta vidiš ispred?
-Vidim razvitak tehnologije. Vidim kako buljimo u ekrane, kako se udaljavamo od same naše suštine, vidim kako nam neko ili neki progami govore šta da radimo, šta da obučemo, kako da se ponašamo…Ne znam koji će i ne znam uopšte da li će čovek imati odgovor na tehnološku revoluciju. Ja radim u ateljeu, radim sa bojama i platnima i nekim sastojcima koja su u upotrebi od kad postoji umetnost, od onih pećinskih crteža u Altamiri. Povlašćen sam zbog toga.
O Ako se umetnost tumači kao stanje duha onoga koji stvara, vaša bi trebalo da je nežna?
-Moguće…Volim nežnost.
O Šta da neko sada kaže, Nebojša, sada ću ti uzeti ime i bićeš potpuni anonimus…Da li bi nastavio da slikaš istim žarom?
-Da, nastavio bih. Nisam se opredelio za slikarstvo da bih bio popularan i poznat i da bih hranio svoj ego. Kada bi svi hrlili put slave, bilo bi velika gužva na tom putu. A na kraju, svako zasluži ili ne zasluži nešto. Ja u to duboko verujem. Svako plaća svoju cenu. Kad tad.
Milanka Karić veruje u sreću. Ali ne kao stanje, već kao put. Tim putem stalno treba ići. Milanka Karić, poslanik, političar veruje da se nikada ne treba na tom putu osvrtati i praviti pauze. Treba hodati pravo gledajući u svoje srce kao u severnjaču.
– Ljudi obično misle da je za sreću potrebno mnogo, i najčešće, kada im se i ostvari želje, oni odmah traže ostvarenje nove i tako su u stalnoj jurnjavi za srećom, misleći da ona tek ostvarenjem želja treba da dođe – kaže Milanka Karić. – Za mene je sreća stanje. Ako smo u ljubavi, ako su nam najmiliji zdravi i dobro, to je sasvim dovoljno da bi bili srećni.
o Da li verujete da se ljudi vremenom menjaju? Ili ostaju isti u svojom biću u kome se rode?
– Lično se moja suština nije promenila, ali nešto jeste. Ne primer, primećujem, da sam s godinama više empatična, možda i previše. Učim od svoje dece kako da kanališem takve emocije. Budući da želim svima da pomognem, od dece sam naučila da je nemoguće pomoći nekome ukoliko on sam nije shvatio da mora da se menja, da radi na sebi i da veruje.
O Da li ste vi radili na sebi i nešto poboljšali?
– Da. Ranije sam ljudima previše verovala i mnogo se davala u tim međuljudskim odnosima. Danas sam kritičnija, vreme je najbolji pokazatelj kvaliteta odnosa i sa prijateljima i sa kolegama i sa poznanicima. Dozvolim da prođe izvesno vreme pre donošenja zaključka ili poklanjanja mog poverenja. I to je nešto što se uči i usavršava ceo život.
O Koje je za vas vrhunsko osećanje koje čovek može imati?
– Osećaj unutrašnjeg mira, osećaj kada ste prihvatili sebe u potpunosti, kada ste se pomirili sa sobom u svakom smislu, kada ne osuđuje druge, kada u svemu i svakome pokušavate da pronađete samo ono najlepše i najbolje. To je dug put i to se uči, ali kad jednom pronađete mir u duši, vaš život se menja i način na koji doživljavate ljude, situacije i događaje se menjaju. Unutrašnji mir je stanje duha, ako ste svakadnevno zahvalni na sitnim stvarima, događajima i ljudima koji vas ispunjavaju i ako ste fokusirani na ono što u datom trenutku imate, a ne na ono što nemate, počinjete da uživate u svakom trenutku. U miru je apsolutna ljubav, radost i sreća.
O Da li se sećate kada ste poslednji put bili srećni?
– Ne bih mogla jasno da odredim samo jedan događaj, u proteklih desetak godina bilo ih je više. Rođenje mojih unuka Lazara, Luke, Kasije i Viktora je za mene osećaj apsolutne sreće, oni su moja radost i njihovim dolaskom na svet sve se promenilo. Spoznala sam jednu drugačiju ljubav, ljubav u kojoj su radost i sreća dominantne emocije, iskustvo koje je teško opisati, ali svako ko je to doživeo sigurno zna o čemu govorim. Srećna sam jer su moja deca danas pre svega dobri ljudi, ali i uspešni u svom poslu. Nebojša je pravi mladi poslovni lav i desna ruka Bogoljubu, Jelena ostvaruje zavidne rezultate na polju medija i komunikacija, Neda je stručnjak za finansije i puno pomaže svome ocu, a Dana je preuzela najodgovorniju funkciju, predsednice Karić fondacije, iako je magistrirala dramaturgiju na prestižnom koledžu u Londonu, ona se pre svega posvetila humanitarnom radu i tu sebe bezrezervno daje.
O Da li ste imali situaciju u kojoj sve postane besmisleno?
– Bilo je takvih trenutaka u protekloj deceniji, kada sam bila potpuno sama i borila se za svoju porodicu, za svog supruga i za sve one koje su sledili Bogoljubove ideje. Bila sam sama protiv cele države u tom trenutku kada su pojedinci mislili da je država njihovo vlasništvo i kada se nije poštovao ni zakon, ni ljudska prava. Kao ženi, to je bila veoma teška borba u jednoj od najstrašnije osmišljenoj kampanji protiv moje porodice. Da, bilo je trenutaka kada sam pomislila da je cela ta moja borba besmislena. Ali se nisam prepuštala tom osećaju, već u narednom trenutku, morala sam da skupim snagu, da nađem smisao i vratim nadu, kako bih nastavila borbu za istinu.
O Kako se borite protiv crnih misli i depresije?
– Porodica je moje utočište, moj mir i moja sreća i stabilnost. Ako verujete u Gospoda i znate da on pred vas nikada ne bi stavio zadatke koje vi ne možete da rešite i iskušenja koja su tu da biste vi postali bolji čovek, onda tu nema mesta za depresiju i crne misli.
O Da li vam srpsko društvo deluje depresivno?
– Ne bih rekla da je depresivno, pre bih rekla da smo kao narod prošli, i još uvek prolazimo, kroz veliku patnju. Ovo je podneblje na kojem se mnogo ratovalo kroz vekove, mnogo stradalo, umiralo, ginulo, tugovalo i nemoguće je da takva energije nema uticaja i na današnje društvo. Verujem da možemo biti na sigurnom putu za srećniju i bolju budućnost samo ako se kao narod vratimo svojoj veri, izvoru i korenima. Kada kao društvo promenimo svest i situacija u zemlji će početi da se menja.
o Da li ste se nekada o nekog ogrešili toliko da vas grize savest?
– Da, naravno, i to više puta u životu, ali moram da kažem i to da znam da kažem i oprosti i izvini. To ne radim kako bih svojoj savesti olakšala, jer bi to onda bilo pitanje ega, to činim iz najdublje i najiskrenije ljudske potrebe ka drugom ljudskom biću, da mi oprosti. Svi mi grešimo, ali nekako zaboravljemo na blagotvornost i isceljiteljsku moć praštanja i lepotu istine. Oprost i istina oslobađaju, ne samo onog o koga ste se ogrešili nego u najširem smislu i vas same.
O Zašto postoji savest u nama?
-Verujem da je savest tu kako bismo mi kao bića i kao duše postali bolji i uvideli koliko nam je vera jaka. Sve su to iskušenja na putu našeg duhovnog rasta i test naše vere u Gospoda. Ako se Gospoda ne plašimo nego spoznamo da je on čista ljubav, shvatićemo da kazna ne postoj i da se svi odgovori nalaze u nama.
o Zašto ljudi koji veruju u Boga čine loše stvari?
–To je vrlo teško pitanje. Moje skromno mišljenje je da je to pitanje njihove vere koliko je ona iskrena i šta oni podrazumevju pod verom u Boga. Ako su ljudi vođeni lošim osećanjima, zavišću, gordošću, sujetom, samoljubljem u svojoj veri u Gospoda, to su osećanja koja upravo dovede do takvih krajnosti i činjenju nekih nečastivih dela. Ako ste vođeni ljubavlju kako prema Gospodu tako i prema svim živim bićima, teško da će vas ljubav povesti da činite nešto loše. Ljubav je lek!
O Šta želite da posle vas ostane?
– Postoji jedna izreka: “Na kraju igre i kralj i pijun idu u istu kutiju”. Sudbinom je određeno da ništa nije dato večno, ni bogatstvo, ni nemaština, ni samoća, ni partnerstvo, sve je promenljivo. Samo ono što smo naučili, što smo spoznali, osetili, ljubav koju smo pružili, osetili kako se sreća širi , osmehe koje smo podelili, zagrljaje iskrene snažne, strasne poljupce u kojima smo bili celim svojim bićem, bezuslovnu ljubav koju smo pružali, to ostaje iza nas. Ja se trudim da tako živim i želim da verujem i nadam se da će posle mene ljubav biti najdominatniji osećaj.
Kada je naš surfer prvi put stao na dasku, u jedno svitanje, dok je još crveni odsjaj najavljivao tihi izlazak sunca, Marko Savić je znao da će to biti ljubav za ceo život. Vožnja na talasima i tirkizna mora Dalekog istoka od tog ranog jutra postali su njegova – sudbina.
– Onog trenutka kada vas sport kojim se bavite ne umara, tada ste iz sporta prešli u način života. Ja sam to postigao. Postao sam surfer a moj stil životni je upravo – surfing. Taj osećaj je nešto neopisivo. Kao da ste u majčinom stomaku, slobodni, srećni, sigurni. Slobodni i bezbrižni, iznad svega.
O Šta je to toliko privlačno na tom ostrvu?
– Ja Bali doživljavam kao umetničku koloniju. To je ostvro slobodnih i kreativnih duša, koji svojim skromnim učinkom doprinose autentičnosti tog mesta.
O Kakvi su uslovi za surfovanje na Baliju? Zašto je surfer posebna sorta?
– Surfovanje je pre svega ekstremni sport, i kao takav je i opasan. Potrebna je fizička ali i mentalna spremnost kao i izdržljivost.
Da biste savladali talas, morate da znate da dobro procenite talas koji vam ide u susret, balans vašeg tela na dasci i morate da imate veliku fizičku snagu da biste uhvatili ili zaobišli talas. Nekom ko ne zna da pliva i da roni, i ko nije u mogućnosti bar 45 sekundi u jednom dahu da bude ispod vode, ne bih preporučio da se upušta u ovaj sport.
O Ko je surfer?
-Svako ko ima osećaj za talas, plavo, i za dubinu.
oKo surfuje?
– Na Baliju najveći broj surfera su Australijanci i Amerikanci iz Kalifornije. Isto tako ima veliki broj Italijana i Brazilaca.
Švedjani, Finci , Holandjani i Nemci su najčešći surf turisti koji dolaze na Bali da nauče da se voze na talasima.
O Kakav je osećaj jahati na talasima? Da li je surfer tada bog?
– Surferski dan na Baliju počinje izlaskom sunca, tada je idealno vreme da se udje u vodu. Voda je tada mirna kao na jezeru. Na svakih par minuta iz tako mirne vode pojavi se idealni talas, koji ako uspete, može da vas provoza skroz nazad do obale. To je bila ljubav za ceo život. Za mene je surfovanje božanski posao.
Trenutak kada se popnete na dasku i krenete slobodim padom da se spuštate niz talas to je trenutak koji vas oslobodja od svih pitanja i briga.
O Šta od opasnih životinja i biljaka ima u moru?
– Životinje su sastavni deo Balija. Imao sam priliku, tokom surfovanja, da vidim delfina koji je iskočio iz talasa pored mene, kao i džinovske kornjače koje izviru na par trenutaka i ,onda, opet zarone.
Ajkule nisam video, ali sam čuo da su se ljudi tokom surfovanja sretali sa njima. Veoma retko se desi da ajkula napadne čoveka.
o Kojim jezikom se tamo sporazumevaš?
– Učim aktivno njihov jezik, koji se zove bahasa. Inače, nije težak da se nauči. Sporazumevamo se svakako svakodnevno na engleskom.
o Da li se sećaš svog najčuudnijeg sna?
– Sećam se, ne mogu da ga zaboravim, kao da sam ga juče sanjao. Sanjao sam kako su naučnici otkrili genetski kod dobra i zla. Kako genetski kod dobra anulira kod ljudi ljubomoru, zavist, i pohlepu. Zatim su taj kod implementirali čitavom čovečanstvu i deca su počela da se radjaju kao sušta dobrota.
Posle nekog vremena nisu postojali poslovi kao vojska i policija, niti su postojale granice izmedju zemalja. Sve je funkcionisalo, sve do trenutka dok se nisu pojavili vanzemaljci i obavestli nas da smo uspeli i da će nam pružiti tehnologiju kako da napustimo zemlju i da putujemo po drugim svetovima. Čestitali su nam jer smo se dekontaminirali od zla.
Čudno je to što nije bio običan san kada se iz njega nekako trgeneš i probudiš, već je san imao svoj jasan kraj, i , uz sve to, samo sam se probudio posle toga.
o Da li veruješ da je dobro jače od zla?
– Mislim da ne postoji jači u toj borbi, ne postoji pobednik. To je večita borba koja nema kraja.
Sem ako nas naučnici ne spasu od zla.
o Kako žive Balinežani?
– Interesantno je da nisam nijednom video gojaznu osobu na ostrvu. Balinežani ležu na spavanje dosta rano i bude se isto tako rano. Zdravo se hrane i dosta se smeju. Ne nerviraju se i ne postavljaju nedostižne ili teško dostižne zadatke pred sebe. Žive za taj dan, bez opterećenja šta će biti sutra ili šta je bilo juče. Svi su mladoliki, i teško je proceniti koliko ko ima godina. Ishrana im se bazira na organskom voću i povrću i malim obrocima.
O Da li ima Srba koji tamo žive?
– Na Baliju nema mnogo ljudi iz Srbije, ali i oni koju tamo žive ili provode odredjeno vreme u toku godine imaju zanimljive životne priče.
O Šta se tebi najviše dopada na Baliju? A šta ti se ne dopada?
– Spiritualna planina Ubud, i surfersko selo Canggu, to su najlepši delovi ostrva. Canggu je selo poznato po dobrim mestima za surf, veganskom načinu života, i poprilično velikom jogi zajednicom.
Najkomercijalniji deo ostvra, Kuta, jeste deo Balija koji ne bih preporučio za obilazak. Kuta je poprilično zapustena, a plaža prljava.
O Šta ti je najinteresantnije u hinduizmu?
– Hinduizam je pored budizma najmirnija religija na svetu. Hinduisti su vedri i nasmejani ljudi, ljudi koji veruju u da treba da žive u kodeksu dobrog, da čine dobro i da će im se u nekom obliku dobro i vratiti.
Hinduisti veruju u reinkarnaciju, i po tom verovanju smrt nije pravi kraj života, nego je to samo kraj jedne inkarnacije i početak drugog utelovljenja.Možda su baš zbog toga tako srećni.
