Slobodanka Rakić Šefer, kad priroda i slikar postanu jedno

Slobodanka Rakić Šefer, kad priroda i slikar postanu jedno

Priroda i umetnik, to mora biti jedno. Logika je jednostavna. Ako umetnik nema sklad sa prirodom, sto posto nema ni sa samim sobom, a onda nema ni sa  platnom, a otuda ni sa porodicom, prijateljima…

Tako govori  Slobodanka Rakić Šefer i vi možete da joj verujete ili ne, možete na to da budete potpuno ravnodušni ili da imate sto drugih osećanja- sve dok ne vidite njene slike. A onda, dok vas preplavljuju najnežnije emocije, neka tiha radost koja razvlači usne u nesvestan osmeh koji dugo, dugo blista. I dok razmišljate kada ste se poslednji put tako iz duše ozarili- shvatite da je ona u pravu. U tim nežnim kompozicijama koje nisu slikane uljanim bojama nego samim sokom lubenice, jagodice, bakinim slatkom od trešanja, perjem pauna, vilinskim osmehom, bajkom, ljubavlju mame, i još mnogim tajnim recepturama, u njima ima božanskog sklada iz prirode koji vas umiruje i usrećuje.

priroda i umetnika slika slobadanke šefer

 Sve je kod Bobe svetlo, čisto, iskreno, duboko i radosno. Tu i senke imaju svetlost. Drveće govori. Školjke pevaju. Petlovi mudruju. Ćurke glasno sanjaju. I sve je moguće, jer je istinito.

– Moj svet nema senki – govori ona –  Ili ih ima, ali su nežne. Svetle. Jednom mi je jedna likovna kritičarka zapanjeno rekla: „Ali, Bobo, tvoja ruža nema senku, kako si pogrešila tako! Ne, rekla sam joj. Nisam pogrešila. Ima senke, ali je ti ne vidiš. Bela je.“

 o Kažu da vaše slike pevaju, govore, šume, zuje kao vaše toliko ljubljene pčele, pevaju kao kos, lepršaju krilima …? 

 – Da, neko to oseća snažno kao što sam ja osećala snažno kada sam sve to unosila na platno. Ima jedna moja bela slika. Kupio ju je jedan bogati Ukrajinac koji živi u Nemačkoj za svoju ženu.Ta slika svake godine putuje tamo gde i njegova žena, najpre u Rusiju, pa u Sloveniju, pa svuda po svetu. Ima svoj pasoš. Ona se ne razdvaja od nje jer kaže da iz školjki sa slike čuje muziku.

priroda dečjeg sveta slobodanka šefer

o Priroda je vaša religija…

– Obožavam prirodu. Svakog dana pešačim po 5 kilometara banjičkom šumom u potraz za novim glavicama cveća, vlatima trave, drveća. Imam i prijatelje među pticama,  gugutke, kosove, dva fazana koje viđam, ima čak i divljih pataka, svraka…beskrajan je to svet vidljivog i nevidljivog.

oI drveće posebno?

-Naša priča sa zavetnim hrastom je pokazala da u stvari imamo jako malo stoletnog drveća. Znate li u Austriji koliko ima drveća starog po nekoliko stotina godina? Bezbroj. A kod nas, lako se mogu brojati. Lično ću u Bogatiću zasaditi lipe. To će biti moj dar prirodi. I volela bih da moj primer slede mnogi, zapravo svi.

priroda i umetnik su jedno slobodanka šefer

oŠta čovek da radi da bi bio srećan?

– Moramo mnogo da radimo, na sebi, oko sebe, uopšte da pronalazimo sebe u radu. Čovek se ne rađa pod srećnom zvezdom. On mora da sledi svoju zvezdu.

o Može li čovek da živi sa svešću da je počinio neka nevaljalstva?

– Ne znam..Mislim da postoji način da se čovek koji je počinio neke ružne i loše stvari, iskupi. U takvim slučajevima on mora, ceo svoj život, matrijalne stvari i sebe celog  da stavi u misiju iskupljenja. To znači davanja. Sve mora da da. Bez kajanja. Bez bilo kakve opterećujuće misli osim zadovoljstva što daje. Poznajem mnogo ljudi u Beogradu koji voze skupa kola, žive u luksuznim kućama, nose skupu odeću, satove i sigurno bi seosećali bolje i zadovoljnije kada bi davali bez zazora drugima.

o A oni što su bogatstvo stekli na nepošten način?

– Smesta  da sve vrate sve i da krenu ispočetka, od nule.

priroda je smisao stvaralkaštva slobodanka šefer

o Da li biste se vi bojali da krenete od nule?

– Ne! Bila sam gubitnik mnogo puta. Na nuli! Bez ičega! Ustajala sam i koračala kao da se ništa nije dogodilo. Poslednji put, sećam se materijalnog gubitka. Dobila sam sudskim putem spor oko ateljea na Novom Beogradu ali kada sam čula da je čovek s kojim sam se godinama sporila teško oboleo od karcinoma, povukla sam se i  sve mu ostavila. Čak nisam uzela ništa ni od svog nameštaja.

o Da li novac stvarno pokvari ljude?

– Novac u suštini ne kvari mnogo ljude ako je u normalnim količinama, ali ako ga ima previše- onda je problem. Ti „imaoci“ onda pomisle da su mali bogovi, da su svemoćni. Ali ako ga ima normalno onda je to blagodet, jer je ljudima potreban za vizuelizaciju života.

priroda dečjeg sveta slobodanka šefer

o Da li postoji ženski rukopis u slikarstvu ili je to nategnuta „logična“ rodna podela?

– Ne… ne postoji. Posebno ako se ima u vidu da tzv. ženski rukopis u slikarstvu više koriste muškarci. Mladen Srbinović, moj profesor, na primer, ortodoksni je primer muškarca koji ima nežan, lirski sentiment. Svi njegovi učenici, među njima i ja,  nasledili su  od njega kolorit. On je igrao na ivici kiča, ali nikada nije tu ivicu prešao. To je umeće. Njegove slike su bile zašećerne, zaslađene do krajnjih granica, ali nisu bile kič! Govorio je: „Kad budeš videla Šagala, videćeš koliko on hoda na ivici.“ Još mi je govorio: „Nemoj čistiti nikada sliku od emocija. Ona je glavna spona komunikacije umetnika i  gledaoca.“

o Imate jedinstven, autentičan stil. Kako se uopšte u umetnosti dolazi do posebnosti?

– U klasičnom stilu ne možete da eksperimentišete.  Ja sam zato išla na naivan crtež. Tu ima prostora za eksperimente i manevre. Tu ispituješ prostore, dimenzije, boje, emocije. Tu dolazi do izražaja talenat i mašta. Mislim da to ne može mlad umetnik. Za to je potrebno iskustvo i „pređen put”.

paun raskošne lepote slobodanka boba šefer

o Kako se menjao vaš stil? Koliko se menja?

– Kada sam pronašla bele slike primetila sam da ih je većina obožavala. Radila sam ih petnaest godina. Ali, nisam više napredovala. Ništa novo nisam pronalazila. To nije bilo u redu. Nisam bila srećna. Ne možeš stalno isto da radiš, govorila sam sebi. Moraš da ideš dalje. Napred. Ali gde? Kako? Nisam imala ideju. Onda mi je Vlada Stojišin, književni kritičar rekao da ljudi koji cene moj rad smatraju da treba da krenem u neku novu dimenziju. Tada mi se otvorilo nebo ideja.  Smesta sam krenula da tražim nove puteve na platnu . U meni je čučao vatromet boja i ja sam počela da ga otkrivam sebi i svetu.

o Da li je ovo Milena Pavlović Barili?

– Da, to je najnoviji ciklus slika o njoj. Zapravo, to su slikarski razgovori sa njom. U svetu je hit pisanje po fotografiji i slikama, a kod nas reaguju na to hladno. Ali ja istražujem, idem dalje i dalje. Slikar ne može da se vraća i da radi kao renesansni umetnik, ili kao impresionista, ekspresionista, barbizonac..mora da istražuje.

oDa li je u slikarstvu sve rečeno ili nema kraja?

– Nema kraja! Svaka je ličnost za sebe i svaka ličnost daje osobenost platnu. Time daje novi pečat pravcu kojem trenutno pripada.Umetnost je autohtona. Ona se nalazi u samom biću. Ona je čovek- kosmos.

priroda i paun boba šefer

o Da li slikar treba da se obazire na mišljenje, dobro ili loše, svejedno?

– Ne, ne treba, samo treba da sledi svoju kosmičku liniju. I da se ne osvrće.

o A da li on to može da postigne a da ga to ne dotiče?

–  To je stvar ličnosti, ali gledano generalno, ima jednu tužnu olakšavajuću okolnost. To je činjenica da ne postoji likovna kritika. Svela se na malu marginalizovanu grupu ljudi koja je manje obaveštena od samog umetnika. Oni se pojavljuju samo na Bijenalu  Veneciji i – kraj.

o Da li sve bakine bašte na svetu imaju iste mirise?

–  U Salcburgu, na Mocartovim danima, videla sam više ljudi na izložbi cveća  nego muzike. Tamo sam videla srcopuc, dragoljub, đul, božur, zumbul, jorgovan…dakle isto cveće kao što imaju bašte naših baka i vrlo sam se iznenadila. Uopšte, putujući po svetu dobijam mnogo ideja.  Ne kopiram, nego nadgrađujem,  ili na licu mesta stvaram nove misli i nove slike. Prosto, pratim svoje likovne tokove.

o Koja su tri, za vas, posebna slikara?

– Van Gog kao izuzetan slikar, zatim Leonardo kao istraživač koji je išao u u prirodu i posmatrao cvetiće satima, i naravno, Šagal. Pikaso je paradigma kako se treba ophoditi u umetnosti i kako napraviti svoju ličnost.

slobodanka boba šefer

o Koje domaće slikare cenite?

– To su „beli slikari“: Milan Kečić, Sava Šumanović, Stojan Aralica, Peđa Milosavljević.

o Šta je to što određuje da li će jedan istorijski period dati dobre slikare ili neće?

– To je kosmička stvar. Stara Jugoslavija je imala slikare da nam pozavidi svet. Ona nije sasvim vezana za novac. Sada je to veoma, veoma oskudna pojava.

o Ko danas kupuje slike?

– Do prošle godine kod mene su dolazili uglavnom ljudi do 45. godine, to su inženjeri, programeri, menadžeri zaposleni u stranim firmama. Kupe za sebe, pa posle dođu  kumovi ili rođaci da i oni kupe.

boba šefer

o Da li vam je važno kod koga će da završi vaša slika?

– Nekada mi j bilo važno. Sada- manje.

o Da li ste naslikali neku sliku loše volje?

– Ne. Retko sam loše volje. Pa, iako bih bila malo neraspoložena, čim počnem da slikam, to nestane. Srećna sam dok slikam. Presrećna.

                                    Dijana Dimitrovska

Vidi još: Nebojša Đuranović