Sanda Rašković Ivić: ideali su temelj sreće

Sanda Rašković Ivić: ideali su temelj sreće

   Ideali, ko ih nije imao u mladosti. Vremenom dozvolimo da oni  nestanu i tada bivamo mrzovoljni, nezadovoljnni, jednom rečju – poraženi. To je greška, jer, ideali u suštini imaju mnogo veću i značajniju ulogu nego što  mislimo. Ideali, zapravo, kako kaže Sanda Rašković Ivić, održavaju naš duh svežim i mladim.   

– Ideali su veoma važni i srećan je čovek koji ih nikada ne izgubi. To je naravno teško, jer njih uništava iskustvo, razočaranja, promašaji, nesreće… Gubitak ideala uvek rađa osećanje poraza. Mislim da nisu poraženi oni ljudi koji su izgubili bitku, nego oni koji su izgubili ideale.

o  Koji su bili vaši ideali u mladosti?

– Moji su ideali bili pravda i sreća za celo čovečanstvo, naravno, i za moj narod.  Ja sam imala sreću da, i pored ružnih iskustava, ideale sačuvam.

sanda rašković ivić i ideali

O Koji ste ideal sačuvali?

– Ideal u ljubavi. Ali njega, naravno, stalno treba negovati jer će u protivnom usahnuti.

o I onda kada posrne od udaraca,  i kada mu se čini da za njega nema pravde, i kada mu se ko zna koji put sruše ideali, i kada nevolja ne prestaje da kuca na njegova vrata, i tada mora da veruje u ideale?

– Za ideale se strada. Ne treba od njih nikada odustati, iako se nekada čini da je plaćena previsoka cena. Ali, ako čovek odsutane od ideala i preda se, onda je izgubio sve. Qubav, makar malo da smo voleli, i  makar se razočarali, ne znači da treba od nje da odustanemo. Ako nas je u životu remetila serija nesreća, neporavde, treba verovati da posle kiše dolazi sunce da je pravda spora i dostižna.

o Verujete da kazne stiže zle, a nagrada zaslužne?

– Da, sigurna sam u to.

o Da li ste upoznali čoveka koga je za života stigla kazna?

– Jesam. Mi posmatramo ljude u trenutku kada neko zlo čine, ali ih ne pratimo do kraja. Nama se čini da je u tuđem dvorištu uvek lepše. To je fikcija.

O Fikcija u ružičastom je ono što je javno, umetnici, estrada, političari, ppoznati?

–  Mi živimo kao u Matriksu. Imamo virtuelni život i posmatramo druge koji nisu onakvi kakvi nam se čine. Estradne ličnosti, političari, slavni,  uspinju se na sociološkoj lestvici i vrlo su često to neispunjeni qudi, emocionalno prazni, promašeni u svojim qubavima, hladne duše, qušture bez sadržaja. Nas fascinira ta fasada. Moramo uvek znati da nije sve u onome što vidimo.

o Kako da znamo šta je od onoga što nam je servirano istina, a šta laž?

– Istina o nekome trebalo bi da bude njegova suština. Slavan čovek u lepom odelu i na dobroj adresi sigurno može izazvati misao „ kako njemu dobro ide” i zavist. Ako u njuegovom srcu nema sreće i ljubavi, ako nije blagorodan ako su ga zbog uspeha mnogi prokleli, a malo njih, ili niko, blagoslovio, onda je on nesrećnik.

o Da li verujete da može da se promeni nešto u društvu ?

– Kada tragamo za pravdom i istinom  promena nekih apsekata sveta nameće se sama. Poznato je u istoriji da su pojedini, ili neke manje grupe,  posvećenih menjali svet i svoju okolinu. Dakle, moguće je, kada je reč o posebnim ličnostima. Mlad čovek bi trebalo trebalo prvo na sebi da radi, zatim na bližoj okolini, pa na široj, da se zatim posveti nekom delu ili cilju.

o Da li mi uopšte možermo da utičemo na promene?

– Da, na naš mali krug. I to je već mnogo.

o Zašto imamo političari koji ništa ne mogu da promene?

– Političari proklamuju uvek obećawa. Wihov posao jeste da daju nadu u promene ali suština tog posla bi trebalo da bude iskrena i istinska promena na boqe, rad za dobrobit građana koji počiwe od ličnog primera. Ne verujem u političare koji su iz fakultetskih klupa  posedali u poslaničke ili na direktorska mesta. Čovek mora da se ostvari u struci i prethodno, pre nego što uđe u politiku, dokaže da li ume i da li može nešto da radi.

o Da li čovek može vlastitim umom da dosegne sreću ili su za to ipak potrebe tajanstvene ruke tvorca?

– Neko ima sreću da su mu sva vrata u životu otvorena. To su retko blagosloveni ljudi. Nama je stav o tome šta smo dobili važan. Čini nam se uvek da neko drugi dobija više, a mi manje. Nekome se čini da mu je život do pola pun, drugome do pola prazan. Generalno, qudi imaju stav da ne mogu da budu srećni ako nešto nemaju. Tu je greška. Poenta je da čovek uživa u onome što ima i da mu se još po koja vrata otvore. Ali, ako prenebregne tu vrstu skromnosti, i počne da čezne za zvezdama, sebe je osudio na nezadovoljstvo i čak na nesreću.

O Izgleda da su najednostavnije stvari i najteže ujedno?

–  To je zato što ljudi te svakodnevne, male, jednostavne stvari primaju kao da se podrazumevaju. Treba se obradovati svakom danu, kiši, snegu, vetru, vazni cveća, kapućinu, deci, telefonskom pozivu… Onaj kome je teško da po ružnom vremenu obilazi svoje ostarele roditeqe trebalo bi da pomisli da je boqe obilaziti ih žive, nego hladan grob. Kada vam se učini da dete neće da uči i da ispuwava svoje obaveze, pomislite kako je lepo imati dete. Kada vidite da je dan siv i kišovit treba biti srećan što ga ne gledamo iz bolnice. Ukratko, sreća se krije u dopola punoj čaši.

o  Većina stanovništva ove zemlje nosi gorčinu jer je izgubila 20 godina života u besmislu ratova i politike. Kako se smawuje ta gorčinu?

–  Mi smo narod u bivšoj Jugoslaviji stavljen na krst koga nosimo do dana današnjeg. Mnogo toga smo izgubili, imamo razloga za ogorčenje. Mogli bismo da navedemo i listu krivaca za sve to, ali to nam ne može pomoći jer u istoriji nema popravnog, ima samo nade da je istorija dugačka i otvorena i da će se u budućnosti stvari drugačije složiti. Osećanje ogorčenja nije dobro, ono truje dušu ogorčenog i vezuje je za poziciju gubitnika. Ne treba mrzeti, jer mržnja uništava  mrzitelja.

O Zašto se sve u našem društvu promenilo na gore i na granici je kiča, tabloida i mizernih kriterijuma?

–   Gubitak društvenih vrednosti zahtvatio nas je još devedesetih godina, kada su zbog rata i sankcija qudi okretali isključivo materijalnim stvarima. Kultura je zanemarena, zavladao je turbofolk, u fulmovima nije bilo pet minuta bez sočnih psovki. Školski sistem se pokvario, nema discipline, u đačkim glavama je manje znanja, učitelji, nastavnici i profresori se ne poštuju. Crni talas je zapljusnuo naše društvo i od njega još ne možemo da uhvatimo vazduh. Zato smatram da je izuzetno važno da kao društvo i narod ulažemo u prosvetu i kulturu. To je linija odbrane našeg identiteta i „hvatanje vazduha”.

O Da li je potreba za  postanemo deo modernog sveta ponekad štetna za našu kulturu? Konkretno, deca govore engleski, ali srpski sve slabije znaju.

– Dobro je govoriti više jezika, ali srpski jezik kao maternji mora da bude glavni. I deca u Velikoj Britaniji na kraju osnovne škole izlaze  nepismena. Nismo tu usamljeni primer. I razvijene zemlje imaju iste probleme kao i mi, ali one imaju ugledne škole, koje nisu zahvaćene vulgarizacijom i erozijom etike i kriterijuma.

o Zašto ima tako malo ljdi koji rade ono  što govore ili o čemu govore?

– Sklad između reči i dela je kod običnih ljudi normalnija pojava nego kod poznatog sveta. Poznati se  uglavnom trude da se dopadnu drugima, a zapravo su robovi  svojih slabosti. Obični ljudi se ne trude da ostave utisak, i uglavnom rade ono što govore. Ja radim onako kako govorim, poznajem druge qude koji imaju takve kriterijume, moj muž na primer, imam i prijatelje koji se drže dela a ne reči.

O Novac je na putu da uništi sve vrednosti. Kako da se odupremo njegovoj apsolutnoj dominaciji?

– Evropa i mi podlegli smo amerikanizaciji, zbog čega se dešava da se ljudi mere isključivo na osnovu  novca, a ne znanja, časti, poštenjua, iskustva. Možemo da se borimo tako što odbijamo da uđemo u taj kliše i ne merimo qude po novcu i materijalnom stanju.

o Da li verujete u Boga?

– Da.

o Pa, prema tome i u život posle smrti?

– Za mene je vera tradicije, poštovanje predaka, toplina porodičnog doma, porodica,  ali i velika nada  da sve što radimo na Zemlji neće ostati samo jedan trenutak, bljesak u  sadašnjosti nego ima smisla i u budućnosti. Zahvalna sam što imam veru. Ona mi daje smisao i mir.

o Da li taj mir i spokoj mogu da postignu i oni koji ne veruju u Boga?

– Vera je lakši put da se to dostigne. Ali, da, mogu i oni koji veruju u druge stvari i pojave da dosegnu mir i spokoj u duši.

                            Dijana Dimitrovska 

Za druge intervjue

Milanka Karić, žena za koju je sreća put

Milanka Karić, žena za koju je sreća put

Milanka Karić veruje u sreću. Ali ne kao stanje, već kao put. Tim putem stalno treba ići. Milanka Karić, poslanik, političar veruje da se nikada ne treba na tom putu osvrtati i praviti pauze. Treba hodati pravo gledajući u svoje srce kao u severnjaču.

– Ljudi obično misle da je za sreću potrebno mnogo, i najčešće, kada im se i ostvari želje, oni odmah traže ostvarenje nove i tako su u stalnoj jurnjavi za srećom, misleći da ona tek ostvarenjem želja treba da dođe – kaže Milanka Karić. – Za mene je sreća stanje. Ako smo u ljubavi, ako su nam najmiliji zdravi i dobro, to je sasvim dovoljno da bi bili srećni.

milanka karić

o Da li verujete da se ljudi vremenom menjaju? Ili ostaju isti u svojom biću u kome se rode?

– Lično se moja suština nije promenila, ali nešto jeste.  Ne primer, primećujem, da sam s godinama više empatična, možda i previše.  Učim od svoje dece kako da kanališem takve emocije. Budući da  želim svima da pomognem, od dece sam naučila da je nemoguće pomoći nekome ukoliko on sam nije shvatio da mora da se menja, da radi na sebi i da veruje.

 O Da li ste vi radili na sebi i nešto poboljšali?

– Da.  Ranije sam ljudima previše verovala i mnogo se davala u tim međuljudskim odnosima. Danas sam kritičnija, vreme je najbolji pokazatelj kvaliteta odnosa i sa prijateljima i sa kolegama i sa poznanicima. Dozvolim da prođe izvesno vreme pre donošenja zaključka ili poklanjanja mog poverenja. I to je  nešto što se uči i usavršava ceo život.

O Koje je za vas vrhunsko osećanje koje čovek može imati?

– Osećaj unutrašnjeg mira, osećaj kada ste prihvatili sebe u potpunosti, kada ste se pomirili sa sobom u svakom smislu, kada ne osuđuje druge, kada u svemu i svakome pokušavate da pronađete samo ono najlepše i najbolje. To je dug put i to se uči, ali kad jednom pronađete mir u duši, vaš život se menja i način na koji  doživljavate ljude, situacije i događaje se menjaju. Unutrašnji mir je stanje duha, ako ste svakadnevno zahvalni na sitnim stvarima, događajima i ljudima koji vas ispunjavaju i ako ste fokusirani na ono što u datom trenutku imate, a ne na ono što nemate, počinjete da uživate u svakom trenutku. U miru je apsolutna ljubav, radost i sreća.

Milanka Karić

O Da li se sećate kada ste poslednji put bili  srećni?

– Ne bih mogla jasno da odredim samo jedan događaj, u proteklih desetak godina bilo ih je više. Rođenje mojih unuka Lazara, Luke, Kasije i Viktora je za mene osećaj apsolutne sreće, oni su moja radost i njihovim dolaskom na svet sve se promenilo. Spoznala sam jednu drugačiju ljubav, ljubav u kojoj su radost i sreća  dominantne emocije, iskustvo koje je teško opisati, ali svako ko je to doživeo sigurno zna o čemu govorim. Srećna sam jer su moja deca danas pre svega dobri ljudi, ali i uspešni u svom poslu. Nebojša je pravi mladi poslovni lav i desna ruka Bogoljubu, Jelena ostvaruje zavidne rezultate na polju medija i komunikacija, Neda je stručnjak za finansije i puno pomaže svome ocu, a Dana je preuzela najodgovorniju funkciju, predsednice Karić fondacije, iako je magistrirala dramaturgiju na prestižnom koledžu u Londonu, ona se pre svega posvetila humanitarnom radu i tu sebe bezrezervno daje.

O Da li ste imali situaciju u kojoj sve postane besmisleno?

– Bilo je takvih trenutaka u protekloj deceniji, kada sam bila potpuno sama i borila se za svoju porodicu, za svog supruga i za sve one koje su sledili Bogoljubove ideje. Bila sam sama protiv cele države u tom trenutku kada su pojedinci mislili da je država njihovo vlasništvo i kada se nije poštovao ni zakon, ni ljudska prava. Kao ženi, to je bila veoma teška borba u jednoj  od najstrašnije osmišljenoj kampanji protiv moje porodice. Da, bilo je  trenutaka kada sam pomislila da je cela ta moja borba besmislena. Ali se nisam prepuštala tom osećaju, već u narednom trenutku, morala sam da skupim snagu, da nađem smisao i vratim nadu, kako bih nastavila borbu za istinu.

porodica je sve

O Kako se borite protiv  crnih misli i depresije?

Porodica je moje utočište, moj mir i moja sreća i stabilnost. Ako verujete u Gospoda i znate da on pred vas nikada ne bi stavio zadatke koje vi ne možete da rešite i iskušenja koja su tu da biste vi postali bolji čovek, onda tu nema mesta za depresiju i crne misli.

O Da li vam srpsko društvo deluje depresivno?

Ne bih rekla da je depresivno, pre bih rekla da smo kao narod prošli, i još uvek prolazimo, kroz veliku patnju. Ovo je podneblje na kojem se mnogo ratovalo kroz vekove, mnogo stradalo, umiralo, ginulo, tugovalo i nemoguće je da takva energije nema uticaja i na današnje društvo. Verujem da možemo biti na sigurnom putu za srećniju i bolju budućnost samo ako  se kao narod vratimo svojoj veri, izvoru i korenima. Kada kao društvo promenimo svest i situacija u zemlji će početi da se menja.

o Da li ste se nekada o nekog ogrešili toliko da vas grize savest?

– Da, naravno, i to više puta u životu, ali moram da kažem i to da znam da kažem i oprosti i izvini. To ne  radim kako bih svojoj savesti olakšala, jer bi to onda bilo pitanje ega, to činim iz najdublje i najiskrenije ljudske potrebe ka drugom ljudskom biću, da mi oprosti. Svi mi grešimo, ali nekako zaboravljemo na blagotvornost i isceljiteljsku moć praštanja i lepotu istine. Oprost i istina oslobađaju, ne samo onog o koga ste se ogrešili nego u najširem smislu i vas same.

milanka karić

O Zašto postoji savest u nama?

-Verujem da je savest tu kako bismo mi kao bića i kao duše postali bolji i uvideli koliko nam je vera jaka. Sve su to iskušenja na putu našeg duhovnog rasta i test naše vere u Gospoda. Ako se Gospoda ne plašimo nego spoznamo da je on čista ljubav, shvatićemo da kazna ne postoj i  da se svi odgovori nalaze u nama.

o Zašto ljudi koji veruju u Boga čine  loše stvari?

 –To je vrlo teško pitanje. Moje skromno mišljenje je da je to pitanje njihove vere koliko je ona iskrena i šta oni podrazumevju pod verom u Boga. Ako su ljudi vođeni lošim osećanjima, zavišću, gordošću, sujetom, samoljubljem u svojoj veri u Gospoda, to su osećanja koja upravo dovede do takvih krajnosti i činjenju nekih nečastivih dela.  Ako ste vođeni ljubavlju kako prema Gospodu tako i prema svim živim bićima, teško da će vas ljubav povesti da činite nešto loše. Ljubav je lek!

O Šta želite da posle vas ostane?

– Postoji jedna izreka: “Na kraju igre i kralj i pijun idu u istu kutiju”. Sudbinom je određeno da ništa nije dato večno, ni bogatstvo, ni nemaština, ni samoća, ni partnerstvo, sve je promenljivo. Samo ono što smo naučili, što smo spoznali, osetili, ljubav koju smo pružili, osetili kako se sreća širi , osmehe koje smo podelili, zagrljaje iskrene  snažne, strasne poljupce u kojima smo bili celim svojim bićem, bezuslovnu ljubav koju smo pružali, to ostaje iza nas. Ja se trudim da tako živim i želim da verujem i nadam se da će posle mene ljubav biti najdominatniji osećaj.

                             Dijana Dimitrovska

Vidi još: Kakav čovek može bit srećan