Inostrani je član SANU od 2021. godine, akademik Kanadske inženjerske akademije od 2013. i Kraljevskog društva Kanade od 2020, predavač na fakultetima širom sveta i jedan od 1000 najuticajnijih naučnika koji se bave klimatskim promenama (2021). Mnogo titula i nagrada, i mnogo zasluga ima akademik Slobodan Simonović, srpski i kanadski stručnjak za hidrografiju i klimatske promene, ali su njemu od svih najdraže tri:
-Još u ranim danima moje profesionalne karijere uspeo sam da dam značajan doprinos primeni sistemskog pristupa vodoprivrednim problemima. Taj doprinos je krunisan mojom prvom knjigom (Simonovic, S.P., Managing Water Resources: Methods and Tools for a Systems Approach, UNESCO, Paris and Earthscan James & James, London, pp.576, ISBN 978-1-84407-554-6, 2009) – kaže u razgovoru za časopis San, profesor Slobodan Simonović. – Drugo najdraže profesionalno dostignuće je broj studenata kojima sam bio mentor: 22 postdoktoranta, 24 doktoranta, 45 magistara, i hiljade redovnih studenata. I treće najdraže dostignuće je interes za moj naučni i praktični rad koji su manifestovani kroz preko 121,000 preuzimanja mojih radova od strane istraživača iz 191 zemlje širom sveta.
O Koja je po vama najveća razlika između studiranja u Srbiji i u Kanadi? Šta je , po vama, dobro a šta loše i za studente i za profesore?
-Najveća razlika je u organizaciji obrazovnog sistema, pristupu nastavi i istraživanju, kao i u mogućnostima koje se pružaju studentima i profesorima.
U Kanadi, univerziteti su uglavnom fleksibilniji u pogledu izbora predmeta i trajanja studija. Studenti sami biraju tempo kojim će završiti studije, dok je u Srbiji struktura studija tradicionalnija, s unapred definisanim programom i manjom mogućnošću prilagođavanja. Sistem u Kanadi je više orijentisan na istraživanje i praktičnu primenu, dok se u Srbiji i dalje mnogo oslanja na teorijsko znanje. Kanadski univerziteti koriste interaktivniji pristup, uključujući rad u malim grupama, case study analize, projekte i praktičnu primenu znanja.
U Srbiji je nastava češće bazirana na predavanjima i reprodukciji gradiva. Profesori u Kanadi često funkcionišu više kao mentori i podstiču studente na kritičko razmišljanje, dok u Srbiji postoji veći autoritet profesora, gde se znanje uglavnom prenosi kroz predavanja i ispitivanja. U Kanadi su istraživanja znatno više finansirana i univerziteti imaju pristup većim budžetima, što omogućava bolje uslove za rad, veće plate i više prilika za istraživače. U Srbiji je problem nedostatak sredstava, što otežava konkurentnost domaćih istraživača na globalnom nivou. U Kanadi ocenjivanje uključuje kontinuirani rad tokom semestra (eseji, projekti, kvizovi, istraživački radovi), dok u Srbiji preovladavaju završni ispiti koji često imaju presudan uticaj na ocenu.
Studenti u Srbiji su pod većim pritiskom tokom ispitnih rokova, dok je u Kanadi pritisak ravnomernije raspoređen tokom cele akademske godine.
Studiranje u Kanadi pruža više mogućnosti, ali dolazi s višim troškovima i većim pritiskom. U Srbiji su studije povoljnije, ali manje fleksibilne i s manjim istraživačkim kapacitetima. Za profesore, rad u Kanadi donosi bolje uslove, ali i veću konkurenciju, dok je u Srbiji profesorski posao sigurniji, ali s manje resursa i motivacije za istraživanje.
o Šta biste savetovali mladima koji žele da studiraju?
-Da pažljivo razmotre svoje interese, ciljeve i mogućnosti pre nego što donesu odluku o studijama. Evo nekoliko ključnih saveta: Izaberite oblast koja vas zaista zanima; Istražite mogućnosti u zemlji i inostranstvu; Kombinujte teoriju i praksu; Razvijajte kritičko razmišljanje i samostalnost; Učite strane jezike i usavršavajte digitalnu pismenost; Gradite mrežu kontakata; Budite spremni na izazove i kontinuirano učenje.
Bez obzira na to gde i šta studirate, najvažnije je da budete radoznali, uporni i da uvek tražite načine da se usavršavate!
o Za prošlu godinu ste rangirani na 74. mestu u Kanadi i 1725. u svetu po ekološkim zaslugama. Šta vam ta nagrada lidera znači?
-Izuzetno mi je drago da moj istrajan rad utiče na moju disciplinu i mlade istraživače koji rade u istoj oblasti. U avgustu 2024. godine objavljena je „Ažurirana baza podataka standardizovanih indikatora citiranja za sve naučne oblasti“. Ovo je javno dostupna baza podataka najcitiranijih naučnika (od ukupno 6.880.389 iz svih disciplina) koja pruža standardizovane informacije o broju citata, h-indeksu, hm-indeksu prilagođenom za koautorstvo, citatima radova u različitim autorskim pozicijama i kompozitnom indikatoru (c-score). Moje ime je uključeno u listu, a moja pozicija me svrstava u prvih 0,4% naučnika u svetu. Veoma sam ponosan na ovo lično dostignuće.
o Kako se najbolje čuvaju vode?
-Čuvanje voda je od ključnog značaja za održivi razvoj, zdravlje ekosistema i budućnost čovečanstva. Najbolje prakse za zaštitu voda obuhvataju smanjenje zagađenja voda, racionalno korišćenje vode, prirodni pristup zaštiti voda, i obrazovanje i način upravljanja vodama.
Najbolji način očuvanja voda zahteva kombinaciju odgovorne upotrebe, efikasnih tehnologija, ekoloških pristupa i obrazovanja stanovništva. Svi – od pojedinaca do industrije i vlada – moraju doprineti održivom upravljanju vodama kako bismo osigurali dovoljno čiste vode za sadašnje i buduće generacije.
o Šta najviše zagađuje reke i mora?
-Industrijski i poljoprivredni otpad, kanalizacija, plastika, rudarstvo i termalno zagađenje. Ovo zahteva bolje upravljanje otpadom, efikasniju preradu vode i međunarodne napore za zaštitu vodnih resursa.
o Koja vas je emocija vezala za Kanadu?
-Moja veza sa Kanadom je više praktična nego emotivna. Pozivom da dođem u Kanadu su mi se otvorila mnoga vrata koja u nekom drugom kontekstu ne bi. Moja porodica i ja smo u Kanadi našli mesto za život, uslove za rad i okolinu koja nas je brzo prihvatila. Kao prvoj generacija imigranata, moja veza sa Srbijom i dalje ima značajnu ulogu. Uzimajući u obzir decu i unuke, Kanada postaje svakim danom sve više moja zemlja.
o Zašto su reke i jezera Kanade posebni?
-Kanada je jedna od najbogatijih zemalja u svetu po količini slatke vode, što je čini hidrološki jedinstvenom. Sa oko 20% svetskih rezervi slatke vode, od kojih je 7% obnovljivo, njene reke i jezera predstavljaju vitalni resurs za prirodu i ljude.
Kanada ima više od dva miliona jezera, što je više nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Značajne reke, poput Svetog Lavrentija, Makenzija, Jukona i Frejzera, igraju ključnu ulogu u ekosistemima i privredi zemlje. Jedna od glavnih karakteristika kanadskih voda je njihova čistoća. Veliki deo vodnih resursa nalazi se u nenaseljenim ili slabo naseljenim područjima, što ih čini manje podložnim zagađenju. Reke i jezera Kanade imaju dubok istorijski i kulturni značaj. Pored toga, kanadske reke su važan izvor obnovljive energije. Hidroelektrane na kanadskim rekama proizvode veliki deo električne energije zemlje, što Kanadu čini liderom u korišćenju čistih energetskih izvora.
o Da li imate neki san koji se još nije ostvario?
-Kao i mnogi drugi i ja volim da sanjam. Jedna želja koju već mnogo godina nosim sa sobom je formiranje tima stručnjaka koji bi pod mojim vođstvom napravili Globalni modeni model – sistemski model planete koji bi definisao integralnu ulogu koju voda ima u budućem razvoju civilizacije. I san se nastavlja…
Nauka dugo i marljivo traga za našom prošlošću, pokušavajući da rekonstruiše život pračoveka. Neke “rupe” i dalje ostaju prazne, ali neke dobijaju novo svetlo. Poput shvatanja da su, kako u razgovoru za naš časopis navodi prof.dr Mirjana Roksandić antropolog sa Univerziteta Vinipeg u Kanadi, naši preci i davni rođaci (neandertalci, denisovanci i druge grupe) bili znatno sposobniji, inteligentniji i adaptabilniji nego što se to smatralo devedesetih.
– Dosta toga smo saznali na osnovu novih metoda, novih otkrića i intenziviranja istraživanja u regijama koje ranije nisu bile fokus istraživanja, kao što je slučaj sa Centralnim Balkanom, gde je naš tim pronašao ljudsku vilicu staru pola miliona godina.
O Šta vi kao antropolog možete da nam kažete kako je živela „prosečna“ neandertalska „porodica“, posebno posle otkrica u Sićevačkoj klisuri?
-Teško pitnje: neandertalci su u Evropi od pre 400 000 godina (kozervativna procena) tako da su živeli kroz nekoliko ledenih i nekoliko međuledenih doba u više ekotona. Širili su se daleko na istok i mešali sa denisovancima, i modernim ljudima. Dakle, morali su da imaju vrlo različite kulturne adaptacije. Svako ledeno doba je donosilo smanjenje populacije i izumiranje, a svaki integlacijal širenje populacije i dotok novih grupa sa istoka. Smatra se da su živeli u relativno malim zajednicama, kao lovci i sakupljači koji su u regularnim intervalima posećivali ležišta sirovina, mesta na kojima su bili sezonski izvori hrane i da su bili uspešni lovci, ali da im meso nije bilo najvažniji deo ishrane kao sto se ranije smatralo. Neandertalac iz Pesturine (lokalitet u Jelašničkoj klisuri kod Niške Banje) je dao nastariji oralni mikorbiom (zbir bakterija u usnoj šupljini koji se zadržao u zubnom kamencu), na osnovu kojeg je utvrđeno da su neandertalci mogli da procesuju kompleksne šećere. U Španiji gde smo sarađivali sa kolegama na rekonstrukciji čovekove okoline, nađen je polen velikog broja toploljubivih biljki, te su verovatno imali balansiranu ishranu baziranu ne samo na mesu, kako se ranije mislilo, već i na raznom koštuničavom i jagodičastom voću, i drugim biljkama.
O Ko je naš direktan predak i da li je on živeo na jednom mestu, ili na više mesta?
-Naša vrsta je taksonomski definisana kao Homo sapiens. Naši direktni preci su sapiensi iz Afrike. To definitvno znamo na osnovu genetike. Svi ljudi koji trenutno žive na svim kontinentima su potomci Afrikanaca koji su napustili kontinent (u više navrata, najverovatnije), tako da australijski Aboridžini imaju više genetske sličnosti sa Šveđanima nego što neke afričke grupe imaju između sebe. Predak naše vrse jeHomo bodoensiskoji je takođe živeo u Africi i koji se odvojio od Euroazijske grane (neandertalci i denisovanci) jos pre 900 000 godina.
O Kako je naš daleki predak uopšte preživeo ledeno doba?
-Ne samo ledena doba, već i užasno velike predatore, strvinare sa kojima je bio u stalnom otimanju za plen… Svi ljudi (sadašnji pa i oni u davnoj prošlosti) imaju dve neophodne karakteristike: prosocijalnost i korišćenje oruđa. I to ne sporadično ili fakultativno već obavezno. Bez društvenih zajednica i oruđa i vatre, ljudi ne bi uspeli da prežive klimatske promene u prošlosti i da se razviju. Za prosocijalnost i oruđe neophodna je inteligencija…
O Kako biste vi opisali praistoriju centralnog Balkana? Šta se tu dešavalo?
-Centralni Balkan je deo istočnog Mediterana. Profesor Dušan Mihailović i ja smo definisali istočni Mediteran u prošlosti kao zonu interakcije među raznim populacijama, koja istovremeno predstavlja deo demografskog izvora za repopulaciju Evrope posle ledenih doba. Ta se ideja uklapa u biogeografski značaj Balkana: 80 odsto svih vrsta u Zapadnoj i 100 odsto svih vrsta u Istočnoj Evropi koje nastanjuju sever posle ledenih doba potiču sa Balkana. Ljudi su samo deo cele te priče.
O Koji delovi skeleta daju najbolje informacije i koliko današnja nauka može da pogreši?
-Svaki nalaz, bilo kog dela skeleta je važan. Paleoantropolozi su uspeli i od najsitnijih elelemenata da izvuku zanimljive podatke. Zubi se najbolje očuvaju, a i vrlo su genetski predodređeni, tako da nose najviše taksonomskih podataka. Ali, naravno, mi se radujemo svakom nalazu. Nauka se samokoriguje konstantno. Često u novinama čitate kako nešto „pobija evoluciju“. To je besmisleno. Evolucija je teorija koja trenutno najbolje objašnjava život na zemlji. Ono što naučnici pobijaju ili diskutuju odnosi se na detalje koji se menjaju shodno novim nalazima i novim informacijama. Prednost nauke u odnosu na ostale sisteme znanja (religija, mitologija, zdrav razum) je upravo u tome što samu sebe koriguje, i što nam dozvoljava da razmišljamo kritički i konstruktivno. To naravno zahteva vise napora od dogme, jer morate aktivno da učestvujete u stvaranju znanja. Dogma je lakša, bazira se na veri u autoritet…
O Koji je glavni argument evolucionista kojim pobijaju kreacioniste?
-To je kao da ste me pitali kako pobijamo „flat erathers.“ Ako hoćete dokaz evolucije, i to ne na drozofilama ili virusima, nego na velikim životinjama, pogledajte slonove iz Mozambika: (https://www.discovery.com/nature/tuskless-elephants-evolved-to-escape-poachers) gde se ženke rađaju bez kljova da bi izbegle lovokradice. To se desilo za malo više od pola veka.
O Profesionalno, šta je vaš životni san?
-Da se bavim naukom, radujem se svakom novom otkriću, svakoj novoj zavrzlami koja izgleda neobjašnjiva, svakom novom problemu.
O Da li možete da pustite mašti na volju i da zamislite, sa svojim evolucionističkim i antropološkim znanjem, kako će izgledati čovek za 100 000 godina?
-Ako bude postojao, ne vidim neku potrebu za velikim fenotipskim promenama. Ono što nam omogućava da izgledamo vrlo slično svojim dvomilionskim starim precima (osim što nam je mozak veći a zubi manji, sve ostalo je manje – više isto) jeste to što imamo kulturu. Ne moramo da se menjamo.
O Zagledani ste predano i dugo u ljudsku daleku prošlost; da li vam ona, kada razmišljate o životu, daje neke jasnije poglede na ljudski rod?
-Ono u čemu najčešće grešimo kao ljudi je što smatramo da smo neverovatno pametni i uznapredovali u odnosu na ljude iz prošlosti. Onda nađete citat iz Mesopotamije koji govori o istim problemima sa decom koje imaju i današnji roditelji ili iste političke probleme. Pa shvatite da ni mala grupa današnjih ljudi ne bi umela da preživi čak ni u bogatoj šumi, shvatite koliko smo krhki i koliko naša inteligencija ne pomaže bez kulturnog znanja.
Duša i telo – to smo mi, ljudi. Svi skoro pa isti, a, opet, jedinstveni, unikatni i neponovljivi. U svim tim milijardama i milijardama segmenata od kojih se sastojimo.
O telu nauka ponešto i zna. Ali o duši – gotovo ništa.
Ne znamo čak ni gde stanuje duša, a kamoli nešto detaljnije tipa, kako izgleda, od čega je sastavaljena, da li se kreće, da li se deli, obnavlja …?
Tragamo za njom od kako je sveta i veka.
Hrišćanstvo uči da je duša netelesna, neprostorna i neuništiva. Ona predstavlja unutrašnjost čoveka koji daje život telu. Ali, detalji su poznati samo tvorcu.
Mi, pravoslavci, verujemo da duša pokojnika obilazi oko svoje kuće četrdeset dana, zbog čega se i pali kandilo u kući pokojnika da joj osvetli put.
Posle toga arhangel Mihailo meri dušu, odnosi je na nebo i gore odlučuje gde će ona dalje. Vagaju se dobra i zla dela. Ako je za života činio samo loše – ide u pakao, ukoliko je taj čovek činio dobra dela – obezbedio je sebi raj.
Duša se može nastaniti svuda, i u živom i u neživom svetu. Može biti u drvetu, zecu ili u kamenu.
Čitajući Frejzera ( Zlatna grana) saznajemo da i australijski crnci veruju da u grudima imaju još jednog malog čoveka.
Huron – Indijanci, Oklahoma, verovali su duša ima glavu i telo, ruke i noge, kao i čovek.
Eskimi veruju da duša ima isti oblik kao i telo kome pripada ali je finija i uzvišenije prirode.
Po mišljenju Nutka-Indijanaca (ostrvo Vankuver, Kanada) duša ima oblik majušnog čoveka a njeno sedište je u temenu. Dok duša stoji uspravno, njen sopstvenik je zdrav i srčan, ali kad iz ma kog uzroka izgubi uspravan položaj, njen sopstvenik izgubi pamet.
Malajci zamišljaju ljudsku dušu kao malog čoveka, veličine palca i većinom nevidljivog. U stanju je da brzo leti iz mesta u mesto, odlazi iz tela za vreme spavanja, transa i bolesti a stalno posle smrti.
Narodi u Indfoneziji misle da svakog čoveka čoveka pre rođenja pitaju koliko dugačku ili tešku dušu želi, pa mu se odmeri onoliko koliko želi. Najteža duša koja je ikada data teži oko 10 grama.
Beskrajan je niz verovanja gde je i šta radi duša.
Šta kaže nauka. Izgleda da i u tima beskrajan niz „ dokaza“. Naučnici su pre par godina oprezno objavili da je možda duša u očima.
Ian Stivenson, Medicinski univerzitet Virdžinija, na oko 2.500 slučajeva dokazivao je da inkarnacija potoji u sećanjima male dece. Robert Lanza, profesor na Medicinskom fakultetu u Severnoj Karolini tvrdio je da fizička smrt nije konačna. Prrema teoriji biocentrizma smrt je samo iluzija koju stvara naša svest. Smrt nije konačna kao što to mi mislimo, a glavna premisa joj je da je život ishodište koje stvara svemira, a ne da svemir stvara život. Ruski naučnik Konstantin Korotkov, uopravnik Instituta za fiziku u Sankt Petersburgu snimao je ljudsko telo u trenutku smrti na kome se vidi da astralno telo napušta materijalno telo.
Fotografija je urađena posebnom tehnikom, naprednim oblikom Kirlijanove fotografije, što je, kako se objašnjava, fotogram pod naponom koji koristi i Ministarstvo zdravlja za dijagnostikovanje bolesti.
Konstantin Korotkov je tvrdio da promenom naših misli menjamo i energiju u prostoru. Što dajemo – to i dobijamo.
Mislima gradimo naš svet, govorio je, svoju realnost. Niko nam nije kriv ni vlade, moćnici, komšije, projatelji, neprijatelji, krivi smo sami. Tvorac nam je dao alat da sami pravimo svoj svet – pa iskoristimo ga.
Duša koja je snimljena, napustila je najpre trup i glavu, a zatim i srce i polne organe.
Profesor dr Dušan Šćepanović kome je pre deceniju i po presađeno srce mlađeg Nemca, misli da duša ne može biti u srcu.
– Duša sigurno nije u srcu – rekao mi je u jednom razgovoru.- Mislim da se nalazi u mozgu. Da je u srcu, ja bih imao tuđu dušu. Ovako, imam tuđu pumpu (srce) ali i dalje imam vlastitu dušu. Srcu, sigurno nije.
Ostaje naša suština tako i dalje zagonetna, neuhvatljiva i neizreciva.
Magdalena Đorđević, nuklearna fizičarka koja je donela Srbiji evropski grant od 1,3 miliona evra, odlučila je da se vrati iz Amerike uprkos svim uslovima koje je tamo imala. Za to je imala dva razloga. Prvi razlog su bila deca.
-Želela sam – kaže naša nuklearna fizičarka – da moja deca odrastaju u svajoj zemlji, i da svi budemo blizu porodice. Drugi razlog je nauka, želela sam da doprinesem naučnom napretku svoje zemlje, umesto da dopirnosim napretku tudje zemlje.
O U Americi ste doktorirali, radili naučna istraživanja…Šta vam se dopalo, a šta nije?
– To je generalno dosta teško reći, pošto je Amerika zemlja velikih suprotnosti, a u poslednje vreme i veoma podeljena, npr. po političkim (liberalnim nasuprot konzervativnim) stavovima. Što se tiče nauke i univerziteta, gotovo sve mi se dopalo. Mislim da je kvalitet i organizacija naučnog i akademeskog rada bez presedana u svetu – jaka nauka i tehnologija je, mislim, i ono što je napravilo Ameriku velikom. Nisu mi se svidele česte promene mesta boravka. Posle doktorata gotovo po pravilu na posledoktorske studije idete na drugo mesto, posao dobijate na trećem, što u značajnoj meri remeti privatni život.
O Da li se u svetu nauke u Americi gleda odakle ste?
– Mislim da se u velikoj meri ne gleda, Amerikanci su praktična nacija, uglavnom je presudan kvalitet naučnika. Ako ste kvalitetni, ceniće vas bez obzira na naciju, ako niste, neće. U svakom slučaju, to važi za prirodne nauke, za drustvene je možda drugačije, pošto su one često i više vezane za konkretno okruženje i kontekst. Zapravo čak i u prirodnim naukama, često, na primer, za doktorske studije, postoje kvote po kojima minimalni broj Amerikanaca mora da se primi na doktorske studije.
Grant
– Kroz ovaj projekat smo u zemlju doneli 1.356.000EUR bespovratnih sredstava Evropske Unije. Moći ćemo da zaposlimo naše mlade naučnike, koji bi, u odsustvu ovog projekta, verovatno otišli iz zemlje. Sredstva koja smo dobili motivisaće i druge da se prijave, kao i talentovane ljude da ne odlaze iz zemlje, a neke od naših najboljih naučnika koji trenutno rade u inostranstvu da se vrate u Srbiju.
O Šta se u Americi u nauci najviše vrednuje: stanje na bankovnom računu, obrazovanje, popularnost, ličnost…?
– U nauci, stanje na bankovnom računu nije mera uspeha, ljudi su u nauci zato što vole da se bave istraživanjem, ne zbog novca. Sa druge strane “popularnost” jeste bitna, ali ne u istom smislu kao u politici. Što je naučnik uspešniji, to mu je i veći naučni renome, uslovno rečeno popularnost – drugim recima i nauka ima svoje “zvezde”.
O Da li ima dosta srpskih naučnika u Americi?
– U mojoj generaciji na Fakultetu za fiziku, skoro svi su otišli u inostrastvo odmah pošto su diplomirali. Status srpskih naučnika u inostranstvu se drastično razlikuje od slučaja do slučaja, kao uostalom i za “naučnu emigraciju” drugih nacija. Moj lični utisak, sa kojim se možda mnogi neće složiti, jeste da bi mnogi naši ljudi, uz bolje naučne uslove u Srbiji, ostvarili i bolji uspeh u svojoj zemlji. Nažalost, to sada nije slučaj. I pored velikog naučnog potencijala i mnogo talentovanih mladih ljudi, ulaganje i briga države za nauku je nedovoljna. Nadam se da će uspesi poput ovog ERC granta motivisati državu da u nauku viŠe uloži.
O Da li ste imali prilike da vidite akcelerator u Brukhejvenu u SAD ili u CERN-u u Švajcarskoj?
– Da, oba akceleratora predstavljaju vrhunac nauke i tehnologije.
Razvijene zemlje ulažu milijarde evra u ove eksperimente, pošto tehnološka rešenja, softverski alati i matematički modeli koji se u njima koriste često nalaze direktnu primenu u najnovijim tehnologijama. Dakle, nije u pitanju samo prirodna ljudska radoznalost da se razumeju osnovni zakoni prirode, konkretno u ovom slučaju poreklo i osobine materije u njenom najelementarnijem obliku, već često i konkretna tehnoločka i privredna korist. Podjednako važno, kroz ove eksperimente se obučavaju vrhunske generacije naučnika, programera i inženjera, koji često svoja znanja primenjuju u privredi ili ekonomiji.
O Naučnici rade na otkrivanju osnove ranog univerzuma: da li će to otkriće, ako do njega ikada dodje, na jedan način pokazati ko je naš tvorac?
– Nisam najbolji sagovornik za naučne teme koje se graniče sa religijom, ali mislim da ova dva pitanja nisu nužno vezana.Mislim da je pitnaje vere u Boga upravo to, dakle stvar vere, odnosno prvenstveno stvar odnosa prema sebi samom i ljudima oko nas. Nauka sa druge strane nije stvar vere već dokaza, pa i po tom pitanju nauka i religija mislim nisu u koliziji.
Pošto je diplomirala na Fizičkom fakultetu u Beogradu naša nuklearna fizičarka dr Magdalena Đorđević doktorira na Kolumbija Univerzitetu u Njujorku, istraživanja nastavlja u Ohaju. Iako dobija brojna priznanja u Ameririci, odaziva se pozivu Instituta za fiziku, i pre šest godina se vraća u Srbiju zajedno sa suprugom( bioinformatičar), pošto su oboje dobili prva dva Marie Curie reintegration granta koje Evropska unija dodeljuje najboljim istraživačima koji se vraćaju u Evropu.
O Da li vi lično verujete u Veliki prasak?
– Naučne teorije su stvar dokaza, a ne vere. Milsim da su postajeća saznjanja u najvećoj meri konzistentna sa ovom teorijom, koja je zbog toga trenutno i dominanntni kosmološki model.
O Nema čoveka koji nije zamišljao kako izgledaju vanzemaljci? Kako ih zamišljate?
– Ne vidim razlog zašto život ne bi postojao na nekog drugoj planeti, ali ne razmišljam o tome kako bi te druge civilizacije izgledale. Sa velikim količinom posla, i dvoje male dece, moj život je čvrsto vezan za ovu planetu.
O Šta sanjate da postignete u istraživanjima?
– Moj trenutni cilj je da za pet godina rezultati moga tima opravdaju poverenje koje sam dobila ovom nagradom, i ispune očekivanja pedložena u projektu. Nadam se da će naši rezultati dovesti do boljeg razumevanja osobina materije u svom najelementrnijem obliku.
O Vaš kolega Stiven Hoking veruje da nas neće biti za sto godina. Veruje da će nas ubiti virusi koje smo sami stvorili? Kako vi vidite civilizaciju za sto godina?
– Stiven Hoking je veliki i cenjeni naučnik, i sigurno ima razloga za ovakvo mišljenje. Ja sam po prirodi pozitivna osoba, a i ne razmišljam toliko daleko, tako da nemam odgovarajući odgovor na ovakvo pitanje.
O Da li su naučnici više sujetni od drugih zanimanja?
– U svim zanimanjima ima sujete, ali mislim da je to provenstveno vezano sa tim koliko je osoba po prirodi podložna takvim osećanjima. Uspešni i ambiciozni ljudi često umeju da budu sujetni, ali mislim da to nije isključivo vezano za nauku. Zapravo, naprotiv, dobar naučnik bi trebaloda lako prihvati nedostatak u svojoj teoriji, i da je u budućnosti ispravi i unapredi, što i vodi do napretka u nauci. S druge strane, u praksi i u istoriji nauke su svakako poznati primeri veoma sujetnih naučnika.
O Kakvu primenu u životu imaju otkrivene elementarne čestice? Ili, kakvu bi mogle imati?
– Istraživanje elementarnih čestica je fundamentalna nauka, dakle u ovom trenutku nema direktnu primenu u privredi. To je ulaganje u budućnost, čega su, posebno razvijene države veoma dobro svesne. Na primer, od Njutnovih “Principa”, u kojima su opisani zakoni klasične mehanike i gravitacije, pa do prvih letova u kosmos koje su ovi zakoni omogućili, proteklo je skoro 300 godina. Ovo je primer kako ulaganje u fundamentalnu nauku prestavlja ulaganje u budućnost.
o Na čemu radite?
– Moj tim radi na kvark-gluonskoj plazmi (KGP), koje je stanje materije koje nastaje na ekstremno visokim temperaturama i pritiscima, kada kvarkovi i gluoni, koji su, inače, u jezgru zarobljeni izuzetno jakim interakcijama, postaju slobodni. Smatra se da su ovako visoke gustine energije, odnosno kvark-gluonska plazma, postojale u ranom univerzumu, a danas se kvark-gluonska plazma stvara u moćnim sudaračima čestica, kao što je LHC u CERN-u kod Ženeve. Trenutno se ulažu milijarde evra da bi se prikupili eksperimentalni podaci na sudaračima čestica kao sto je LHC, a naš tim će razviti matematičke modele koji će omogućiti da se iz tih podataka odrede osobine KGP-a, odnosno omogućiće da se mnogo optimalnije iskoriste milijarde evra koje su uložene na prikupljanje eksperimentalnih podataka u CERN-u.
O U fizici ima toliko suluduh stvari da normalan čovek to ne može da pojmi, kaže Hoking, poput zakrivljenog vremena, vremena koje se usporava, dužine koje se skraćuju, svetlost koja se savija, materija koja pada u crnu rupu… da li možemo to da razumemo ili samo gajimo iluziju da razumemo.
-Jednostavo su teške da se razumeju za nekoga ko se ne bavi naukom. Grubo rečeno, ovi fenomeni opisuju kako se prostor i vreme ponašaju u eksremnum uslovima.
O Koje je po vam najuzvišenije osećanje koje čovek može imati?
-Ljubav. I radost kada imate kompletnu i srećnu porodicu.
