Nauka dugo i marljivo traga za našom prošlošću, pokušavajući da rekonstruiše život pračoveka. Neke “rupe” i dalje ostaju prazne, ali neke dobijaju novo svetlo. Poput shvatanja da su, kako u razgovoru za naš časopis navodi prof.dr Mirjana Roksandić antropolog sa Univerziteta Vinipeg u Kanadi, naši preci i davni rođaci (neandertalci, denisovanci i druge grupe) bili znatno sposobniji, inteligentniji i adaptabilniji nego što se to smatralo devedesetih.
– Dosta toga smo saznali na osnovu novih metoda, novih otkrića i intenziviranja istraživanja u regijama koje ranije nisu bile fokus istraživanja, kao što je slučaj sa Centralnim Balkanom, gde je naš tim pronašao ljudsku vilicu staru pola miliona godina.
O Šta vi kao antropolog možete da nam kažete kako je živela „prosečna“ neandertalska „porodica“, posebno posle otkrica u Sićevačkoj klisuri?
-Teško pitnje: neandertalci su u Evropi od pre 400 000 godina (kozervativna procena) tako da su živeli kroz nekoliko ledenih i nekoliko međuledenih doba u više ekotona. Širili su se daleko na istok i mešali sa denisovancima, i modernim ljudima. Dakle, morali su da imaju vrlo različite kulturne adaptacije. Svako ledeno doba je donosilo smanjenje populacije i izumiranje, a svaki integlacijal širenje populacije i dotok novih grupa sa istoka. Smatra se da su živeli u relativno malim zajednicama, kao lovci i sakupljači koji su u regularnim intervalima posećivali ležišta sirovina, mesta na kojima su bili sezonski izvori hrane i da su bili uspešni lovci, ali da im meso nije bilo najvažniji deo ishrane kao sto se ranije smatralo. Neandertalac iz Pesturine (lokalitet u Jelašničkoj klisuri kod Niške Banje) je dao nastariji oralni mikorbiom (zbir bakterija u usnoj šupljini koji se zadržao u zubnom kamencu), na osnovu kojeg je utvrđeno da su neandertalci mogli da procesuju kompleksne šećere. U Španiji gde smo sarađivali sa kolegama na rekonstrukciji čovekove okoline, nađen je polen velikog broja toploljubivih biljki, te su verovatno imali balansiranu ishranu baziranu ne samo na mesu, kako se ranije mislilo, već i na raznom koštuničavom i jagodičastom voću, i drugim biljkama.
O Ko je naš direktan predak i da li je on živeo na jednom mestu, ili na više mesta?
-Naša vrsta je taksonomski definisana kao Homo sapiens. Naši direktni preci su sapiensi iz Afrike. To definitvno znamo na osnovu genetike. Svi ljudi koji trenutno žive na svim kontinentima su potomci Afrikanaca koji su napustili kontinent (u više navrata, najverovatnije), tako da australijski Aboridžini imaju više genetske sličnosti sa Šveđanima nego što neke afričke grupe imaju između sebe. Predak naše vrse jeHomo bodoensiskoji je takođe živeo u Africi i koji se odvojio od Euroazijske grane (neandertalci i denisovanci) jos pre 900 000 godina.
O Kako je naš daleki predak uopšte preživeo ledeno doba?
-Ne samo ledena doba, već i užasno velike predatore, strvinare sa kojima je bio u stalnom otimanju za plen… Svi ljudi (sadašnji pa i oni u davnoj prošlosti) imaju dve neophodne karakteristike: prosocijalnost i korišćenje oruđa. I to ne sporadično ili fakultativno već obavezno. Bez društvenih zajednica i oruđa i vatre, ljudi ne bi uspeli da prežive klimatske promene u prošlosti i da se razviju. Za prosocijalnost i oruđe neophodna je inteligencija…
O Kako biste vi opisali praistoriju centralnog Balkana? Šta se tu dešavalo?
-Centralni Balkan je deo istočnog Mediterana. Profesor Dušan Mihailović i ja smo definisali istočni Mediteran u prošlosti kao zonu interakcije među raznim populacijama, koja istovremeno predstavlja deo demografskog izvora za repopulaciju Evrope posle ledenih doba. Ta se ideja uklapa u biogeografski značaj Balkana: 80 odsto svih vrsta u Zapadnoj i 100 odsto svih vrsta u Istočnoj Evropi koje nastanjuju sever posle ledenih doba potiču sa Balkana. Ljudi su samo deo cele te priče.
O Koji delovi skeleta daju najbolje informacije i koliko današnja nauka može da pogreši?
-Svaki nalaz, bilo kog dela skeleta je važan. Paleoantropolozi su uspeli i od najsitnijih elelemenata da izvuku zanimljive podatke. Zubi se najbolje očuvaju, a i vrlo su genetski predodređeni, tako da nose najviše taksonomskih podataka. Ali, naravno, mi se radujemo svakom nalazu. Nauka se samokoriguje konstantno. Često u novinama čitate kako nešto „pobija evoluciju“. To je besmisleno. Evolucija je teorija koja trenutno najbolje objašnjava život na zemlji. Ono što naučnici pobijaju ili diskutuju odnosi se na detalje koji se menjaju shodno novim nalazima i novim informacijama. Prednost nauke u odnosu na ostale sisteme znanja (religija, mitologija, zdrav razum) je upravo u tome što samu sebe koriguje, i što nam dozvoljava da razmišljamo kritički i konstruktivno. To naravno zahteva vise napora od dogme, jer morate aktivno da učestvujete u stvaranju znanja. Dogma je lakša, bazira se na veri u autoritet…
O Koji je glavni argument evolucionista kojim pobijaju kreacioniste?
-To je kao da ste me pitali kako pobijamo „flat erathers.“ Ako hoćete dokaz evolucije, i to ne na drozofilama ili virusima, nego na velikim životinjama, pogledajte slonove iz Mozambika: (https://www.discovery.com/nature/tuskless-elephants-evolved-to-escape-poachers) gde se ženke rađaju bez kljova da bi izbegle lovokradice. To se desilo za malo više od pola veka.
O Profesionalno, šta je vaš životni san?
-Da se bavim naukom, radujem se svakom novom otkriću, svakoj novoj zavrzlami koja izgleda neobjašnjiva, svakom novom problemu.
O Da li možete da pustite mašti na volju i da zamislite, sa svojim evolucionističkim i antropološkim znanjem, kako će izgledati čovek za 100 000 godina?
-Ako bude postojao, ne vidim neku potrebu za velikim fenotipskim promenama. Ono što nam omogućava da izgledamo vrlo slično svojim dvomilionskim starim precima (osim što nam je mozak veći a zubi manji, sve ostalo je manje – više isto) jeste to što imamo kulturu. Ne moramo da se menjamo.
O Zagledani ste predano i dugo u ljudsku daleku prošlost; da li vam ona, kada razmišljate o životu, daje neke jasnije poglede na ljudski rod?
-Ono u čemu najčešće grešimo kao ljudi je što smatramo da smo neverovatno pametni i uznapredovali u odnosu na ljude iz prošlosti. Onda nađete citat iz Mesopotamije koji govori o istim problemima sa decom koje imaju i današnji roditelji ili iste političke probleme. Pa shvatite da ni mala grupa današnjih ljudi ne bi umela da preživi čak ni u bogatoj šumi, shvatite koliko smo krhki i koliko naša inteligencija ne pomaže bez kulturnog znanja.
Da bi približio arheološka nalazišta deci, profesor Dušan Borić, trenutno gostujući istraživač na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, objavio je knjigu o Lepenskom viru. Najintrigantniju kulturu koja fascinira arheologe, pokušao je da približi deci kroz jednostavne priče o načinu kako se živelo u to doba. Da ih poveže sa Lepenskim virom kao što je on povezan još iz dečačkih dana.
– Još u srednjoj školi bio sam očaran gledajući fotografije Srejovićeve knjige o Lepenskom Viru iz 1969. godine. Kasnije sam mnogo čitao o Lepenskom Viru kao student i ubrzo sam upoznao i neke od ljudi koji su tamo radili tokom iskopavanja 1960-ih i 1970-ih kada su ta kao i nalazišta iz drugih perioda i otkrivena. Mom razumevanju te regije i tog kulturnog fenomena najviše je doprinosa dao pokojni akademik Borislav Jovanović, čije reči i nebrojene priče i anegdote sa tih iskopavanja sam upijao i pamtio tokom naših susreta u njegovoj kancelariji u Arheološkom institutu u Beogradu od sredine 1990-ih. Ipak, nisam posetio Đerdap sve do 1996. godine, kada sam već bio završio studije arheologije. Tada sam, zajedno sa svojim ocem i Jelenom Kondić, koja i danas, iako u penziji, i dalje radi na čuvanju i prezentovanju rimskog nasleđa na Đerdapu, prvi put obišao Đerdap i do danas je to putovanje nešto što ne mogu da zaboravim. Od tada, mislim da nije prošla ni jedna godina da nisam obišao taj čarobni pejzaž.
O Đerdap vas i danas očarava?
– Tvrdim da je to najverovatnije jedan od najlepših krajolika u Srbiji. Taj spoj snažne rečne matice, koja je ovde nekada pravila katarakte i brzake, pre stvaranja akumulacionog jezera, i okomitih karstnih (krečnjačkih) litica naročito je prelep u jesen kada crveni ruj dominira.
O Šta je to što kulturu Lepenskog Vira čini posebnom u odnosu na ostale?
– Ono što nazivamo kulturom Lepenski Vir zapravo čini nekih 20-ak nalazišta koja su pronađena na obalama Dunava u Đerdapu i koja se pružaju duž oko 150 km ove obale kako sa srpske tako i sa rumunske strane reke. Ovde, pre svega u pećinama, nalazimo tragove ljudskog života od perioda srednjeg paleolita, tj. od vremena neandertalca, ali su prva dugotrajnija naselja na otvorenom počela da se koriste od kraja poslednjeg ledenog doba, pre oko 11,500. Tokom nekoliko milenijuma u ovom krajoliku Đerdapa, holocenski (topli period nakon ledenog doba u kojem i danas živimo) lovci-sakupljači-ribari ubirali su plodove ove bogate životne sredine i vremenom razvili određene elemente kulturne zasebnosti koje možemo da sagledamo kroz običaje sahranjivanja ili ornamente koje su nosili. Sam Lepenski Vir je kulminacija ove kulture. Lepenski Vir svoj procvat, oličen u izgradnji staništa sa trapezoidnim osnovama kao i skulpturama od peščara, doživljava u momentu kada ove autohtone grupe lovaca-sakupljača-ribara dolaze u kontakt sa prvim neolitskim doseljenicima, zemljoradnicima i stočarima, za koje sada, na osnovu skorijih analiza drevne DNK, znamo da su poticali iz severozapadne Anadolije. Ove neolitske grupe se, po svemu sudeći, u velikom broju šire po Balkanu od pre oko 8500 godina. Gotovo da nema mesta u čitavoj Evropi gde možemo da sagledamo sa toliko jasnoće ovaj susret ili sudar dva veoma različita sveta. Ti ljudi su izgledali drugačije, govorili su različitim jezicima i imali su potpuno drugačije svakodnevne navike. Ovo je ono što čini kulturu Lepenskog Vira tako zanimljivom. Tokom kratkog perioda izgleda da ovde postoji suživot ovih različitih grupa i njihovih posebnih kultura. Na osnovu analize drevne DNK znamo da je došlo do mešanja lokalnih i novopridošlih ljudi, a na osnovu izotopa stroncijuma zaključili smo da su žene bile te koje su dolazile sa strane na Lepenski Vir, verovatno kao deo kulturne razmene.
O Da li se zna odakle su došli drevni stanovnici Đerdapske klisure?
– Uprkos pomaku u analizama drevne DNK iz Đerdapa, a kojem sam u skorije vreme doprineo zajedno sa nekoliko drugih kolega iz Srbije i kroz saradnju sa peleogentičarima iz Harvarda i Beča, i dalje nismo sasvim sigurni o svim detaljima genomske slike ove populacije u Đerdapu pre dolaska severozapadno-anadolskih zemljoradnika i stočara. Ipak, kako se očekivalo, mezolitska đerdapska populacija potiče od mnogo ranijih populacija evroazijskih lovaca-sakupljača a koje su tokom paleolita nastanjivale veoma veliku teritoriju. Genetski gledano, mezolitski lovci-sakupljači-ribari imaju karakteristike kako zapadnih tako i istočnih evroazijskih lovaca-sakupljača. Ovo znači da potiču iz začetne populacije pre razdvajanja ovih grupa. Moguće je da je jedan deo ove populacije u većem broju naselio Đerdap tokom faze paleolita koju nazivamo gravetijen, u maksimumu glacijacije tokom poslednjeg ledenog doba kada su južni delovi Evrope bili naseljeni grupama koje su se pomerala sa severa ka južnim refugijima zbog izrazito hladnog perioda pre oko 20 hiljada godina, a koji je trajao nekoliko hiljada godina. Detaljnije analize drevne DNK na kojima trenutno radimo pružiće preciznije odgovore u bliskoj budućnosti.
O Zašto su izabrali klisuru za svoje stanište?
– Đerdap je vekovima bio odlično mesto za ribolov i to pre svega za ulov krupne ribe, poput soma, jesetre ili morune, o čemu detaljno govori naš slavni matematičar i pasionirani ribar Mihailo Petrović Alas u svojoj knjizi Đerdapski ribolovi (1941) koja je redak i dragocen dokument o sada izumrlim veštinama i tehnikama ribarenja s kraja 19. veka. Zbog osobene geološke istorije sa veoma različitim tipom stena čitavo korito Dunava u ovoj regiji doživelo je veoma različite erozivne procese koji su na mnogim mestima ostavili velika udubljenja, a u kojima su posle nastajali virovi – poput vira koji se nalazio ispred nalazišta Lepenski Vir ili mnogo snažnijeg vira na mestu gde se nalazilo nalazište Padina-Gospođin vir. Na drugima mestima postojala su suženja ili plitko položene stene koje su omogućavale da se riba lako ulovi. Sve ovo je moralo biti od značaja i praistorijskim stanovnicima Đerdapa te je odabir ovih mesta verovatno u velikoj meri bio vezan za njihov značaj u ribarenju.
O Šta kao arheolog znate o troprstnim mumijama iz Perua? Da li je otkriće zaista senzacionalno?
-Na ovo pitanje ne bih odgovorio jer je u pitanju tipično denikenovska nadrealna priča koja nema veze sa realnošću i može da se svrsta zajedno sa tvrdnjama o nepostojećim piramidama u Bosni!
o Čemu je služila čuvena ribolika skulptura?
– S obzirom da je riba imala veliki značaj u životu praistorijskih stanovnika Đerdapa, nije neobično da su oni razvili odnos prema različitim vrstama riba koje su po svemu sudeći doživljavane ne samo kao hrana već kao neljudska bića koja su ipak značajno povezana sa ljudima i njihovim sudbinama. Na primer, jedna od spekulacija je da su verovatno verovali u metamorfozu ljudi u ribe nakon smrti. Naročito periodičan dolazak, odlazak i ponovni povratak jesetre i morune, a koje su anadromne, što znači da zbog mrešćenja sezonski putuju Dunavom do Crnog mora i nazad, mogao je da bude od važnosti zbog ideje cikličnosti i obnove životne energije. Otuda verovatno ribolike skulpture i hibridni oblici u kojima su predstavljene izmešane fizičke odlike ljudi i riba. Teško je reći čemu su tačno služili ovi predmeti, ali nalazimo ih često oko ognjišta i moguće je da su imali ulogu da podcrtaju elemente mitova o poreklu i ciklusu života i smrti, a ponekad možda i kao otelotvorenje pojedinih individua iz prošlosti.
o Kako biste jednostavno opisali ljude Lepenskog vira? Ili, kako je izgledao jedan njiihov dan? Šta su radili?
– Bilo je to tipično ribolovačko naselje. Ljudi su se intenzivno bavili ulovom ribe i dosta vremena provodili na vodi, moguće tokom čitave godine, tako da na velikom broju ljudskih ostataka nalazimo koštana zadebljanja na slušnom kanalu zbog hronične izloženosti hladnoj vodi. Ipak, moguće je da čitava populacija nije sve vreme tokom godine provodila uz reku već pre svega tokom glavnih ribolovnih sezona tokom proleća i jeseni, a koje su verovatno koincidirale sa nizom ceremonijalnih i ritualnih aktivnosti. Riba se verovatno sušila iznad pravougaonih ognjišta građevina sa trapezoidnim podovima, a oko ognjišta su, verovatno, sedeli, slušajući priče, mitove i legende o prošlosti i njihovim precima. Život nije bio lak, verovatno je bilo perioda tokom kojih su oskudevali u hrani, a deca i novorođenčad su umirala često, najverovatnije zbog nehigijenskih uslova.
O Da li ste razmišljali, u čemu je suštinska razlika između kulture Lepenskog vira i ove naše danas?
– Naravno, vreme i dostupna tehnologija koje nas razdvajaju čine ogromnu razliku između našeg i sveta đerdapskih mezolitskih ribara. Ono što je zasigurno suštinska razlika jeste odnos prema okolini i razumevanje sveta. Njihovo se zasnivalo na ideji stalne razmene i zavisnosti od drugih neljudskih bića. Naš svet je zasnovan na ideji eksploatacije prirodnog okruženja i otuđenja od sveta. Moguće je da je seme ovih razlika u razumevanju sveta posejano već tokom neolita.
O U čemu se ogleda složenost pogrebnih rituala u Lepenskom viru?
– Imamo pokazatelje da pogrebni rituali i sam čin sahranjivanja nisu bili kraj odnosa živih sa preminulima. Izgleda da se taj odnos nastavljao kroz takozvane sekundarne pogrebne običaje, poput ekshumacije kostiju pokojnike, katkad njihovog čišćenja kako bi se sastrugalo preostalo tkivo i potom možda ritualnog korišćenja ovih ostataka u određenim ceremonijama pa sve do njihovog ponovnog i konačnog polaganja, često samo delova skeleta sa naglaskom uglavnom na lobanjama i mandibulama, u grobove drugih individua ili na nekim drugim mestima.
o Da li su srpska arheološka nalazišta zanimljiva, u svetskim okvirima?
– Svakako da jesu, i na području Srbije imamo veoma važna nalazišta iz različitih perioda praistorije kao i iz kasnijih perioda. Međutim, ono što je važno je ne samo da su nalazišta od velike važnosti, jer mnoga arheološka nalazišta bilo gde u svetu mogu da budu od važnosti ako se u njihovom istraživanju primeni inovativna i moderna metodologija i ako se potom rezultati istraživanja predstave tako da pokušaju da daju odgovore na neka opšta teorijska pitanja o razvitku ljudskog društva, kulture, tehnologije što ih čini relevantnim širom sveta. Ovo poslednje često nije perspektiva koju imaju neki arheolozi u Srbiji. Ne pokušavajući da svoje rezultate prikažu u svetlu širih teorijskih problema značajno umanjuju važnost zaključaka do kojih dolaze. Takođe, kada su u pitanju iskopavanja i laboratorijske analize, da bi rezultati vašeg rada bili uzeti ozbiljno u svetskim okvirima neophodno je istražiti, tj. iskopavati, po najvišim standardima i primenom danas dostupnih metoda beleženja. Drugim rečima nije dovoljno imati ašov, lopatu i radnu snagu kako bi se istražio neki arheološki lokalitet. Proces terenskog rada u arheologiji danas je značajno kompleksniji i zahtevniji.
O Kao arheologa, koje vas nalazište najviše intrigira u svetu ili kod nas?
– Mene najviše intrigiraju još neotkrivena nalazišta i nalazi kojih sigurno ima u svakoj regiji. Umesto da idemo za već poznatim, mislim da se treba usredsrediti na ono što još nismo otkrili, osmisliti načine istraživanja i doći do podataka koji do sada nisu bili dostupni.
o Da li ste imali prilike da u SAD obiđete neko arheološko nalazište?
– Obišao sam neka nalazišta u SAD, a naročito zanimljiv mi je bio obilazak velikih kružnih i linearnih zemljanih konstrukcija na nalazištu Nuark (Newark) u Ohaju, koja su deo autohtone Hopvel kulture. Veoma me interesuje da obiđem nalazišta u oblasti Čako kanjona u državi Novi Meksiko. Tokom boravka na Kolumbiji ove godine pomogao sam u organizaciji simpozijuma o ugroženosti kulturnog nasleđa u okviru nacionalnog spomenika Medveđe Uši (Bears Ears) na teritoriji države Juta, gde je tokom Obamine administracije velika teritorija ispravno uvrštena u okvire nacionalnog spomenika da bi bila gotovo za 85 % smanjena nakon Trampovog dolaska na vlast prošle godine. Neverovatno je da su nasleđe i kultura autohtonih stanovnika severnoameričkog kontinenta i dalje kritično ugroženi zbog pohlepe korporacija, političara i kapitala koji ne prežu od dalje devastacije ove teritorije na štetu njenih preostalih indijanskih stanovnika.
autor: Dijana Dimitrovska, izvor:Balkan City Magazine
