Zamislimo da je čovek, od vremena Homera do danas – imao sasvim drugačiji put. Da je svu energiju, misao i znanje kroz tih devet milenijuma usmeravao na dobrobit ljudi, životinja, biljaka.
Zamislimo kako devet hiljada godina on razvija u sebi dobrotu, milosrđe, humanost, osećajnost, toleranciju, prijateljstvo, pravdu, ljubav premu svema oko sebe i u sebi. Ali, stavrno zamislimo. Kako smo sve bolji i bolji, kako se menjamo, kako ispravljamo naše loše osobine.
To se radi najpre u vrtiću, gde se deca, devet milenijuma, uče prijateljstvu, humanosti, pa u školici gde razvijaju te divne osobine, one najlepše zbog kojih će kasnije biti srećni što su ljudi.
Zamislimo da je svemu što je radio, čovek pristupao s najvećom pažnjom, ljubavlju i željom da to što radi ispadne savršeno. Svi ljudi su neki Nole, Van Gog, Dostojevski, neki poznati i nepoznati savršeni ljudi… Nosimo cipele, recimo, koje se kompjuterski prave za nas, prema parametrima naše kičme, težine, visine, odela koja prate spoljnu našu temperaturu i sama se prilagođavaju da bi nam uvek bilo ugodno. Vozimo kola koja su bešumna,bez zagađenja, idu kroz vazduh, vodu…
Moral je visoka sjajna zvezda koja obasjava svojim blještećim sjajem i svako hoće malo tog praha. I on je najvrednija stvar na planeti.
Na Zemlji nema ratova, ubistava, nema svađa, ni među komšijama ni među braćom, ni među prijateljima. Vlada mir.
Možete da idete gde god hoćete, da zanoćite na ulici, niko vas neće napasti, naprotiv, iz prve kuće će vam doneti jastuk i večeru. Slobode su velike, umetničke, duhovne, stvaralačke, kreativne.
Naši stanovi su u zelenilu. Okrenuti ka istoku i zapadu da bi čovek dobijao dovoljno svetlosti za zdravlje. Gde god pogledate iz stana vide se zelene kultivisane površine trave, cveća, drveća. Naše terase su u naučno proračunatoj ravnoteži koja obezbeđuje kiseonik kroz travu, aromaterapiju kroz cveće i žbunove.
Pijemo zdravu vodu sprovedenu iz planinskih reka. To je živa voda koji donosi zdravlje.
Od kanalizacija i otpada pravi se gorivo, kroz neke male transformerse( transformišu materiju u energiju) i ima ih svaka kuća. Oni gutaju sve što je materija i zbog toga nema papirića, flaša, kesa, razne ambalaže, Đubre je zbog toga na ceni i nigde ga nema.
Jedemo hranu uzgojenu bez pesticida i hemije, paprike i paradajz koji mirišu, voće i povrće koje su oprašili bumbari, pčele i drugi insekti, hleb je od celog zrna.
Volim da zamišljam taj idealan svet u kome ljudi nisu iznad svih i svega, nego u istoj ravni.
Idem ulicom i pitam se kakakv bi, posle devet milenijuma ozbiljnog razvoja, bio asfalt?
Kakva bi bila staza koja preseca ovaj park na Tašmajdanu?
Kako bi izgledao park? Možda bi svako drvo bilo zaštićemo staklenim senzorima da mu mraz ne može ništa, a trava tako čvrsta, čista i zdrava. Njome bi trčali kućni ljubimci i nigde ne bi bilo kake jer bi je sakupljali vlasnici ali i obični prolaznici ako bi slučajno neka zaostala. Nikakav problem. Tu su transformeri, na svakom ćošku i oni se uključuju ako osete đubre.
I sve bi čovek na tom visokom razvojnom nivou radio bez prisile jer tako želi. Ne bi dobijao nikakvu nagradu za to, posebno ne u vidu procenta ili novca, niti bi bio kažnjen ako nešto ne bi uradio. Nagrada bi bila zadovoljstvo koje bi osetio dobrim delom. Dela izgrađuju unutrašnji svet čoveka.
A kada je on čist i lep, lep je i ovaj spoljašni svet. Na kraju, bolje je razmišljati o tome gde bi čovek bio da je devet milenijuma radio za dobrobit ljudi, životinja i biljaka, nego razmišljati o jezivom zločinu koji se negde dogodio, političkim lažima, interesnim prevarama.
Računam i da je bolje baciti pogled na ovaj tekst nego se gubiti u populističkim banalnostima.
Duša i telo – to smo mi, ljudi. Svi skoro pa isti, a, opet, jedinstveni, unikatni i neponovljivi. U svim tim milijardama i milijardama segmenata od kojih se sastojimo.
O telu nauka ponešto i zna. Ali o duši – gotovo ništa.
Ne znamo čak ni gde stanuje duša, a kamoli nešto detaljnije tipa, kako izgleda, od čega je sastavaljena, da li se kreće, da li se deli, obnavlja …?
Tragamo za njom od kako je sveta i veka.
Hrišćanstvo uči da je duša netelesna, neprostorna i neuništiva. Ona predstavlja unutrašnjost čoveka koji daje život telu. Ali, detalji su poznati samo tvorcu.
Mi, pravoslavci, verujemo da duša pokojnika obilazi oko svoje kuće četrdeset dana, zbog čega se i pali kandilo u kući pokojnika da joj osvetli put.
Posle toga arhangel Mihailo meri dušu, odnosi je na nebo i gore odlučuje gde će ona dalje. Vagaju se dobra i zla dela. Ako je za života činio samo loše – ide u pakao, ukoliko je taj čovek činio dobra dela – obezbedio je sebi raj.
Duša se može nastaniti svuda, i u živom i u neživom svetu. Može biti u drvetu, zecu ili u kamenu.
Čitajući Frejzera ( Zlatna grana) saznajemo da i australijski crnci veruju da u grudima imaju još jednog malog čoveka.
Huron – Indijanci, Oklahoma, verovali su duša ima glavu i telo, ruke i noge, kao i čovek.
Eskimi veruju da duša ima isti oblik kao i telo kome pripada ali je finija i uzvišenije prirode.
Po mišljenju Nutka-Indijanaca (ostrvo Vankuver, Kanada) duša ima oblik majušnog čoveka a njeno sedište je u temenu. Dok duša stoji uspravno, njen sopstvenik je zdrav i srčan, ali kad iz ma kog uzroka izgubi uspravan položaj, njen sopstvenik izgubi pamet.
Malajci zamišljaju ljudsku dušu kao malog čoveka, veličine palca i većinom nevidljivog. U stanju je da brzo leti iz mesta u mesto, odlazi iz tela za vreme spavanja, transa i bolesti a stalno posle smrti.
Narodi u Indfoneziji misle da svakog čoveka čoveka pre rođenja pitaju koliko dugačku ili tešku dušu želi, pa mu se odmeri onoliko koliko želi. Najteža duša koja je ikada data teži oko 10 grama.
Beskrajan je niz verovanja gde je i šta radi duša.
Šta kaže nauka. Izgleda da i u tima beskrajan niz „ dokaza“. Naučnici su pre par godina oprezno objavili da je možda duša u očima.
Ian Stivenson, Medicinski univerzitet Virdžinija, na oko 2.500 slučajeva dokazivao je da inkarnacija potoji u sećanjima male dece. Robert Lanza, profesor na Medicinskom fakultetu u Severnoj Karolini tvrdio je da fizička smrt nije konačna. Prrema teoriji biocentrizma smrt je samo iluzija koju stvara naša svest. Smrt nije konačna kao što to mi mislimo, a glavna premisa joj je da je život ishodište koje stvara svemira, a ne da svemir stvara život. Ruski naučnik Konstantin Korotkov, uopravnik Instituta za fiziku u Sankt Petersburgu snimao je ljudsko telo u trenutku smrti na kome se vidi da astralno telo napušta materijalno telo.
Fotografija je urađena posebnom tehnikom, naprednim oblikom Kirlijanove fotografije, što je, kako se objašnjava, fotogram pod naponom koji koristi i Ministarstvo zdravlja za dijagnostikovanje bolesti.
Konstantin Korotkov je tvrdio da promenom naših misli menjamo i energiju u prostoru. Što dajemo – to i dobijamo.
Mislima gradimo naš svet, govorio je, svoju realnost. Niko nam nije kriv ni vlade, moćnici, komšije, projatelji, neprijatelji, krivi smo sami. Tvorac nam je dao alat da sami pravimo svoj svet – pa iskoristimo ga.
Duša koja je snimljena, napustila je najpre trup i glavu, a zatim i srce i polne organe.
Profesor dr Dušan Šćepanović kome je pre deceniju i po presađeno srce mlađeg Nemca, misli da duša ne može biti u srcu.
– Duša sigurno nije u srcu – rekao mi je u jednom razgovoru.- Mislim da se nalazi u mozgu. Da je u srcu, ja bih imao tuđu dušu. Ovako, imam tuđu pumpu (srce) ali i dalje imam vlastitu dušu. Srcu, sigurno nije.
Ostaje naša suština tako i dalje zagonetna, neuhvatljiva i neizreciva.
