Ima jedno ostrvo usred mirne vode Skadarskog jezera do koga se samo sa namerom dolazi. Na tom ostrvu, koje se zove Vranjina, najvećem u Skadarskom jezeru, sagrađena je, još u 13. veku crkva posvećena Svetom Nikoli. Nje odavno nema, ali je na njenom mestu nikla druga koja privlači duhovne ljude kao magnet. Do crkve se dolazi samo čamcem, kroz barske biljke, lokvanje i gusti miris slatke vode, a onda zaraslom stazom do uzvišenja, gde najupornije čeka nagrada: duhovni mir i fantastičan pogled. Odatle puca vidik na Skadarsko jezero, Zetu, Crmnicu, na moćne Prokletije i skadarske planine utisnute u nebo, na Skadar u susednoj Albaniji koji su srpska i crnogorska vojska dva puta u istoriji osvajale i oba puta morale da napuste pod pritiskom velikih sila. Neka seta preplavljuje ljude na ovom mestu kao što jezero plavi obalu. Možda zbog mnoštva istorijskih rana i burne prošlosti ovog malog ostrva. Prvu crkvu je izgradio prvi zetski episkop Ilarion oko 1233. godine. Bio je učenik Svetog Save, pa ga je naš svetitelj prvom prilikom obišao na tom mirnom ostrvu usred jezera. Vranjina je u to vreme bila pusta, kamena i bez zemlje. Bratstvo nije moglo da opstane bez zemlje, pa je Sveti Sava poveljom manastiru darivao metoh na Plavnici iste godine kada je i sagrađen. Manastiru je dao povlastice da ne daje » rabotnike vlasteli ni ma kome». Kako je zapisao Andrija P. Jovićević u delu «Drevni srpski manastiri», manastir je oslobođen od rada na putevima, od vojske, od zidanja gradova. Takođe, naš svetitelj je omogućio da « se episkop ima pravo zvati arhiepiskopom i da kaluđeri biraju igumana i da ga potvrđuje episkop, a drugi da im se nema u to miješati».
Nemanjići su poštovali manastir i darivali ga obilato. Kralj Vladislav darovao mu je crmnička sela Godinje, Medveđu Glavu i Kruševicu, a kraljica JelenaUroševa 1280 g. oko Krnjice i Uljanik u Kruševicama. Kralj Milutin je oko 1296. godine darovao manastiru Orahovo i od trga Sv. Sergija po 100 perpera godišnje i potvrđuje hrisovulje svojih predaka Sv. Save i Kralja Vladislava. O manastiru su vodili brigu i Balšići i Crnojevići, potonji gospodari Zete. Ćorđe Stracimirović 1404 g. priložio je Vranjini selo Rake, a Balša III 1417 poklonio je manastiru Vranjini i Moračniku dva gumna soli pod uslovom da deseti dio soli daju manastiru Prečiste Krajinske; 1420 g. darovao je Vranjini selo Karuč u Crmnici. Nikao u kršu ali voljen i darivan, manastir Vranjina je postao čuven po svom bogatstvu. Toliko je bio bogat da ga je car Dušan hrisovuljom od 1348. godine priložio u to vreme osiromašenom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu, koji su podigli Nemanjići. Kroz istoriju će Vranjina doživeti da joj se ponovo ukazuje milost i da joj se ponovo oduzimaju darovana dobra. Ali će doživeti i stravična pustošenja. Turci su ga palili i rušili više puta, poslednji put 1843. godine kada su Crnogorci izašli na Grahovo prema Turcima. Osman-paša Skopljak noću je prevezao silnu vojsku preko jezera, manastir i crkvu srušio do temelja. Ni kamen od njih nije ostao. Kada je crnogorska vojska oslobodila ostrvo, 1878. godine, na temelju stare Ilarionove crkve, knjaz Nikola je podigao današnju crkvu. Iako novijeg datuma, ona sjaji sjajem Ilarionove crkve iz 13. veka. Dijana Dimitrovska
Knez Lazar se rodio u Pobrđu, u Grblju. To je deo današnje Crne Gore, koji je kroz istoriju, kako su isticali stariji istoričari, bio najbuntovniji, najpravoslavniji i najsrpskiji. Pošto je rođen u Grblju, on je Grbljanović, ne Hrebeljanović, kako su neki greškom izgovarali i pisali, a posebno italijanski hroničari. Ovo svako dete u Grblju zna. Naučilo je od svojih očeva, a oni od svojih… I, tako – vekovima. Kao sveta tajna prenosilo se predanje s kolena na koleno. Vekovi ga nisu umanjili. I danas živi, a deca recituju:
“ Ovo sunce iznad Grblja što čarobnu svetlost stvara, obasjava slavno mesto, postojbinu car Lazara!“ – Svi smo mi kao deca slušali priče i legende o knezu Lazaru, osnova je ista samo ima nekoliko varijanti – veli istoričar Vasko Kostić, koji je decenijama istraživao i sakupljao mitove i legende Grbljana.
Legenda ide ovako: Car Dušan imao je sestru, koja je može biti imala govornu manu. Po drugima bila je ružna, pa su je nazvali Ruža, po trećima – grbava. – A, može biti da je imala samo dug jezik, što je u to vreme smatrano govornom manom – ubacuje novu mogućnost Kostić. Jednom prilikom, kada su Grbljani, inače poverenici srpskog dvora, bili u poseti caru Dušanu, ovaj im dade pomenutu Ružu da je povedu u – nepoznato. Možda i pogube. Jedan Grbljanin, međutim, videvši da je ona pametna, a još i carskoga roda, reši da je uzme za svog mlađeg sina. Beše to knez, možda Milojko. Tako i bi… Prošle su godine, rodio se Lazar, i jednog dana silni Dušan, na povratku iz Dubrovnika, svrati u manastir Podlastvu. Tu su mu pripremili ručak, a on, pošto je okusio jelo koje mu je u mladosti samo sestra spremala, zatraži da dovedu onoga ko ga je kuvao. Brat i sestra odmah su se prepoznali, i kada je car čuo da ona ima sina, Lazara, reši da ga povede na srpski dvor. – Pošto je sin na Grblju sve i svja – veli Kostić – otac malog Lazara toliko je molio i preklinjao da su morali da ga ubiju, na mestu gde izvire mali izvor, blizu manastira Podlastve. To mesto i danas se zove Pizdina voda, zbog toga što je mnogo kukao.
Tako je Lazar odrastao na dvoru dok nije postao knez. – I našoj deci prenosimo ovu legendu, koja je za nas više od toga. Jer, mi znamo da je Grbljanović naš, Grbljanin. Zašto bi se to, inače, tako uporno prenosilo kroz vekove? Istorija nije dala da tako bude zapisano, ali, ipak, živi kroz usmenu književnost – razmišlja Ivan Knežević, slikar i nastavnik likovne kulture, dok nam pokazuje oltarska vrata u crkvi svetog Jovana u Pobrđu, koja je on živopisao. Na jednima je sveti knez Lazar kako u rukama drži crkvu Podlastva, najveću svetinju Grbljana. Nad njim piše: Lazar Grbljanović. Slavni Grbalj ne imaše svog pesnika da opeva i ovekoveči svoju istoriju i junake. Istoričari se ne hvataju u koštac sa ovom legendom. A, crkva – ćuti. – Nikome ne odgovara činjenica da je knez Lazar odavde – veli Knežević. – Srbija bi volela da svi njeni istorijski likovi budu u njenim granicama. A, Vasko Kostić veli: – Kada sam Amfilohija jednom prilikom ispravio da „nije Hrebeljanović, nego Grbljanović“, on mi je odgovorio:“ To je isto“.
„Nije isto“ – kazao sam. Pa, i Njegoš kaže Grbljanović.“ U crkvi svetog Jovana na Pobrđu, koja ima tri oltara, paroh donjogrbaljski Jovan Rajak nam reče: – Od vremena kneza Lazara Grbljanovića do današnjih dana ovde muška deca često nose ime Lazar. Otuda i velika rasprostranjenost prezimena Lazarević. Oni su najčuvenije bokeljsko bratstvo, dali su mnogo junaka, kneževa i prvog i poslednjeg guvernadura čitavog Grblja. Nažalost, otac Jovan danas više sahranjuje nego što krštava. Godišnje ima tek dvadesetak krštenja. Ali, mnoga od muške dece i sada ponesu ime Lazar… Grbalj ima 62 crkve, tri „živa“ manastira i još pet u tragovima, nekoliko crkava (među njima i ona u Krimovici iz šestog veka, sa očuvanim mozaikom). Sve to smešteno je na 95 kvadratnih kilometara, zbog čega Grbalj nazivaju i Svetom gorom.
Grbalj je slavan u svim slojevima istorije. Odavde su preci pesnika Branka Radičevića, Petronija Šišića, vojvode u prvom srpskom ustanku, Ferda Šišića akademika, Stevana Vukotića, koji je prvi od Južnih Slovena na ruskom brodu oplovio Zemljinu kuglu (1823- 1826), 30 godina pre slavnog moreplovca Iva Vizina iz Prčnja.
Oduvek poseban, oduvek poravoslavan, oduvek srpski, Grbalj je pevao: „Od tunela do tunela dvadeset je srpskih sela“. U vremenima kada je politika pravila granice i određivala nacionalnost, i kada je bila poništena srednjovekovna istorija srpskog naroda, bilo im je teško. Tešili su se, kao što kaže Ivan Knežević, rečima i mislima:
– Grbalj je naša zemlja, naši preci ginuli su za nju. Šta god da bude, mi znamo ko smo. Deca kneza Lazara.
