Седамдесет година Никола Кусовац процењује уметничка дела. Већ на први поглед зна квалитет неке уметничке слике, на други да ли је реч о фалсификату или оригиналу. Богато исуство стечено у Народном музеју, где је провео цео свој радни век, уређујући Збирку новијег српског сликарства од Сеобе Срба (1690) до данас, дало му је моћ какву ретко који кустос има. Моћ да прочита уметничко дело у сваком смислу.
– Та моћ је заправо најважнија за кустоса – каже у разговору за Слово – јер уметничко дело онда може приближити другима.
О Шта вам највише помаже да процените неко уметничко дело?
– Пре свега, искуство у раду, повезаност, инетересовање. Када то радите 70 година, колико отприлике ја процењујем уметничка дела и покушавам да оценим шта је вредно, а шта мање вредно, онда се нагомила гомила знакова поред мог стваралачког пута, како би рекао Андрић, који ми помажу. Та моја сазнања су оно што се уграђује у мој поглед на уметничко дело, или суд. Већи део тога је у мом оку, у могућности да то видим. Догађало се да деценијама пролазим поред неког уметничког дела и не реагујем, а онда једног дана се само упали светиљка, отворе се видици.
О Како разликујете оригинал од фалсификата?
– Када годинама гледате уметичка дела почињете да реагујете на њих. Добијете уграђен механизам, аларм, неко звоно које звони за узбуну да не прихватим оно што је неисправно. Када се ради о фалсификатима, и то оним које је неко релативно скоро направио, довољно је да прислоните боју уз образ и да осетим да ли је она свежа или није. То су једноставни трикови. Има и вештих фалсификатора који нађу неко старо дело и онда вас потписом, записом, печатима упуте на неког познатог сликара. Међутим, препозна се подвала и у тим случајевима. Једноставно, ја ставим платно на уво и повучем ка позади, ако нема пуцкетања боја је свежа, то је први знак да нешто није у реду. Све што је старије од педесетак година постаје осетљиво и пуцкета јер је боја сува.
О Да ли су се критеријуми за уметничко дело, слику, на пример, променили данас у односу на ваше време?
– Свако дело сведочи о свом времену. Ако успете то да откријете, открили сте тајну, истину праве вредности једног уметничког дела. Дело има свој говор ви сте дужни да га прочитате, а оно је и урађено да сведочи о дометима и искуствима, о времену када је настајало.
О Које је уметничко дело или сликар за вас лично фасцинанто?
– Не бих говорио о једном уметничком делу и једном ствараоцу већ пре о једној стваралачкој линији и оствареним вредностима једног времена. Тако се добија низ историјских, хронолошких вредности које сам у неколико наврата покушао да саберем у књигама. Из тог низа уметности 18. и 19. века излазиће они најбољи попут Ђорђа Крстића, који је имао суптилно осећање за оно што је српско, што је суштинаска вредност, или Надежде Петровић, сликарке са патриотским ставовима и духом, па сликари шездесетих година који су на модеран начин тумачили нашу прошлост: Аца Томашевић, Лазар Возаревић, Риста и Бета Вукановић, Петар Лубарда, Мило Милуновић, Стојан Аралица, Пеђа Милосављевић.
О Каже се да је сваки рад непоновљив, да ли су у сликарству ипак исцрпљени приступи?
– Не могу бити исцрпљени, они могу бити само обогаћивани. Да није тако значило би да смо завршили, да је све дато прошло. Основне вредности неког уметничког дела остају исте. Од најранијих појава, од Алтамире, оно што нас води духовним стваралачким вредностима је увек исто, али су резултати другачији. Зато јесте значајно. Не може се зауставити и говорити о прошлости већ о вредностима које сведоче о времену. Код нас, без обзира на искушења кроз која је пролазио српски народ, када су злотвори покушавали да униште, тај дух је фасцинантан. Зато су атаковали на наше духовне вредности, знајући да могу да униште један народ ако униште његов дух, али нису успевали. Увек смо проналазили нове путеве. Српски народ је стваралачки народ који се никад није зауставио и увек је проналазио нова решења и ишао корак даље.
О Да ли имате неку процену колико је српских уметничких дела по иностранству?
– Има и мало и много. Историја нам је била таква да су нас доста пљачкали. Када смо обележавали стогодишњицу Народног музеја, једна од установа из Немачке нам је послала римску сребрну ћасу, с краја првог столећа, уз коју су нашли, за њих, неразумљиве инвентарске податке исписане на српском језику. То су нам вратили. Велика пљачка Народног музеја била је у време Првог светског рата када је погођена зграда музеја код Природно математичког факултета. Наша је влада попаковала историјске експонате и кренула према југу. Када је стигла до Косовске Митровице, Арнаути, Албанци или како их ми називамо Шиптари, дочекали су их и опљачкали. Највише је тада страдало музејског блага, типа униформе Узун Мирка, Чарапића и других и сребрног оружја и сабљи. Понешто је претекло, од чега се касније уградило у Етнографски музеј, Музеј применењене уметности и нешто у Педагошки музеј.
О Да ли уметност може да оплемени човека или зашто неки људи реагују на лепу слику, а други не?
– За неког се може догодити да не види дело, за друге да га виде. Што више вредности видимо то је боље за нас. Никако не треба бити инертан, стајати у месту и стварати жабокречину. Добро је бити љубопитљив јер ће тако неко открити истинске вредности у неком делу и проширити своје видике.
О Да ли верујете да се изнова рађамо и да смрт није крај нашег пута?
– Суштинско је питање да ли сте верујући човек или нисте. Ако сте верујући, свакако да смрт није крај. Зато и постоји васкрс, зато нам је Господ својим васкрсом дао наду за вечни живот. Ако сте скептик – нема ништа, долази крај, мрак и ту се све завршава. Боље је бити верујући и прихватити да постоји васкрсење.
О Шта каже ваше искуство: која је најдрагоценија људска особина?
– Љубопитљивост је најдрагоценија људска особина. Она ће човека да одведе на Месец или пак на суседне планете. Она покреће човечанство и човека. Да ње нема ми бисмо се замрзли на једно место и не би се померали даље.
Manasija izroni kao dvorac iz bajke iza krivine i zbuni vas sasvim. Stranac pomisli da iza zidina moćne i romantične tvrđave čeka neka princeza svog princa iz bajke. Ali te čvrste, lepe zidine kriju manastir Resavu, nazvan kasnije Manasija. Dragulj srpske srednjovekovne arhitekture.
Podignut u slavu Boga i srpskog despota.
Dao je srpski despot Stefan Lazarević da se podigne ovo zdanje, u duhu nemanjićke tradicije, baš kako su radili i njegov otac i deda. Podizanje je trajalo čitavih jedanaest godina, od od 1407. do 1418. godine.
Gradila se u teško vreme. Srbija posle Kosovskog boja, oslabljena, destabilizovana, sa stalnim strahom od turske najezde i pritiscima Ugarske sa severa. Posle smrti kneza Lazara, kneginja Milica je vladala sama, uz mnogo muka, a kada je mladi despor stasao, predala mu srpski presto i povukla se u manastir odakle je nastavila da mu pomaže.
Mladi knez Stefan imao je težak zadatak, da pomiri posvađanu vlastelu, i da ojača zemlju.
Odlično se snašao. Kada je ojačao, naložio je da se gradi Manasija. Prvo je sagrađena manastirska crkva posvećena Svetoj trojici. Pripada crkvama Moravske arhitektonske škole, ali od većine se razlikuje time što je izgrađena od pravilnih tesanika kamena, bez ikakvih keramoplastičnih detalja na fasadi.
A onda je ovaj, možda najbogatiji od svih srpskih vladara, uvideo da je lepo zdanje lako osvojiti, pa je naložio da se oko manastira Manasija podigne utvrđenje.
Na visokim zidinama tvrđave nalazilo se 11 kula i donžona, a najveća i najlepša među njima – Despotova kula. I danas one krase utvrđenje, predstavljajući jedan od najočuvanijih srednjovekovnih vojnih utvrđenja u Srbiji.
U manastirskom kompleksu pored crkve, nalaze se i ostataci stare biblioteke i konak koji je obnovljen.
U biblioteci koja treba da se obnovi, u drugoj polovini 15. veka začela se resavska škola koja će vremenom od Manasije učiniti kulturno i književno središte srednjovekovne Srbije.
Iako je Manasija izuzetno očuvana, skladna i lepa, najlepše u njoj su zapravo freske.
I pored teških oštećenja, živopis u crkvi spada u red najznačajnijih ostvarenja srpskog srednjovekovnog slikarstva.
Likovi velikih proroka, anđela, jevanđelista izgledaju profinjeno. Tu su predivne kompozicije Pričešće apostola i Poklonjenje Agnecu, starozavetne scene, razni svetitelji, arhanđeli, Uspenje Bogorodice i portret despota Stefana sa modelom crkve u ruci.
Sin kneza Lazara i knjeginje Milice za svog života sagradio je sebi mauzolej u kome će biti sahranjen i to je prikazao na zapadnom zidu crkve.
U priprati se očuvao jedinstveni mozaični pod od raznobojnih kamenih pločica od kojih je sastavljen krst sa dekorativnom rozetom.
Ima šta da se vidi u ovom manastiru koji predstavlja jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i najznačajnija građevina koja pripada takozvanoj Moravskoj školi.
Stefan Lazarević je sahranjen u svojoj zadužbini. DNK analiza koja je urađena kada su prilikom rekonstrukcije crkve pronađeni zemni ostaci – to je potvrdila. Pripadaju despotu Stefanu Lazareviću.
Dijana Dimitrovska
Izuzetna
Manasija spada među najkompletnije očuvane srednjevekovne manastirske celine u Srbiji i najbolje očuvani vojni objekat. Zbog toga je proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Beograd
Zahvaljujući despotu Stefanu Lazareviću – Beograd je danas srpski. On se u jednom političkom zaokretu početkom 1404. godine priklonio Ugarskoj zbog čega je dobio vojne garancije a uz to i još Mačvu i Beograd.
Pečat velikog župana Stefana Nemanje iz (najranije) 1166. godine, vraća se srpskoj baštini pošto ga je Istorijski muzej Srbije otkupio čim se saznalo za njega. Napravljen od olova, težak 21 gram, prečnika 35 milimetara sa natpisom na reversu na grčkom jeziku: „ Pečat Stefana velikog župana Nemanje“. Na aversu je natpis: „Prvomučenik Sveti Stefan zaštitnik dinastije Nemanjić“, sa prikazom Svetog Stefana koji u odelu đakona, u rukama drži darohranilac i kandilo. Pečat se pojavio na aukcijskoj prodaji ali Srbija je reagovala hitro, sa srećnim ishodom.
-S obzirom da muzeji ne mogu direktno da učestvuju na aukcijama, morali smo da imamo zastupnika – kaže direktorka Istorijskog muzeja Srbije Dušica Bojić u razgovoru za Balkan City Magazine. – U predaukcionoj fazi kolekcionari su podigli cenu pečata od 1.500 na 8.500 evra. Onda smo se oglasili da kao muzej imamo svog zastupnika, ušli u pregovore sa vlasnikom aukcione kuće, koji je obavestio ponuđača da pečat hoće da kupi Istorijski muzej Srbije. Vlasnik je odmah pristao, tako da smo imali veliku sreću. Inače, za pečat je bilo zainteresovano 70 ponuđača. Često na taj način veoma podižu cene jedni drugima.
O Da li imate saznanja da li se još nešto od predmeta vezanih za srpsku istoriju može nabaviti (kupiti) i gde?
-Vrlo redovno pratimo aukcije, na kojima kupujemo eksponate za koje je muzej zainteresovan. To zavisi od količine novca koji dobijemo na godišnjem nivou. Često radimo zajedno sa Ministarstvom kulture i Ministarstvom spoljnih poslova.
O Koga biste istakli od današnjih donatora muzeja? Šta te plemenite ljude rukovodi kada pomažu muzeju?
-Brako Stojanović, koji je živeo u Parizu je 2012. godine poklonio je više od 200 predmeta vezanih za kraljicu Nataliju. Miroslav Mlinar je poklonio pečat kraljice Drage Obrenović sa monogramom, Siniša Radovančević je poklonio kristalni bokal sa grbom Kraljevine Jugoslavije, kupljen na aukciji u Austriji. Tomislav Peterniki je muzeju poklonio čitavu kolekciju svojih kamera i fotoaparata, kao i dve kompletne izložbe: Studentske demonstracije 1968. i Bombardovanje 1999.
O Napisali ste knjigu o našoj kneginji Jelisaveti Karađorđević. Koja misao vas je rukovodila u odabiru ličnosti?
-Sa kneginjom je postavljena izložba u Istorijskom muzeju Srbije 2018. godine. Sastojala se od njenih i porodičnih fotografija, dokumenata, njenih umetničkih dela, haljina i cipela sa važnih prijema na kojima je bila. Kofer sa kojim su proterani iz Srbije za Keniju 1941. godine. U toku izložbe dogovorile smo se da u sažetoj formi objavimo knjigu vezanu za nju i njenu porodicu. Što smo i uradile.
O Koliko su srpske vladarke kroz istoriju imale mogućnosti i moći da učestvuju u vladarskim odlukama?
-Srpske vladarke u srednjem veku i potom u novom veku imale su ogroman doprinos u obrazovanju stanovništva. Svaka od njih je bila velika dobrotvorka, podizale su manastire i crkve, otvarale škole i bolnice, nesebično davale novac za siromašne, otvarale sirotišta. U 19. i 20. veku od kneginje Julije preko kraljice Natalije, kraljice Drage i kraljice Marije sve su bile nesebične i kada su bile proterane iz zemlje činile su čuda, posebno za srpsku decu i omladinu. U vlasti su učestvovale onoliko koliko im je bilo dato ili za šta su mogle da se izbore.
O Koje ste stare srpske porodice obradili radeći genealogiju ?
-U publikaciji Dunavski ribari i porodica Bogdanović, osima Bogdanovića, pominju se brojne porodice sa Jalije i Starog Slankamena. Dok se u publikaciji Sećanje porodice i memoari general Ljubomir Marić (1878–1960), nalaze porodice Jovanović, Bošković, Bać, Mišković, Anaf… U publikaciji Srbi iz Kumanovskog sreza u 19. i poloviniom 20. veka, popisane su sve familije sa biografijama značajnih pojedinaca učitelja, sveštenika, kmetova i drugih ukupno 64 pojedinačne biografije.U publikaciji General dr Žarko Ruvidić, preci, potomci i prijatelji, popisane su porodice Okoličanji, Šegović, Petrović, Đakov, Despić, Eranović, Popadić, Mirić, Živković, Đorđević, Šterić, Tomić, Pavlović, Antonijević, Lazarević, Džaka, Krstić, Blaznavac, Dimitrijević, Joksimović, i Bodi, Garašanin, Mišković.
O Kojim se tempom organizuju izložbe u inostranstvu za našu dijasporu? Da li ih je dovoljno?
– U proteklih deset godina imali smo izložbe u Bukureštu, Skoplju, Atini, Tunisu, Maroku, Parizu, Stokholmu, Londonu, Banjaluci, Bijeljini, Cetinju, Buenos Airesu, Solunu, u Grčkoj nekoliko puta, Paragvaju.
Učstvovali smo i na izložbi pod nazivom „Zbogom pameti“ o bombardovanju SR Jugoslavije 1999. u Srpkom kulturnom centru u Parizu 2019. godine, kada su muzeju poklonili svoje radove Biljana Vilimon i Vladimir Veličković.
Značajna su i „gostovanja“ rekonstruisanih kruna kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića u Kini, gde su se našle zajedno sa rekonstrukcijama ženskih kruna dinastije Ming i Đing. Izložba je organizovana na poziv kineske vlade i UNESK-a.
O Da li, po vašem mišljenju, naša dijaspora ima dovoljno saznaja o našim dinastičkim porodicama? O srpskoj istoriji, uopšte, o svojim korenima?
-Sve zavisi ko ima kakva interesovanja. Mnogi Srbi koji su otišli u inostranstvo odlično ili dobro poznaju svoju istoriju. Nekoga istorija zanima više a nekoga manje, sve je to individualno.
O Šta biste istakli iz zbirke Istorijskog muzeja Srbije?
– Originalne insignije kralja Petra I Karađorđevića, njegov beli salon… Zatim zaostavština Karađorđa (srebrnina, pečatni prsten i pečat, svečana dolama, dokumenta, umetnička dela, zastave iz Prvog srpkog ustanka, njegovo oružje…). Ručna apoteka njegovog sina kneza Aleksandra, umetnička dela vezana za porodicu Karađorđević. Nakit porodice Obrenović, brojni lični predmeti koji su pripadali knezu Milošu, njegovim sinovima Milanu i Mihailu, Mihailovo odelo u kome je ubijen, uniforme po najmodernijim primerima u vremenu u kome su nastale polovinom 19. veka. Zatim lični predmeti kneginje Ljubice, lični predmeti kneginje Julije Hunjadi Obrenović, kraljice Natalije i kraljice Drage. Zatim lični predmeti i fotografije i umetnička dela kralja Milana i Aleksandra…i mnogo drugih eksponata .
O Šta je vama posebno drago?
– Lično meni posebno znače idealne rekonstrukcije srednjevekovnih kruna (kralja Milutina, kraljice Simonide, Jelene Anđel-Anžujske, cara Dušana i carice Jelene, despota Stefana Lazarevića i despota Đurđa Brankovića, žezla caice Jelene i kraljice Simonide, ručni krstovi cara Dušana i kralja Milutina, žezlo Svetog Save, u izradi su kruna Mihaila Voislavljevića-Stonskog, kruna Tvrtka I Kotromanića) odežde i obuća 12 srednjevekovnih srpskih vladara…
O Koji biste istorijski trenutak u našoj prošlosti voleli da promenite?
-Svaki trenutak u kome je neko stradao i izgubio život na ovoj planeti. Mnogo se teško rađamo a lako nestajemo.
“ Čujete li, sva srpska gospodo, Šta govori gospođa Milica, Jer ne gradim nigđe zadužbine? Hoću gradit’ crkvu Ravanicu, U Resavi kraj vode Ravana; Imam blaga koliko mi drago, Udariću temelj od olova, Pa ću crkvi sagraditi platna, Pokriću je žeženijem zlatom, Podnizati drobnijem biserom, Popunjati dragijem kamenjem.”
Ravanica lepa, divimo se i danas lepoti zadužbine časnog kneza Lazara, i ne znamo šta je lepše, ona ili lepota zaboravljenih stihova epskog stvaralaštva iskazana i u ovoj pesmi “ Zidanje Ravanice”. Jedan od najlepših spomenika naše prošlosti počeo je da se gradi 1375. godine pod rukovodstvom neimara Radeta Borovića, koji sazida veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu.
Smestiše je u podnožju Kučajskih dolina u dolini reke Ravanice po kojoj dobi i ime. Crkva Ravanica je završena 1381. godine i posvećena Vaznesenju Gospodnjem i bila je nešto najlepše što je Srbija toga doba imala.
Tada je knez Lazar potpisao Povelju u kojoj manastir obdari mnogim imanjima u „ Pomoravlju, Podunavlju i Posavini“.
Kako je izgledala tada Ravanica, evo opisa srpskog patrijarha Danila III, u svom “Slovu o knezu Lazaru”: “Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada ni gde nije bilo”.
Malo je od ograde i kula danas ostalo ali lepotu manastira ništa nije moglo da uništi. Ni turska paljenja, ni korov, ni drveće koje je raslo iz njega tužnog i zapuštenog.
Sve je moćno i važno u Ravanici. I kako kaže mati Marija, igumanija – svaka travka je ovde istorija srpskog sveta.
U tom manastiru okupili su se pred Kosovski boj junaci naše prošlosti: Knez Lazar, Miloš Obilić, Milan Kosančić i Milan Toplica i Jug Bogdan sa devet sinova,i Stevan Musić i Banović Strahinja i mnogi drugi vrli junaci. Odatle su kovali planove, okupljali vojsku i odatle su krenuli na Kosovo ravno, gde će se u jednoj drugoj, takođe čuvenoj crkvi Samodreži, šest kilometara od Vučitrna i pričestiti. Mnogi od njih-poslednji put.
Svi su znali kuda idu.
Po odlasku u carstvo nebesko, knez Lazar je sahranjen u Prištini. U svoju zadužbinu će njegovi sveti ostaci biti preneti 1391. godine. U Seobi Srba 1690.godine ravanički monasi poneli su mošti svetog kneza u Sent Andreju, a zatim 1697. godine na Frušku Goru u Vrdnik, koji zbog toga nazivaju sremskom Ravanicom.
Tu je knez počivao do Drugo svetsko rata, kada ga je 1942. godine od ustaških pustošenja spasio prota Radoslav Grujić, prenevši ga u Sabornu crkvu u Beograd.
A onda, konačno, 1989. godine knez Lazar se vratio kući, u svoju zadužbinu. Tamo gde je želeo da bude, okružen pažnjom i ljubavlju monahinja i na utehu naroda koji veruje da njegove mošti dižu paralizovane na noge, a slepe na vid.
Ja sam mali kovani novčić. Srebrn i važan. Nastao sam prije dvije godine kada me je jedan snažan, vješt kovač, koji je od slavnih Sasa naučio zanat, uzeo iz rude, zagrijao na užasnom ognju i kovao me, kovao, sve dok nijesam postao ovako naočit i gladak.
Prve dane života proveo sam u mjestu Gradac. To je ono čuveno mjesto odmah pored još čuvenijeg rudnika Brskovo, gdje je i taj krupni kovač sa svojom porodicom živio. Žena mu je bila mila i nježna i prema djeci se ophodila kao nijedna koju sam u svom životu upoznao. I kada ih je korila, izgledalo je kao da im tepa. Jednom su me ti dječaci uzeli iz kožnog smotuljka, koji je krupni kovač držao ukopanog u zemlju, ispod svoje slamnate postelje, gledali me, prevrtali, a onda se mnome dobacivali, dok nijesam pao ispod naramka vlažnih drva. Tražili su me cijelo prijepodne, sve dok iz polja, gdje je pošla poslom, nije stigla ta mirna i nježna žena. I umjesto da ih prvo dobro izlema što su dirali ono što ne smiju, rekla im je mirno – naći ćemo ga.
Krenuli su svi zajedno da premeću oskudno pokućstvo u toj malenoj kolibi, da zagledaju u ćupove i podižu sanduke. Nijesu me našli. Kad je pao mrak stigao je i krupni otac, kome se, dok su srkali čorbu od kupusa, učinilo da vidi snuždenost na licima djece, a i žena mu je nekako djelovala smeteno. Ispitivao ih je sve dok na kraju nijesu priznali šta se dogodio. E, otac je otac, uhvatio je prut i toliko dječake izlemao da su zaspali i prije nego što im je bilo vrijeme. Majka se potresla i dugo u noć gledala je u zvijezde.
Nije bilo mira ni sjutradan, ni drugi dan: dječaci su svaki dan dobijali batine, pa je i meni dosadilo da ih slušam kako plaču i sve sam se trudio da više sijam ne bi li me vidjeli u ćošku među drvima. Ali nijesu.Trećeg dana od mog nestanka nestalo je drva i taj krupni kovač porani ujutru u šume Bjelasice da ih nabavi. Cio dan ih je sjekao, sjutradan dovlačio. Za to vrijeme sva ona drva u ćošku, gdje sam kunjao zaturen, završila su u ognjištu, pa je ona tiha žena uzela metlu da počisti koru i iverke i – konačno me ugledala. Joj, kakva je sreća nastupila što su me našli! Ljubila je onu svoju mirnu djecu koja su se smijala i odahnula, jer konačno više neće biti pruta.
Smirio se i otac, taj krupni, divlji kovač, koji se sa obližnje planine naselio pored rudnika, gdje su živeli i Sasi, koji su donijeli znanje kopanja rude i zbog toga dobro zarađivali. U početku su radili sami, ali vremenom počeše da podučavaju i mještane Brskova, Gradca, ali i druge ljude željne posla koji su se, trbuhom za kruhom, ovdje sjatili. Brskovo je mala, ali važna varošica, dobro zaštićena visokim zidinama, debelim metar. Ništa ih ne može poljuljati, osim nedajbože, zemljotresa. Pa, ni on ne bi mogao ništa tom čvrstom kamenu koji je ređan jedan na drugi, i uklapan pažljivo, bez ijedne pukotine. Trajan kao planine, od kojih sam vječniji, možda, samo ja.
Nije bilo manje varoši, ni veće slave od našeg mjesta koje je cijelo stalo u to utvrđenje ne duže od 120 metara, ni šire od 40. Na zidinama širokim bogami i do 1,80 stavljene su dvije kule stražare. Jedna gleda na istok, druga na zapad. Još niko nije uspio da ga razori i zauzme. Siguran sam da ne prođe dan a da lakomi, a vjerujte mi, ja znam šta je lakomost, ne pomisle kako bi bilo dobro da ga osvoje i napune svoje vreće srebrom i vrijednim, kovanim novcima, kakvi smo svi mi.
Elem, kad se kovač vratio kući, bio je toliko radostan što su me našli, da je sjutradan riješio da na bogatoj pijaci, na kojoj sve kipi od trgovaca tkaninom, kožom, oružjem i oruđem i svom mogućom hranom, kupi malo meda da se porodica zasladi.Tako sam se prvi put prošetao do pijace, znajući da je to moj poslednji dan u milosti kovača. Istoga dana završio sam u kesici jednog kotorskog trgovca, jer kovač, u nastupu radosti, odluči na licu mjesta da obraduje i svoju ženu, pa je prvo kupio rolnu platna, a od ostatka i ćup meda. Obreo sam se u kesici u kojoj sam zveckao, zajedno sa ostalim mojim srodnicima, sve dok me taj trgovac nije izvadio i na moje zaprepašćenje lijepo ugrizao svojim oštrim zubima.
Iz Brskova krenuo sam na svoje prvo veliko putovanje, dakako u Kotor, grad vlastele, trgovaca i pomorskih vukova. Nijesam se tu dugo zadržao. Dospjeh jednog tmurnog dana u ruke mletačkog trgovca koji taman što bješe stigao u taj stari grad, kad zbog vijesti da ga žena vara dok je on na putu, naprasno odluči da se zaputi natrag, preko mora, za Veneciju. I ja, tako krenuh sa njim.U društvu sa nepoznatim novčićima, koji su me uobraženo gledali, stigosmo u ovaj čudan grad na vodi, umorni i mokri od znoja tog trgovca koji nas je bio svezao za donje haljine, a kako je bio debeljuškast, lijepili smo se za njegovo oznojeno salo i gušili. Kakva je tu rasprava pala, mrsko mi je i da se sjećam.
Uglavnom, taj trgovac, bijesan kao ris, riješio je da svoju ženu Rozalindu, da, tako se zvala, zaključa. Mjesec dana iz kuće nije izašla, niti je iko u kuću mogao da uđe. To on misli. A mi, srebrni novčići “brskovčani”, kako smo sebi tepali, koje je sakrio u jednu prostoriju na samom tavanu, lijepo smo čuli.
– Dragi moj, dragi, cmok, cmok… kako sam te se uželjela, cmok, moramo biti tihi, muž će se probuditi, a onda jao nam. Cmok. Ispratila ga je preko tavana, odakle se spustio niz stoljetni bor čije su se grane uplele u kuću. I tako svake druge noći. Kad je trgovac pomislio da je svoju mladu ženu naučio pameti, kupio je od jednog Firentinca majmunče, za pomirenje. Da, majmunče.
Tako sam ja nastavio dalje, u Firencu, gdje sam prisustvovao jednom uvredljivom razgovoru o mom porijeklu. Taj trgovac raspravljao se sa jednim plemićem koji se zvao Dante Aligijeri i koji je tvrdio da ja nijesam pravi novac. Napadao me je svom silinom, vrijeđao, ponižavao. Trgovac me branio koliko je mogao, moram reći žestoko.
– Ne, ovo je pravi, kovani novac – rekao je. – Srebrn i isti kao i mletački, pa čak, ako ćemo iskreno, još i ljepši od mletačkog matapana. Jeste, ima “brskovčana” koji su za osminu lakši od pravih, ali ovaj je original. Fin, težak i lijepo kovan.
– Nije, to je lažnjak, bijedna kopija, mizerija, kakve sam viđao! – ljutio se ovaj plemić koji je, kako sam čuo, pisao i neke knjige.Poslije sam saznao da me je metnuo, dobro, ne mene, jer ja sam bio pravi, nego moje zemljake koji su bili lakši, u neku “Božanstvenu komediju”, da cijela ekumena čita o njihovom, ne mom, lažnom porijeklu. Mrsko mi je da ga i pominjem, ali zapamtio sam taj nehumani stih: “Tamo će se prepoznati onaj iz Portugala (Dioniz Agrikola) i Norvežanin (Hakon Šesti) i onaj iz Raše koji slabo primjenjuje kalup mletački (krivotvori groše mletačke).”
Uglavnom, bio sam ljut. I još sam, jer to nije istina, niti će biti. Ja vrijedim isto kao i mletački groš. Još sam i sjajniji. Sanjao sam o trenutku da se vratim kući gdje me svi poštuju i vole i ophode se prema meni sa najviše dostojanstva i pažnje.Prošlo je otada dvije godine, prošao sam mnoge lijepe i ružne trenutke, sada sam konačno na putu kući. Zveckam i veselo poskakujem u kožnoj kesi jednog brskovačkog trgovca koji se takođe vraća kući iz Mletaka.
Kad smo se približili našim planinama, gustim i bujnim, sreli smo neke Sase sa kojima moj gospodar malo proćaska o vremenu i novostima. Kod kuće, dočeka ga žena i sva posluga. Joj, kakav je to doček bio! I vrućeg hljeba, i sira i kajmaka, i jagnjetine vruće. Veselje, radost, mirisi doma i cika djece… Kad prođe ta radost što se domaćin vratio kući u čarobni kraj i zelene šume beskraja i nebo vedro, žena mu reče.
– Znaš mužu moj, nijesmo ti od radosti stigli reći da ovo naše divno mjesto više nije Brskovo, kako ga znamo, nego Mojkovaninovac.
– Kako? – uznemiri se on.
– Lijepo, odgovori žena.- Gospodar oblasti nazvao ga je tako. Veli, ovde u ovim rudnicima nastao je naš kovani novac. Mislim, njegov, odnosno naš. U stvari moj, moj kovani novac. Sada smo Mojkovaninovac. Skraćeno Mojkovac.
Ihh, kako mi je bilo milo kad sam to čuo! Bio sam veliki kao Zemljina ploča. Joj, kako smo se radovali ja i moji “brskovčani”. Zveckali smo, zveckali, da je trgovac pomislio da mu je miš u kesi. Zavukao je ruku i izvadio nas na dlan. A mi, gledali smo ga pravo u oči, nasmijani.
Iz knjige Čudesne priče Crne Gore, 2010.
Dijane Dimitrovske i Nebojše Đorđevića
Mojkovac je okružen fascinantom prirodom: planinama Bjelasica i Sinjavina, u blizini su nacionalni parkovi Biogradska gora i Durmitor, a kroz grad protiče rijeka Tara, jedna od najljepših i najčistijih na Balkanu. Splavarenje njenim zelenim, nedirnutim tokom i pjenušavim brzacima, doživljaj je za pamćenje. Legenda kaže da je naziv dobio spajanjem riječi ‘’moj kovani novac’’ koje je izgovorio srpski kralj Uroš I (1243–1276) prilikom kovanja novca u rudniku Brskovo.
Car Dušan Nemanjić (1308 – 1355) će možda najviše proslaviti srednjovekovnu Srbiju. Moćan i veliki kao i tri države zajedno kojima je vladao. Potpisivao se kao car Srba, Grka i Bugara. Za njegove će vladavine Srbija dostići neslućene granice i biti sila na Balkanu. Zbog te moći i njega će zvati Dušan Veliki ili Dušan Silni.
Taj epitet odlično će mu pristajati ne samo delom – nego i likom. Neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika,“ kralj među svim ljudima svog vremena“, kako je pisao Filip Mezier, uveliko slavan zbog svog junaštva, Dušan je izazivao divljenje svojom pojavom.
Imao je krupne izrazite oči, duguljasto, plemenito lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego svetle nemanjićke puti. Na slavnoj fresci u manastiru Lesnovo njegov lik ima snagu i daleko uprt pogled, pogled od hiljadu godina, kakav se, inače, u freskopisanju, kako kažu stručnjaci, sreće obično samo kod Hrista Svedržitelja. Dušan je na njoj svestan vlasti koju predstavlja. Kao i svi Nemanjići i on je odličan vojnik, uz rodonačelnika Nemanju, svakako, najhrabriji. U diplomatskoj veštini nije briljirao ,verovatno stoga što mu zbog onolike snage nije ni trebalo diplomatskog dovijanja.
Od kralja Milutina, kod koga je, inače, proveo kao talac nekoliko godina, nasledio je stabilnu i moćnu državu na Balkanskom poluostrvu. Sva je sreća što od svog dede nije nasledio i njegove ne baš uzorne osobine, cinično su primetili istoričari.
Za vladarsku poziciju, naime, morao je takođe da se bori na isti način kao i drugi Nemanjići pre njega. Oca Stefana Dečanskog svrgnuo je sa vlasti, a zatim ga i zatvorio u tvrđavu Zvečan, gde mu je otac ubrzo i umro.
Bio je znatno topliji i iskreniji od dede Milutina, za razliku od njega imao je samo jednu ženu, koju je nežno voleo, kao i svoju decu.
Silni car koji je suvereno gospodario Balkanom, pokorivši susede, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni Stracimirović, bugarskoj princezi, koja je prilično uticala na državne poslove i na njega lično.
Do braka sa Jelenom došlo je na insistiranje bugarskog cara Aleksandra, čija je Jelena bila sesra. Car Aleksandar je želeo da u Srbiji dobije prijatelja, što se i dogodilo kada se o Uskrsu 1332. godine mladi srpski kralj venčao sa Aleksandrovom sestrom Jelenom. Prošla je godina kako je na državnom saboru u Svrčinu, na Malu gospojinu krunisan za kralja, 1331.godine.
Kralj u braku sa kraljicom naredne četiri godine nije imao dece, pa se u tajnosti radilo na tome da se on zbog toga s njom rastavi.
