Ana Nemanjić, u dinastiji Nemanjić prva srpska vladarka, imala je decu čija slava i danas plamti, a za nas je i dalje žena neznanog roda.
Majka Svetog Save, Stefana Prvovenčanog, Vukana i još dve, možda i tri kćeri ušla je u srpsku istoriju iz neke tišine koju ništa ni do dana današnjeg ne remeti.
Žena sa kojom se oženio Stefan rodonačelnik dinastije Nemanjić, intrigira istoričare koji ne mogu da reše misteriju odakle se ona pojavila i koje je njeno poreklo. Mozaik se slaže godinama i sporo napreduje sigurno i zbog toga što postoji nekoliko pisanih navoda, od kojih se ne zna koji je tačan a koji pogrešan, o Aninom poreklu. Oni su prilično različiti i idu dotle da jedni tvrde da je Ana bila bosanska princeza, drugi da je bila francuskog roda, treći da je bila ugarska princesa, četvrti da je grčkog porekla…
Dva krina
Tronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan. Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tronošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo. Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde.
Od mnogo istorijskih tvrdnji najbliža istini zbog nedostatka argumenata je zasada tvrdnja Ilariona Ruvarca koji kaže: „Stefan Nemanja izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“
Pišući opširne biografije oca Stefana Nemanje, i Sveti Sava i Stefan Prvovenčani majku pominju tek uzgred. Razlog je srednjovekovni položaj žene koji slabijem polu nije dao neku ozbiljnu ulogu osim uloge majke i supruge. Uz to, srednjovekovni pisci bili su uglavnom monasi, pa i tu valja tražiti razlog zbog koga se o ženama nije mnogo pisalo. Pominjane su monahinje, kao što će kasnije, kada se Ana bude zamonašila, o njoj biti reči u zapisima kao monahinji Anastasiji.
Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja upoznali, kada su se uzeli i gde. Možda je brak sklopljen 1142/43
Teodosije hvali vrline Stefana Nemanje i pominje Anu, ali samo uzgred:
„Taj spomenuti muž, blagočestiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen , uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“.
Sergej Trifunović je opet u Munjama i to u filmu “Munje opet”. Film koji je kao prvi film “Munje” pre 20 godina režirao Radivoje Andrić trebalo bi da se pojavi u bioskopim naredne godine. Stara ekipa opet zajedno “ jaše”, tu su svi iz prve postave filma: Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Zoran Cvijanović, Maja Mandžuka… Samo nema Nebojše Glogovca, koji se 2018. godine pridružio nebeskom glumištu.
Osim “ Munja opet”, Sergej radi na još jednom projektu zbog čega je u zavadi sa slobodnim vremenom.
-Pripremam se za snimanje serije „ Kruna“ sa Vasilijem Nikitovićem – kaže u razgovoru za „Slovo“.- Reč je o serijii o filmu koji se istovremeno snimaju. Projekat je dobio podršku Filmskog centra Srbije u novembru 2021. na konkursu za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih igranih filmova, a snimanje je počelo tokom oktobra 2022. godine u Beogradu i okolini. Film nastaje pod okriljem produkcijskih kuća „Kinooko film“ i „100 Strong Production“, uz koprodukciju Telekoma Srbije, a podržan je od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Filmskog centra Srbije.
O Glumili ste u američkim i francuskim filmovima, kako se srpski glumci „ napolju“ kotiraju?
-Srpski glumci su uvek ljudi s akcentom. Oni nikada neće moći da igraju ljude sa tih prostora. Moći će da igraju strance i samo to. Nažalost, tako je i nama ostaje jedino da uzmemo ili ostavimo takve uloge.
O Da li je uopšte važno svetskoj kinematografiji odakle je neko?
– Apsolutno nije bitno ko je odakle u svetskoj kinematografiji. To je bitno samo nama malim narodima. Ljudi žive i rade trudeći se da daju najbolje od sebe i od onoga što umeju i ne razmišljaju o svom poreklu, već o svom umeću.
O Koja je razlika u snimanju filma u Srbiji i u Americi, recimo?
-Nema razlike nikakve u snimanju filma u Srbiji, Americi, Gani ili bilo gde. Postoji samo dobar scenario i dobar scenario je svuda dobar scenario. Postoji takođe ekipa koja zna šta radi i koja je svuda ekipa koja zna šta radi i u tom smislu nema nikakve razlike.
O Koji su trendovi u kinematografiji? Šta se to menja na filmu, i šta se to menja u pozorištu?
– Nemam pojma. Ništa ne gledam. Ne gledam filmove uopšte. Mogu da govorim o našem pozorištu. Naše pozorište je u kanalu godinama . I tu se ništa ne menja. Tako da i o tome nema šta da se mnogo govori. Dobra predstava je kod nas uvek samo izuzetak.
O Koliko vremena provodite u Americi?
– Odem jednom godišnje.
O Kada ste u SAD, da li idete u pozorište i kakvi su utisci?
– Kada sam u Njujorku, idem u tamošnje pozoriše, bio sam više puta, gledao neke dobre stvari. Mislim volim njihovo pozorište, ono je sasvim drugačije i sasvim je o.k.
O Koji vam se film u kome ste igrali najviše lično dopada?
-„Munje opet“. Znači ne „Munje“, nego „Munje opet“
O Koji ste odličan film skoro gledali?
– Oo, da, Piter Džekson i „Get Back“. Obavezno pogledati.
O Šta najviše volite u Srbiji a šta u Americi?
– Volim mnogo stvari ali baš najviše, da… u Americi najviše od svega volim prostranstva. U Srbiji ne volim što nema prostranstva.
Nele Karajlić ne pamti koliko je puta bio u Kanadi. Ona je za njega drugi dom, a ko od nas pamti koliko se puta vratio kući, pamtimo odlaske. U svojoj drugoj domovini on održava koncerte u Torontu, Vankuveru, i Kalgariju gotovo isto često kao i u Beogradu, čačku ili Nišu. Ali, njegova veza sa Kanadom je, kako kaže u razgovoru za Slovo, mnogo dublja od običnih koncerata.
-Pola moje raje iz Sarajeva su Kanađani, dio porodice moje supruge su Kanađani, moj kum je Kanađanin i jedan član Zabranjenog pušenja je Kanađanin. Čini mi se da je i meni Kanada druga domovina – kaže Nele Karajlić. Frontmen grupe Zabranjeno pušenje, pisac, dramaturg, reditelj, i jedan od poznatijih Sarajlija.
O Putujete radosni?
-Da, radujem se jer je svaki put to novo uzbuđenje i novi doživljaj. Novo druženje starih prijatelja pre svega, ali i fanova, naravno.
O Kako izgleda zemlja iz vaših snova… Šta tamo ima, kakvo je uređenje, kakva su pravila…?
-Zemlja iz mojih snova nema uređenja, niti pravila. Ona ostaje u fikciji i teško ju je implementirati u postojeći svijet. Ne vjerujem da bi i u najboljem scenariju, ljudski rod došao do tog nivoa da formira zemlju mojih snova.
O Kako biste nekom strancu opisali Srbiju?
-Strast, buka i srce na dlanu.
O Da možete da vratite vreme unazad, šta biste u njemu promenili?
-Devedesete!
O Bez čega vaš život ne bi imao smisla?
-Bez ljubavi… i piva…
O Šta slušate od muzike u ovoj životnoj fazi?
-Šostakoviča.
O Koliko se promenila sarajevska „raja“ od vašeg vremena do ove danas?
-Tačno onoliko koliko se promijenio svijet od mog vremena do danas.
O U čemu najviše uživate od onoga što radite ( pevač, pisac, reditelj…)?
-U pisanju. To je ipak najveća privilegija. Sam si, sa praznim papirom (ekranom) ispred sebe. Treba da ga ispuniš rečenicama koje kroje priču, misli, filozofiju… koliko god da je teško, toliko je uzbudljivo.
oU kom ste trenutno projektu?
-Pišem treći nastavak Solunska 28. Ušao sam u likove, pretvorio se u njih i pratim ih iz događaja u događaj. Kada je završim, biće mi žao što sam je završio. Cilj mi je i da čitaocu, kada pročita, bude žao što je pročitao.
O Šta pokušavate da uradite, a ne ide vam od ruke?
-Pokušavam da se opustim, ali mi to nikako ne ide od ruke.
O Koja je razlika u Neletu koji je nekada govorio „ crko maršal“ i u ovom danas?
-Četrdeset godina.
O Koja je za vas najvažnija životna lekcija koju ste naučili?
I da ne znate da je to na Luštici, pored sela Radovići u Crnoj Gori, nikada ne biste pogodili u kojoj ste državi na svetu.
Skladne i lepo oblikovane kamene kuće sa senovitim terasama, drvenim škurama, vitkim lukovima, i kaskadama koje presecaju kamena stepeništa. Svuda su čempresi koji hitaju ka nebu, mimoze raspevane u decembru, uvek rascvetani ruzmarini,kamelije blistave i nežne puzavice koje grle kamene zidove.
Luštica bay je potpuno nov gradić sa marinom u kojoj danas bezbrižno spavaju zimski san male i veće jahte. Čuva ih svetionik koji simbolično označava ulaz u tu rajsku luku.
Uz obalu tihi restorani raznih kuhinja, ulice sa kamenim kockama i kandelabrima, besprekorno čisto more, beskrajno plavetnilo i zelenilo.
Lepotica u kršu, rasla je u spletu osporavajućih okolnosti. Kada je investitor, egipatsko – švajcarski konzorcijum Oraskom, počeo da gradi na obali gde ničeg bukvalno nije bilo, mnogi su gunđali zbunjeni što ne gradi samo hotel kao većina velikih investitora koji unakaze okolinu i zakrče ulice i zaprljaju sve što može da se zaprlja. Čak su osnivaču kompanije Oraskom Samihu Savirisu zagledavali u krštenicu, govoreći kako će usred Luštice, nići prvo džamija.
Ali, projekat težak 1, 1 milijardu evra, u koga je do sada uloženo više od 300 miliona evra ide napred u skladu sa visokim standardima zelene gradnje, u predivnoj sinergiji čoveka i prirode.
Za razliku od elitnog Miločera i Svetog Stefana koji su simboli Crne Gore i oko kojih se i danas vode zakulisni i tajkunski poslovi, na Luštici raste, bez preterivanja, najlepše i najhumanije naselje sa vilama i stanovima u Crnoj Gori.
U toj lepoti već uživaju novi žitelji koji su kupili stanove, a kako kažu investitori, vlasnici su ljudi iz 46 država sveta.
Svi stanovi su namešteni, neki su od 46 kvadrata, drugi od stotinak, treći imaju bazene…
Treba naravno imati para za stan ovde, ali ne više nego što je potrebno za stan u Beogradu na vodi, koji nema dodirne tačke. Vlasnici stanova u Luštici bay ne moraju sami da plaćaju račune, sve radi Oraskom: plaća račune, održava stambeni prostor i zelenilo, čisti ulice i zgrade, a vlasnici stanova imaju besplatan pristup plažama i bazenima i velnesu, besplatne usluge e-auta ( električno vozilo) a ukoliko vlasnik želi da iznajmljuje svoj stan, Oraskom će ga rentirati. Svi stanari imaju 24-satni nadzor i obezbeđenje.
U ovom gradiću izgleda da su svi ostvarili svoje snove. I investitor da stvori harmoniju prirode, arhitekture i kulture stanovanja. I kupac da živi u gradu u kome su čovek, kamen i biljka – jedno.
I gde god da se vratite posle boravka u Luštici bay, sve će vam izgledati manje lepo, manje novo i manje svetlo.
Dugo već profesor Džon Koks (John Cox) razmišlja zašto ga drži ta treperavost pri pomisli na Srbiju. Zavoleo je tu malu zemlju u srcu Balkana još od mladalačkih dana, kad je studirao u Segedinu. Tada je često sa drugarima prelazio u Suboticu da u tadašnjoj Jugoslaviji kupi Jugotonove kasete, poneku knjigu, narandže i druge sitnice.
-Te male, važne stvari su 1986. i 1987. godine bile veoma dragocene i retke u Mađarskoj – priseća se dr Džon Koks, rođeni Amerikanac, profesor istorije na Univerzitetu Severna Dakota u SAD na lepom, jasnom i čistom srpskom jeziku. – Od Subotice bilo je lako posetiti i Novi Sad, onda Beograd, i dalje. Zaljubio sam se u krajolik, hranu, muziku, u jezik Vojvodine i Šumadije.
Srpski jezik
O Kako ste uopšte naučili srpski jezik?
-Na Indiana Univerzitetu u Bloomingtonu! To je oduvek bilo fantastično mesto za učenje stranih jezika, i u prvoj godini mojih „graduate studies“ birao sam između stipendije za poljski jezik ili za srpskohrvatski. Izabrao sam srpskohrvatski (tako se zvao u tim godinama) zato što sam već upoznao Jugoslaviju, a nikada nisam bio u Poljskoj.
O Koja je prva knjiga koja vam je dala ideju da prevodite srpske pisce?
-Moj prvi prevod sa srpskog je bio kratak roman Danila Kiša, Mansarda. To je bio, ako se dobro sećam, predlog jednog izdavača. Bila je dobra ideja i ja sam mu na tome i danas zahvalan. Prevodio sam, osim Kiša, Ivana Cankara, Vjenceslava Novaka, ali i moderne pisce poput Biljane Jovanović, Judite Salgo, Muharema Bazdulja…
O Kako vam deluje srpska književnost?
-Jednostavno: srpska književnost je divna. Ona je velikan u evropskoj literaturi, uprkos broju govornika. Čitao sam Andrića, Kiša, i toliko drugih, i negovao sam želju da to prenesem u anglosferu, tako da više ljudi ima priliku da to čita i da uživa.
Razumevanje Balkana
O Da li su vam knjige srpskih književnika koje ste preveli pomogle da kao istoričar razumete narode Balkana?
-Definitivno! Ja radim i kao istoričar i kao prevodilac velikog broja literarnih dela. Tražim perspektive o razdoblju komunizma, o ulozi pisaca u vreme rata, i tako dalje. To je zajednički i sinergetski postupak. Imam luksuz i privilegiju da prevodim knjige koje su mi važne, i to znači prevashodno važne iz istorijskih razloga, a ne komercijalnih.
O Kako biste nekom Aemrikancu objasnili Srbe i Srbiju danas?
-Rekao bih da je Srbija evropska zemlja srednje veličine koja ima dugu prošlost u porodici zemalja i naroda. Da Srbi imaju veliko gostoprimstvo i životnu radost, da poznaju mediteransku kulturu, da imaju stavove o hrani, piću, igranju, druženju, itd. Rekao bih da je Srbija kulturno složena i da je Beograd velika avantura!
O Šta vaši studenti ili profesori znaju o Srbiji?
-Kod nas svi znaju o atentatu na prestolonaslednika i Prvom svetskom ratu; gotovo niko (osim profesora i novinara) ne zna o partizanama i Titu. Znaju da su ratovi devedesetih bili strašni i da su Srbi ovih dana do izvesne mere rusofili.
O Šta vam se u Srbiji posebno dopada?
-Bio sam mnogo puta u Srbiji i u drugim zemljama Balkana. Najlepši doživljaj i iskustvo su moji prijatelji tamo. Neki od njih prave ajvar, drugi kefir,treći pečenje, tako da sam uvek dobro snabdeven. Volim Kalemegdan i bašte sa kafom i…knjižare!
O Šta znači biti profesor u Americi? Kolika je odgovornost univerzitetskih profesora u američkom društvu?
-U Americi je tradicija „javnih intelektualca“ slabo razvijena. Naša odgovornost je uglavnom prema studentima, struci, branši. Mi, profesori imamo, naravno, naša gledišta, mišljenja i opredeljenja, ali više privatno nego javno. S druge strane, imamo veliku slobodu da kreiramo časove, kurseve na predmetima za koje smo zainteresovani, a to je takođe i prostor za naše etičke ili moralne vrednosti.
Indijanci u Dakoti
O Da li biste mogli da nam kratko opišete kako danas žive Sijuksi, starosedeoci Severne Dakote, da li imaju pisani jezik i da li se obrazuju?
-Danas se zovu „Sioux“ prevashodno ili Dakota, ili Lakota, ili Nakota (i ponekad imaju i druge nazive), a neki govore i dalje svoj sopstveni jezik. Da, jezik je pisani, imaju svoj rečnik i gramatiku. Postoji jedan paralelan sistem koledža i univerziteta u rezervatima, tako da ne vidimo mnogo indijanskih studenata kod nas na univerzitetu, ali broj je u sporom rastu. Mnogo „indigenous people“ živi u gradovima, kao što su Mineapolis (Minneapolis) ili Bizmark (Bismarck). Kod nas u Severnoj Dakota žive i Ojibwe (Chippewa) i Mandan-Hidatsa-Arikara ljudi.
O Da li postoji razlika u slobodi Evropljana i Amerikanaca?
-Stara šala glasi: Šta je razlika izmedju Evropljanina i Amerikanca? Evropljanin ima zdravstveno osiguranje, a Amerikanac ima pušku! Šala je okrutna ali nije neslana. Odgovor na vaše pitanje zavisi koja je zemlja u Evropi u pitanju. Uglavnom bih rekao da Evropljani imaju jednu prednost: oni često smatraju svoju vlast partnerom ili osposobljivačem, dok puno Amerikanca i danas pati od zablude da je vlast a priori opaka.
O Koje su američke vrednosti koje biste istakli?
-Otvorenost, darežljivost, inicijativa. Pre nekoliko godina bih mogao nabrojati i više.
O Kada zamišljate budućnost, kako vidite svet za dvadeset godina? Gde smo, čime se bavi ljudska cilizacija, da li čitamo knjige?
-Mladost, mladi ljudi, to je moja velika nada za budućnost. Kroz 20 godina će izgledati svet kao današnji, što se tiče granica, medjunarodnih organizacija i tako dalje. Ali klima i vremenske prilike biće drugačije, i mislim lošije. Biće više mobilnih i manje knjiga, više izbeglica i manje univerziteta. Ali knjige, njih će biti uvek. To je najperfektniji pronalazak u istoriji čovečanstva. Srećom, gde ima knjiga ima i sećanja i razuma i komunikacije, dakle, ima nade.
Dijana Dimitrovska
Biografija
Džon K. Koks (1964) je profesor istorije na Državnom univerzitetu Severne Dakote u Fargu, doktorirao je 1995. na Univerzitetu Indijana. Specijalnost mu je moderna Evropa, holokaust, moderna politička ideologija, Rusija, istorija kroz film i književnost. Studirao je u Minhenu, Segedinu, Beču, i Ljubljani. Objavio je studije o slovenačkoj i srpskoj istoriji, prevodio je književnost srpskih i balkanskih pisaca. Osvojio je nagradu Srpskog PEN centra za najboljeg prevodioca srpske književnosti 2021. godine. Obožava espreso, mačke i bicikle i veruje da učenje stranih jezika pomaže da razvijemo još jedan mozak.
Kada je bio mali, gledao je Muzički tobogan koji je vodio Minja Subota i poželeo „ to da svira“. Šta je dečja glavica videla u klarinetu, samo nebo zna, tek Nikola Đurica, petnaestak godina kasnije, od „ malog od klarineta“ postaće „kapo od klarineta“. Diplomariće sa desetkom na “Cleveland Institute of Music” u Klivlendu, u Ohaju. A onda se vratiti na Stari kontinent, bliže svojoj zemlji.
-Trenutno sam u Berlinu i sviram u orkestru Stegreif – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine. – Postao sam muzički direktor orkestra za projekat koji radimo naredne dve godine tako da to sada zahteva više vremena, organizacije proba i naravno dosta više odogovornosti. Cilj mi je da se vratim u Beograd jednog dana i da mogu da živim od onoga što volim da radim u svom gradu. Da mogu da podelim ovo znanje koje sam stekao u svetu i da pomognem našoj deci koja imaju veliki pontecijal da naprave karijere u muzici.
O Završio si muzičke škole u Americi, čudo da nisi ostao tamo?
-Otišao sam u Ameriku sa 14 godina, u internat, tamo završio srednju školu i posle toga akademiju. Diplomirao sam sa 21 godinom i počeo da živim san u koji sam ulagao. Putovao sam, radio ono što volim, a za to su mi još i plaćali. Amerika je zemlja puna prilika i neverovatno je raznovrsna. Prve dve, tri godine sve mi je bilo fascinantno. Novi jezik, novi ljudi, mentalitet, hrana, običaji… Ali nakon par godina, kad sam upoznao kakav je sistem, shvatio sam da ne želim da živim u Americi. Ja i dalje sviram festival i vraćam se u Sjedinjene države jednom do dva puta godišnje. Ali mi je lepše što sam bliže kući.
O Putovao si po svetu i sigurno si zapazio da negde više ili manje vole klaninet? Da li si u tom smislu negde bio iznenađen?
-Klarinet je na Balkanu jako popularan. Može da se svira u mnogo različitih žanrova muzike. A i sa Balkana dolaze neki od najboljih duvačkih instrumentalista, stvarno je veliki potencijal. Nisam primetio da ga vole manje ili više u zemljama u svetu, samo da se iznenade kako kul i raznovsrno klarinet može da zvuči. I to mi je uvek najveća pohvala.
O Recimo, bio si u Americi, Japanu i Evropi. Koliko je klasična muzika internacionalna? Ili ipak ima svoje specifičnosti u različitim delovima sveta.
-Muzika nema granica. I to stvarno mislim i osećam. Ja živim taj život. Bio sam u situacijama da sviram koncert gde je pijanistkinja iz Koreje, violinistkinja iz Francuske i ja iz Srbije. Ne pričaju engleski, i mi smo komunicirali i pričali muzikom. I koncert je bio sjajan!
O Da li takmičarski duh ima udela u tome što si osvajao brojne nagrade ili je u pitanju „ suvi talenat“?
-Ja sam po prirodi veliki takmičar. Volim da pobedjujem….mislim na kraju krajeva niko ne voli da gubi… Talent imam, ali mi je uvek smetalo kad mi ljudi kažu „ah lako je tebi, ti si talentovan“. A svi znaju da je 95 odsto rad, a tek 5 odsto je talent. I ja sam vežbao i više i intenzivnije baš zbog toga. Mada, bilo mi je zabavno da sviram i vežbam po 6, 7 sati dnevno.
O Da li stvaraš svoju muziku i na šta se oslanjaš?
-Stvaram. Mislim da je to krucijalni deo za svakog umetnika. Lepo je i ostaviti nešto iza sebe. Ne ograničavam se na jedan žanr, snimao sam i komponovao raznorazne kompozicije. Sada aktuelno komponujem i aranžiram za orkestar u kom sviram u Berlinu i to je sjajan izazov za mene.
O Da li muzika može da spoji ljude različitog karaktera?
-Muzika ima moć koju je teško opisati. Nešto što nije opipljivo, ali moć da neko ko je srećan bude tužan, ili da dodje na koncert zabrinut i izadje ravnodušan. Muzika nastavlja gde reči staju. I povezuje ljude na dubokom duhovnom, intelektualnom i emotivnom nivou.
O Kako se prevazilazi netrpeljivost u orkestru?
-Naažalost, u svetu umetnosti, posebno u muzici postoji dosta netrpeljivosti. Sujeta, ego, ta konstanta konkurencija. Ja sam imao sreće da sam u orkestru od 25 muzičara iz celog sveta, s kojima imam neverovatnu dozu poštovanja i razumevenja i apsolutno nula odsto ega. To nas čini još boljim orkestorom, muzičarima i umetnicima, jer pravimo divan svet i okruženje u kojem radimo.
O Šta je klarinet za tebe?
-Ja pričam nekoliko jezika, maternji srpski, pored engleskog po malo japanski, nemački itd. Klarinet za mene je moj prvi glas. Moj pravi glas. Jer mogu da pričam sa vama dva sata i doći ćemo do neke dubine, ali ako sviram dva minuta za vas, doći ću mnogo dublje. Tako je klarinet moj prvi glas.
O Šta za svoju dušu sviraš? Šta te ponese kad uzmeš klarinet i kreneš po nekom taktu, koja vrsta muzike, džez, klasika, bluz, narodna…?
-Volim da sviram domaću muziku za sebe. Za drušvo u nekom zatvorenom prostoru, onako za dušu. Nekada jazz, nekada klezmer muziku. Ali me valjda ta sva putovanja i udaljenost od Srbije vraća na tu nostalgiju koju mogu da prenesem u svoj instrument.
O Šta više voliš: koncertni podijum ili svirku u zadimljenom pabu?
-Oba mesta imaju svoju magiju. Imao sam sreće da sviram u nekim od najpoznatijih i najlepših svetskih koncertnih sala ( Carnege Hall, Berlin Phillharmonic, Elbphilharmonie). Voim ih, uhhh obožavam ih! Kada dve hiljade ljudi sedi u sluša i prate tvoj najmanji pokret obrve, prsta. Predivan osećaj.
O Šta pomisliš kad vidiš uličnog svirača?
-Uvek stanem da čujem „šta ima da kaže“. Uvek ostavim novčanicu za kolegu. Taj mali gest da neko izdvoji pa makar i deset sekundi da stane i čuje šta svirate, mnogo znači. Mnogo više nego što ljudi misle.
O Imaš klinca, šta misliš, hoće li biti muzičar kad poraste?
-Ja bih voleo. Ali ne mora. U mojoj poridici niko nije muzičar, ali sam ja imao potpunu podršku i od braće i od roditelja. Neću ga terati, niti forsirati. Voleo bih da ima dovoljno sluha da može da zapeva u društvu ako do toga dodje. U svakom slučaju, šta god da izabere da radi, imaće našu potpunu podršku.
