Sergej Trifunović je opet u Munjama i to u filmu “Munje opet”. Film koji je kao prvi film “Munje” pre 20 godina režirao Radivoje Andrić trebalo bi da se pojavi u bioskopim naredne godine. Stara ekipa opet zajedno “ jaše”, tu su svi iz prve postave filma: Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Zoran Cvijanović, Maja Mandžuka… Samo nema Nebojše Glogovca, koji se 2018. godine pridružio nebeskom glumištu.
Osim “ Munja opet”, Sergej radi na još jednom projektu zbog čega je u zavadi sa slobodnim vremenom.
-Pripremam se za snimanje serije „ Kruna“ sa Vasilijem Nikitovićem – kaže u razgovoru za „Slovo“.- Reč je o serijii o filmu koji se istovremeno snimaju. Projekat je dobio podršku Filmskog centra Srbije u novembru 2021. na konkursu za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih igranih filmova, a snimanje je počelo tokom oktobra 2022. godine u Beogradu i okolini. Film nastaje pod okriljem produkcijskih kuća „Kinooko film“ i „100 Strong Production“, uz koprodukciju Telekoma Srbije, a podržan je od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Filmskog centra Srbije.
O Glumili ste u američkim i francuskim filmovima, kako se srpski glumci „ napolju“ kotiraju?
-Srpski glumci su uvek ljudi s akcentom. Oni nikada neće moći da igraju ljude sa tih prostora. Moći će da igraju strance i samo to. Nažalost, tako je i nama ostaje jedino da uzmemo ili ostavimo takve uloge.
O Da li je uopšte važno svetskoj kinematografiji odakle je neko?
– Apsolutno nije bitno ko je odakle u svetskoj kinematografiji. To je bitno samo nama malim narodima. Ljudi žive i rade trudeći se da daju najbolje od sebe i od onoga što umeju i ne razmišljaju o svom poreklu, već o svom umeću.
O Koja je razlika u snimanju filma u Srbiji i u Americi, recimo?
-Nema razlike nikakve u snimanju filma u Srbiji, Americi, Gani ili bilo gde. Postoji samo dobar scenario i dobar scenario je svuda dobar scenario. Postoji takođe ekipa koja zna šta radi i koja je svuda ekipa koja zna šta radi i u tom smislu nema nikakve razlike.
O Koji su trendovi u kinematografiji? Šta se to menja na filmu, i šta se to menja u pozorištu?
– Nemam pojma. Ništa ne gledam. Ne gledam filmove uopšte. Mogu da govorim o našem pozorištu. Naše pozorište je u kanalu godinama . I tu se ništa ne menja. Tako da i o tome nema šta da se mnogo govori. Dobra predstava je kod nas uvek samo izuzetak.
O Koliko vremena provodite u Americi?
– Odem jednom godišnje.
O Kada ste u SAD, da li idete u pozorište i kakvi su utisci?
– Kada sam u Njujorku, idem u tamošnje pozoriše, bio sam više puta, gledao neke dobre stvari. Mislim volim njihovo pozorište, ono je sasvim drugačije i sasvim je o.k.
O Koji vam se film u kome ste igrali najviše lično dopada?
-„Munje opet“. Znači ne „Munje“, nego „Munje opet“
O Koji ste odličan film skoro gledali?
– Oo, da, Piter Džekson i „Get Back“. Obavezno pogledati.
O Šta najviše volite u Srbiji a šta u Americi?
– Volim mnogo stvari ali baš najviše, da… u Americi najviše od svega volim prostranstva. U Srbiji ne volim što nema prostranstva.
Profesorka Jasmina Vujić ostvarila je svoj san. Nekadašnji naučni saradnik Instituta za nuklearne nauke Vinča a zatim prva žena šef katedre za nuklearni inženjering na jednom od 10 najboljih fakulteta u Americi, na kalifornijskom univerzitetu Berkli, Jasmina Vujić – vratila bi se u svoju Srbiju i ranije da je mogla. Da gaji sočne šljive, mirišljavi paradajz, bujni peršun. Maštali su o tome Americi 30 godina. Sada je ostvaren san.
– Uvek smo imali nameru da se vratimo ali su nas okolnosti, ekonomska i politička destabilizacija zemlje, ratovi, inflacija – u tome sprečili – kaže profesorka Vujić.- Moj muž se penzionisao pre nekog vremena i vratio u Srbiju. Kupili smo imanje u Šumadiji, gde proizvodimo svoju zdravu hranu, i gde planiramo da mirno živimo okruženi prelepim šumama i proplancima, čistom i nedirnutom prirodom i izvorskom vodom.
Velike odluke
O Kako se uopšte donose velike odluke? Da li je za to potrebno slušati razum, srce…?
– Razni ljudi velike odluke donose na razne načine. Kod mene to ide relativno brzo, a zasnovano je naravno na prethodnom znanju i iskustvu, ali i srce ima svoj veliki udeo. Bez obzira koju i kakvu odluku donesem, ne vraćam se u nazad i ne pitam se da li je možda moglo ovako ili onako. Iz svakog događaja u prošlosti (pozitivnog ili negativnog) nastojim da izvučem dobro i da gledam u budućnost.
o Kako nekome ko je živeo u Americi izgleda sada život u Srbiji?
– Život u SAD ne liči na holivudske filmove kojima nas bombarduju. Ima dosta sličnosti, ali ima i razlika. Prvo, to je pravno uređena država i zakoni se ne menjaju svakoga dana kao u Srbiji. Korupcije sa kojom se građani u Srbiji susreću svakodnevno, nema na tom nivou. Nikome ne treba da date mito da bi ste zakazali pregled kod lekara ili osnovali svoj biznis. Naravno, korupcija postoji i u SAD, ali je to na nivou korporacija, vašingtonskih političara, vojno – industrijskog kompleksa. Ljudi u SAD veoma puno rade i nemaju vremena preko nedelje da sede po kafićima. S druge strane, nemaju sigurnost na poslu i mogu lako da budu otpušteni.
O Šta biste vi u Srbiji prvo promenili, unapredili, gradili, dogradili…?
– Prvo, Srbija bi konačno trebalo da postane pravna država, sa nezavisnim sudstvom, i istim aršinima za sve. Korupcija koja je zahvatila sve pore života, mora de bude iskorenjena. Moramo se vratiti tradicionalnim vrednostima i jakoj porodici. Veoma me pogađa srozavanje moralnih i etičkih vrenosti, urušavanje našeg obrazovnog sistema, užasni televizijski programi bez ikakve vrednosti (Farme, Parovi, jeftine strane serije), cenzura u medijima i rasprodaja svih dobara strancima. Zaustavila bih brutalnu privatizaciju, urušavanje sela, rasprodaju naših njiva i pašnjaka, naših šuma i voda. Srbija bi morala da ima svoj nacionalni program razvoja, nezavisnu spoljnu i unutrašnju politiku.
Iste brige ljudske
o Da li su svakodnevne brige Amerikanaca iste kao i brige Srba ( da li ću imati para da platim račune, da kupim hranu, da platim prevoz…) , čime su oni nezadovoljni?
– Uglavnom su iste. Većina Amerikanaca je veoma zadužena (to je ipak potrošačko društvo gde svako želi da ima visok standard), tako da žive od meseca do meseca. Jako su uplašeni da ne dobiju otkaz na poslu, jer bi se sav njihov standard srušio preko noći, tako da rade i po 12 sati dnevno, pa čak i preko vikenda. Školovanje je veoma skupo, tako da većina studenata mora da radi i po 20 do 30 sati nedeljno uz učenje, da bi platili troškove studije. Većina roditelja nema dovoljno sredstava da plati studije svojoj deci. Zdravstvena zaštita je isto veoma skupa, kao i kuće i stanovi.
o Da li verujete da se informacije iz sveta nauke kriju od javnosti? A ih poseduje samo mali broj ljudi?
– Ne verujem u to.
O Da li imate osećaj da danas od toliko informacija koje se plasiraju zapravo niko nema onu pravu o tome da li su proizvodi koje koristimo ( od lekova, kozmetike, plastike, klima – uređaja, hrane, vode iz vodovoda i plastičnih flaša….- štetni po naše zdravlje ili ne?
– Koliko je ranije (pre širokorasprostranjenog Interneta) bilo teško pronaći prave informacije, toliko je danas u moru informacija i dezinformacija kojima nas obasipaju dnevno, još teže pronaći prave informacije. Ja puno čitam i nastojim da stvari proveravam iz više nezavisnih izvora, pre nego što donesem svoj sud. Moje preporuke su da koristite što manje lekova, sem kad su apsolutno neophodni, da se hranite zdravom hranom (koju ste po mogućnosti sami proizveli i odgajili), da selite se iz prenaseljenih i zagađenih gradova na sela i u čistu prirodu.
Nepravda teška kao kamen
O Kako vi prevazilazite nepravdu koja vam je učinjena?
– Teško. Ja se obično šalim da se pravi Srbi prepoznaju po tome što imaju gen za nepravdu – to nikako ne mogu da trpe. Borac sam za istinu i u nauci, i u obrazovanju, kao i u privatnom i javnom životu.
O Kako da čovek bude srećan u svetu u kome je glavni stub – etika poljuljan?
– Nažalost, danas su sve prave vrednosti zanemarene i potisnute, moral i etika su pali na niske grane, a na površinu je isplivala korupcija, lažne vrednosti, potrošačko društvo, bogađenje po svaku cenu, lažni idoli. Zato čovek treba da se posveti svojoj porodici. Nas je jaka tradicionalna porodica održala kroz vekove, i samo uz svoju porodicu i prave prijatelje možemo da opstanemo u svetu poremećenih vrednosti.
O Kakvi ljudi su najčešće srećni ljudi?
– Samo čovek okružen svojom porodicom, decom i unucima, kao i pravim prijateljima, može da tvrdi da je srećan.
O Da li mislite da se danas znanje uopšte ne vrednuje, već da uspeh pojedinca zavisi od dobre volje poslodavca, veza i sasvim bednih kriterijuma…?
– Nažalost, u Srbiji se danas ne cene znanje, obrazovanje, iskustvo, pamet, poštenje…Zato smo tu gde smo, jer se decenijama vodila negativna selekcija, pa su na površinu isplivavali oni najneobrazovaniji, najnemoralniji, poltroni, korumpirani, željni vlasti po svaku cenu,.. U SAD je upravo suprotno, na ceni je znanje, iskustvo, odgovornosti, disciplina, i zato i uspevaju da dominiraju u mnogim oblastima, uključujući nauku, medicinu, tehnologije.
Paralelni svetovi
o Da li verujete u paralelne svetove? Ili svetove izvan nas, život posle smrti?
– Ja sam veliki zaljubljenik u naučnu fantastiku. Od malih nogu sam čitala naučno fantastične knjige i gledala naučno – fantastične filmove. Ideja o paralelnim svetovima je veoma zanimljiva, ali nema dokaza za to, kao ni za postojanje drugih planeta u svemiru sličnih našoj Zemlji, gde postoji život. Takođe nema dokaza ni da ima ni da nema života posle smrti. Svako može da izabere da veruje u jedno ili u drugo. Ako pogledamo da se naš organizam sastoji uglavnom od 4 hemijska elementa: kiseonika, vodonika, ugljenika i azota (uz manje količine ostalih elemenata kao što je kalcijum, gvožđe, kalijum,..), ti atomi i molekuli će nastaviti da postoje i posle naše smrti i postaće deo nečega drugoga.
– Ako govorimo, na primer, o duhu nacije, to opstaje i prenosi se sa kolena na koleno. To ne može da bude uništino dok god mi verujemo u naše osnovne tradicionalne vrednosti i to prenosimo na našu decu i unuke.
O U šta verujete?
– Verujem u znanje, nauku, poštenje, moralne i etičke vrednosti, porodicu…
O U čemu mogu da nađu utehu i veru ljudi koji ne veruju u Boga?
– Ljudi biraju da veruju u razne stvari. To nema veze sa nalaženjem utehe.
Srpski jezik je za nju bio kao ples. Kada je počela da ga uči, profesorki ruskog jezika na Svartmor koledžu u Filadelfiji,SAD, Sibelan Forester, izgledalo joj je kao da pleše umesto što hoda. – Utisak srpskog jezika bio je snažan – reći će nam tokom razgovora koji smo vodili u Beogradu, jednom od njenih omiljenih gradova. – Bilo mi je neobično što naglasak svake reči u srpkom dolazi obično kasnije nego u ruskom – jeziku koji sam studirala četiri godine. Uz to, zvukovi su otvoreniji, ponekad poneki glasnik izostane ali, uglavnom, sve je jasnije, nekako otvorenije, u poređenju sa ruskim. Nisam verovala da ću toliko zavoleti srpski jezik i kulturu, uopšte. o Šta vam je bilo najteže da naučite? – Ne sećam se! Znam samo da mi je sve bilo veoma interesantno kada sam učila srpski. Ali dan – danas ruski ima jak uticaj na mene pa, često ubacujem koju rusku reč. o Da li vidite sličnosti između srpskog i ruskog jezika? – Naravno da ima puno sličnosti. Drago mi je da sam već znala ćirilicu pre nego što sam došla u Beograd pošto ruska ćirilica nije potpuno ista. Tokom vremena sam navikla toliko da ne primećujem da li čitam ćirilicu ili latinicu. o Koje jezike prosečni Amerikanac govori? – Zavisi o tome odakle su, jer, naravno, ima puno Amerikanaca koji su došli iz neke druge zemlje,ili su rođeni u familiji gde govore navajo ili hopi jezik itd. Ali je španski drugi jezik U Americi po broju govornika, i on nije u SAD uopšte strani jezik. S druge strane, prosečni Amerikanac govori samo engleski. Ja sam, recimo, počela da učim francuski kad sam imala 12 godina, i još uvek žalim što nisam počela ranije, kad je dečji mozak mekan kao sunđer i sve upija.
O Šta je fascinanto kod jezika? – Sve je fascinantno! Lepota nekih reči, pa i gramatički sistemi. Volim svoj posao, ali bih volela i da budem lingvista. (Kao klinka čitala sam rečnik i baš uživala u tome, posebno u etimologijama.) Volim i da slušam kada neko malo drugačije govori,kada koristi reči koje su za mene nove ili neobične.
O Da li kosmos, bog, Bog, tvorac, zna da prepozna da želite, recimo, ljubav, iako se ona izgovara drugačije na svim jezicima sveta?
– To je veliko pitanje. Sigurno svaki pojedinac lakše dolazi do samospoznaje ako može da izgovara svoje želje naglas, jezikom. Mnogi kažu da se osećaju drugačije kada govore neki drugi jezik, i da mogu drugačije pisati na stranom jeziku jer se ne boje. Ili zato što novi jezik otvara druge mogućnosti. Bog sigurno voli kad čovek nešto uči, posebno ako je to jedan novi jezik na kojem on može govoriti s drugim, novim ljudima. o Kako se najbolje uči jezik? – Najbolje se uči u sredini gde svi (ili mnogi) govore taj jezik. Za odraslog čoveka (i ovde mislim i na sebe sa 12 godina), nema smisla samo slušati – puno je bolje i brže ako imaš i kurs gde objašnjavaju pravila gramatike. Doduše, ima ljudi koji su duže zadržavali „plastiku” jezika, pa možda i mogu brzo i lako da prihvate novi jezik.
o Šta Amerikanac zna o Balkanu? – Mnogi nemaju pojma, i kad stižu vesti do nas, to je često uz neke komentare. Dok sam bila u Beogradu, stalno sam čula američku, odnosno anglojezičnu muziku u prodavnicama i na ulici, i najvažnije vesti iz SAD koje sam pratila u internetu čula sam i na srpskoj televiziji. S druge strane, mnogi (to znači, nešto manje mnogi od onih u prethodnoj rečenici!) jako vole balkansku muziku, smatraju da je odlična, idu na koncerte i kupuju diskove. Imam kolege koji ne znaju ni srpski ni ruski, ali vole grupu Gogol Bordello. Bila sam ovog leta u Šapcu na letnjem festivalu gde sam slušala grupu Kal. Znam da bi oni koji vole Gogol Bordello mnogo toga prepoznali kod njih. O Da li u Srbiji, Rusiji, ili u zemljama gde otputujete osećate uticaj američke kulture? – Naravno, posebno u muzici. Nisam išla u McDonalds jer ne idem tamo čak kad sam kod kuće, ali bi bilo zanimljivo gledati kako oni menjaju svoj jelovnik u zavisnosti na kom su mestu. Čitala sam negde da u Nepalu nude burgere s mesom jaka. Znači da na Balkanu kafa mora biti bolja nego u McDonaldsu kod nas! O Da li je preterana zamerka Balkanaca koji smatraju da prosečni Amerikanac nema ni pola srpskog obrazovanja? – Jeste da mnogi Amerikanci ne žele da studiraju, i neki koji su na fakultetu žele samo da piju pivo i da prelete svoje studije što brže, bez obzira jesu li nešto korisno ili važno naučili. Sigurno ima takvih studenata i bivših studenata i na Balkanu! Ali, dobro obrazovani Amerikanci se odlikuju time što smatraju da je važno istraživati šta misle neobrazovani prosečni ljudi, i zašto take misle.
O Šta predajete na koledžu? Koji su vam ruski pisci najdraži? – Naš je fakultet dovoljno mali (imamo ukupno oko 1500 studenata; mislim da na Balkanu nema takve pojave “small liberal arts college”), svi moramo da predajemo i jezik i književnost odnosno kulturu. Ja obično predajem drugu godinu ruskog jezika, pa onda razne predmete iz književnosti i njenih okolina (naučnu fantastiku, Dostojevskog, ruske bajke) i svake druge godine teoriju i praksu prevođenja. Volim takve pisce kao Marinu Cvetajevu, Osipa Mandeljštama, Mariju Stepanovu, objavila sam članke o folkloru i poeziji ali i o tome kako je Lidija Čukovskaja koristila podtekst romana Maksima Gorkoga „Majka” u svom neobičnom romanu „Sofija Petrovna”. O Kako vam deluje Beograd i Srbija? Da li smo mi depresivni, mračni, nezadovoljni? – Vidim da se mnogi žale, i to od prve moje posete,još 1986. godine. Kad bih naslikala Beograd, on bi bio tamno siv, sa mnogo asfalta i kestenova, vidi se da mislim o centru. Ovog leta sam malo više putovala, i moram reći da i pored suše, zemlja krasno izgleda.
o Da li su u realnom životu Indijanci oprostili Amerikancima genocid …kakav je zaista njihov odnos? – Sigurna sam da mnogi nisu oprostili, pa kako bi kad je jedini način da u životu uspeju da se nametnu kao dominantna kultura. Moja kćerka ima jedan mali deo indijanske krvi (šestnaesti dio), ali se to čak ne vidi, njen otac ima plave oči i ne može ostati predugo na suncu. Treba znati i da su mnogi ljudi u Americi sa latinoameričkom kulturom zapravo Indijanci, i neki (njihovi preci) nisu nikad ostavili SAD, već su se granice promenile.
o Da li Amerikanci koriste narodne lekove i travare?
– Mnogi se Amerikanci zanimaju za prirodne sastojke, recimo, kupuju šampon od koprive, indijansku suvu glinu za čišćenje lica, čajeve od svakojakih biljki, neguju kožu medom ili je peru šećerom. Mnogi koriste biljku, odnosno koru slippery elm, iz koje prave čajeve i pastile koje pomažu kad boli grlo. Bazga ili zova podržava imuni sistem, i čula sam od jedne prijateljice da veštice u Americi smatraju da ako imaš grm kraj kuće to te štiti od svakojakog zla. Ja sam zasadila zovu. O Šta je po vama najvažnije da imate da biste bili srećni? – Valjda mi je najvažnija neka ravnoteža. Volela bih da ne radim stalno, da imam više vremena za svoju decu i prijatelje. Bila sam ozbiljno bolesna prošle godine (rak grudi, srećom u prvoj fazi i barem za sad bez komplikacija), pa mi je sada nešto manje važno da li imam sjajnu karijeru itd. O Šta je vaš smisao života? – Ne znam. Valjda da budem dobra, a šta znači biti dobra to zavisi od dana i položaja. Želim da činim sve što mogu da bi svet bio malo bolji. o Kada biste mogli da pitate tvorca da vam otkrije neke tajne, šta biste ga pitali? – E, pitala bih: kako se može otvoriti tuđe srce?
