Dugo već profesor Džon Koks (John Cox) razmišlja zašto ga drži ta treperavost pri pomisli na Srbiju. Zavoleo je tu malu zemlju u srcu Balkana još od mladalačkih dana, kad je studirao u Segedinu. Tada je često sa drugarima prelazio u Suboticu da u tadašnjoj Jugoslaviji kupi Jugotonove kasete, poneku knjigu, narandže i druge sitnice.
-Te male, važne stvari su 1986. i 1987. godine bile veoma dragocene i retke u Mađarskoj – priseća se dr Džon Koks, rođeni Amerikanac, profesor istorije na Univerzitetu Severna Dakota u SAD na lepom, jasnom i čistom srpskom jeziku. – Od Subotice bilo je lako posetiti i Novi Sad, onda Beograd, i dalje. Zaljubio sam se u krajolik, hranu, muziku, u jezik Vojvodine i Šumadije.
Srpski jezik
O Kako ste uopšte naučili srpski jezik?
-Na Indiana Univerzitetu u Bloomingtonu! To je oduvek bilo fantastično mesto za učenje stranih jezika, i u prvoj godini mojih „graduate studies“ birao sam između stipendije za poljski jezik ili za srpskohrvatski. Izabrao sam srpskohrvatski (tako se zvao u tim godinama) zato što sam već upoznao Jugoslaviju, a nikada nisam bio u Poljskoj.
O Koja je prva knjiga koja vam je dala ideju da prevodite srpske pisce?
-Moj prvi prevod sa srpskog je bio kratak roman Danila Kiša, Mansarda. To je bio, ako se dobro sećam, predlog jednog izdavača. Bila je dobra ideja i ja sam mu na tome i danas zahvalan. Prevodio sam, osim Kiša, Ivana Cankara, Vjenceslava Novaka, ali i moderne pisce poput Biljane Jovanović, Judite Salgo, Muharema Bazdulja…
O Kako vam deluje srpska književnost?
-Jednostavno: srpska književnost je divna. Ona je velikan u evropskoj literaturi, uprkos broju govornika. Čitao sam Andrića, Kiša, i toliko drugih, i negovao sam želju da to prenesem u anglosferu, tako da više ljudi ima priliku da to čita i da uživa.
Razumevanje Balkana
O Da li su vam knjige srpskih književnika koje ste preveli pomogle da kao istoričar razumete narode Balkana?
-Definitivno! Ja radim i kao istoričar i kao prevodilac velikog broja literarnih dela. Tražim perspektive o razdoblju komunizma, o ulozi pisaca u vreme rata, i tako dalje. To je zajednički i sinergetski postupak. Imam luksuz i privilegiju da prevodim knjige koje su mi važne, i to znači prevashodno važne iz istorijskih razloga, a ne komercijalnih.
O Kako biste nekom Aemrikancu objasnili Srbe i Srbiju danas?
-Rekao bih da je Srbija evropska zemlja srednje veličine koja ima dugu prošlost u porodici zemalja i naroda. Da Srbi imaju veliko gostoprimstvo i životnu radost, da poznaju mediteransku kulturu, da imaju stavove o hrani, piću, igranju, druženju, itd. Rekao bih da je Srbija kulturno složena i da je Beograd velika avantura!
O Šta vaši studenti ili profesori znaju o Srbiji?
-Kod nas svi znaju o atentatu na prestolonaslednika i Prvom svetskom ratu; gotovo niko (osim profesora i novinara) ne zna o partizanama i Titu. Znaju da su ratovi devedesetih bili strašni i da su Srbi ovih dana do izvesne mere rusofili.
O Šta vam se u Srbiji posebno dopada?
-Bio sam mnogo puta u Srbiji i u drugim zemljama Balkana. Najlepši doživljaj i iskustvo su moji prijatelji tamo. Neki od njih prave ajvar, drugi kefir,treći pečenje, tako da sam uvek dobro snabdeven. Volim Kalemegdan i bašte sa kafom i…knjižare!
O Šta znači biti profesor u Americi? Kolika je odgovornost univerzitetskih profesora u američkom društvu?
-U Americi je tradicija „javnih intelektualca“ slabo razvijena. Naša odgovornost je uglavnom prema studentima, struci, branši. Mi, profesori imamo, naravno, naša gledišta, mišljenja i opredeljenja, ali više privatno nego javno. S druge strane, imamo veliku slobodu da kreiramo časove, kurseve na predmetima za koje smo zainteresovani, a to je takođe i prostor za naše etičke ili moralne vrednosti.
Indijanci u Dakoti
O Da li biste mogli da nam kratko opišete kako danas žive Sijuksi, starosedeoci Severne Dakote, da li imaju pisani jezik i da li se obrazuju?
-Danas se zovu „Sioux“ prevashodno ili Dakota, ili Lakota, ili Nakota (i ponekad imaju i druge nazive), a neki govore i dalje svoj sopstveni jezik. Da, jezik je pisani, imaju svoj rečnik i gramatiku. Postoji jedan paralelan sistem koledža i univerziteta u rezervatima, tako da ne vidimo mnogo indijanskih studenata kod nas na univerzitetu, ali broj je u sporom rastu. Mnogo „indigenous people“ živi u gradovima, kao što su Mineapolis (Minneapolis) ili Bizmark (Bismarck). Kod nas u Severnoj Dakota žive i Ojibwe (Chippewa) i Mandan-Hidatsa-Arikara ljudi.
O Da li postoji razlika u slobodi Evropljana i Amerikanaca?
-Stara šala glasi: Šta je razlika izmedju Evropljanina i Amerikanca? Evropljanin ima zdravstveno osiguranje, a Amerikanac ima pušku! Šala je okrutna ali nije neslana. Odgovor na vaše pitanje zavisi koja je zemlja u Evropi u pitanju. Uglavnom bih rekao da Evropljani imaju jednu prednost: oni često smatraju svoju vlast partnerom ili osposobljivačem, dok puno Amerikanca i danas pati od zablude da je vlast a priori opaka.
O Koje su američke vrednosti koje biste istakli?
-Otvorenost, darežljivost, inicijativa. Pre nekoliko godina bih mogao nabrojati i više.
O Kada zamišljate budućnost, kako vidite svet za dvadeset godina? Gde smo, čime se bavi ljudska cilizacija, da li čitamo knjige?
-Mladost, mladi ljudi, to je moja velika nada za budućnost. Kroz 20 godina će izgledati svet kao današnji, što se tiče granica, medjunarodnih organizacija i tako dalje. Ali klima i vremenske prilike biće drugačije, i mislim lošije. Biće više mobilnih i manje knjiga, više izbeglica i manje univerziteta. Ali knjige, njih će biti uvek. To je najperfektniji pronalazak u istoriji čovečanstva. Srećom, gde ima knjiga ima i sećanja i razuma i komunikacije, dakle, ima nade.
Dijana Dimitrovska
Biografija
Džon K. Koks (1964) je profesor istorije na Državnom univerzitetu Severne Dakote u Fargu, doktorirao je 1995. na Univerzitetu Indijana. Specijalnost mu je moderna Evropa, holokaust, moderna politička ideologija, Rusija, istorija kroz film i književnost. Studirao je u Minhenu, Segedinu, Beču, i Ljubljani. Objavio je studije o slovenačkoj i srpskoj istoriji, prevodio je književnost srpskih i balkanskih pisaca. Osvojio je nagradu Srpskog PEN centra za najboljeg prevodioca srpske književnosti 2021. godine. Obožava espreso, mačke i bicikle i veruje da učenje stranih jezika pomaže da razvijemo još jedan mozak.
Kad istoriju pišu pobednici stvari su – čiste. Znamo da iza opisanih događaja stoji subjektivan autor koji je pobedio. Sve se pogoršava kada su autori neimenovi nepoznati ljudi, sa skrivenim motivima, prepisivači, crkveni oci, jednostarani posmatrači. Tada se dobije zbrka koju je teško ispraviti. Potrebni su vekovi da se istorijsko klupko otplete unazad i razjasni. Takvu jedna zbrka koja tvrdi da su se Srbi doselili na Balkan u 6. i 7. veku upravo raspliću dva Aleksandra, dva istoričara: Aleksandar Šargić i Aleksandar Mitić. Njihova knjiga „ Nije bilo doseljava Srba na Balkan“, baca na pod staru ideju i „uspravlja“ novu: Srbi su oduvek bili na Balkanu. Da bi potkrepili tu tvrdnju koristili su 154 pisana izvora, uglavnom stranih istraživača, iz više oblasti, poput arheologije, genetike, etnologije, lingvistike .
o Ako nije bilo seobe Srba, ko su naši daleki preci?
-Naši daleki preci su Srbi. Nije bilo seobe Srba u 7 veku. Problem je što su o nama pisali drugi pre svega Grci i Rimljani, a kasnije i Arapi, a svi oni, naročito Grci i Rimljani o nama su pisali uglavnom sa nipodaštavanjem. Grci koji u svom govornom aparatu nemaju nekoliko glasova koje mi Srbi izgovaramo, morali su da se muče i dovijaju kako bi što vernije zapisivali kako lična, tako i plemenska imena naših predaka koji su ih okruživali. Od njih su tu modu prihvatili Rimljani i isto zapisivali brojne etnonime našeg naroda. Tako su do nas ta imena došla kao Pelasti, Iliri, Panoni, Dalmati, Tribali, Dardani, Tračani, Dačani, Veneti, Skiti, Sarmati, a nešto kasnije kao Anti, Sklavi, Sklaveni, Sakalibi… Naravno u nekim slučajevima među brojnim plemenima tzv. Ilira, Tračana, Skita, Sarmata, moglo je biti i nekih drugih nesrpskih plemena koji su u raznim epohama dolazila i živela izmešana sa našim precima, a da ih Grci i Rimljani jednostavno nisu dobro raspoznavali. Ili se nisu trudili da ih raspoznaju, jer su za njih svi bili varvari. Lična imena izvedena od imenice Srb – Srbi zapisana su na prostoru današnje Grčke još u 5. veku pre Hrista. Toponimi sa srpskim imenom u Maloj Aziji u 8. veku pre Hrista, u severnom Pricrnomorju i Balkanu u 1. i 2. veku. Sve ove činjenice jasno svedoče da je srpsko ime itekako bilo poznato prastanovnicima Balkana, Male Azije, Podunavlja i severnog Pricrnomorja, na šta je upozoravao još i Milan Budimir.
O Da li je onda bilo uopšte nekih većih migracija na Balkanu i odakle?
-Kako se širilo Rimsko Carstvo od 168. godine pre Hrista (iz pravca Dalmacije ka severu), pa do 106. godine posle Hrista kada je osvojena Dakija, jedan deo naše populacije, naročito oni nepokoreni koji su pružali otpor osvajaču, povlači se severnije od rimske granice. Za to imamo potvrdu u pisanim izvorima, arheologiji i humanoj genetici. Nakon tzv. evakuacije Dakije 270. godine dolazi do postepenog vraćanja tog stanovništva na svoja stara staništa. Ono što je u službenoj istorijografiji poznato kao Velika seoba naroda od 3. pa do 9. veka, zapravo je kretanje vojske ka starim staništima, a ne seoba naroda. Postoje podaci da su određene grupacije tih naših vojnih formacija počele vraćati u Podunavlje i Balkan u 3. 4. 5. i 6. veku sa prostora Dakije i Panonije. Zanimljivo je da baš u 7. i 8. veku imamo zastoj, upravo kada službena nauka govori da su se Srbi doselili. U to vreme, tačnije oko 680 godine doseljavaju se samo Bugari u današnju Dobrudžu i sa 7 srpskih plemena prave savez i državu. U 9. veku širenjem Franaka na matične srpske teritorije u Polablju i Gornjem Podunavlju imamo razmeštaj nekih manjih grupacija sa tih prostora naročito na prostor Like, Dalmacije, Hercegovine… Između ostalog tada dolaze i Hrvati. Međutim svi ti doseljenici, od kojih su veliki broj u stvari bili povratnici (osim Hrvata i Bugara) nisu mogli da čine više od 10-15% populacije, kako je i utvrdio između dva svetska rata naš antropolog Branko Šljivić. Njegove stavove je u moderno vreme potvrdio i antropolog Srboljub Živanović.
O Da li na terenu ima dokaza za vaše tvrdnje i gde ih tražite?
-Ima ih svuda i to nije problem naći. Problem je kako te podatke prezentuje službena arheologija. I pored brojnih paralela između, recimo, tzv. Ilira na Balkanu, Limiganata u Centralnom Podunavlju, i Veneda, Slovena i Anta koji žive severno i severoistočno od njih, službena arheologija i dalje ćuti o tome. Naši arheolozi Đorđe Janković, Sofija Davidović Živanović, Stanko Trifunović, Dragan Jacanović i drugi potvrdili su istovetnost tog življa na čitavom tom prostoru. Iste male četvorougaone kuće sa ognjištem, kuhinjska grnčarija rađena na sporom vitlu, stona gleđosana grnčarija rađena na brzom vitlu, zaponi kao deo nošnje i priloga u grobovima, istovetnost simbola na grobovima i drugim spomenicima, istovetnost oružja i oruđa, ista obuća i odeća, odsustvo novčane privrede, samo su mali deo tih paralela.
O Zašto srpski istoričari nisu o tome više pisali? Da li se nisu usuđivali?
-Bilo je onih koji su bili i glasni i jasni. I nakon 1882. kada je reformom školstva izmenjena srpska istoriografija, postojali su pojedinci koji su ponovo podsećali na jedno drugačije viđenje srpske prošlosti od onog kojeg je nudila službena istoriografija. Među njima možemo da ubrojimo Miloša Milojevića, Simeona Končara, Iliju Živančevića, Milana Budimira, Olgu Luković Pjanović, Sofiju Davidović Živančević, Srboljuba Živančevića, Đorđa Jankovića i mnoge druge. Međutim ma koliko bili ubedljivi naprosto nakon njihove smrti brzo su bili zaboravljani, a njihova dela gurana pod tepih. Od slučaja Miloša Milojevića krajem 19. veka pa sve do slučaja Đorđa Jankovića početkom 21. veka, jasno se pokazuje lice službene istorijografije. Umesto naučne polemike, kritike protivničkih stavova, razmene mišljenja, preduzet je svojevrstan brutalni progon neistomišljenika, koji nema nikakve veze sa naukom. To samo pokazuje da se u nauku već podebelo uvukla i politika, a gde se to desi, tu prave nauke nema. Slučaj arheologa Đorđa Jankovića pokazao je drugima da se zbog drugačijeg viđenja prošlosti može ostati na ulici bez sredstava za život, što je svakako uplašilo mnoge koji su hteli da nastave njegovo istraživanje.
O Postoje pisani izvori, ali su oni pogrešni i daju više štete nego koristi?
-Nijedan istorijski pisani izvor ne sme da se shvati bukvalno, jer ne postoje autentična dela starovekovnih i srednjovekovnih pisaca već njihovi prepisi koje od navodnog originala deli dug period od 500 do 1500 godina. Primera radi čuvena „ Germanija“ rimskog istoričara Tacita, koja je navodno pisana u 1. veku, pronađena je tek u 15. veku i od tad tzv. Rimsko carstvo germanske narodnosti upravo dobija epitet germanski. To je par vekova kasnije dovelo do dramatičnih političkih posledica koji su eskalirali genocidom nad Srbima i drugim Slovenima u 20. veku u dva svetska rata, a sve zbog navodnog nemačkog istorijskog prava da okupira prostore na istoku i jugoistoku Evrope. Posledice takve imperijalističke istorijografije osećaju se još i danas.
O Koje naučne discipline zvati u pomoć, ako je istorija već „ dama sa sumnjivim moralom“.
-Arheologiju, etnologiju, antropologiju, lingvistiku, etimologiju, humanu genetiku… Po meni podaci iz etnologije ma kako ih pogrešno tumačili definitivno se najmanje mogu iskriviti i sakriti, jer su njihovi ostaci i danas vidljivi naročito u ruralnim krajevima na kojima obitava srpski narod.
O Zašto istorija nije tesnije sarađivala sa forenzičarima, recimo?
Komplikovana administrativna procedura, uljuljkanost odgovornih Činjenica da plate primaju iz državnog budžeta, sama po sebi navodi na pomisao da ih pravo naučno istraživanje malo interesuje. Moderni etnolozi više vole da se bave kancelarijskim tumačenjem svojih predhodnika, nego terenskim radom bez obzira što i u naše vreme postoji obilje nezapisanih običaja našeg naroda, tim pre što se ti običaji stalnim raseljavanjem naših sela i nezaiteresovanosti naše omladine, sve više bliizu trajnom nestajanju.
O Koje su tri najveće istorijske nepravde?
– Po meni, to je pitanje porekla Gota. To je važno, jer se lažnom pričom o navodnom germanskom poreklu Gota, u stvari prekida nit koja spaja srpski stari i srednji vek.
Zatim, pitanje doseljavanja Srba na Balkan koje smo načeli i dali jasne smernice za dalja istraživanja. Važno je saznati ko su Sklavi-Sklaveni-Sakalibi, odnosno da li su oni preci Srba ili samo sinonimno ime za Srbe u šta duboko verujem. To je od izuzetnog značaja, jer u stvari menja suštinski pogled na našu ranosrednjovekovnu istoriju.
Neophodno je ispraviti ničim argumentovanu priču o navodnom krunisanju Stefana Prvovenčanog papskom krunom, na čemu trenutno radim.
