Kada profesorki Jeleni Erdeljan dođu prijatelji ili kolege iz inostranstva, ona ih prvo odvede u Narodni muzej Srbije. Ta riznica prošlosti u kojoj su složeni fragmenti naše istorije, delići, delovi, katkada i čitave epohe, rečito će kazivati ko smo. Tu na licu mesta mogu da slažu mozaike srpske i evropske prošlosti.
-Mogu da vide sve one slojeve različitih kulturnih epoha – od skulptura iz Lepenskog Vira, preko kameje iz Kusatka, prstena kralja Stefana Prvovenčanog, fragmenata živopisa i skulpture srednjovekovnih crkava, do ikonopisa, svakako i najstarije sačuvane srpske rukopisne knjige – Miroslavljevog jevanđelja, do barokne grafike, te slikarstva Konstantina Danila, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović i Mila Milunovića, na primer – kaže Jelena Erdeljan, profesorka istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
O Koliko umetnost može da govori o jednoj epohi?
-Umetnost tj. vizuelna kultura jedne epohe prvorazredni je izvor za poznavanje svih aspekata života pojedinca i društva jednog vremena.
O Ako bi se gledalo područje današnje Srbije kroz umetnost, koja je epoha bila najdarežljiva?
-Kulturno blago Srbije je ogromno. Na teritoriji Srbije nastale su i trajale kulture praistorije poput onih Lepenskog Vira i Vinče. Na teritoriji Srbije rođeno je čak 17 rimskih imperatora, tu su nastali važni urbani centri i carski kompleksi rimskog sveta, Sirmium, Singidunum, Viminacium, Felix Romuliana, Iustiniana Prima. Srpska srednjovekovna kultura ostavila je neke od svojih najsjajnijih svedočanstava upravo na tlu Srbije, među kojima su i spomenici svetske baštine pod zaštitom UNESKA poput Studenice, Starog Rasa sa Sopoćanima, Dečani i drugi. Podjednako je značajno i nasleđe epohe osmanske vlasti, džamije Novog Pazara, utvrđenja u Nišu i Beogradu, ali i crkve i manastiri iz vremena obnovljene Pećke patrijaršije. Barokna umetnost na severu zemlje, Sremski Karlovci, a zatim i umetnost epohe obnove srpske državnosti i sve što čini kulturno nasleđe Srbije do današnjih dana dragoceno je i važno ne samo u lokalnim okvirima.
O Koja vam se tri svetska umetnička predmeta lično najviše dopadaju?
-Pojam predmet je možda pomalo ograničavajući, moguće da je bolje da govorim o umetničkim delima za koja sam i lično vezana, ne samo zato što sam profesor istorije umetnosti i istraživač koji se bavi vizuelnom kulturom uglavnom predmodernog doba. Svaki izbor je, takođe, i stvar trenutka, pa čak i stvar „uzrasta“. Da ste me pitali pre neku deceniju, izvesno da bi se moj izbor u ponečemu razlikovao. Danas moj odgovor glasi – Madone Đovanija Belinija, Odaliske Fransoa Bušea, slike enterijera Anrija Matisa.
O Koja vam se tri umetnička predmeta ( freske, arhitektura, sliakrstvo, vajarstvo, kamena plastika…) iz kulture sa našeg podneblja najviše dopada?
-Ne mogu reći da mi se ono što nije ušlo u ovaj izbor manje ili uopšte ne “dopada”. Budući da sam nedavno pisala o manastiru Banjska, grobnoj crkvi kralja Milutina, a da trenutno pišem knjigu o mauzoleju cara Dušana, manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, moj odgovor se oslanja na reči slavnog Karlovačkog rodoslova. Prizrenske crkve patos, dečanska crkva i pećka priprat, banjsko zlato i resavsko pisanije ne obretaet se nigdeže!
O Kako je zapravo nastala kovanica „mračan srednji vek“?
-Nastao je u Firenci u vreme Medičijevih. Skovao ga je Đorđo Vazari kako bi na taj način posebno podvukao uspeh Firence i moć Medičijevih čije je doba doživljavano kao zlatno doba, poput samih zenita klasične antike, te je bilo potrebno suprotstaviti ga “mračnom dobu” koje mu je istorijski prethodilo. U tom kontekstu jasna je pozadina kao i značenje tog izraza u jednom sasvim određenom političkom i kulturnom kontekstu. Problem je, međutim, što se “mračni srednji vek” koristi gotovo uvek bez ikakvog znanja o ovom kontekstu a kao odrednica koja sobom nosi nešto zastrašujuće i veoma negativno. Razdoblje nazvano srednjim vekom, uglavnom istorijskom periodizacijom određeno kao vreme između pozne antike i sredine tj. kraja 15. veka (1453. godina pada Carigrada tj. 1492. godina Kolumbovog putovanja u potrazi za Indijom). Kad sasvim slobodno i kolokvijalno kažu “mračni srednji vek” ljudi obično misle na ratove, epidemije, verske sukobe, jak uticaj religije i crkve što se u evropskoj kulturi, od vremena prosvetiteljstva, smatra nazadnim i negativnim. Ovakvo uopštavanje, razume se, ne odgovara niti se oslanja na kontekstualizovano razumevanje istorijskih događaja i procesa u društvu. Kao da druge, nama vremenski daleko bliže epohe, nisu u podjednakoj meri bile mračne. Retko ko se danas poziva na značaj obrazovanja i ima na umu, na primer, da je univerzitet, onakav kakav danas znamo, nastao upravo u “mračnom srednjem veku”.
O Šta kazuju srednjovekovni nadgrobni spomenici , šta od njih možemo da saznamo?
–Srednjovekovni nadgrobni spomenici, naročito oni koji su pripadali sferi popularne kulture srednjeg veka, a poznati su široj javnosti pod jednim zajedničkim imenom – “stećci”, govore nam o onim običnim ljudima, često iz ruralnih sredina, koji možda nisu ostavili druga, niti pisana svedočanstva o svom postojanju. Govore o njihovim verovanjima, o njihovoj hrišćanskoj veri spojenoj sa starim još predhrišćanskim verovanjima vezanim za kult predaka, o životu i trajanju više nego o odlasku i nestajanju.
O Da li je običan čovek u srednjem veku imao dodira sa umetnošću?
-Da, svakako. Svet svakog čoveka svake epohe, pa tako i srednjeg veka, oblikovan je i oblikovao je ono što se naziva vizuelnom kulturom – što je daleko širi pojam od onoga što, zapravo istorijski gledano, tek od skoro nazivamo “umetnošću” a sobom nosi jedan elitistički prizvuk i ideju da “umetnost” pripada isključivo privilegovanima i elitama.
O Čemu još, osim istorije umetnosti, učite vaše studente?
-Istorija umetnosti je, kao humanistička disciplina, sama po sebi kompleksna i podrazumeva oslanjanje na druge humanističke discipline društvenih nauka. Najvažnije je, uz sve to, kod studenata razvijati i podsticati sposobnost samostalnog istraživanja i kritičkog mišljenja. Dati im slobodu koje nema bez odgovornosti.
O Kakav ugled u svetu ima srpska srednjovekovna umetnost?
–O srpskoj srednjovekovnoj umetnosti uči se i govori, ona je predmet istraživanja na svim velikim svetskim univerzitetima – od Beča, Atine, Pariza, Minhena, Oksforda do Petrograda, Moskve i Prinstona.
O Da možete da vratite neki uništeni spomenik kulture u svetu, koji bi to bio?
Stalno se priča da pozorište nestaje, ali ono, posle pandemije koju je preživelo, još snažnije, žilavije i smelije dokazuje svoju neraskidivost od života. Andrija Milošević, crnogorsko – srpski glumac, Beograđanin nikšićkog porekla, veruje da će pozorište tek doživeti svoje slavne dane i da će u nekoj budućnosti biti prava – ekskluziva!
-Pozorište, naravno, neće nestati dok god ljudi žive na Zemlji – kaže Andrija Milošević.- Uvek će živ čovek biti zanimljiv za druge ljude koji će prema njemu stremiti. Pozorište će biti jedina istinska komunikacija medju ljudima i kao takvo prava pravcata ekskluziva.
O Kako vaš Teatar na Brdu funkcioniše?
-Za sada dobro. Publika se raduje našim predstavama.
O Danas se manje ide u pozorište, manje se generalno gleda TV…Kako se glumci bore za život?
-Zajedno sa svojim narodom i publikom. Kako je njima tako je i nama. Ali ja nemam utisak da se manje ide u pozorište, mislim da se ide više nego pre par godina.
O Koliko je u našem društvu glumcu potrebno truda i rada da bi zaradio za normalan život?
-Pa nema tu neke strategije. Kod nas je ekspanzija serija i filmskih produkcija, da nemate skoro ni jednog slobodnog glumca već par godina. Svi rade, snimaju. Imam utisak da trenutno svi imaju šansu da pokažu ko su i šta su. Ko će i na koji način valorizovati ove mogućnosti koje se sada nude, ne znam, ali kada dodje trenutak saznaćemo.
O Da li uživate u onome što radite? Ili još bolje, da li radite samo ono u čemu uživate?
-I jedno i drugo. U životu ne postoji samo ovo ili samo ono, jer niko nema moć da upravlja u punoj meri dešavanjima koja tek dolaze. Ali nastojanje da radim ono što volim kada je god to moguće , čini me vrlo srećnim.
O U kojoj ste ulozi koju ste igrali na filmu ili u pozorištu najviše uživali?
-Uživao sam skoro u svemu što sam radio. Trenutno uživam igrajući Herkula Poaroa u novoj produkciji Boška Buhe teatra.
O Snimali ste Survivor, Panama, Filipini, Kostarika…Da li biste u nekoj od tih egzotičnih zemalja živeli?
-Živeo bih na Arubi. To ostrvo bi bilo nešto sasvim posebno za mene. Mada moram reći da ja planetu doživljavam kao svoju kuću, a to smatram potpuno prirodnim osećanjem kojeg svako treba da ima. Gledano iz tog ugla, živeo bih na mnogim mestima i osećao da tu pripadam. Ova planeta je moj dom i pripadam svalkom mestu na njoj.
O Da li ste pobornik ideje da treba menjati svet društvenim angažovanjem, ili mislite da treba raditi samo na sebi i tako menjati svet?
-Jedina preostala revolucija je ona koju dižete protiv sebe i sopstvenih slabosti.
O Da li imate osećaj da se danas o deci mnogo govori a da se sa njima malo radi?
-Deca više nemaju koga da slušaju.
O Kako ste počeli da pišete bajke?
-Ne znam. Nisam jos naučio da pričam sa podsvešću. Ko zna šta se dešava u nama dok sadašnjica gori.
O Ako je Srbija zatrpana đubretom, da li to znači da su generacije roditelja ipak loše odgajale svoju decu?
-Mi smo deo planete, koja urla na sve nas. Opominje nas. Jer djubre koje pluta okeanima tamo je zbog ovih najbogatijih, koji upiru prstom u sve, a najviše u one najsiromašnije, dok u isto vreme zagadjuju beskrupulozno i ispod radara. Uzasan je danasnji svet. Svet laži.
O Da li još volite da putujete vozovima?
-Nažalost, nisam odavno. Ali bih voleo.
O Čemu se slatko nasmejete?
-Sebi. Sopstvenim slabostima i naivnosti.
O Šta mislite, da li oni koji čine nepoštene stvari nemaju miran san?
-Da. Ne mogu mirno da spavaju.
O Da li vam se čini da je više beščašća danas?
-Više je zato što niko više ne oseća sramotu. To nije moderno.
o Kako glumac zna da ga publika voli?
-To svako, kao i sam glumac, može da vidi pukim pogledom.
Vršačka kula ima sreću da je na bregu koji su kroz istoriju svi želeli. To je breg koji se prostro sve do neba samo da bi mogao gore da sakrije tvrđava. Kada vetar rastera oblake, pojavljuje se kamena kula, koja se vidi sa svih strana, „sa sedam dana putovanja“, kako je pisao Evlija Čelebija 1664. godine u svojim putopisima kroz naše krajeve.
Sa vršačkog brega za lepih dana vidi se danas mnogo poznatiji breg, Avala.
U vreme našeg putopisca bila je to “ lepa građevina od kamena na nekim mestima tako oštećena, da u zimskim danima pastiri u nju kroz razvaline uteruju ovce. U njoj ne obitavaju ljudi.”
Posle rekonstrukcije 2015. godine postala je još lepša. Ali, tek rekonstrisani zamak koji budi maštu, u koji je Srbija uložila 70 miliona evra, oštećen je, međutim, 2021. godine u nevremenu. Vetar čiji su udari dostizali 180 kilometara na sat tada je odneo krov od šindre, pa vršačka lepotica čeka završetak radova da bi opet zablistala.
Ne zna se kada je tačno izgrađeno utvrđenje na 409 metara visine na vršačkom bregu. Istoričari navode da je najverovatnije zamak nastao posle 1430. godine u vreme despota Đurđa Brankovića. To znači da je vršačka tvrđava malo mlađa od smederevske.
Ali magično mesto na vrhu brega bilo je oduvek pozicija koju su želeli svi svi ti silni narodi koji su prohujali kroz vojvođansku ravnicu. “ Breg koji dopire do neba” kako je zapisano u jednom starom rukopisu, bio je glavno mesto za razne vojske u prošlosti. Odatle se pogled pružao unedogled na sve četiri strane sveta i neprijatelja si mogao da uočiš na sedam dana jahanja odatle.
Mnogi su narodi prošli vojvođanskom ravnicom. I Ratnici i trgovci, jer je pored vršačkog brega prolazio čuveni ćilibarski put koji je spajao Baltik i Transilvaniju sa Sredozemljem i Malom Azijom.
Bili su tu Avari, Huni, Sarmati, Dačani, Rimljani, pa Sloveni koji su dali ime gradu-Podvršan.
Osvajaju je u srednjem veku Turci. Zauzeli su Vršačku kulu 1439. godine kada i Smederevo. Gospodar Smederava i srpski despot Đurađ Branković se povukao u Banat, koji se tada nalazio u južnoj Ugarskoj. Turci su gospodarili Vršačkom kulom skoro dva veka. Napustili su je tek u prvoj polovini 17. veka.
Bila je porušena i ruinirana jer je mirovni sporazum to nalagao (po odlukama Karlovačkog mira utvrđenja su se rušila ili onesposobljavala). Tako je kula dočekala oslobođenje od turskog ropstva u lošem stanju. Poslednji „stranci“ koji su je držali bili su Austrijanci, ali će i oni otići.
U njoj će ostati samo princeza na koju je neko bacio čini i pretvorio je u zmiju. Legenda kaže da još niko nije uspeo da je oslobodi od čini, jer se ona pojavljuje svakih sto godina, tačno u ponoć. Pa, ako neko nekada na Vršačkoj kuli vidi zmiju sa malom krunom na glavi, i izgovori čarobne reči “ zmijo budi ono što jesi“- skinuće čini i – ugledaće princezu. Nema sumnje-naočitu.
U manastiru Mileševa ima jedna freska koja oslikava ktitora, srpskog kralja Vladislava Nemanjića (1198- 1267). Svetle puti i riđe nemanjićke kose, sa plavim očima i pogledom pomalo stidljivim i setnim koji celom liku daje neku nežnost.
Njegov nežan lik prikazan, inače, na dve freske u Mileševi, antipod je upečatljivom, snažnom liku Svetog Save koji je prikazan kao ličnost jakog karaktera.
Ova dva prikaza dve ličnosti, dva različita karaktera sa dve različite sudbine ipak će se povezati. I to tako što će slabiji biti spasilac jačem. Mošti Svetog Save koji je nepovratno utisnuo dubok trag u istoriji srpskog naroda koji svetli i danas, vratio je u Srbiju upravo kralj Vladislav Nemanjić, za koga se jedva zna, i njegova supruga kraljica Beloslava, ćerka bugarskog cara Jovana Asena.
Veliki kult već se bio obrazovao oko arhiepiskopa Save koji se upokojio u Trnovu, iznenada tokom svog hodočašća po Svetoj gori. Njegovo telo je januara 1236. godine položeno
u veliki kameni sarkofag u trnovskoj crkvi Svetih četrdeset mučenika, inače zadužbini carske familije Asen.
Bugari su već počeli da ga poštuju kao svoga kada su srpska crkva i kralj Vladislav zatražili njegove kosti. Bugarski patrijarh je energično protiv, a car Jovan Asen piše srpskom kralju Vladislavu „ da sve drugo može da učini osim toga“.
Zvona za uzbunu ječe i kralj Vladislav i njegova supruga Beloslava kreću put Trnova u jednu od najvažnijih misija za srpsku istoriju. Tamo je Beloslava izmolila od svog moćnog oca da se Sveti Sava prenese u svoju rodnu zemlju, u svoju Srbiju.
Ima jedno ostrvo usred mirne vode Skadarskog jezera do koga se samo sa namerom dolazi. Na tom ostrvu, koje se zove Vranjina, najvećem u Skadarskom jezeru, sagrađena je, još u 13. veku crkva posvećena Svetom Nikoli. Nje odavno nema, ali je na njenom mestu nikla druga koja privlači duhovne ljude kao magnet. Do crkve se dolazi samo čamcem, kroz barske biljke, lokvanje i gusti miris slatke vode, a onda zaraslom stazom do uzvišenja, gde najupornije čeka nagrada: duhovni mir i fantastičan pogled. Odatle puca vidik na Skadarsko jezero, Zetu, Crmnicu, na moćne Prokletije i skadarske planine utisnute u nebo, na Skadar u susednoj Albaniji koji su srpska i crnogorska vojska dva puta u istoriji osvajale i oba puta morale da napuste pod pritiskom velikih sila. Neka seta preplavljuje ljude na ovom mestu kao što jezero plavi obalu. Možda zbog mnoštva istorijskih rana i burne prošlosti ovog malog ostrva. Prvu crkvu je izgradio prvi zetski episkop Ilarion oko 1233. godine. Bio je učenik Svetog Save, pa ga je naš svetitelj prvom prilikom obišao na tom mirnom ostrvu usred jezera. Vranjina je u to vreme bila pusta, kamena i bez zemlje. Bratstvo nije moglo da opstane bez zemlje, pa je Sveti Sava poveljom manastiru darivao metoh na Plavnici iste godine kada je i sagrađen. Manastiru je dao povlastice da ne daje » rabotnike vlasteli ni ma kome». Kako je zapisao Andrija P. Jovićević u delu «Drevni srpski manastiri», manastir je oslobođen od rada na putevima, od vojske, od zidanja gradova. Takođe, naš svetitelj je omogućio da « se episkop ima pravo zvati arhiepiskopom i da kaluđeri biraju igumana i da ga potvrđuje episkop, a drugi da im se nema u to miješati».
Nemanjići su poštovali manastir i darivali ga obilato. Kralj Vladislav darovao mu je crmnička sela Godinje, Medveđu Glavu i Kruševicu, a kraljica JelenaUroševa 1280 g. oko Krnjice i Uljanik u Kruševicama. Kralj Milutin je oko 1296. godine darovao manastiru Orahovo i od trga Sv. Sergija po 100 perpera godišnje i potvrđuje hrisovulje svojih predaka Sv. Save i Kralja Vladislava. O manastiru su vodili brigu i Balšići i Crnojevići, potonji gospodari Zete. Ćorđe Stracimirović 1404 g. priložio je Vranjini selo Rake, a Balša III 1417 poklonio je manastiru Vranjini i Moračniku dva gumna soli pod uslovom da deseti dio soli daju manastiru Prečiste Krajinske; 1420 g. darovao je Vranjini selo Karuč u Crmnici. Nikao u kršu ali voljen i darivan, manastir Vranjina je postao čuven po svom bogatstvu. Toliko je bio bogat da ga je car Dušan hrisovuljom od 1348. godine priložio u to vreme osiromašenom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu, koji su podigli Nemanjići. Kroz istoriju će Vranjina doživeti da joj se ponovo ukazuje milost i da joj se ponovo oduzimaju darovana dobra. Ali će doživeti i stravična pustošenja. Turci su ga palili i rušili više puta, poslednji put 1843. godine kada su Crnogorci izašli na Grahovo prema Turcima. Osman-paša Skopljak noću je prevezao silnu vojsku preko jezera, manastir i crkvu srušio do temelja. Ni kamen od njih nije ostao. Kada je crnogorska vojska oslobodila ostrvo, 1878. godine, na temelju stare Ilarionove crkve, knjaz Nikola je podigao današnju crkvu. Iako novijeg datuma, ona sjaji sjajem Ilarionove crkve iz 13. veka. Dijana Dimitrovska
Čista kao duša žubori jedinstvena reka Jerma kroz planinske useke, pa se od tog posla odmara u ravnici, u tihom gotovo neprimetnom toku. Sva providna i blistava gde god prođe ostavi od svoje lepote. I sve je božanski lepo zbog nje i oko nje. Čak i taj uzani asfalt koji se privio uz nju omađijan njenom lepotom. Na jednom proplanku će vodena lepotica dozvoliti svetinji moravskog tipa da je svojom lepotom dostigne. Tu je sagrađen manastir Sv. Jovana Bogoslova 1395. godine. U kamenu je uspisano da su to uradili gospodin Konstantin i gospođa Elena.
-Smatra se da je reč o oblasnom gospodaru Konstantinu Dragašu i njegovoj kćerki Jeleni – govori nam nastojatelj manastira protosinđel Mardarije, dodajući da je hram živopisan tek 1499. godine. U vekovima ispred će se uzdizati i propadati i obnoviti 1876. godine. Od 1949. je pod zaštitom države, a od 1979. godine se nalazi na listi svetske kulturne baštine. Iguman Mardarije sa bratstvom zaslužan je za njegov današnji izleg ali i imidž manastira u koji se ide i po lek. To nije ništa novo, jer su manastiri bili prve ustanove koje su pravile lekove i lečile ljude. Mnogi su sveci otkrivali tajne prirode, lečeći ljude, poput Sv. Kozma i Damjana, Sv. Pantelejmona, Sv. Jovana, Sv. Ermolaja. Ali Poganovo ima ugled. Božja volja je htela da monasi dođu do knjige recepata koju je napisao ruski farmaceut 1912. godine. Knjigu je u Poganovo donela njegova kćerka koja se tokom oktobarske revolucije i progona vernika i duhovnika, sa sestrinstvom sklonila u Srbiju.
Po tim receptima, malo prilagođenim današnjem vremenu i potrebama, nastaju originalni preparati. To su Veno kapi, Tamjanovo ulje, Organski antibiotik i Detoks ulje. Veno kapi, etarsko ulje napravljeno je od crnog luka. Ono snižava pritisak, jača rad srca, sprečava zapaljenje i proširenje vena, čisti krvne sudove, smanjuje loš holesterol(HDL), sprečava kalcifikaciju, deluje preventivno protiv infarkta i moždanog udara. Reguliše nivo šećera u krvi, rad štitaste žlezde… Tamjan ulje (Boswellia sacra oil) pomaže kod reume, išijasa, lumbaga, grčeva u mišićima, artritisa. Efikasno je kod ranica, čireva, ekcema, hemoroida, podmlađivanja kože. Vredne ruke monaške napravile su i organski antibiotik od divljeg origana koji ima snažno antikancerogeno dejstvo. Pored mnogih drugih oboljenja pomaže u lečenju kancera prostate i pluća. Na kraju, tu je i univerzalno Detoks ulje za potpuno čišćenje organizma.
-Čovek mora da vodi računa o zdravlju – kaže iguman Mardarije. – Bog je dao ljudima pričešće kao lek za dušu i razno bilje kao lek protiv fizičkih bolesti. Do dragulja moravske gradnje stiže se preko dva trošna mosta koja su opkoračila lepoticu reku. Iako monasi žele nove, nekako su ti trošni mostovi bili njegovi najveći branitelji. Nepristupačan kanjon Jerme i mostovi koji se očas posla pred neprijateljem sruše, očuvali su manastir kroz vekove. Sačuvala ih je magična, mistična reka čija se lepota ne zaboravlja. Reka Jerma divlja kao suri orlovi koji se na liticama iznad nje gnezde i nežna kao molitva koju vetar raznosi iz manastira duž njenog toka.
-Od kada je proteran iz raja, čovekov život je borba protiv telesne i duhovne bolesti. Prvu bolest leči prirodom drugu verom – kaže iguman Mardarije. Manastir Sv. Jovana Bogoslova obe stvari leči uspešno u svom neprikosnovenom raju.
Oteto Tokom Prvog svetskog rata Bugari su odneli ikonostas i izuzetno vrednu dvostranu ikonu, na kojoj su s prednje strane likovi Bogorodice i Jovana Bogoslova, a sa druge je predstavljen mozaik iz apside crkve Hrista Latomu u Solunu. Danas se te dragocenosti nalaze u Arheološkom muzeju u Sofiji.
Odžaklija U manastiru Poganovo i danas postoji odžaklija( ognjište) iz 14. veka i to je najastariji objekat takve vrste u Srbiji. Očuvan je u potpunosti, a monasi su veoma ponosni na njega.
Mesto Manastir Poganovo nalazi se desetak kilometara udaljen od Caribroda ( ime Dimitrovgrad je ukinot ali većina ovaj grad po njemu poznaje) i tridesetak od Pirota. Pripada Niškoj eparhiji SPC.
