[et_pb_section admin_label=“section“] [et_pb_row admin_label=“row“] [et_pb_column type=“4_4″][et_pb_text admin_label=“Text“]

Piše: Dijana Dimitrovska

 Imam rusku plavu mačku. Ime joj je Sara. Za mene je od ruska postala  Ruška. Svoje najbolje godine provela je u neprekidnoj  borbi za prostor stana negde na Vidikovcu, na koji je pravo polagala snažnija persijska divljakuša. To vreme, živela je u paklu. Uvek ispod kreveta, potisnuta, ponižena i sabijena na bezdušan prostor iz koga bi izlazila tek kad dlakavi smarač zaspi.

  Gazde su volele obe mačke, ali ipak malo više  persijsku, pa su odlučili da rusku nekome poklone. Tako je Sara tog žarkog leta došla kod nas na Zvezdaru. U prostrano,  lepo dvorište sa travom, cvećem i malim bazenom u kome su svakog leta cvetali  nežni lotosi, a nadletali ga  leptiri, vilini konjici, ose, pčelice divlje i pitome, bumbari i razne ptice.

 Prvog dana, nije izlazila ispod kreveta. Sutradan je stres popustio, izašla je napolje, počela da njuška, čak je i pila vodu, pojela neku granulicu, ali sve sa  grčem. Kretala se  indijanski, u puzećem stavu. Iz straha me je  ogrebala po nadlanici tako krvnički da sam mislila da treba da odem do lekara. Krv je curila iz duboke rane, a ja se nisam ljutila na nju, nisam ni vikala, samo sam jaukala.

  Prolazile su godine, Ruška je u potpunosti zagospodarila zvezdarskim dvorištem iz koga je jurila čak i mačore koji su joj obeležavali teritoriju. Jedino se bojala vrana. Na njih bi samo štektala. A nas dve povezale smo se u neraskidivu priču.

   Šesta je godina kako je kod nas i mi smo prvi put odlučili da je povedemo sa sobom u Aranđelovac, gde imamo vikendicu. Putovanje smo jedva podneli i ona i mi. Mjaukala je sve vreme. Kada smo je uneli u kuću, pet dana nije izašla iz ormana. Samo uveče da pije vodu.

  Sledeći put smo je ponovo poveli, ne bi li je malo naučili na  kretanje. Bio je četvrtak kada smo stigli u Arhangelsk, i uveče Ruška je nestala u mraku kroz otvoren prozor.

 U petak jutro, obilazili smo kvart i  dozivali je. Uveče isto. U subotu sve ispočetka. Nema je.  U nedelju ujutru nervoza dostiže plafon u isto vreme kada stiže vest da nam je umro drug. Draža.

  Nemoguće, pomislila sam. On je već toliko puta umirao da je postao imun na smrt. Prvi  put kada je sa tridesetak godina imao infarkt, a posle svaki put kada bi izašao iz kafane.

   Sahrana je zakazana za ponedeljak. Ruške još nema, treći je dan kako je nestala. Svašta mi je te nedelje prolazilo kroz glavu. Prvo sam odlučila da se ne vraćam za Beograd dok ne nađem mačku. Drug mi je umro i nema mu pomoći, mačka je živa, mogu je naći. Vagala sam između smrti i života i izabrala život. Ali uveče, posle još jedne neuspešne potrage za mačkom, sve se prekrenulo. Odlučila sam se za smrt.

 Smrt je slabija od života, uvek sam mislila. Smrt je nemoćna, jadna i slaba. A život, on je jak, stabilan i neuništiv. Idem na sahranu.

  Pamtiću Dražin dom na groblju Orlovača  dok god sam u stanju da pamtim. Na kraju beskrajnog grobljanskog grada jedna ogromna oranica  izbetonirana, potpuno, poput nekog kalupa, sa  ostavljenim rupama u koje se spuštaju ljudi koji nisu našli put. Pred tim prizorom su se zaustavili akordi pesme koja ga je toliko puta ispraćala iz kafana kući „ Uzalud vam trud svirači“ Prljavog kazališta. Tu su zanemeli.

  Draža je bio jedini stanar tog jezivog mesta. Bilo je poput nekog solitera u kome samo u jednom stanu gori svetlo.

  Sakrio se mesec iza oblaka i naš Draža više nije mogao da nađe put.

  Dramatično udara  teška, vlažna zemlja po poklopcu Dražinog stana i crvena meka ruža koju sam bacila nečujno se zaustavila dole. Pomislila sam, neka nikne jednom kao novi cvet sa mnogo radosti.

  Uveče, iscrpljena i tužna zaspim rano. Sanjam Dražu, pojavljuje se iz dima nagorelih palačinki, u papučama koje šljapkaju, i kaže: Ne brini se, sve će biti kako treba. I vraća se u dim, da namaže eurokrem i stavi „plazmu“. 

  Za par dana, vratili smo se u  Ahangelsk da tražimo mačku. Mac, mac, Ruška, gde si, brzo, brzo kući…Ništa. Sedam dana kako je nema i kako roletna stoji malo podignuta da može da uđe. Strahujem, neće preživeti.

  Pred zoru opet sanjam, sada sanjam Rušku kako mesi po meni, pružim  ruku da je pomilujem, osećam njenu meku dlaku, a onda i kako hrapavim jezičkom šmirgla moju ruku. Pomislim kako je sve opipljivo, ima punoću, kako je stavrno kao na javi. Upalim svetlo i vidim – moju Rušku. Vratila se.

 A za oblak joj se mesec skrio, sakrio joj pute ali ga je ona ipak našla.

 Tako su se Draža i Ruška zauvek povezali, u neuništivo sećanje na čoveka koji ne može da umre.

Dijana Dimitrovska

[/et_pb_text][/et_pb_column] [/et_pb_row] [/et_pb_section]