Dve freske neverovatne umetničke slobode krase crkvu u Sukovu. Jedna je Bogorodica sa krilima a druga svetac sa likom životinje.
Legenda se trajno uselila u Sukovski manastir i ne napušta ga do današnjih dana. Još iz doba Rimljana prenosi se ona usmeno i pismeno govoreći da je mesto na kome će kasnije biti podignuta crkva – bilo oduvek sveto.
Ko je podigao crkvu ispod planinskog vrha Carev kamen, i kada, međutim, nije ostalo zabeležno. Zna se samo da je crkva živopisana 1606. godine. Crkva je mnogo puta rušena i iznova podizana a građevina kojoj se posetioci danas dive sagrađena je između 1857. i 1859. godine. Crkvu je, po predanju, podigao Sali-beg iz Pirota, u znak zahvalnosti za ozdravljene sina Emina. Zabeleženo je i da je crkva živopisana 1869. godine.
U tom periodu nastale su i dve jedinstvene freske u manastiru Sukovo.
Prva, za koju kažu daje apsolutno jedinstvena na području Srbije, predstavlja Presvetu Bogorodicu sa krilima. Nigde do sada nije zabeležno da Bogorodica ima krila, pre svega zbog toga što nije po kanonskim pravilima.
– Ta freska je jedinstvena i neobična – kaže otac Teofilo iz Sukovskog manastira. – Iznad nje bledim slovima piše na staroslovenskom Presveta Bogorodica. Ona je naslikana sa krilima da bi simbolizovala jedinstvo jer se narod okuplja oko njenog skuta.
Zašto ona, ipak, ima krila, za sada niko nije odgovorio osim da je to možda zbog umetničkog doživljaja freskoslikara.
Druga freska koja intrigira jeste freska svetog Hristofora koji je prikazan sa živoitinjskom glavom.
– Freska predstavlja svetitelja Hristofora koji je živeo u 3. veku kada je ispovedanje vere bilo smrtno opasno po život. Zapravo, svakome ko je ispovedao hrišćansku veru sledila je smrtna kazna. Rimski car Dekije, kada je video Hristofora koji je bio malo ružniji od ostalih ljudi, ali visoki rastom i impozantan, poželeo je da im takvog vojnika. Uzeo ga je i držao u prvim redovima da bi plašio neprijatelja. U žitijama stoji da je Hristofor imao psetoliku glavu. Smatralo se da je pripadao plemenu ljudoždera. Oni, istina, nisu imali glavu psa ali jesu bili ružniji malo – govori otac Teofilo.
Smatra se da je zbog toga i sveti Hristoror naslikan sa životinjskom glavom. Kao neka vrsta metafore i umetničke slobode.
– Ali – nastavlja otac Teofilo – Hristofer je bio hrišćanin i nije želelo da se klanja idolima već samo jednom bogu. Car se naljutio, zapretio, zastrašivao ali kako to nije imalo odjeka poslužio se lukavstvom i pošalje Hristoforu u ćeliju dve zavodnice. Hristoforova vera i volja je bila toliko jaka da su dve zavodnice iz ćelije izašle preobraćene u hrišćanke.
Jedinstven je manastir Sukovo i po tome što jedini u Srbiji proizvodi mirišljavi tamjan.
-Sama proizvodnja tamjana podseća na pravljenje hleba, kao kada brašnu dodate vodu i mirise i ispečete ga – kaže otac Teofilo.- To je uprošćeno rečeno, ali postoji sijaset tajni . Mi pravimo mirišljave tamjane sa mirisom jasmina, ruža, gardenija, magnolija,orlovi noktiju, mira, jagoda, čempres…Mirise uvozimo iz Afrike, a tamjan kupujemo, takođe.
Možda se njegova slava pronosi i po posebnom pirotskom siru. Od dvadesetak krava koje čuvaju, monasi prave razne vrste sireva, kojima dodaju razne ukuse: sa paprikom, kimom, kaparom, lekovitim biljem.I najpoznatiji žuti pirotski kačkavalj.
Na sto hektara imanja monasi uzgajaju od svega po malo i nema čega nema u ovom prelepom manastiru. Mnogo je stvari po kojima je poseban manastir Sukovo ali ona najposebija su – ljudi. Bratstvo sačinjeno od desetak monaha došlo je u sukovski manastir 2006. godine iz manastira Prohor Pčinjski. Zatekli su ruševine koje su bile u zagrljaju zaborava. Bratski, složno sa verom u Boga podigli su manasti i oživeli metoh. Danas je to raj na zemlji.
Svake godine 28. avgusta manastirsko dvorište na desnoj obali reke Jerme puno je ljudi. Manastirska je slava, i staro i mlado, tog dana dođe da podeli radost vere sa duhovnicima. Tu na licu mesta mogu da vide kako se monaška ljubav i rad udružuju u veličanstvenu tvorevinu.
Stalno se priča da pozorište nestaje, ali ono, posle pandemije koju je preživelo, još snažnije, žilavije i smelije dokazuje svoju neraskidivost od života. Andrija Milošević, crnogorsko – srpski glumac, Beograđanin nikšićkog porekla, veruje da će pozorište tek doživeti svoje slavne dane i da će u nekoj budućnosti biti prava – ekskluziva!
-Pozorište, naravno, neće nestati dok god ljudi žive na Zemlji – kaže Andrija Milošević.- Uvek će živ čovek biti zanimljiv za druge ljude koji će prema njemu stremiti. Pozorište će biti jedina istinska komunikacija medju ljudima i kao takvo prava pravcata ekskluziva.
O Kako vaš Teatar na Brdu funkcioniše?
-Za sada dobro. Publika se raduje našim predstavama.
O Danas se manje ide u pozorište, manje se generalno gleda TV…Kako se glumci bore za život?
-Zajedno sa svojim narodom i publikom. Kako je njima tako je i nama. Ali ja nemam utisak da se manje ide u pozorište, mislim da se ide više nego pre par godina.
O Koliko je u našem društvu glumcu potrebno truda i rada da bi zaradio za normalan život?
-Pa nema tu neke strategije. Kod nas je ekspanzija serija i filmskih produkcija, da nemate skoro ni jednog slobodnog glumca već par godina. Svi rade, snimaju. Imam utisak da trenutno svi imaju šansu da pokažu ko su i šta su. Ko će i na koji način valorizovati ove mogućnosti koje se sada nude, ne znam, ali kada dodje trenutak saznaćemo.
O Da li uživate u onome što radite? Ili još bolje, da li radite samo ono u čemu uživate?
-I jedno i drugo. U životu ne postoji samo ovo ili samo ono, jer niko nema moć da upravlja u punoj meri dešavanjima koja tek dolaze. Ali nastojanje da radim ono što volim kada je god to moguće , čini me vrlo srećnim.
O U kojoj ste ulozi koju ste igrali na filmu ili u pozorištu najviše uživali?
-Uživao sam skoro u svemu što sam radio. Trenutno uživam igrajući Herkula Poaroa u novoj produkciji Boška Buhe teatra.
O Snimali ste Survivor, Panama, Filipini, Kostarika…Da li biste u nekoj od tih egzotičnih zemalja živeli?
-Živeo bih na Arubi. To ostrvo bi bilo nešto sasvim posebno za mene. Mada moram reći da ja planetu doživljavam kao svoju kuću, a to smatram potpuno prirodnim osećanjem kojeg svako treba da ima. Gledano iz tog ugla, živeo bih na mnogim mestima i osećao da tu pripadam. Ova planeta je moj dom i pripadam svalkom mestu na njoj.
O Da li ste pobornik ideje da treba menjati svet društvenim angažovanjem, ili mislite da treba raditi samo na sebi i tako menjati svet?
-Jedina preostala revolucija je ona koju dižete protiv sebe i sopstvenih slabosti.
O Da li imate osećaj da se danas o deci mnogo govori a da se sa njima malo radi?
-Deca više nemaju koga da slušaju.
O Kako ste počeli da pišete bajke?
-Ne znam. Nisam jos naučio da pričam sa podsvešću. Ko zna šta se dešava u nama dok sadašnjica gori.
O Ako je Srbija zatrpana đubretom, da li to znači da su generacije roditelja ipak loše odgajale svoju decu?
-Mi smo deo planete, koja urla na sve nas. Opominje nas. Jer djubre koje pluta okeanima tamo je zbog ovih najbogatijih, koji upiru prstom u sve, a najviše u one najsiromašnije, dok u isto vreme zagadjuju beskrupulozno i ispod radara. Uzasan je danasnji svet. Svet laži.
O Da li još volite da putujete vozovima?
-Nažalost, nisam odavno. Ali bih voleo.
O Čemu se slatko nasmejete?
-Sebi. Sopstvenim slabostima i naivnosti.
O Šta mislite, da li oni koji čine nepoštene stvari nemaju miran san?
-Da. Ne mogu mirno da spavaju.
O Da li vam se čini da je više beščašća danas?
-Više je zato što niko više ne oseća sramotu. To nije moderno.
o Kako glumac zna da ga publika voli?
-To svako, kao i sam glumac, može da vidi pukim pogledom.
Da li da se priklonimo istoku, zapadu, ili da budemo neutralni, samostalni i svoji? Bilo bi odlično da možemo da biramo između ove tri mogućnosti, jer zapravo imamo samo dve: izbor između istoka ili zapada. Treća mogućnost, da idemo sami, jeste idealna ali , kako kaže Vladeta Janković, profesor, književnik, diplomata, to je izvodljivo više u teoriji nego u praksi.
– Potpuna nezavisnost danas je privilegija samo nekoliko vrlo moćnih, bogatih i stabilnih država, kakva Srbija nije i, bojim se, još dugo neće biti – kaže profesor Vladeta Janković u razgovoru za naš časopis.
O Bili ste diplomata i videli na licu mesta stav međunarodne zajednice prema Srbiji? Kakav je?
-Kao kroz čitavu modernu istoriju, taj stav je bio i ostao u zavisnosti od neposrednog interesa velikih sila, pa je takav i danas. Često u pristupu zapadnih zemalja prema nama ima i izvesnog cinizma, pa i bezobzirnosti, kao u slučaju NATO bombardovanja 1999. Najbolje može poslužiti primer Kosova i Metohije, gde je direktnim uplitanjem zapadnih sila, koje su sebe zvale „medjunarodnom zajednicom“ kao da Kina, Rusija, Brazil i Indija ne postoje, Srbiji oteto 15% teritorije.
O Šta pamtite kao posebnost iz perioda kada ste bili ambasador pri Svetoj stolici?
-Uskršnje mise u katedrali Svetog Petra, kada, u tom ogromnom prostoru, u mraku i mrtvoj tišini stotine prisutnih imaju u rukama jedino sveće, da bi se, kad ponoć otkuca, odjednom upalila sva svetla i grmnule orgulje. Takvih efekata u pravoslavlju nema, ali je, bar meni, intimno mnogo uzbudljivije brujanje ljudskog glasa, kada se, uz podrhtavanje kandila, među hilnadarskim freskama, tokom Vaskršnje liturgije poje Heruvika.
O Kada razgovarate sa strancima, čime biste se pohvalili kao Srbin?
-Našom istorijom, pre svega, jer je činjenica da smo u XIII i XIV veku bili jedna od velikih evropskih sila, onda lepotom naše srednjovekovne umetnosti, jer feske u Dečanima i prestone ikone iz Hilandara nisu ništa slabije od Djota, pa zatim činjenicom da smo u oba svetska rata u XX veku bili na pravednoj strani i dali ogroman doprinos pobedi. Ali naravno da ne bih propustio da se pohvalim Nikolom Teslom a, u najnovije vreme, Djokovićem i Jokićem.
O Da li je u srpskoj poilitici, od kada ste bar vi u njoj, reč obavezivala?
-Nažalost, nije i to otkako je politike u Srbiji. Izuzetaka je bilo, ali su i oni najpošteniji uvek više voleli da ne kažu ništa nego da izgovore laž. Samo, vodite računa da to nije neki srpski specifikum. Odlično pamtim jednog engleskog ministra koji je, pošto je u nekoj prilici uhvaćen u masnoj laži, izjavio kako je bio „ekonomičan sa istinom“.
O U čemu je osnovna razlika između politike kada ste vi počinjali kao političar i ove danas?
-Ja sam bio i ostao pre svega profesor književnosti na Univerzitetu, a u politiku sam ušao još sedamdeset godina da bih se, uvek pored svog osnovnog posla, borio za parlamentarnu demokratiju, a protiv vlasti jedne partije i jednog čoveka. Tako sam se protivio najpre Titu, pa Miloševiću, a danas se protivim Aleksandru Vučiću. Diktatori su u osnovi uvek isti, ali su Tito (u nadi da će dobiti Nobela za mir), pa i Milošević, na svoj način bili tolerantniji prema protivnicima. Danas je politička utakmica u Srbiji nemilosrdna i potpuno neravnopravna, jer Vučićeva vlast bez izuzetka kontroliše TV kanale koji se vide na celoj teritoriji, podmićuje birače, favorizuje članstvo svoje stranke i zastrašuje opoziciju.
O Zašto srpski političari ne žele da iza sebe ostave neko uzorno delo koje obezbeđuje u istoriji trajnu i svetlu poziciju?
-Ne bih se složio da to oni ne žele – druga je stvar imaju li sposobnosti da tako nešto učine. Nikola Pašić, na primer, jeste imao mana tipičnih za srpskog političara, ali je ostavio za sobom značajan trag. Da i ne pominjemo ličnosti iz ranijih vremena, još od Miloša Obrenovića (počeo je od Srbije kao turskog poseda, a ostavio je kao slobodnu zemlju), kneza Mihajla, koji je prosvetio Srbiju, kralja Petra I, koji je izveo Srbiju kao jednu od pobedničkih sila Prvog svetdskog rata, ili političara skromnih i besprekornog karaktera kakav je bio Ljuba Davidović. Ipak su to rezultati koji predstavljaju trajne istorijske međaše. Što se tiče političara koji su na sceni danas, mora proteći dosta vremena pre no što istorija bude mogla da proceni trajnost njihovog učinka.
O Koliko nam mitovi i legende, a među njima i vaši Mitovi i legende, pomažu u sadašnjosti?
-Mitovi su uvek neka vrsta sažetka večitih istina i situacija koje se dešavaju u stvarnom životu, a često sadrže tragove istorijskih zbivanja. Oni istovremeno izražavaju ideju naroda o tome kakav bi želeo da bude, odnosno kako sam sebe zamišlja. U sadašnjosti oni ne mogu biti od velike pomoći, jer njihova arhetipska priroda nije nužno u kontaktu sa trenutnom stvarnošću. Što se tiče moje knjige sa takvim naslovom, ona je nastala samo kao pokušaj da se nadoknade nedostaci ovdašnjeg obrazovnog sistema, koji zapostavlja religiozne vrednosti. Zato sam u njoj pojednostavljeno preneo elemente triju monoteističkih religija, bez kojih nije moguće zaista shvatiti kulturnu istoriju svog, pa i drugih naroda.
o Koji vam se mit ili legenda posebno sviđa?
-Oduvek sam se posebno interesovao za mit o Edipu, jer on dobro ilustruje ono što sam upravo rekao o mitu kao u priču pretopljenoj istoriji. Naime, čitava povest o ubistvu oca i ženidbi majkom u stvari je transfiguracija jednog istorijskog događaja – uzurpacije tebanskog prestola mimo patrilinearnog poretka.
O Koja je vaša antička izreka?
-Latinska izreka Feci quod potui, koja u suštini znači da čovek može imati mirnu savest jedino ako u životu učini sve što je najbolje umeo i mogao.
O Da li današnje generacije imaju manje jazove prema drugim religijama?
-Možda ovo kao odgovor zvuči preterano jednostavno, ali ja mislim da je to zato što mladi danas pre svega ne znaju dovoljno o veri i ne shvataju versku tradiciju. S druge strane, ima i mnogo netolerancije, sa često strašnim posledicama.Kad bi, u nekom idealnom slučaju, svuda na svetu u školama postojala nastava uporedne religije, ubedjen sam da bi bilo mnogo manje religioznih fanatika, pa i svih nesreća koje zaslepljeni i zlom propagandom zavedeni mladi ljud izazivaju.
O Kada sanjarite, kako zamišljate svoju Srbiju?
-Kao demokratsku državu u kojoj nema nepismenih i u kojoj se sa svakog prozora svake kuće vidi bar po jedno drvo.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je otac sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
Mima Karadžić se uopšte ne ljuti kada mu se nametnu promene. Iako je odrastao u jednoj državi, sazrevao u drugoj, stvarao u trećoj, odlično se snalazi i snalaziće se, jer Mima Karadžić, glumac koji nas toliko godina zasmejava i razveseljava, obožava promene.
– Volim promene i poštujem svakoga ko učini i najmanju promenu na sebi i oko sebe – kaže Mima Karadžić.- Menjati sebe i svet oko sebe je ujedno najčudesniji i najlepši zadatak koji svaki čovek dobija rođenjem, ali ga kao i druge stvari koje dobije rođenjem – ne koristi. Mislim da svaki mladi čovek po prirodi svojih godina mora da bude za promene. Ako nije – nešto onda nije u redu.
O Da li ste lično napravaili neku dramatičnu promenu ?
– Moja najveća promena je ta što sam uvek živeo svoj život . U svemu što dođe, ja sam se uklapao sa svjim životom.
O Kako živite ove dane korone?
– I sada živim svoj život. Ova pošast zvana korona, nije me omela, uklopio sam se. Nisam se drugačije ponašao od uobičajenog. Pijem vina, skitam, putujem koliko mogu…Igrao sam i predstave u Zvezdara taetru “ Feliks“ “ Tri sorele“…Razmišljam ovako: Ako me zakači – zakači. Ja se ponašan normalno. U kafanama sam normalno. Nisam tip koji može da sedi dva sata zatvoren u kući i da drži masku u svakom trenutku svog života. Štitim druge ljude od sebe tako što nemam kontakt sa onima koji se boje. Ali sa ljudima sa kojima imam kontakt, imam ga iz sve snage. Pa, rekao bih, biće kako bude.
O Da li ste radili za vreme korone?
– Vreme korone mi je dosta brzo prošlo pošto sam radio punom parom. Radio sam četiri TV serije. To su “ Zabrana“ – velika serija koju je radio moj brat Milan Karadžić sa odličnom ekipom: Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Vesna Čipčić, ja.. Zatim „Dream tim“ sa Lazom Ristovskim, lepa komedija u 10 nastavaka. Radio sam sa Šotrom u seriji “ Kralj Aleksandar“ gde sam igrao Punišu Račića, radikala koji je pobio Hrvate u skupštini. I na kraju „Zlatni dani“ serija koja od 14. decembra kreće da se emituje, a igraju Tamara Krcunović, Andrija Kuzmanović, Snežana Savć , Uroš Jakovljević , ja. To je romantična komedija po tekstu Gordana Mihića.
O Šta je za vas izvor radosti?
– Radost je moj posao, pozorište, film, neke knjige neki ljudi, neke žene sa kojima sam proveo lepe dane, lepe noći, neka lepa buđenja. Radost su mnogobrojni trenuci uz divna vina i prizore.
O Da li imate radost u sebi i kada je ništa ne izazove?
– Imam radost u sebi u svakom trenutku i ne mora ništa daje izazove. Ili bar ništa epohalno. Mislim da taj izvor radosti zavisi od čoveka . Ako je ima u sebi, onda je to dragocenost, velika. Ako li je nema, mora onda da je traži i nalazi, ako je dovoljno mudar i uporan.
O Da li je gluma zanimanje koje se menja? Koliko se gluma za poslednjih par decenija, promenila i u čemu?
– Gluma se u suštini ne menja. Postoje moderni izrazi u oblasti glume, ali suština je ista. Više se menja na filmu ali iz tehničkih razloga. Napraviti lik, igrati ga, imati taj filing sa publikom, stvarati igru, izmaštati dobru priču kroz dobre likove – to je suština glume od kada je sveta i veka.
O Od čega žive glumci sada?
– Teško je svima. Antivirusne mere utiču na sve ljude . Mi sad igramo predstave tako što se u publici sedi odvojeno, po dva sedišta razdaljine.. Duplo je manje ljudi u sali. Svi imaju maske. To je drugačija priča. Taj feedback koji se dobija od publike je zantno umanjen.
O Da li su antivirusne mere uništile pozorište?
– Pozorište ništa nije uništilo do sada pa neće ni ovo.
O Kako vidite izlaz iz ove situacije?
— Tu ne znam šta da kažem. Ne znaju ni najveći lekari sveta koje sam slušao, a nisam čuo ništa pametno da je rečeno u smislu ozdravljenja.
O Da li se u moru uloga koje ste igrali, možda provukla neka za kojom čeznete?
– Ne znam. Kao mlađi sam hteo da igram neke uloge, ali danas ne znam. Odigrao sam mnogo uloga koje nisam ni pomislio da ću igrati. Do sada sam snimio 70 filmova, više od 60 serija, odigrao više od 90 uloga u pozorištu. Dosta je to za jedan glumački život.
O Mnogi su naši ljudi otišli za Kanadu, Ameriku, u beli svet… Da li ste nekada pomislili da odete odavde?
– Ima našeg sveta po Evropi, Kanadi, Americi, Australiji, na istoku, svuda. Bio sam i ja svuda, i nema mesta gde nisam boravio. Volim da odem, ali volim da se vratim. Nisam mogao da zamislim da Mima Karadžić živi drugde osim ovde. Ljudi su odlazili zato što su želeli da imaju neke bolje uslove za život. Ja klincima svoje sestre i brata svakog dana govorim i ubeđujem ih da treba da odu da vide sveta, da ovde nije ništa zacrtano. Treba poći u inostranstvo. Ja sam odlazio i vraćao sam se . Nisam se našao ni u jednom inostranstvu. Imao sam uslova da se vratim. Osim toga, ne želim ovim poslom da se bavim nigde drugde osim ovde.
O Šta čovek promeni odlaskom iz svoje zemlje?
– Uslove života. Recimo, naši ljudi koji su otišli u inostranstvo. Oni su u svojim glavama ostavili svoj zavičaj na onom nivou na kome je bio kada su odlazili. Sigurno da zavičaj nije bio bogznašta jer da jeste, ne bi otišli. Uvek mi je najčudnije bilo šta je za naše gastarbajtere patriotizam. Uglavnom su to sveci I junaci. Ja mislim da je patriotizam ono što uradiš za zemlju koju voliš I iz koje si potekao. Konkretno raditi, kao, na primer, kad nešto lepo radiš nekome dok je živ, a kad umre- to je sećanje.
O Sretali ste se sa našim ljudima u inostranstvu, kako ih doživljavate?
– Odlazeći u Ameriku, Kanadu, Australiju,sretao sam ljude koji su opterećeni našom istorijom, religijom , islamom, katoličanstvom, pravoslavljem. Mislim da njihova deca ne žele da budu to. Žele da budu Kanađani, Amerikanci, Australijanci. Oni neće da budu svoji roditelji. Ta deca hoće da budu napredniji, svoji, i Bogu hvala da je tako.
O Šta Mima Karadžić nudi našim ljudima u inostranstvu?
– Umetnost koja dolazi iz krajeva koje poznaju, zemlje koju vole, malo drugačija od one koju su zapamtili dok su živeli ovde. Dajemo im miris zemlje naših predaka.
O Ima li neko lepo mesto gde čovek zaboravii na sve ?
– Ima, to je Ada Bojana. To je mesto gde sam snimio jedan od prvih velikih flmova “ Lepota poroka“, mesto gde možeš da sedneš i uz čašu vina, pred zoru, napišeš stih i gledaš zvezde i nebo, mesta gde si bio i gde ćeš bitii.
