Prohor Pčinjski je najstariji od svih naših svetih starina. Stariji čak i od Hilandara. I najveći u Srbiji. Ovaj manastir na jugu Srbije jedan je od najblistavijih bisera srpskog pravoslavlja.
Po legendi koju kazuju monasi manastira koji je upravo proslavio 950 godina od osnivanja, manastir je izgradio vizantijski kralj Diogen Roman IV u 11. veku.
Priča ide ovako: Jednom je jedan lovac jurio srnu po kozjačkim planinama, a ona nemajući više kud utočište potraži kod čestitog monaha Prohora koji je po gorama Kozjaka živeo. Videvši lovca koji je i dalje jurio srnu, starac mu reče: Stani Diogene ja sam čovek. Bio je prozorljiv i znao mu je i ime. Čovek se vrati i starac Prohor mu reče da što pre ide u Carigrad jer će postati vizantijski car. Ali, isto tako dodade da njega ne zaboravi a da te odrpane haljine u kojima je lovio stavi na specijalno mesto.
Diogen je postupio kako mu je strarac rekao, ali kada je postao car ipak je zaboravio na starca. U tom zaboravu prošlo je 30 godina, monah Prohor se već upokojio ali, ako je Diogen zaboravio Prohora, Prohor nije Diogena. Javio mu se jedne noći u snu.
„ Zaboravi ti mene i haljine tvoje Diogene“, rekao mu je starac. Uplašio se silno car, i smesta se zaputio u Kozjačke planine, na mesto gde je davno sreo starca. Pronašao je njegov grob, izvadio neraspadnuto telo sa namerom da ga ponese za Carigrad. Ali mazge nisu htele ni milimetar da mrdnu. Shvatio je da Prohor treba da ostane tamo gde ga je našao.
Naložio je da se tu sagradi manastir Porohor Pčinjski, koji je u junu ove godine proslavio 950 godina postojanja. U isto vreme Sveti Prohor Pčinjski postao je i najstariji svetac u Srbiji.
Mnogo se čudesnih stvari svilo oko ovog sveca i manastira. Jedna od njih privlači reku vernika koji znaju da sveti Prohor Pčinjski uslišava molitve svakome ko sa verom u Boga pristupi. To je činjenica da svetac mirotoči.
-Sveti Prohor Pčinjski mirotoči svih 950 godina i to je načudesnija stvar – kaže sveštenik Dalibor Jović. – On je najstariji svetac koji najduže mirotoči.
Oduvek se po sveto miro dolazilo u Prohor. Bolesni su u miru našli leka, momci se oženili, žene decu dobile, poročni ostavili poroke, studenti položili ispite… Glas se pronosi uzduž i popreko pravoslavnog sveta.
Proslavili su monasi i cela Srbija 950 godina postojanja manastira sa radošću i ponosom ali podjednako je sveštenstvu drag i drugi jubilej, koji se vezuje za srpsku tradiciju. To je 750 godina od kako je manastir obnovio srpski kralj Milutin Nemanjić.
U kolektivnom sećanju srpskog naroda sećanje na nemanjićku baštinu gotovo je sveto.
Nakon velike obnove koju je sproveo kralj Milutin, manastir je u srednjovekovnoj srpskoj državi blistao u sjaju i značaju. Radili su tu marljivo prepisivači iluminatori, freskopisci, a onda je najezdom osmanlija nastupilo mračno doba najteže za manastire. Turci su rušili sve što nije bilo islam, a ono što je preživelo od crkava zaslužilo je posebno mesto u istoriji.
Manastir Prohor Pčinjski nebrojeno puta rušen i uništavan, kažnjavan jer je bio mesto odakle su kretale bune protiv Turaka, centar slobode i duhovnosti, izdržao je sve istorijske oluje.
Vremenom uporno obnavljan, dostigao je svoj puni sjaj. I u tom sjaju još sjajniji jubilej koji će za 50 godina biti najstariji milenijumski jubilej jedne građevine kod Srba.
Marija Bubanj voli život u Americi. Voli taj fleksibilan sistem koji ceni talenat i na svaki trud odgovora otvaranjem vrata. I njoj je Amerika otvorila vrata i pomogla da krene svojim putem devedesetih, kada je dobila priliku da studira muziku na čuvenom Roosevelt Univerzitetu u Čikagu.
-Kada sam stigla u Ameriku shvatila sam koliko mogućnosti postoji za napredak – kaže violinistkinja, rodom iz Beograda, Marija Bubanj u razgovoru za Balkan City Magazine. – Amerika mi je pružila ne samo kvalitetno muzičko obrazovanje, već i priliku da gradim karijeru na način koji bi bio mnogo teži u mojoj rodnoj zemlji, pogotovo u to vreme rata.
O U kojoj meri muzika može da transformiše ličnost? Da li ste imali prilike da gledate takvu transformaciju?
–Muzika ima ogromnu moć da transformiše ličnost, jer ne deluje samo na emocije već duboko utiče na način razmišljanja, samopouzdanje i životne stavove. Kroz muziku se ljudi otvaraju, oslobađaju potisnutih emocija i grade samopoštovanje. To sam mnogo puta imala priliku da vidim kako kod sebe, tako i kod svojih učenika, naročito odraslih koji su godinama verovali da je prekasno da ostvare svoje muzičke snove.
Imala sam učenike koji su bili stidljivi, nesigurni, sa manjkom vere u sebe, a onda, kroz sviranje violine i osećaj postignuća, doživeli su neverovatne promene. Postali su hrabriji, samouvereniji i počeli su da veruju da mogu postići mnogo više u životu. Muzika im je otvorila vrata prema ličnoj slobodi i autentičnosti.
O Koje su po vama „najlekovitije“ melodije?
-Za mene one koje dolaze iz klasične muzike, džeza, bluza, pa čak i neke pop melodije, kao i naša tradicionalna muzika. Imala sam priliku da se oprobam u svim tim žanrovima, i svaki od njih poseduje svoju posebnu lepotu i moć da isceli dušu i podigne duh.
Klasična muzika ima dubinu i sposobnost da nas poveže sa sopstvenim emocijama na najdubljem nivou. Džez i bluz su neverovatni zbog svoje spontanosti, izražajnosti i oslobađajuće energije, dok pop melodije često imaju zarazan optimizam i lakoću. Naša starogradska muzika donosi toplinu, nostalgiju i osećaj pripadnosti, što je izuzetno lekovito za srce.
O Svaki narod ima svoju muziku tradicije i ona je specifična, prepoznatljiva i kao takva prenošena kroz dugi vremenski period. Da li se može reći da narodi imaju svoje muzičke tonove, note, frekvencije?
-Da, može se reći da narodi imaju svoje specifične muzičke tonove, note, pa čak i frekvencije koje ih čine prepoznatljivim i jedinstvenim. Svaki narod je kroz istoriju razvio svoj sistem zvukova, melodija i skala, što je posledica njihove kulture, tradicije i načina života.
Na primer, indijska muzika koristi čak i četvrt-tonove, što je vrlo specifično i neuobičajeno za zapadnjačku muziku, gde se uglavnom koriste celi i polustepeni tonovi. Ovi četvrt-tonovi omogućavaju posebnu izražajnost i suptilne emocije koje nisu moguće u zapadnim tonskim sistemima.
Džez skale su takođe unikatne i prepoznatljive upravo zbog svog specifičnog obrasca celih i polustepenih tonova, koji stvaraju poseban zvuk, prepoznatljiv po slobodi, improvizaciji i spontanosti. Sa druge strane, afrička tradicionalna muzika ima snažan ritmički karakter, često koristeći poliritam i polimetriju, koji su veoma kompleksni i fascinantni za slušanje i sviranje.
Američki starosedeoci takođe imaju autentične muzičke sisteme, gde dominiraju pentatonske skale i melodije koje odražavaju njihovu duboku povezanost sa prirodom. Kineska muzika isto koristi pentatonske skale, ali na svoj jedinstven način, stvarajući mirnije, meditativne zvukove.
O Kako muzičari u Americi žive? Da li lako nađu posao? I da li mogu od toga da žive?
-Muzičari u Americi žive vrlo različito, a njihov uspeh i finansijski kvalitet života u velikoj meri zavise od modela rada, profesionalnosti, kreativnosti, talenta, motivacije, ali i od sreće. U Americi ne postoji samo jedan šablon ili definicija kako muzičar živi ili kako se bavi svojim poslom. Postoji ogroman spektar opcija i mogućnosti.
Neki muzičari rade kao predavači ili prosvetni radnici u državnim školama, muzičkim akademijama ili privatnim školama, a neki razvijaju sopstveni privatni biznis kroz individualnu nastavu ili online kurseve. Drugi se fokusiraju na izvođačke veštine, pa nastupaju u orkestrima, bendovima, idu na turneje, putuju, ili rade na zabavnim nastupima, venčanjima i specijalnim događajima. Ima i onih koji se bave snimanjem (recording artists), komponovanjem, muzičkom produkcijom, marketingom, istraživačkim radom ili pisanjem o muzici.
O Šta volite da svirate za svoju dušu?
-Za svoju dušu najviše volim da sviram klasičnu muziku, džez, bluz, ali posebno volim i našu starogradsku i balkansku muziku koja je neiscrpna inspiracija. Ovakva muzika pruža mnogo mogućnosti za improvizaciju, džeziranje, ili čak dodatno komponovanje i prilagođavanje, što mi pruža veliko zadovoljstvo i slobodu.
O Vodite edukativni onlajn program, ko su polaznici i odakle?
-Moj edukativni onlajn program “Confident Violinist” je nastao tokom pandemije, iako su pripreme i ideje bile prisutne još mnogo pre toga. Polaznici dolaze sa različitih strana sveta, uglavnom Amerika, Evropa i Kina. Imam učenike koji su deca ili tinejdžeri, imam odrasle koji su nekada davno svirali violinu ili violu, pa su iz različitih razloga prekinuli. Sada žele ponovo da se povežu sa muzikom. Poseban deo mog programa je i music coaching namenjen drugim profesionalnim muzičarima koji traže bolje modele rada i poslovanja, kao što su profesori i nastavnici muzike. Moj cilj je da im pomognem da pronađu održivije modele, uz upotrebu digitalnog marketinga, kreiranja onlajn kurseva ili grupnih radionica, gde mogu ostvariti bolje finansijske rezultate uz manje stresa.
Takođe, volim muzički marketing povezan sa onlajn predavanjem. Ovaj program je vrlo fleksibilan—može biti potpuno onlajn, ali i hibridnog tipa, gde se možemo ponekad uživo okupiti, proslaviti zajedničke uspehe, i dodatno se povezati.
O Da li u Čikagu ima žive muzičke scene, ili rečeno u žargonu, srpske svirke?
-U Čikagu postoji veoma bogata i živa srpska muzička scena. Imamo često prilike da uživamo u mnogobrojnim srpskim svirkama pri našim crkvama, zabavnim centrima, pozorištu, ali i na različitim proslavama i obeležavanjima—bilo religioznim, kulturnim, obrazovnim ili čak kućnim okupljanjima „za dušu.“
Više puta sam imala priliku da nastupam sa jednim triom u sastavu: violina, gitara i klavir, pri našoj crkvi na Redwood Drive, kao i na nekim drugim mestima u različitim muzičkim sastavima.
O Koja je razlika u muzičkom školovanju kod nas i u Americi?
-Muzičko školovanje kod nas i u Americi se zaista dosta razlikuje. Kod nas je sistem muzičkog obrazovanja znatno strožiji, selektivniji i rigorozniji, posebno kada se radi o višem obrazovanju, kao što su muzičke akademije ili fakulteti. Bez obzira da li neko studira instrument, solo pevanje, kompoziciju ili teoretske predmete, kriterijumi su vrlo visoki i samo određeni broj veoma talentovanih i posvećenih studenata može da se upiše.
U Americi je situacija drugačija: muzičko školovanje je fleksibilnije i prilagođeno širokom spektru potreba i interesa. Ovde postoji pristup „ko kako hoće“—što znači da svako može da pronađe mesto u nekom od muzičkih programa, naravno u zavisnosti od finansijskih mogućnosti. Postoji mnogo različitih modela muzičkih škola i programa: neki su namenjeni vrlo motivisanim pojedincima koji žele ozbiljne studije, dok su drugi više usmereni ka zabavi ili obogaćivanju života (enrichment).
Naravno, postoje i elitne institucije poput Juilliarda, gde su prijemni ispiti izuzetno strogi, i koje ne primaju baš svakoga. Ali generalno, Amerika pruža znatno više mogućnosti, različitih modela obrazovanja, i programa koji mogu da zadovolje različite potrebe i ambicije—od vrlo ozbiljnih i profesionalnih do onih ležernih i rekreativnih.
O Da li postoje neke grupe ili muzičari iz Srbije koje vi preporučujete Amerikancima da poslušaju?
-Svakako uvek preporučujem Amerikancima da poslušaju našu starogradsku i balkansku muziku uopšte, jer ona ima duboku emociju i jedinstvenu melodijsku strukturu. Sećam se, na primer, jednog divnog trenutka kada sam davno, na poznatoj čikaškoj radio stanici WFMT, čula predivnu improvizaciju pesme „Biljana platno beleše “, i to u izvođenju američkog violiniste! Bila sam iznenađena i oduševljena činjenicom koliko naša muzika ima uticaja širom sveta i kako može sjajno da se džezira i podigne na još viši, svetski nivo. I Amerikanci se uvek prijatno iznenade visokim kvalitetom izvođaštva, bilo da je reč o klasičnoj muzici, rock’n’roll-u, džezu ili bilo kojoj balkanskoj melodiji. Raznovrsnost i talenat našeg tla i porekla je zaista neprikosnoven! Zato često pozivam svoje kolege muzičare američkog porekla ili nekog drugog da idemo zajedno na neke naše koncerte i žive svirke, kao na primer, kad gostuju Bajaga, Zdravko Čolić i mnoge druge poznate grupe i ličnosti, ili kad su neke proslave pri našoj crkvi gde dolaze ansambli iz Srbije.
O Šta vam nedostaje iz Srbije?
– Nedostaje mi ta spontanost i toplina našeg naroda, koje ovde uglavnom nema. Takođe, nedostaju mi i neki dragi ljudi koji su nas napustili, ali koji i danas žive i zauvek će ostati u mom sećanju i u mom srcu.
Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine, 2025
Marija Bubanj se posle završene Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu odselila u Čikago, gde je na Roosevelt University magistrirala 1997. godine. Predavala je na koledžu „Kolumbija” u Čikagu. Poseduje sertifikat za muzičku edukaciju „suzuki” metodom. Bavi se i istraživanjem šireg uticaja muzike na čoveka, posebno na njegov mozak, i zastupa holistički pristup.
“ Čujete li, sva srpska gospodo, Šta govori gospođa Milica, Jer ne gradim nigđe zadužbine? Hoću gradit’ crkvu Ravanicu, U Resavi kraj vode Ravana; Imam blaga koliko mi drago, Udariću temelj od olova, Pa ću crkvi sagraditi platna, Pokriću je žeženijem zlatom, Podnizati drobnijem biserom, Popunjati dragijem kamenjem.”
Ravanica lepa, divimo se i danas lepoti zadužbine časnog kneza Lazara, i ne znamo šta je lepše, ona ili lepota zaboravljenih stihova epskog stvaralaštva iskazana i u ovoj pesmi “ Zidanje Ravanice”. Jedan od najlepših spomenika naše prošlosti počeo je da se gradi 1375. godine pod rukovodstvom neimara Radeta Borovića, koji sazida veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu.
Smestiše je u podnožju Kučajskih dolina u dolini reke Ravanice po kojoj dobi i ime. Crkva Ravanica je završena 1381. godine i posvećena Vaznesenju Gospodnjem i bila je nešto najlepše što je Srbija toga doba imala.
Tada je knez Lazar potpisao Povelju u kojoj manastir obdari mnogim imanjima u „ Pomoravlju, Podunavlju i Posavini“.
Kako je izgledala tada Ravanica, evo opisa srpskog patrijarha Danila III, u svom “Slovu o knezu Lazaru”: “Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada ni gde nije bilo”.
Malo je od ograde i kula danas ostalo ali lepotu manastira ništa nije moglo da uništi. Ni turska paljenja, ni korov, ni drveće koje je raslo iz njega tužnog i zapuštenog.
Sve je moćno i važno u Ravanici. I kako kaže mati Marija, igumanija – svaka travka je ovde istorija srpskog sveta.
U tom manastiru okupili su se pred Kosovski boj junaci naše prošlosti: Knez Lazar, Miloš Obilić, Milan Kosančić i Milan Toplica i Jug Bogdan sa devet sinova,i Stevan Musić i Banović Strahinja i mnogi drugi vrli junaci. Odatle su kovali planove, okupljali vojsku i odatle su krenuli na Kosovo ravno, gde će se u jednoj drugoj, takođe čuvenoj crkvi Samodreži, šest kilometara od Vučitrna i pričestiti. Mnogi od njih-poslednji put.
Svi su znali kuda idu.
Po odlasku u carstvo nebesko, knez Lazar je sahranjen u Prištini. U svoju zadužbinu će njegovi sveti ostaci biti preneti 1391. godine. U Seobi Srba 1690.godine ravanički monasi poneli su mošti svetog kneza u Sent Andreju, a zatim 1697. godine na Frušku Goru u Vrdnik, koji zbog toga nazivaju sremskom Ravanicom.
Tu je knez počivao do Drugo svetsko rata, kada ga je 1942. godine od ustaških pustošenja spasio prota Radoslav Grujić, prenevši ga u Sabornu crkvu u Beograd.
A onda, konačno, 1989. godine knez Lazar se vratio kući, u svoju zadužbinu. Tamo gde je želeo da bude, okružen pažnjom i ljubavlju monahinja i na utehu naroda koji veruje da njegove mošti dižu paralizovane na noge, a slepe na vid.
Beli anđeo freska pobedila je samu sudbinu. Neka sila neobjašnjiva i nevidljiva učinila je da freske sa prikazima Nemanjića i Belog anđela, u manastiru Mileševa, kraj Prijepolja – prežive tolike vekove!
Zdanje crkve Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševa ničim ne ukazuje na dragocenu lepotu njene unutrašnjosti. U 13. veku, kada je srpski kralj Vladislav Nemanjić podigao crkvu kao svoju zadužbinu, 1219. godine, nepoznati umetnik ili više njih, školovanih verovatno u Carigradu, Nikeji i Solunu, naslikali su freske izuzetne lepote na zlatnim pozadinama. Bilo je to zlatno doba slavnih Nemanjića.
A Beli anđeo u toj igri svetosti izgleda kao da se odvojio od zida i lebdi u prostoru, toliko čist i čestit da svakog gleda pravo u oči. I gde god da se pomerite, levo ili desno, i kada kleknete i kada ustanete, i kada plačete ili se molite, Beli anđeo će vas gledati pravo u oči. To je čudo ove freske.
Sve svetluca od zlata i sunca u nemanjićkoj crkvi u tom 13. veku, a kada se noću zapale sveće i kandila nova svetlost preleće preko zlatnih listića na zidovima, zlatnih ramova i ikona ukrašenih dragim kamenjem i gorskim kristalom.
Prohujaće 800 godina od ove scene u Mileševi, nestaće bez traga mnoge ikone a zlato sa fresaka u manastiru Mileševa usahnuće i otpasti, ali Beli anđeo, freska neverovatne lepote i snage, ostaće netaknuta. Kao da je i samo vreme, koje sve troši pi retvara u prah, zastalo pred njom zaneseno njenom lepotom.
Niko pre nepoznatih autora iz Mileševe nije slikao takvim stilom i takvom strašću. Francuska istoričarka umetnosti u 20.veku Tanja Velmas zato će smatrati da je „renesansa umetnost započela u Mileševi, znatno pre italijanskih majstora renesanse“.
Čuveni britanski areholog ser Artur Evans, koji se nagledao antičke lepote, proučavajući mikensku kulturu, bio je fasciniran Belim anđelom. U „ Mančester gardijanu“ 1883. godine napisaće:
„ Ništa što je Đoto stvorio ne može se uporediti sa lepotom anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševo“.
Freska Beli anđeo koja lebdi i gleda svakog u oči zapravo je deo kompozije Mironosice na Hristovom grobu. Predstavlja arhanđela Gavrila, obučenog u beli hiton, što nije svakidašnja odežda anđela, koji sedi na kamenu i ženama koje su sa tamjanom ( mirom) došle ujutru prvog dana posle subote na grob, rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća – njegov prazan grob.
Naš anđeo tajanstvenog pogleda dočekaće i mošti Svetog Save 1237. godine, koje će iz Trnova preneti u Mileševu njegov sinovac, kralj Vladislav uz pomoć svoje žene kraljice Beloslave, bugarske princeze.
A onda će je u 16. veku prekriti druga freska! Božanski Beli anđeo nestaće u slojevima nove freske koje su preko nje naslikali!
Tako sakrivena, u nedrima druge kompozicije, čekaće 400 godina da je otkriju!
Ovoga puta rodiće se ponovo iz vatre!
Požar koji je u 19. veku zahvatio Mileševu skinuće sloj sa fresaka i ispod njega će se ukazati deo Belog anđela.
Tako će se drugi put roditi Beli anđeo, freska za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je gledanje u nju isto kao i molitva.
Beli ađeo se trajno preselio u Firencu 2012. godine. Na stalnoj izložbi u najvećoj franjevačkoj crkvi na svetu, firentinskoj bazilici Santa Kroče, u kojoj se, inače, nalaze grobovi Mikelanđela i Galileja, pored dela Đota, Leonarda da Vinčija i drugih, na istaknutom mestu postavljena je i reprodukcija Belog anđela. Milioni ljudi iz celog sveta uživaju i lepoti prikaza našeg Belog anđela.
Lepotu srednjovekovne umetnosti Srbije Evropa će videti kada 1947. godine Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, u saradnji sa profesionalnim kopistima iz Francuske, bude organizovao kopiranje dela srpske srednjovekovne umetnosti. U palati Šajo, u Parizu, 1950. godine biće izloženo 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulptura. Među njima će biti i Beli anđeo – vrhunac jedne umetnosti.
Od tada putovaće svetom Beli anđeo (kopija) kao najlepši primer srpske srednjovekovne umetnosti, a kada između Evrope i Amerike bude uspostavljen prvi video signal putem Telstar satelita, u javnom prenosu, 23. jula 1962. godine, biće predstavljeno Miroslavljevo jevanđelje i Beli anđeo.
Tih godina televizori će krčati i mutiti sliku, a ovih godina pojaviće se mutne senzacionalne tvrdnje da Amerikanci zapravo i nisu Belog anđela uvrstili na disk znamenitosti ljudske civilizacije koji su poslali u kosmos.
Za kulturu starog srpskog naroda to uopšte nije važno: I ako nije poslat – gube samo vanzemaljci koji neće videti lepotu srpskog Belog anđela.
Ozren ima sve što je čoveku potrebno. Ima mirisne četinarske šume koje dižu čoveka u nebo, ima listopadne od čije boje zastaje dah. Ima izvorske vode koja učini da utrnu zubi, koliko je hladna i da ozdravi želudac, koliko je lekovita. Ima ta dična planina visinu u kojoj struje mirisi zdravlja i vetrovi zbog čega se smatra vazdušnom banjom. Ima i onu duhovnu visinu bez koje nijedan narod ne može. Tu visinu daje joj manastir Ozren sa crkvom Sveti Nikola.
To je ona crkva koju je Sveti Sava pomenuo u pesmi, u kojoj nabraja slavne bogomolje, od Hilandara, Studenice, Dečana, Đurđevih Stupova, “ i Papraću i Vozuću i – Ozren crkvu nasred Bosne slavne”.
Za Ozren crkvu narod veruje da je zadužbina kralja Dragutina. Za to istina nema materijalnih dokaza, ali ima predanja koje se prenosi s kolena na koleno i koje zna da bude čvršće i tačnije od pisanih izvora ( koji opet mogu biti vrlo subjektivni). Ima i česticu mošti kralja Dragutina. Crkveni oci su se potrudili da je nabave, što celom verovanju daje snažniji utisak.
Prvi pisani pomen o manastiru, utkan je u sam hram, u natpisu iznad ulaznih vrata iz 1587. godine, gde piše da je pop Jakov patosao crkvu manastira Ozren. Ali to je tri i po veka udaljeno od kralja Dragutina za koga se vezuje postanak crkve. Kolektivno sećanje kaže da je tu bila crkva koju Dragutin u 13. veku podigao i da je na njenim temeljima počela gradnja crkve koju će pop Jakov patosati, a pop Strahinja, inače slikar, živopisati 1605/06. godine. Potpisao se na nekoliko mesta, zahvaljujući tome danas znamo ko je autor divnih freski.
Manastir Ozren je bio sedište prepisivačke škole u Bosni. U njemu je napisano tokom 16. veka nekoliko rukopisnih knjiga: Panegirik iz 1589. godine, rad kaligrafa Timoteja, Minej za novembar iz 1590. godine, od istog autora, Metafrast iz 1592. godine, u kom se Timotej potpisuje kao đakon.
Ali, one koji veruju da je crkva sagrađena na tremeljima starije Dragutinove, čekaće prijatno iznenađenje. Kada je 2012. godine rađena konzervacija freski, iz nekih delova i slojeva “ iskočile su” još starije freske. Manastir Ozren ipak ima veću starinu jer stoji na temeljima još starije crkve.
Narod u ovaj manastir dolazi da leči dušu i telo i zbog druge dve relikvije: čestice mošti časnog kneza Lazara i ruke Ognjene Marije. Tri relikvije, veruje se, čine čuda zbog kojih se glas o manastiru Ozren daleko pronosi.
Danas manastirom upravlja arhimandrit Gavrilo Stevanović, koji nastavlja da širi uticaj koji ovaj duhovni centar ima na narod ovog kraja. A okupi se na Veliku gospojinu ovde 27. i 28. avgusta i do 50.000 ljudi. I staro i mlado, dođe na sabor koji se pamti za ceo život.
Ali ovaj arhimandrit gradi novo: Svetosavski omladinski kamp koji je organizovao u nameri da mladima pomogne da se približe porodici, prirodi i drugim vrednostima. A gosti i putnici namernici koji dođu u manastir spavaju u Konaku kralja Dragutina.
Dolazi narod u manastir po lek za dušu i telo, na liturgije i pričest, na krštenja i svadbe a crkva puna uvek puna, na radost nemanjićke tradicije.
