Marija Bubanj voli život u Americi. Voli taj fleksibilan sistem koji ceni talenat i na svaki trud odgovora otvaranjem vrata. I njoj je Amerika otvorila vrata i pomogla da krene svojim putem devedesetih, kada je dobila priliku da studira muziku na čuvenom Roosevelt Univerzitetu u Čikagu.
-Kada sam stigla u Ameriku shvatila sam koliko mogućnosti postoji za napredak – kaže violinistkinja, rodom iz Beograda, Marija Bubanj u razgovoru za Balkan City Magazine. – Amerika mi je pružila ne samo kvalitetno muzičko obrazovanje, već i priliku da gradim karijeru na način koji bi bio mnogo teži u mojoj rodnoj zemlji, pogotovo u to vreme rata.
O U kojoj meri muzika može da transformiše ličnost? Da li ste imali prilike da gledate takvu transformaciju?
–Muzika ima ogromnu moć da transformiše ličnost, jer ne deluje samo na emocije već duboko utiče na način razmišljanja, samopouzdanje i životne stavove. Kroz muziku se ljudi otvaraju, oslobađaju potisnutih emocija i grade samopoštovanje. To sam mnogo puta imala priliku da vidim kako kod sebe, tako i kod svojih učenika, naročito odraslih koji su godinama verovali da je prekasno da ostvare svoje muzičke snove.
Imala sam učenike koji su bili stidljivi, nesigurni, sa manjkom vere u sebe, a onda, kroz sviranje violine i osećaj postignuća, doživeli su neverovatne promene. Postali su hrabriji, samouvereniji i počeli su da veruju da mogu postići mnogo više u životu. Muzika im je otvorila vrata prema ličnoj slobodi i autentičnosti.
O Koje su po vama „najlekovitije“ melodije?
-Za mene one koje dolaze iz klasične muzike, džeza, bluza, pa čak i neke pop melodije, kao i naša tradicionalna muzika. Imala sam priliku da se oprobam u svim tim žanrovima, i svaki od njih poseduje svoju posebnu lepotu i moć da isceli dušu i podigne duh.
Klasična muzika ima dubinu i sposobnost da nas poveže sa sopstvenim emocijama na najdubljem nivou. Džez i bluz su neverovatni zbog svoje spontanosti, izražajnosti i oslobađajuće energije, dok pop melodije često imaju zarazan optimizam i lakoću. Naša starogradska muzika donosi toplinu, nostalgiju i osećaj pripadnosti, što je izuzetno lekovito za srce.
O Svaki narod ima svoju muziku tradicije i ona je specifična, prepoznatljiva i kao takva prenošena kroz dugi vremenski period. Da li se može reći da narodi imaju svoje muzičke tonove, note, frekvencije?
-Da, može se reći da narodi imaju svoje specifične muzičke tonove, note, pa čak i frekvencije koje ih čine prepoznatljivim i jedinstvenim. Svaki narod je kroz istoriju razvio svoj sistem zvukova, melodija i skala, što je posledica njihove kulture, tradicije i načina života.
Na primer, indijska muzika koristi čak i četvrt-tonove, što je vrlo specifično i neuobičajeno za zapadnjačku muziku, gde se uglavnom koriste celi i polustepeni tonovi. Ovi četvrt-tonovi omogućavaju posebnu izražajnost i suptilne emocije koje nisu moguće u zapadnim tonskim sistemima.
Džez skale su takođe unikatne i prepoznatljive upravo zbog svog specifičnog obrasca celih i polustepenih tonova, koji stvaraju poseban zvuk, prepoznatljiv po slobodi, improvizaciji i spontanosti. Sa druge strane, afrička tradicionalna muzika ima snažan ritmički karakter, često koristeći poliritam i polimetriju, koji su veoma kompleksni i fascinantni za slušanje i sviranje.
Američki starosedeoci takođe imaju autentične muzičke sisteme, gde dominiraju pentatonske skale i melodije koje odražavaju njihovu duboku povezanost sa prirodom. Kineska muzika isto koristi pentatonske skale, ali na svoj jedinstven način, stvarajući mirnije, meditativne zvukove.
O Kako muzičari u Americi žive? Da li lako nađu posao? I da li mogu od toga da žive?
-Muzičari u Americi žive vrlo različito, a njihov uspeh i finansijski kvalitet života u velikoj meri zavise od modela rada, profesionalnosti, kreativnosti, talenta, motivacije, ali i od sreće. U Americi ne postoji samo jedan šablon ili definicija kako muzičar živi ili kako se bavi svojim poslom. Postoji ogroman spektar opcija i mogućnosti.
Neki muzičari rade kao predavači ili prosvetni radnici u državnim školama, muzičkim akademijama ili privatnim školama, a neki razvijaju sopstveni privatni biznis kroz individualnu nastavu ili online kurseve. Drugi se fokusiraju na izvođačke veštine, pa nastupaju u orkestrima, bendovima, idu na turneje, putuju, ili rade na zabavnim nastupima, venčanjima i specijalnim događajima. Ima i onih koji se bave snimanjem (recording artists), komponovanjem, muzičkom produkcijom, marketingom, istraživačkim radom ili pisanjem o muzici.
O Šta volite da svirate za svoju dušu?
-Za svoju dušu najviše volim da sviram klasičnu muziku, džez, bluz, ali posebno volim i našu starogradsku i balkansku muziku koja je neiscrpna inspiracija. Ovakva muzika pruža mnogo mogućnosti za improvizaciju, džeziranje, ili čak dodatno komponovanje i prilagođavanje, što mi pruža veliko zadovoljstvo i slobodu.
O Vodite edukativni onlajn program, ko su polaznici i odakle?
-Moj edukativni onlajn program “Confident Violinist” je nastao tokom pandemije, iako su pripreme i ideje bile prisutne još mnogo pre toga. Polaznici dolaze sa različitih strana sveta, uglavnom Amerika, Evropa i Kina. Imam učenike koji su deca ili tinejdžeri, imam odrasle koji su nekada davno svirali violinu ili violu, pa su iz različitih razloga prekinuli. Sada žele ponovo da se povežu sa muzikom. Poseban deo mog programa je i music coaching namenjen drugim profesionalnim muzičarima koji traže bolje modele rada i poslovanja, kao što su profesori i nastavnici muzike. Moj cilj je da im pomognem da pronađu održivije modele, uz upotrebu digitalnog marketinga, kreiranja onlajn kurseva ili grupnih radionica, gde mogu ostvariti bolje finansijske rezultate uz manje stresa.
Takođe, volim muzički marketing povezan sa onlajn predavanjem. Ovaj program je vrlo fleksibilan—može biti potpuno onlajn, ali i hibridnog tipa, gde se možemo ponekad uživo okupiti, proslaviti zajedničke uspehe, i dodatno se povezati.
O Da li u Čikagu ima žive muzičke scene, ili rečeno u žargonu, srpske svirke?
-U Čikagu postoji veoma bogata i živa srpska muzička scena. Imamo često prilike da uživamo u mnogobrojnim srpskim svirkama pri našim crkvama, zabavnim centrima, pozorištu, ali i na različitim proslavama i obeležavanjima—bilo religioznim, kulturnim, obrazovnim ili čak kućnim okupljanjima „za dušu.“
Više puta sam imala priliku da nastupam sa jednim triom u sastavu: violina, gitara i klavir, pri našoj crkvi na Redwood Drive, kao i na nekim drugim mestima u različitim muzičkim sastavima.
O Koja je razlika u muzičkom školovanju kod nas i u Americi?
-Muzičko školovanje kod nas i u Americi se zaista dosta razlikuje. Kod nas je sistem muzičkog obrazovanja znatno strožiji, selektivniji i rigorozniji, posebno kada se radi o višem obrazovanju, kao što su muzičke akademije ili fakulteti. Bez obzira da li neko studira instrument, solo pevanje, kompoziciju ili teoretske predmete, kriterijumi su vrlo visoki i samo određeni broj veoma talentovanih i posvećenih studenata može da se upiše.
U Americi je situacija drugačija: muzičko školovanje je fleksibilnije i prilagođeno širokom spektru potreba i interesa. Ovde postoji pristup „ko kako hoće“—što znači da svako može da pronađe mesto u nekom od muzičkih programa, naravno u zavisnosti od finansijskih mogućnosti. Postoji mnogo različitih modela muzičkih škola i programa: neki su namenjeni vrlo motivisanim pojedincima koji žele ozbiljne studije, dok su drugi više usmereni ka zabavi ili obogaćivanju života (enrichment).
Naravno, postoje i elitne institucije poput Juilliarda, gde su prijemni ispiti izuzetno strogi, i koje ne primaju baš svakoga. Ali generalno, Amerika pruža znatno više mogućnosti, različitih modela obrazovanja, i programa koji mogu da zadovolje različite potrebe i ambicije—od vrlo ozbiljnih i profesionalnih do onih ležernih i rekreativnih.
O Da li postoje neke grupe ili muzičari iz Srbije koje vi preporučujete Amerikancima da poslušaju?
-Svakako uvek preporučujem Amerikancima da poslušaju našu starogradsku i balkansku muziku uopšte, jer ona ima duboku emociju i jedinstvenu melodijsku strukturu. Sećam se, na primer, jednog divnog trenutka kada sam davno, na poznatoj čikaškoj radio stanici WFMT, čula predivnu improvizaciju pesme „Biljana platno beleše “, i to u izvođenju američkog violiniste! Bila sam iznenađena i oduševljena činjenicom koliko naša muzika ima uticaja širom sveta i kako može sjajno da se džezira i podigne na još viši, svetski nivo. I Amerikanci se uvek prijatno iznenade visokim kvalitetom izvođaštva, bilo da je reč o klasičnoj muzici, rock’n’roll-u, džezu ili bilo kojoj balkanskoj melodiji. Raznovrsnost i talenat našeg tla i porekla je zaista neprikosnoven! Zato često pozivam svoje kolege muzičare američkog porekla ili nekog drugog da idemo zajedno na neke naše koncerte i žive svirke, kao na primer, kad gostuju Bajaga, Zdravko Čolić i mnoge druge poznate grupe i ličnosti, ili kad su neke proslave pri našoj crkvi gde dolaze ansambli iz Srbije.
O Šta vam nedostaje iz Srbije?
– Nedostaje mi ta spontanost i toplina našeg naroda, koje ovde uglavnom nema. Takođe, nedostaju mi i neki dragi ljudi koji su nas napustili, ali koji i danas žive i zauvek će ostati u mom sećanju i u mom srcu.
Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine, 2025
Marija Bubanj se posle završene Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu odselila u Čikago, gde je na Roosevelt University magistrirala 1997. godine. Predavala je na koledžu „Kolumbija” u Čikagu. Poseduje sertifikat za muzičku edukaciju „suzuki” metodom. Bavi se i istraživanjem šireg uticaja muzike na čoveka, posebno na njegov mozak, i zastupa holistički pristup.
Rasprodao je sve što je imao, kola, instrumente, ostavio je stalan posao, prijatelje i drage ljude da bi zakoračio na put promena koji vodi na sledeći nivo. Sreća hrabre prati i Nikola Đokić, bubnjar iz Beograda stigao je u Ameriku, sa malo para i velikim mogućnostima i postao ono što je želeo – doktor džez bubnjeva.
U početku, u Ilinioisu, radio je kao fudbalski i odbojkaški sudija za studente, da bi se izdržavao, jer to nije bilo uključeno u doktorsku stipendiju koju je dobio, pošto je pobedio konkurenciju iz celog sveta.
-Prijavljivao sam se na desetine poslova nedeljno – kaže doktor džez bubnjeva Nikola Đokić. – Svi su morali biti vezani za univerzitet, jer sam kao strani student mogao da radim jedino na kampusu. Na kraju sam bio primljen u audio-video tim za onlajn nastavu na Biznis koledžu.
Velika odluka
o Kako je došlo do toga da odete u Ameriku?
-Kao već ostvaren muzičar na beogradskoj sceni, a nakon završenih osnovnih i master studija na odseku za džez muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, razmatrao sam mogućnost odlaska negde dalje na doktorske studije. Uz nesebičnu pomoć kolega i prijatelja, kao i podršku i razumevanje moje matične kuće Pozorišta na Terazijama (gde sam zaposlen kao bubnjar i perkusionista u orkestru), uspeo sam da odem u Ameriku i položim audiciju za doktorske studije džez bubnjeva, uz punu trogodišnju stipendiju.
o Postali ste i stručnjak za prelomne trenutke… Kako se donose važne životne odluke?
-Meni se čini kao da je “odluka donela mene” u ovom slučaju, pošto sam po prirodi osoba koja voli da analizira stvari sa svih mogućih aspekata, što ponekad može da uspori donešenje odluke. Ovde se otvorila mogućnost koju sam prihvatio u potpunosti kao glavni i jedini fokus u tom trenutku, tako da sam sve svoje snage bio usmerio u tom pravcu, kao po onoj narodnoj: “…pa šta nam Bog da, i sreća junačka”. Tokom tog procesa sam naučio mnogo, te se nadam se da ću stečena iskustva uspeti i da primenim u životu.
Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oproba i na američkoj sceni, pa i meni, što je i jedan od razloga zbog čega sam tamo i stigao
O Da li možete da opišete kako se postaje doktor džez bubnjeva?
– Zvanje doktora muzike se dobija nakon završenog akademskog programa na fakultetu muzičke umetnosti, u mom slučaju univerziteta države Ilinois u gradu Urbana-Šampejn. Sama titula doktora u muzici je prvobitno vezivana za muzičku teoriju ili muzikologiju, dok u izvođačkoj umetnosti to nekome može zazvučati čak i pomalo pretenciozno. Kako učenje i napredovanje u sviranju instrumenta traje celog života, a neophodno sviračko iskustvo se stiče aktivnim prisustvom na muzičkoj sceni, tako bi po mom mišljenju titula doktora muzičke umetnosti trebalo da dopuni i uobliči ono što je umetnik već prethodno ostvario u svojoj karijeri, kao i da otvori nove pravce za dalji rad i razvoj.
Doktor džez bubnjeva
o Šta za vas znači to što ste postali doktor džez bubnjeva?
-Mnogo mi znači da sam bio u mogućnosti da upotpunim i unapredim svoje muzičko znanje svirajući sa izuzetnim muzičarima, i to baš ovde na američkom tlu kao kolevci džeza. Takodje, posebno mi je drago što sam bio u prilici da približim balkanske ritmove muzičkoj i akademskoj publici u Ilinoisu, pošto je to bila tema moje doktorske disertacije. Uz to, veoma mi je važno to što odbrana disertacije u sebi sadrži i praksu i teoriju, tj. izvodjenje na sceni muzike koja je bila predmet istraživanja. Na kraju, ne manje važan aspekt je i taj da je ova diploma priznata svuda u svetu i da otvara mogućnost rada na univerzitetu, gde se stečeno znanje i iskustvo može preneti na generacije mladih muzičara koje dolaze.
o Da li čovek ima samo jedan san, ili su snovi nebrojeni?
-Čini se kao da se broj snova smanjuje tokom odrastanja i sazrevanja, a da samo oni snovi koji prođu test vremena postaju deo naše ličnosti. Verujem da je svakom džez muzičaru u svetu želja da se bar na trenutak oprobaju i na američkoj sceni. Ni ja nisam bio izuzetak, iako nikada nisam ni pomislio da ću ikada živeti u Americi (osim eventualne turističke posete džez sceni u Njujorku), pošto je moj fokus svojevremeno bila Evropa. Međutim, u životu se mnoge stvari odigravaju mimo naše volje, a često ispadnu na kraju mnogo bolje nego što smo i zamislili. Pitanje je samo da li možemo da ih prepoznamo kada se lično nama i dešavaju.
Zemlja mogućnosti
O U Americi ste nekoliko godina, šta vam se tamo najviše dopada?
-U Americi sam nepune četiri godine, i na osnovu ovoga što sam video i doživeo rekao bih da je to zemlja mogućnosti, kako pozitivnih, tako i negativnih. Dopada mi se što se zaista ceni rad i talenat, i što će vas ljudi rado i strpljivo saslušati kao sagovornika, naročito ako imate neku kreativnu ili konstruktivnu ideju.
. o Da li sa distance bolje vidite zašto u Srbiji talentovani ljude ne mogu da uspeju?
-Boravak ovde mi je pomogao da mnoge stvari sagledam iz drugačije perspektive, a distanca kao da je samo potvrdila neke stvari koje i sami primećujemo u Srbiji: imamo mnogo talenata u svim oblastima, i imamo sjajne muzičare evropskog i svetskog kvaliteta. Pored mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih razloga za (ne)uspeh talenata u Srbiji, čini se da su najveće prepreke odsustvo planiranog i sistematskog ulaganja u razvoj ljudskog potencijala (to ne mora biti samo novac), koje za posledicu ima i odsustvo jasne i vidljive perspektive za mlade ljude.
o Kako ti odande izgleda Srbija?
-Zemlja divnih ljudi i velikog potencijala, ali nažalost izmučena svim mogućim krizama i negativnom selekcijom koje kao da nikada ne prestaju. To je razlog više za sve da pokušamo makar na mikro planu da popravljamo i gradimo ono što je do nas.
Pesma kaže da „ ide Mile lajkovačkon prugom“, ali može i da se otpeva da “ide Momo lajkovačkom prugom“, i to pravo do Amerike, do Minesote, gde je na tamošnjem univerzitetu naš Lajkovčanin – Momčilo Aleksandrić – odbranio doktorski rad o kompozitoru Fernandu Soru, postavši doktor klasične gitare. Ali šta uopšte znači biti doktor klasične gitare?
– To znači da sam imao dovoljno rezultata da upišem doktorske studije, bio spreman da uložim više godina rada da ih završim, a nadam se da znači i to da sam svojim istraživanjima barem malo doprineo sveukupnom razvoju klasične gitare u svetu – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine Momčilo Aleksandrić, doktor gitare. –
O Kako si došao do Minesote i profesorke Maje Radovanlije?
-Profesorka Maja je zapazila rad mog kolege Filipa Živanovića i mene dok smo studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Mi smo tada podjednako vežbali i solo gitaru i gitarski duo, a bavili smo se i organizacijom gitarskih koncerata i snimanja videa za organizaciju Beogradsko gitarsko (Belgrade Guitar District) društvo čiji smo suosnivači, kao i sviranjem nove muzike svojih kolega kompozitora. Sve to je jako pozitivno delovalo na nju i prilikom jednog razgovora u Beogradu nam je predložila da bi bilo dobro da apliciramo za doktorske studije na Univerzitetu u Minesoti jer je mislila da možemo da dobijemo pune stipendije za školovanje, što se i desilo.
O Gde si sve imao koncerte?
-Na svoja putovanja išao sam podjednako zarad sviranja koncerata, kao i da bih kolegama predstavio neka svoja istraživanja o gitarskoj muzici koja me zanima. Te svoje aktivnosti sam imao širom sveta, pri čemu bih izdvojio međunarodne događaje kao što su Gitarska konferencija u Melburnu, Gitarski simpozijum u Hong Kongu, Nedelja gitare u ŠenŽenu, Serijal gitare u Herediji na Kostarici, i Festival gitare u Majamiju.
O Po čemu pamtiš koncerte?
-Upečatljivija sećanja imam sa gitarskih takmičenja nego sa koncerata. Ukoliko ne računam odlaske na ukupno tri takmičenja u inostranstvo u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, prva značajna takmičenja u životu sam imao tek po odlasku za Ameriku, sa svojih 26 godina. To je bio ogroman izazov jer se mnogi ljudi takmiče više godina po inostranstvu pre nego što ostvare neke rezultate. Kod mene su međunarodni rezultati došli takoreći preko noći, budući da sam odlučio da se vratim takmičenjima u oktobru 2017. godine, i već u februaru 2018. godine sam osvojio treću nagradu na Međunarodnom takmičenju u Majamiju, a već u julu 2018. godine prvu nagradu na Međunarodnom Altamira takmičenju u Hong Kongu. Između ova dva uspeha, u duu sa Filipom Živanovićem sam takođe osvojio prvu nagradu na takmičenju kamerne muzike u Južnoj Karolini, i treću nagradu na takmičenju Gitarske fondacije Amerike. Zbog velikog psihološkog pritiska koji sam imao na svim ovim takmičenjima, gotovo da i dalje pamtim način na koji sam odsvirao svako delo. Posle ovih uspeha sam prestao da se takmičim jer ne vidim u tome neki smisao, a vratio sam im se da bih sebe testirao, i zato što sam znao da bih kasnije u životu žalio da se nikad nisam oprobao na velikim takmičenjima.
Što se nemuzičkih stvari tiče, svako putovanje je bilo nesvakidašnje i nastojao sam da uvek što više stvari iskusim po gradovima koje sam posetio.
O Komponuješ vlastitu muziku…Na čemu radiš?
-Svoju muziku stvaram za svoje 3D prostore u kojima nastojim da simbolički povežem vizuelne elemente koje stvaram sa zvučnim. Trenutno sam završio samo jedan, i nadam se da ću do kraja 2022. godine završiti još tri. Tada ću, nadam se, i da ih izložim virtuelno.
O Da li si želelo da radiš nešto drugo u životu?
-U više navrata sam odustajao od muzike, mada to nikada nije trajalo dugo, međutim, od umetnosti uopšteno gledano nikada nisam odustao. Mislim da je mnogo lako odustati od bavljenja umetnošću jer mnogo je razloga za to, počev od finansijskih. Razmišljao sam o tome da bih želeo da radim nešto drugo, dolazile su mi neke ideje, ali umetnost je uvek bila jača od svega. Mogu reći da sam jedan od retkih ljudi koje poznajem koji se u životu nikada nije bavio ničim osim muzikom, u poslovnom smislu, i zbog toga mi je drago.
O Da li li ćeš svoju muzičku karijeru nastaviti u Americi?
-Karijeru svakako planiram da nastavim širom sveta, a što se tiče toga gde ću živeti, to ostaje otvoreno pitanje za sada. Iako sam većinski živeo u Americi u toku doktorskih studija, veliki broj meseci sam proveo u Srbiji i Evropi, kao i na drugim kontinentima.
O Kako ti izgleda Amerika?
-Amerika mi je i dalje misterija na neki način, budući da je mnogo načina na koji ljudi tamo žive, i ne može se podvesti pod neko pravilo kao što to donekle može u manjim zemljama poput Srbije. Što više ljudi upoznajem u Americi, sve više se iznenađujem i sve manje verujem da je moguće generalizovati previše toga po pitanju Amerike, iako je ljudima najlakše to da urade.
Momčilo Aleksandrić je osnovno muzičko obrazovanje stekao u školi “Živorad Grbić” – Izdvojeno odeljenje Lajkovac, u klasi profesora Dragana Nikolića. Srednju muzičku školu pohađao je u Beogradu, u klasi profesora Aleksandra Hadži-Đorđevića, dok je na Muzičkoj akademiji u Beogradu uporedo završio master studije iz gitare u klasi profesora Srđana Tošića i kamerne muzike u klasi profesorke Tee Dimitrijević. Od 2016. godine pohađao je doktorske studije za gitaru na Univerzitetu u Minesoti, u klasi profesorke Maje Radovanlije.
O Kada je porediš sa Srbijom, šta ti se sviđa, a šta ne?
-U Americi mi se sviđa veća otvorenost ljudi i veća spremnost da se istraže nova polja i nove ideje. Takođe mi se sviđa što su ljudi spremniji na promene, odnosno u nekoj meri ih i očekuju. Ne sviđa mi se to što ne mogu da se družim na način kao sa ljudima u Srbiji, mada i to samo druženje u Srbiji je umelo da mi dosadi, tako da je možda bolje imati obe stvari u životu.
O Šta se menja u svetu klasične gitare? Da li se menja kroz istoriju?
-Klasična gitara je uvedena u akademski svet tek u 20. veku. Tada na scenu dolazi nekoliko vanserijskih gitarista kao što su Andreas Segovia i Džulijan Brim, koji su bili vrhunski umetnici svog vremena, i za koje je znala šira populacija ljudi, ne samo umetnika i ne samo muzičara. Kod nas je to bio dr. Jovan Jovičić. Ono što se desilo u 21. veku su gitarski festivali, gde se gitara sa velikih koncertnih sezona klasične muzike preselila na gitarske festivale koje uglavnom posećuju klasični gitaristi. Gde je problem nastao i zbog čega, nisam siguran, i smatram da je dužnost gitarista danas da klasičnu gitaru sa gitarskih festivala ponovo vratimo u jedan širi kulturni kontekst.
O Šta slušaš u poslednje vreme?
-U poslednje vreme slušam klasičnu muziku koja je inspirisana prostorima zbog svoje muzike na kojoj radim. Pored toga, trudim se da, kao što sam već rekao, izbegnem muzički konzumerizam.
