Car Dušan, veliki čovek – velika i država
Srednjovekovnu Srbiju će možda najviše proslaviti car Dušan (1308 – 1355). Car Srba, Grka i Bugara. Za njegove će vladavine Srbija dostići neslućene granice i biti sila na Balkanu. Zbog te moći i njega će zvati Dušan Veliki ili Dušan Silni.
Taj epitet odlično će mu pristajati ne samo delom – nego i likom. Neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika,“ kralj među svim ljudima svog vremena“, kako je pisao Filip Mezier, uveliko slavan zbog svog junaštva, Dušan je izazivao divljenje svojom pojavom.
Imao je krupne izrazite oči, duguljasto, plemenito lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego svetle nemanjićke puti. Na slavnoj fresci u manastiru Lesnovo njegov lik ima snagu i daleko uprt pogled, pogled od hiljadu godina, kakav se, inače, u freskopisanju, kako kažu stručnjaci, sreće obično samo kod Hrista Svedržitelja. Dušan je na njoj svestan vlasti koju predstavlja. Kao i svi Nemanjići i on je odličan vojnik, uz rodonačelnika Nemanju, svakako, najhrabriji. U diplomatskoj veštini nije briljirao ,verovatno stoga što mu zbog onolike snage nije ni trebalo diplomatskog dovijanja.
Od kralja Milutina, kod koga je, inače, proveo kao talac nekoliko godina, nasledio je stabilnu i moćnu državu na Balkanskom poluostrvu. Sva je sreća što od svog dede nije nasledio i njegove ne baš uzorne osobine, cinično su primetili istoričari.
Za vladarsku poziciju, naime, morao je takođe da se bori na isti način kao i drugi Nemanjići pre njega. Oca Stefana Dečanskog svrgnuo je sa vlasti, a zatim ga i zatvorio u tvrđavu Zvečan, gde mu je otac ubrzo i umro.
Bio je znatno topliji i iskreniji od dede Milutina, za razliku od njega imao je samo jednu ženu, koju je nežno voleo, kao i svoju decu.
Silni car koji je suvereno gospodario Balkanom, pokorivši susede, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni Stracimirović, bugarskoj princezi, koja je prilično uticala na državne poslove i na njega lično.
Do braka sa Jelenom došlo je na insistiranje bugarskog cara Aleksandra, čija je Jelena bila sesra. Car Aleksandar je želeo da u Srbiji dobije prijatelja, što se i dogodilo kada se o Uskrsu 1332. godine mladi srpski kralj venčao sa Aleksandrovom sestrom Jelenom. Prošla je godina kako je na državnom saboru u Svrčinu, na Malu gospojinu krunisan za kralja, 1331.godine.
Kralj u braku sa kraljicom naredne četiri godine nije imao dece, pa se u tajnosti radilo na tome da se on zbog toga s njom rastavi. Dušan je pregovarao sa austrijskim vojvodom Otonom da se njegova sinovica Jelisaveta, kćerka nemačkog kralja Fridriha Lepog, uda za Dušana. Austrijski poslanici došli su proleća 1336. u Srbiju, „putujući morem od Istre do Kotora“. Izgleda da je kao posrednik u toj stvari služio vitez Palman, zapovednik nemačkih najamnika u Srbiji. Mlada Jelisaveta koja nije bila pitana za pristanak, zgrozila se od pomisli da bude gurnuta negde u nepoznat svet, u varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere, a pritom već oženjenog. Sva usplahirena, ona se teško razbolela i umrla još te jeseni.
Kad je kraljica Jelena saznala za te pokušaje, požurila je da postane majka. U zimu 1336. ili početkom 1337, Jelena je, na sumnjiv način, po navodima nekih istoričara, dobila jedinog sina Uroša i tako učvrstila svoj položaj na dvoru.
Za Dušanova vremena Srbija je dostogla vrhunac svoje moći. Bugarska zavisi od njegove milosti, Vizantija vapi za njegovom pomoći, Mleci traže njegovo prijateljstvo. Period Dušanove vladavine uopšte je, kao nekim čudnim sticajem prilika, period velikih vladalačkih ličnosti. U Ugarskoj je njegov savremeik Lajoš Veliki (1342 -1382), u Češkoj Jovan Luksemburški ( 1319- 1335) i slavni Karlo IV ( 1346-1378), kod Turaka silni Orkan (1326-1358).
Dušan Silni vojevao je na svim stranama, i na jugu i na severu. Proširio je teritoriju srpske države do granice koje ni pre, ni posle njega niko nije dostigao. Čak je i Sveta gora pripadala Dušanovom carstvu. Vladao je 24 godine koje su bile ispunjene neprekidnim ratovanjima. Bio je vladar koji je uzdigao Srbiju do najznačajnije vojne sile Balkanskog poluostrva.
Bio je toliko moćan čak i prema Vizantijskom carstvu da je poželeo da postane car. U starom Seru, daleko na jugoistoku Makedonije, kralj Dušan donosi odluku da proglasi Srpsko Carstvo. Da bi poneo krunu, međutim, morao je da podigne srpsku arhiepiskopiju na nivo patrijaršije, što je i uradio. Tada je Srbija dobila prvog patrijarha Joanikija, ali i duboki crkveni raskol koji je tek knez Lazar Hrebeljanović uspeo da pomiri.
Na Uskrs 16. aprila 1346, u Skoplju, na Vardaru, krunisan je kralj Dušan za cara, a njegov sin, devetogodišnji Uroš za kralja. Srbija je postala Carevina sa ambicijom da zameni slomljenu Vizantiju. To kazuje i nova titula Dušanova koja ga označava kao „ cara Srbljem i Grkom“.
U to vreme oseća se pritisak Turaka. Njihove čete, surove i grabljive, stvaraju sve više problema stanovništvu. Opasnost od Turaka uočavali su svi na Balkanskom poluostrvu, a car Dušan se ozbiljno posvetio turskom pitanju. Bio je namerio da jednom većom akcijom, učini kraj njihovom zadržavanju u Evropi. U međuvremenu, napao ga je mađarski kralj Lajoš ali ga je srpska vojska potukla.
Dok se strah od Turaka u narodu polako pretvarao u paniku, 20. decembra 1355. godine car Dušan Silni iznenada je umro, u punoj muškoj snazi, sa nepunih 50 godina, ne zna se od čega. Sahranjen je u svojoj zadužbini u Arhanđelovom manastiru kod Prizrena. Od 1968. počiva u crkvi Svetog Marka u Beogradu.
Napustio je ovaj svet baš u vreme kada je srpskoj državi i hrišćanskom Balkanu trebala jaka ličnost i moćni vođa. Umesto takvog, Srbija je posle njega dobila Uroša zvanog Nejaki, koji je bio supšta suprotnost ocu.
Sa setom možemo samo da zamišljamo šta bi bilo da je car Dušan Silni poživeo dovoljno dugo da se suprostavi nadolazećoj Osmanskoj vojsci, koja će bez njega lako pregaziti Balkan.
Dijana Dimitrovska
Nebojša Đorđević
Zakonik
Koliko se Dušan istinski trudio da svoje državno delo sredi i stavi na solidne osnove svedoči najbolje njegov Zakonik, jedan od najdragocenijih kulturunih spomenika srednjovekovne Srbije. U uvodnoj reči Zakonika on kaže, kako se rešio, postavši car, da potraži „ nekoje vrline i najistinitije i pravoslavne vere zakone postaviti“. Ovaj pravni spis donet je na saboru u Skoplju maja 1349. pod zvaničnim naslovom „ Zakon blagovernoga cara Stefana“.
Ston
Dubrovčani su sve više pokazivali težnju da Ston ne samo zakupe nego da ga potpuno kupe. Kralj Dušan im je stoga 22.januara 1333. konačno prodao Ston za 8000 perpera odjednom i kao stalni godišnji prihod 500 perpera koje je on primao do 1350. a onda ih je ustupio srpskom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu.
Srpska crkva
Dubrovačka Republika, čisto i strogo katolička, nije rado trpela pravoslavno sveštenstvo i pravoslavnu veru u Stonu, u kojem je još sv. Sava osnovao episkopiju s važnom misijom na granici pravoslavnog područja. Već 1335. godine odredili su za srpsku crkvu katoličkog sveštenika, a 1349. doveli su franjevce. Da ne bi izazvala Dušana Dubrovačka vlada je u početku imala izvesnih oibzira, koji je posle toga nestao.
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
car dušan, car dušan i carfica jelena, car dušan nemanjić, dušan silni, dušan veliki, prizren, skoplje, Srbija, srednjovekovna srbija
