Zdravo, ja sam pisac, novinar i copywriter. 

 

 

   Pišem knjige, intervjue, novinske članke, reklamne tekstove, ponekad i pesme. Volim haiku poeziju zbog savršenstva u jednostavnosti. Zbog te jedne rečenice od 17 slogova u kojoj je sadržan čitav univerzum.

   Volim slikarstvo. Iznad svih Anrija Rusoa Carinika koji je nešto jedinstveno u slikarstvu. Mislim da bi svako, ko bi se malo udubio u njegove slike, poželeo da slika. I ja slikam, pastel, uglavnom.

  Volim knjige. Kada bi me neko pitao da nabrojim pet najboljih pisaca na svetu, to bi bili: Žoze Saramago, Žan d Ormeson, Ljosa, Salman Ruždi, Orhan Pamuk, Umbero Eko. Znam, niko me ne pita, i ovde ima šest, a ne pet pisaca. To je zato što je nemoguće ograničiti dobre pisce.

   U ovoj fazi života, za mene je na prvom mestu, iznad svih majstora reči i misli, Emil Sioran. Najveći cinik svih vremena i čovek koji živeo onako kako je govorio i govorio onako kako je živeo. Kada sam pročitala njegove intervjue koje je sakupio u knjizi „Ragovori“, godinu dana nisam mogla ništa da čitam. Baš ništa. Za mene je ta istina koju je izneo bila potresna. Moćna i jezivo istinita misao kao duboka voda.

   Iskren po cenu života. Istinit kao što je to priroda prema samoj sebi. Bez zrnca želje da se dopadne drugima. Njegove misli i dela bila su brutalna čistota.

   Zahvaljujući njemu, tako su su najlepše godine za mene postale godine anonimnosti. Baš ta anonimnost u kojoj daješ najbolje od sebe, jeste nešto najlepše što čovek može da doživi. U toj grandioznoj anonimnosti nema aplauza. Nema drugih ljudi kojima možemo ili želimo da se dopadnemo. Tu smo – sami. Tu moramo da se dopadnemo sebi. A to je najteže.

 

 

 

 

 

 

 

Za još o Dijana Dimitrovska  ovde

 Intervju ovde 

 

 

 

 

 

 

Za početnu ovde