Čuvaju naši manastiri kao spomenari, prastare slike naših predaka, a Mileševa, kraljevski manastir kraj Prijepolja, u blizini srpsko-crnogorske granice, čuva lik našeg prvog arhiepiskopa. Prodorne oči Svetog Save, boje duboke vode, živo nas gledaju sa južnog zida crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem u Mileševi. Tu ga je ovekovečio nepoznati slikar još za života, ostavljajući srpskom narodu neprocenjiv dar: lik prvog srpskog arhiepiskopa onakav kako je u stvarnosti izgledao Ili bar kako ga je umetnik doživeo.
Zahvaljujući toj fresci u Mileševi, lik Svetog Save ušao je u udžbenike, u škole i istoriju, i u individualno pamćenje.
Mileševa čuva i čudesno lepu fresku iz 13. veka zvanu Beli anđeo za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je kao molitva. Samo čudo je sačuvalo ovu fresku, koju su naslikali grčki majstori, od uništenja. Tokom turskih razaranja freske su stradale, ali ne i Beli anđeo. Ostao je netaknut do rekonstrukcije u 16. veku, kada je preko freske Mironosnice na Hristovom grobu, gde beli anđeo pokazuje da je Hristov grob prazan, naslikana druga freska, koja ga je zapravo sačuvala od uništenja.
Tokom 20. veka urađena je restauracija crkve i tada je otkriven Beli anđeo. Svojom lepotom osvojio je sve. U prvom satelitskom video druženju Evropa je pozdravila Ameriku između ostalog i slikom Belog anđela, a taj je snimak zatim poslat u kosmos, gde još putuje u nadi da će se neka vanzemaljska civilizacija oduševiti lepotom ljudske umetnosti.
Dve nacionalne ikone čuva Mileševa i ne zna se da li je Sveti Sava sačuvao Belog anđela ili je Beli anđeo sačuvao Svetog Savu kroz osam vekova njihovog postojanja. O tome možemo samo da nagađamo, uživajući u lepoti i značaju obe freske, kao i samog manastira čija izgradnja seže u duboku prošlost i čiji prvobitni izgled, takođe, znamo zahvaljujućui frersci na kojoj kralj Vladislav drži manastir Mileševu u ruci.
Kraljevski manastir i nemanjićku zadužbinu završio je 1235. godine kralj Vladislav, drugi, mlađi sin Stefana Prvovenčanog, koji je posle starijeg brata Radoslava, koga je smenila moćna srpska vlastela, preuzeo presto. Sva trojica su inače prikazani na freskama u Mileševi. Vladislav je bio oženjen bugarskom princezom Belosavom, koja ima direktne veze sa obe srpske ikone u Mileševi, kao i sa samim manastirom.
Bugarska princeza i srpska kraljica nosi veliku zaslugu za to što je telo Svetog Save prebačeno u Srbiju. Da nje nije bilo, ostalo bi u Trnovu, gde se Sveti Sava upokojio, vraćajući se sa velikog hodočašća po Svetoj Gori, januara 1236. godine. Njegovo telo položeno je tada u veliki kameni sarkofag u trnovskoj crkvi Svetih četrdeset mučenika, zadužbini carske familije Asen. Srpska crkva tražila je da se Savine mošti prebace u Srbiju, ali bugarska crkva i sam patrijarh bili su protiv.
Zbog toga Vladislav i Belosava kreću u Trnovo da od njenog oca izmole mošti Svetog Save. Zahvaljujući Beloslavi to se i dogodilo. Dve i po godine posle Savine smrti, 6. maja 1237. godine, uz veliku radost srpskog naroda, svete mošti položene su u Mileševu, Vladisavljevu zadužbinu. Kasnije će 1594. godine na Veliki petak Turci upasti u Mileševu, oteti mošti i odneti u Beograd gde će ih Sinan paša spaliti na Vračaru, verujući da će tako ugušiti kult mileševskog besmrtnika.
Ostaće netaknuta leva šaka Svetog Save koja je i danas velika relikvija u Mileševi i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Kraljica Belosava ima veze i sa likom Belog anđela kome je, kažu hroničari, baš ona podarila lik.
Na kraju, smatra se da je baš ona nagovorila muža Vladislava Nemanjića da započne gradnju Mileševe kao svoju zadužbinsku crkvu, što je on i uradio, ostavljajući nam u nasleđe jedan od najlepših spomenika kulture koje imamo.
U Mileševi je zasađena prva vinova loza, pa ne bi bilo iznenađujuće da je i tome kumovala naša kraljica. Bila je Mileševa i glavni književni centar uz Hilandar, Studenicu i Žiču.
Duboke i neizbrisive tragove ostavila je u Mileševi kraljica Beloslava, ali joj istorija nije bila naklonjena. Nije zabeležila ni kada je umrla, ni gde joj je grob, kao da nije ni postojala.
Ali, možda joj istorija nije bila naklonjena, ali je sudbina presudila u njenu korist dajući njenom liku – besmrtnost. Kad god pogledamo u Belog anđela, jednu od najlepših freski na svetu, pogledaćemo zapravo u topli lik kraljice Belosave.
Marija Bubanj voli život u Americi. Voli taj fleksibilan sistem koji ceni talenat i na svaki trud odgovora otvaranjem vrata. I njoj je Amerika otvorila vrata i pomogla da krene svojim putem devedesetih, kada je dobila priliku da studira muziku na čuvenom Roosevelt Univerzitetu u Čikagu.
-Kada sam stigla u Ameriku shvatila sam koliko mogućnosti postoji za napredak – kaže violinistkinja, rodom iz Beograda, Marija Bubanj u razgovoru za Balkan City Magazine. – Amerika mi je pružila ne samo kvalitetno muzičko obrazovanje, već i priliku da gradim karijeru na način koji bi bio mnogo teži u mojoj rodnoj zemlji, pogotovo u to vreme rata.
O U kojoj meri muzika može da transformiše ličnost? Da li ste imali prilike da gledate takvu transformaciju?
–Muzika ima ogromnu moć da transformiše ličnost, jer ne deluje samo na emocije već duboko utiče na način razmišljanja, samopouzdanje i životne stavove. Kroz muziku se ljudi otvaraju, oslobađaju potisnutih emocija i grade samopoštovanje. To sam mnogo puta imala priliku da vidim kako kod sebe, tako i kod svojih učenika, naročito odraslih koji su godinama verovali da je prekasno da ostvare svoje muzičke snove.
Imala sam učenike koji su bili stidljivi, nesigurni, sa manjkom vere u sebe, a onda, kroz sviranje violine i osećaj postignuća, doživeli su neverovatne promene. Postali su hrabriji, samouvereniji i počeli su da veruju da mogu postići mnogo više u životu. Muzika im je otvorila vrata prema ličnoj slobodi i autentičnosti.
O Koje su po vama „najlekovitije“ melodije?
-Za mene one koje dolaze iz klasične muzike, džeza, bluza, pa čak i neke pop melodije, kao i naša tradicionalna muzika. Imala sam priliku da se oprobam u svim tim žanrovima, i svaki od njih poseduje svoju posebnu lepotu i moć da isceli dušu i podigne duh.
Klasična muzika ima dubinu i sposobnost da nas poveže sa sopstvenim emocijama na najdubljem nivou. Džez i bluz su neverovatni zbog svoje spontanosti, izražajnosti i oslobađajuće energije, dok pop melodije često imaju zarazan optimizam i lakoću. Naša starogradska muzika donosi toplinu, nostalgiju i osećaj pripadnosti, što je izuzetno lekovito za srce.
O Svaki narod ima svoju muziku tradicije i ona je specifična, prepoznatljiva i kao takva prenošena kroz dugi vremenski period. Da li se može reći da narodi imaju svoje muzičke tonove, note, frekvencije?
-Da, može se reći da narodi imaju svoje specifične muzičke tonove, note, pa čak i frekvencije koje ih čine prepoznatljivim i jedinstvenim. Svaki narod je kroz istoriju razvio svoj sistem zvukova, melodija i skala, što je posledica njihove kulture, tradicije i načina života.
Na primer, indijska muzika koristi čak i četvrt-tonove, što je vrlo specifično i neuobičajeno za zapadnjačku muziku, gde se uglavnom koriste celi i polustepeni tonovi. Ovi četvrt-tonovi omogućavaju posebnu izražajnost i suptilne emocije koje nisu moguće u zapadnim tonskim sistemima.
Džez skale su takođe unikatne i prepoznatljive upravo zbog svog specifičnog obrasca celih i polustepenih tonova, koji stvaraju poseban zvuk, prepoznatljiv po slobodi, improvizaciji i spontanosti. Sa druge strane, afrička tradicionalna muzika ima snažan ritmički karakter, često koristeći poliritam i polimetriju, koji su veoma kompleksni i fascinantni za slušanje i sviranje.
Američki starosedeoci takođe imaju autentične muzičke sisteme, gde dominiraju pentatonske skale i melodije koje odražavaju njihovu duboku povezanost sa prirodom. Kineska muzika isto koristi pentatonske skale, ali na svoj jedinstven način, stvarajući mirnije, meditativne zvukove.
O Kako muzičari u Americi žive? Da li lako nađu posao? I da li mogu od toga da žive?
-Muzičari u Americi žive vrlo različito, a njihov uspeh i finansijski kvalitet života u velikoj meri zavise od modela rada, profesionalnosti, kreativnosti, talenta, motivacije, ali i od sreće. U Americi ne postoji samo jedan šablon ili definicija kako muzičar živi ili kako se bavi svojim poslom. Postoji ogroman spektar opcija i mogućnosti.
Neki muzičari rade kao predavači ili prosvetni radnici u državnim školama, muzičkim akademijama ili privatnim školama, a neki razvijaju sopstveni privatni biznis kroz individualnu nastavu ili online kurseve. Drugi se fokusiraju na izvođačke veštine, pa nastupaju u orkestrima, bendovima, idu na turneje, putuju, ili rade na zabavnim nastupima, venčanjima i specijalnim događajima. Ima i onih koji se bave snimanjem (recording artists), komponovanjem, muzičkom produkcijom, marketingom, istraživačkim radom ili pisanjem o muzici.
O Šta volite da svirate za svoju dušu?
-Za svoju dušu najviše volim da sviram klasičnu muziku, džez, bluz, ali posebno volim i našu starogradsku i balkansku muziku koja je neiscrpna inspiracija. Ovakva muzika pruža mnogo mogućnosti za improvizaciju, džeziranje, ili čak dodatno komponovanje i prilagođavanje, što mi pruža veliko zadovoljstvo i slobodu.
O Vodite edukativni onlajn program, ko su polaznici i odakle?
-Moj edukativni onlajn program “Confident Violinist” je nastao tokom pandemije, iako su pripreme i ideje bile prisutne još mnogo pre toga. Polaznici dolaze sa različitih strana sveta, uglavnom Amerika, Evropa i Kina. Imam učenike koji su deca ili tinejdžeri, imam odrasle koji su nekada davno svirali violinu ili violu, pa su iz različitih razloga prekinuli. Sada žele ponovo da se povežu sa muzikom. Poseban deo mog programa je i music coaching namenjen drugim profesionalnim muzičarima koji traže bolje modele rada i poslovanja, kao što su profesori i nastavnici muzike. Moj cilj je da im pomognem da pronađu održivije modele, uz upotrebu digitalnog marketinga, kreiranja onlajn kurseva ili grupnih radionica, gde mogu ostvariti bolje finansijske rezultate uz manje stresa.
Takođe, volim muzički marketing povezan sa onlajn predavanjem. Ovaj program je vrlo fleksibilan—može biti potpuno onlajn, ali i hibridnog tipa, gde se možemo ponekad uživo okupiti, proslaviti zajedničke uspehe, i dodatno se povezati.
O Da li u Čikagu ima žive muzičke scene, ili rečeno u žargonu, srpske svirke?
-U Čikagu postoji veoma bogata i živa srpska muzička scena. Imamo često prilike da uživamo u mnogobrojnim srpskim svirkama pri našim crkvama, zabavnim centrima, pozorištu, ali i na različitim proslavama i obeležavanjima—bilo religioznim, kulturnim, obrazovnim ili čak kućnim okupljanjima „za dušu.“
Više puta sam imala priliku da nastupam sa jednim triom u sastavu: violina, gitara i klavir, pri našoj crkvi na Redwood Drive, kao i na nekim drugim mestima u različitim muzičkim sastavima.
O Koja je razlika u muzičkom školovanju kod nas i u Americi?
-Muzičko školovanje kod nas i u Americi se zaista dosta razlikuje. Kod nas je sistem muzičkog obrazovanja znatno strožiji, selektivniji i rigorozniji, posebno kada se radi o višem obrazovanju, kao što su muzičke akademije ili fakulteti. Bez obzira da li neko studira instrument, solo pevanje, kompoziciju ili teoretske predmete, kriterijumi su vrlo visoki i samo određeni broj veoma talentovanih i posvećenih studenata može da se upiše.
U Americi je situacija drugačija: muzičko školovanje je fleksibilnije i prilagođeno širokom spektru potreba i interesa. Ovde postoji pristup „ko kako hoće“—što znači da svako može da pronađe mesto u nekom od muzičkih programa, naravno u zavisnosti od finansijskih mogućnosti. Postoji mnogo različitih modela muzičkih škola i programa: neki su namenjeni vrlo motivisanim pojedincima koji žele ozbiljne studije, dok su drugi više usmereni ka zabavi ili obogaćivanju života (enrichment).
Naravno, postoje i elitne institucije poput Juilliarda, gde su prijemni ispiti izuzetno strogi, i koje ne primaju baš svakoga. Ali generalno, Amerika pruža znatno više mogućnosti, različitih modela obrazovanja, i programa koji mogu da zadovolje različite potrebe i ambicije—od vrlo ozbiljnih i profesionalnih do onih ležernih i rekreativnih.
O Da li postoje neke grupe ili muzičari iz Srbije koje vi preporučujete Amerikancima da poslušaju?
-Svakako uvek preporučujem Amerikancima da poslušaju našu starogradsku i balkansku muziku uopšte, jer ona ima duboku emociju i jedinstvenu melodijsku strukturu. Sećam se, na primer, jednog divnog trenutka kada sam davno, na poznatoj čikaškoj radio stanici WFMT, čula predivnu improvizaciju pesme „Biljana platno beleše “, i to u izvođenju američkog violiniste! Bila sam iznenađena i oduševljena činjenicom koliko naša muzika ima uticaja širom sveta i kako može sjajno da se džezira i podigne na još viši, svetski nivo. I Amerikanci se uvek prijatno iznenade visokim kvalitetom izvođaštva, bilo da je reč o klasičnoj muzici, rock’n’roll-u, džezu ili bilo kojoj balkanskoj melodiji. Raznovrsnost i talenat našeg tla i porekla je zaista neprikosnoven! Zato često pozivam svoje kolege muzičare američkog porekla ili nekog drugog da idemo zajedno na neke naše koncerte i žive svirke, kao na primer, kad gostuju Bajaga, Zdravko Čolić i mnoge druge poznate grupe i ličnosti, ili kad su neke proslave pri našoj crkvi gde dolaze ansambli iz Srbije.
O Šta vam nedostaje iz Srbije?
– Nedostaje mi ta spontanost i toplina našeg naroda, koje ovde uglavnom nema. Takođe, nedostaju mi i neki dragi ljudi koji su nas napustili, ali koji i danas žive i zauvek će ostati u mom sećanju i u mom srcu.
Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine, 2025
Marija Bubanj se posle završene Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu odselila u Čikago, gde je na Roosevelt University magistrirala 1997. godine. Predavala je na koledžu „Kolumbija” u Čikagu. Poseduje sertifikat za muzičku edukaciju „suzuki” metodom. Bavi se i istraživanjem šireg uticaja muzike na čoveka, posebno na njegov mozak, i zastupa holistički pristup.
Niko ne zna šta će sutra biti, ali ako istorijom upravlja univerzalni zakon, ciklizam, onda je budućnost predvidiva, pa onaj ko poznaje istoriju neke zemlje, može da spozna i njenu budućnost. Istoričar Todor Vulić koji poznaje ciklizam, i kroz brojne knjige dokazuje da se sve ponavlja, zna šta Srbiju čeka.
– Osnovni postulat istorijskog ciklizma je saopšten i u starozavetnim stihovima, i on glasi: „Što je bilo to je sada, i što će biti to je već bilo; jer Bog vraća što je prošlo.” (Propovednik: 3.15)- kaže u razgovoru za naš časopis Todor Vulić, istoričar. – Dakle, što je bilo to će biti i naš narod se samo tome može nadati.
O Čemu Srbija u budućem periodu može da se nada?
– U svojoj istoriji Srbija je prolazila i prolaziće kroz uspone i padove koji su se smenjivali i koji će se smenjivati. Po svemu sudeći, period najnovijeg istorijskog pada – period nesreća i poraza koji je započeo devedesetih godina prošlog veka – za Srbiju se završava i predstoji joj novi period rasta i narodnog prosperiteta. Renesansni mislilac Frančesko Gvičardini, je pisao: „Sve države i sva kraljevstva su smrtni; svaka stvar prestaje i svršava jednom. Stoga se građanin koji doživi propast svoje otadžbine ne može žaliti na zlu sudbinu otadžbine i nazivati je nesrećnom, koliko na svoju ličnu nesreću; jer se sa otadžbinom desilo ono što je neminovno, a njegova je zla sudbina što je živeo u vreme takve nesreće“. Dakle, to što se dešavalo i dešava sa otadžbinom je bilo i jeste neminovno.
O U kom se ritmu „naši“ istorijski događaji ponavljaju?
– Postoje različiti ritmovi istorijskog ponavljanja. Periodi istorijskog rasta i pada mogu se ilustrovati primerom sa vremenskim pomeranjem od 77 godina plus-minus 1 godina. Ponavljanje istorijskih događaja po tom vremenskom rasponu ima svojstvo da obrće ishode ponovljenih zbivanja: početak neke vladavine se obrće u kraj neke druge vladavine, ratna pobeda se obrće u ratni poraz, ujedinjenje u razjedinjenje itd. Posebno dramatičan događaj iz naše novije istorije je bio Građanski rat na prostorima bivše Jugoslavije (1991 – 1995). Šta je ovim ratom u istorijskom smislu ponovljeno po napred navedenom vremenskom rasponu uz obrtanje ishoda? Ponovljeni su događaji iz Prvog svetskog rata na prostorima Balkana. U najkraćem : Austrougarskom agresijom na Kraljevinu Srbiju 1914. počeo je rat za ujedinjenje južnoslovenskih pokrajina pod vlašću Habzburga sa Srbijom i Crnom Gorom. Oko 77 godina kasnije, 1991, povlačenjem jedinica jugoslovenske armije iz Slovenije počelo je odvajanje bivših austrougarskih pokrajina od Srbije i Crne Gore. Do sloma srpskih Kraljevina Srbije i Crne Gore u Prvom svetskom ratu došlo je na samom kraju 1915. i početkom 1916. Posle 77 godina, 1992, slomljena je u građanskom ratu i SFR Jugoslavija. Ujedno, Srbija i Crna Gora su vaskrsle kao nezavisna država pod nazivom Savezna Republika Jugoslavija. Prvi svetski rat je trajao četiri godine i okončan je 1918. srpskom pobedom. Posle 77 godina okončan je i četvorogodišnji Građanski rat na prostorima bivše Jugoslavije 1995, srpskim porazom. Srpska pobeda ostvarena posle proboja Solunskog fronta, a 77 godina kasnije, srpski poraz je usledio posle sloma Kninskog fronta. U Parizu je 1919. potpisan Mirovni sporazum kojim je legalizovano i međunarodno priznato ujedinjenje južnoslovenskih pokrajina pod vlašću austrougarskih Habzburga sa Srbijom i Crnom Gorom. Približno 77 godina kasnije opet u Parizu je potpisan Mirovni sporazum kojim je legalizovano izdvajanje bivših austrougarskih pokrajina iz državne zajednice sa Srbijom i Crnom Gorom. Drugi posebno dramatični događaj u novijoj istoriji Srbije je bila bombarderska agresija NATO-a 1999. Šta je iz istorije ponovljeno tim dešavanjima? Ponovljena su američka i britanska bombardovanja Beograda i drugih srpskih gradova 1944.godine. I 1944. i 1999. „saveznički“ bombarderi su poletali iz avio baza u Italiji, i oba puta su osnovni cilj bombardovanja bili civili i civilna infrastruktura; i 1944. i 1999, na Kosovu je besnela albanska pobuna. Ogromna pomoć pružena komunističkoj opoziciji od strane Britanije i Sjedinjenih Država 1944. doprinela je naredne 1945. trijumfu komunističke revolucije u Jugoslaviji, kao što je pomoć Zapada 1999. neoliberalnoj opoziciji u Srbiji, doprinela trijumfu neoliberalne revolucije 2000. itd. Treba zapaziti da se ovi događaji ponavljaju po vremenskom rasponu od 55 ± 1 godina i da se po ovom vremenskom rasponu ishodi ne obrću. Navedeni primeri, kao i stotine drugih saopštenih u mojim knjigama, samo potvrđuju starozavetnu istinu koja glasi: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem” (Propovednik: 1.9).
O Ako je sve krug, ili spirala, šta može biti naša uteha unutar toga?
– U Ničeovom delu, Zaratustra kaže: „Ja ću opet doći, ne u novi život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u ovaj isti život, u najvećem i u najmanjem, da opet učim o večnom povraćaju stvari“. Drugim rečima, čitalac koji upravo čita ove redove, čitao ih je ko zna koliko puta u prošlosti i čitaće ih ko zna koliko puta u budućnosti.
„Deviza istorije treba da glasi: Eadem sed aliter“ (lat. ono isto ali drugačije), Šopenhauer je u njoj sažeo samu suštinu spiralnociklične dinamike istorije, u kojoj se kontinuirano ponavlja isto, ali u drugačijem vidu i sa „drugim glumcima“.
o Kada govorite o našem postojanju, da li verujete da sami donosimo odluke ili je i to deo velikog programa tvorca?
– Šopenhauerov zaključak da smo svi mi u programu Tvorca koji je, kako to reče spomenuti nemački filozof, unapred „odštampan“. Antičke civilizacije, ali i najveći religijski sistemi, su znali za taj program, a u svetim knjigama je to i navođeno. U prevodu Starog zaveta Đure Daničića na srpski jezik, imate stihove koji glase: „Znam, Gospode, da put čovječji nije u njegovoj vlasti niti je čovjeku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim“. Isto to se može naći i u Kurꞌanu muslimana: „Ni jedna nesreća neće zadesiti ni zemlju, ni vas na njoj, a da to pre vašeg postajanja nije bilo zapisano u Knjizi Istine“ (57: 22). Upravo zbog sveopšte programiranosti svega u kosmosu, uključujući u to i naše živote, mit o slobodi ljudske volje je iluzoran.
O Kako zamišljate Tvorca?
– Citiraću Alberta Ajnštajna: „Da, ja sam determinista. To duboko emocionalno ubeđenje u prisustvo superiorne razumne sile, koje se otkriva u nepojmljivom univerzumu, formira moju zamisao o Bogu. Ono što mene razdvaja od većine takozvanih ateista jeste osećaj krajnje poniznosti prema nedokučivim tajnama kosmičkog sklada. Sve je predodređeno, početak kao i kraj, silama nad kojima nemamo kontrolu. Predodređeno je insektu, kao i zvezdi. Ljudska bića, biljke ili kosmička prašina; svi mi plešemo uz misteriozne note, napisane u daljini od strane nevidljivog muzičara.” Dakle, u ovom determinističkom univerzumu Tvorac održava svoju tvorevinu na jedini mogući način – ponavljajući prošlost u budućnosti čime tu budućnost unapred određuje, ili kako to Ajnštajn reče – predodređuje. Savremenim rečnikom rečeno, Tvorca zamišljam kao programera ovog matriksa u kojem živimo; kao nepojmljivu umnu silu koja zna šta radi.
O Kako ste počeli da spoznajete cikličnost istorije?
– Pola života sam proveo čvrsto ubeđen da istorijska evolucija funkcioniše nepovratno i neponovljivo. Svaki istorijski događaj, čiji sam savremenik bio, izgledao mi je kao nešto potpuno novo i različito od svega što se do tada dešavalo. Međutim, kad sam sticajem okolnosti spoznao ciklizam, taj mentalni filter se raspao i od tada sam počeo da prepoznajem savremena zbivanja kao ponavljanja prethodnih događaja. To je bio trenutak prosvetljenja i osvešćenja.
O Da li ste možda vagali broj dobrih i loših ponavljanja, i ako jeste, ko je u prevazi: dobro ili zlo,rat ili blagostanje, napredak ili nazadovanje…?
– Sve to što ste nabrojali je na kraju krajeva u dinamičkoj ravnoteži, i to onakvoj ravnoteži koju suantički kineski filozofi nazivali Jin i Jang.
Pojmovi dobra i zla su u filozofiji, teologiji i etici prastara tema, ali mi se čini, da i pored toga, zapravo ne postoji sveopšte prihvaćena definicija ovih pojmova. Ako sve to pojednostavimo i svedemo ove pojmove na političke, onda su dobro i zlo subjektivne kategorije. Dok su političari na Zapadu bombardersku agresiju NATO-a na Srbiju 1999. nazivali humanitarnom intervencijom, dakle činom dobra, a javnost na Zapadu sve to pozdravljala, dotle su građani Srbije kao žrtve, tu agresiju doživljavali kao esenciju zla.
O A da li čovečanstvo nazaduje ili napreduje?
– Zagovornik američkog intervencionizma Robert Kejgan je u studiji Povratak istorije i kraj snova pisao: „Treba posle svega postaviti pitanje: da li je ljudski rod do sada zaista napredovao? Naše moderno, navodno prosvećeno doba, proizvelo je najveće užase ikad viđene – masivne agresije, „totalne ratove“, gladi, genocide, nuklearno ratovanje – a počinioci ovih užasa bile su najnaprednije i najprosvećenije države. Priznavanje ove strahovite stvarnosti podrazumeva da modernost nije proizvela više dobra, već samo strašnije oblike zla.
O Šta biste voleli da dokažete?
– Sebe doživljavam kao nekom vrstom Galvanija, jer ne znam, kao što i on nije znao, krajnji rezultat svega toga što pokušavam da odgonetnem. Krajnji rezultat nauke o ciklizmu bi mogao biti opšti matematički obrazac preko kojeg bi bilo moguće egzaktno i konkretno izračunavati šta će se i kada u budućnosti dešavati na osnovu prošlih događaja.
O Poznavajući istoriju, koliko možemo ispraviti budućnost?
– Ne verujem da se bilo šta može ispraviti u budućnosti. Uzmimo kao primer rat. Koliko je pacifističkih ideologija u istoriji pokušavalo da stane na put ovoj ekstremno destruktivnoj pojavi uništavanja ljudskih života. Međutim, ratovi se i danas vode, kao što su vođeni od prapočetaka čovečanstva, pri čemu se nije menjala njihova priroda, već samo sredstva kojima su vođeni. Bez obzira koliko to čudno zvučalo, rat je prirodno stanje ljudske vrste i neodvojivi deo ljudske prirode, jer prati čovečanstvo od njegovih početaka, na isti način kao što je i društvenost deo ljudske prirode, jer prati čovečanstvo od njegovih početaka. Čovek i njegova društva menjaju formu, ali njihova suština je nepromenljiva. Da na kraju spomenem i Šopenhauerovu metaforu istorije u kojoj se ponavlja ono isto ali drugačije. On kaže: „Kada bi me neko čuo kako tvrdim da je siva mačka koja se sad igra u dvorištu ona ista koja je skakutala i trčala pre pet stotina godina, verovatno bi pomislio da sam lud; ali misliti da je to u suštini druga mačka, još je veća ludost“.
Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine, maj 2025.
Niška tvrđava i grad toliko su kroz vreme srasli da se ne raspoznaje šta je tvrđava a šta grad. U drevni kamen su uklesane emocije vekova, svaki uzdah i izdah, i radost rođenja i tuga smrt, svaki početak i svaki kraj.
Za razliku od većine tvrđava koje u osami mame uzdahe ili su negde na kraju grada, Nišlije imaju tvrđavu koja je u stvari grad. Grad sa neverovatnom energijom koja seže u antičko doba, kada je tu nikla prva tvrđava koja je kroz različito vreme i arhitekturu nastavila da živi i u vizantijsko i srednjovekovno, tursko doba doba i sve do danas – kada se u svojoj lepoti razmeće svojom raskošnom istorijom i izgledom. Jedna je od najlepših i najočuvanijih tvrđava na Balkanu.
Ima šta da pokaže: bedemi dugi dva kilometara i sto metara. Visok osam metara! Širok – tri. Kamen za gradnju dovučen iz okolnih majdana. Klesan ručno, pravougaono. Bedemi uokviruju 22 hektara gde je bio smešten grad kao prilično sigurno mesto za opstanak.
Sa spoljne strane bila je okružena vodenim kanalom. Gotovo neosvojivo mesto za koje je rimski istoričar 6. veka, Amijan Marcelin, napisao da je „više puta opsedan, ali se nikada nije predao niti bi osvojen“.
U izvorima se pominje prvi put tokom 2. veka kada je i Klaudije Ptolemej zapisao da spada među četiri najveća grada Dardanije. Ovde je rođen car Konstantin Veliki (306-337), za koga anonimni pisac kaže da je „ovaj grad veličanstveno ukrasio“, na Medijani podigao svoj „dvor“, a tvrđavu dogradio. Tu boravi 361. duže vreme i car Julijan, pa Valentijan.
Do temelja ga ruše Huni 442. godine da bi ga obnovio vizantijski car Justinijan I (537-565). Ali, ne zadugo, jer Sloveni su nadirali sa severa i već su Niš osvojili oko 615. godine. Tada nastaje nova utvrđenje koje krstaši u 11.veku, koji su prošli kroz Niš opisuju kao utvrđenje sa „jakim zidinama i kulama“.
Utvrđenje raste i obnavlja se pa je tako i 1165. godine car Manojlo I Komnin (1143-1180) „i sam Niš okružio zidovima“.
Ali Niš je na raskrsnici puteva i svi ga žele.
Veliki župan Stevan Nemanja ušao je 1183. u „slavni grad Niš“ i do temelja ga porušio, a onda ga obnovio.
Jedno vreme je pod Bugarima, pa opet srpski, kada ga knez Lazara (1371-1389) obnavlja. Niš su prvi put osvojili Turci 1386, godine. Tvrđavu su razorili.
U prvoj polovini 15. veka despot Stefan Lazarević je osvojio Niš i obnovio tvrđavu,ali je ubrzo preuzimaju Turci 1428. godine.
Tu nije kraj njenog stradanja: novembra 1443. godine despot Đurađ Branković i Janko Hunjadi, oslobađaju Niš i prodirdardanija,huni,u do Sofije. U povratku, januara 1444. godine, ponovo pustoše grad.
Austrijanci osvajaju Niš 1690. godine i na ostacima srednjovekovnog utvrđenja grade novo.
Onda opet na scenu stupaju Turci u 17. veka, koji drže utvrđenje. Bedemi današnje tvrđave izgrađeni su od februara 1719. do juna 1723. godine.
U grad se ulazilo kroz kapije: južna Stambol i zapadna Beogradska kapija. Postoje i vodene kapije, vidljivi su ostaci severne, Vidin kapije, kao i jugoistočne Jagodinske kapije.
Po ugledu na smederevsku tvrđavu, i Nišlije od pre tri godine imaju festival Zaštitnici tvrđave, kada posetiocima pokazuju šta imaju. Tada se vraćaju u srednji vek, jašu konje, nose viteške oklope, i piju pivo po recepturi od pre pola veka.
Hiljade i hiljade ljudi oseti energiju Niške tvrđave koja je moćna i jedinstvena. Osim bedema ima šta i da ponudi: od džamije Bali bega iz 16.veka, Pašinog konaka i hamama iz 15. veka, lepih arhitektonskih ostvarenja iz 19. veka kao što su zgrada barutane i kovačnice, Istorijskog arhiva…
U Nišu se mešaju vekovi i kulture. U jednom delu grada su rimske terme, deo popoločane vizantijske ulice sa kanalizacijom, ostaci kuća sa tremovima, u drugom mnogo islamskih detalja, a u muzuju čekaju iznenađenja poput, bronzane statue Jupitera nađene u koritu reke Nišave kod Stambol kapije, bronzane glave Konstantina Velikog ili Ara žrtvenik i pitos sa oko sto kilograma srebrnog novca iz 3. veka, nađen kod Beogradske kapije.
Kao da je taj novac istorija ostavila gradu kao izvinjenje za silna pustošenja koja je preživeo.
Рођена је као принцеза 11. јуна 1903. године, али њен живот није био све време бајка. Детињство грчке принцезе Олге које је са млађим сетрама Елизабетом и Марином проводила у лепоти краљевског замка Татој, надомак Атине, било је дивно. Срећа је цветала тада у породици њеног оца принца Николе од Грчке и Данске, сина краља Георга I од Грчке и велике војвоткиње Елене Владимировне од Русије, унуке сверуског императора Александра II.
Али не задуго. Имала је 11 година када су се Грци одрекли монархије и прогнали целу краљевску породицу из земље. Породица једно време живи у Паризу, а затим се сели од једних до других рођака. Без имовине и без неког озбиљнијег мираза, њихова најстарија ћерка Олга била је обећана данском принцу Фредерику који ће, без сумње, бити веома тужан, када лепа Олга нађе свог принца – Павла.
Било је то у Лондону 1922. године. На балу код лејди Зије Вернер први пут су се угледали Павле и Олга.
Принцеза Олга је имала раскошан родослов и још раскошнију лепоту. Принц Павле се сместа заљубио у њене плаве, дубоке очи и префињен стил. Толико је био смушен да никако није могао да изговори да је позива да изађу у биоскоп, па је она то урадила уместо њега. Касније, кнегиња је записала да јој се југословенски кнез учинио „доста стидљивим“.
Венчали су се у Београду, 22. октобра 1923. године. На жалост њених родитеља који су желели да то буде у Лондону, на гламурозној церемонији у катедрали, где би присуствовали британски краљ и краљица. Било је то једно од најлепших венчања које Београд памти. Лепи принчевски пар у кочији са окићеним коњима, народ који обасипа цвећем младенце, зеленило Дедиња и њихова срећа. Британски краљ и краљица, ипак, су дошли. Како и не би када је Џорџ VI, са супругом Елизабетом, био кум младом пару.
Бајка се за кнегињу Олгу и кнеза Павла наставља. Брачни пар се настањује у Грасу, на југу Француске, недалеко од Азурне обале. Одатле, селе се за Британију, где на свет стиже најпре Александар (1924-2016), па Никола (1928-1954), обојица рођени у Вајтлоџу, Ричмонд парк, у Лондону, а затим и Јелисавета, рођена у Београду 1936. године.
У Београд су се вратили 1934. године, после убиства српског краља Александра Карађорђевића у Марсељу. Кнез Павле постављен је за намесника Југославије. Лета проводе на Бохињском језеру, у Словенији, зиме у Белом двору у Београду.
Одједном, после 18 година дивног живота, бајка се насилно прекида.
Пуч у Београду, 27. марта 1941. године. Кнез Павле, кнегиња Олга и њихово троје деце – Александар, Никола и Јелисавета – протерани су из земље. Србију напуштају сутрадан, 28. марта, строго контролисаним возом. За кнегињу Олгу се историја понавља. Она други пут трпи понижење прогонства.
У Атини их дочекују британске власти, под чијом пратњом стижу у бриитанску колонију Кенију. Насељавају их поред језера Наиваша.
Тог дана био је рођендан кнеза Павла. Кнегиња је записала у свој дневник:
„Стигли смо на то место после пола сата вожње по прашини од станице… У кући нико није живео месецима, сва је мрачна и прљава, вода је нечиста, нема светла, ни радија, башта је, уствари, дивље растиње поред џунгле, језеро пуно нилских коња, а видели смо и питона врло близу. Права мора! Ту је немогуће живети. Али не смемо изгубити веру и храброст!“
Све је недостаје кнежевској породици само не љубави. Кнегиња Олга је записала:
„Павле је моје јутарње и залазеће сунце!“
Kенијска клима не прија кнезу Павлу и он почиње да побољева. То је кнегињу веома мучило. Али није било излаза за кнежевску породицу из те вруће земље у коју су невољом допали. Први пут ће кнегиња Олга напустити Кенију крајем августа 1942. године, пошто је у авионској несрећи погинуо војвода од Кента, супруг њене сестре Марине. Тада је Винстон Черчил дао дозволу краљу Џорџу VI да његова кума Олга допутује у Енглеску код своје сестре.
Боравак у Британији искористила је да лобира за своју породицу. Када се после неколико месеци вратила у Кенију, њен муж је био прилично исцрпљен. У јуну 1943. успевају да добију дозволу да се преселе у Јоханесбург. Тек 1948. године враћају се у Европу. Настањују се у Женеви, а затим у Паризу, где ће остати до краја живота.
У том периоду живе као остала аристократија. Принц Томисилав Карађорђевић записао је усвојим Мемоарима:
„Увек кад се сетим кнегиње Олге, сетим се и њене приче о брошу, коју ми је једном приликом испричала са много јеткости. То је било онда кад је тадашњи председник Тито склопио војни споразум са Грчком и Турском да га Алијанса, ако затреба, штити од Стаљина. Тито је тим поводом допутовао у Атину, грчки двор је приредио вечеру. За столом је била и кнегиња Олга. Њој је грчки краљ био блиски рођак.“
На госпођи која је седела до Тита, кнегиња Олга је приметила врло скупоцени брош, јединствени примерак. Дотична госпођа је запазила да кнегиња Олга посматра брош и, поносна на његову лепоту, упитала јe:
„Да ли вам се допада мој брош“?
„Не ваш“, одговорила је хладно кнегиња Олга, „то је мој брош“.
„Али овај брош ми је поклонио Тито“, рекла је госпођа.
„То не знам, међутим – тај брош је пре рата припадао мени“, рекла је кнегиња Олга. Са много нелагоде, госпођа се машила руком да скине брош и врати га кнегињи Олги, али је она отмено одбила: „Не, молим вас, не треба. Ви сте тај брош добили.“
За кнегињу Олгу и кнеза Павла живот је стао 1954. године. Тада је њихов син, кнез Никола, изгубио живот у аутомобилској несрећи.
Никада се од те несреће нису опоравили.
Живели су изоловано, без жеље да виде икога осим својих најближих.
Тихо се угасио прво живот кнеза Павла 1976. године. А кнегиња Олга, пред којом је и Хитлер црвенео, снебивајући се од њене отмености и лепоте, поживела је још двадесет година у готово монашкој осами. Умрла је у 95. години живота, 16. октобра 1997. године.
После рехабилитације кнеза Павла Карађорђевића 2011. године и кнегиње Олге, њихови посмртни остаци (и земни остаци сина Николе), есхумирани су са гробља у Лозани и сахрањени у цркви на Опленцу, уз највише државне почасти.
ви посмртни остаци (и земни остаци сина Николе), есхумирани су са гробља у Лозани и сахрањени у цркви на Опленцу, уз највише државне почасти.
Srpska književnost jedna je od najstarijih na svetu. Od svih evropskih naroda, izuzev onih kojima je grčki i latinski bio maternji jezik, Srbi su među prvima dobili svoje pismo i čitali na maternjem jeziku Bibliju i bogoslužne knjige. Bilo je to (posle 863. godine) u vreme kada su jedini kulturni jezici Evrope bili grčki i latinski, u vreme kada su samo oni imali svoja uređena pisma na kojima su pisane knjige i na kojima se služilo i propovedalo u crkvama. Bilo je to 700 godina pre nego što će, recimo, Nemci čitati Bibliju na svom maternjem jeziku. Srpska pismena književnost spada u najstarije na svetu, a srpski narod jedan od naroda sa najdužim stažom knjige na maternjem jeziku.
Do svog pisma došli smo spletom verskih okolnosti. U vreme prodora hrišćanstva i pokrštavanja, pomogla su nam u tome dva učena Grka iz Soluna, Konstantin ( kao monah Ćirilo) i Metodije koji su osmislili glagoljicu – naše staro pismo.
Oni to nisu učinili sa namerom da opismene slovenski narod koji se bio naselio u Solunskoj temi, dakle u njihovoj blizini. Poznato je da su baš Srbi ( Sloveni) u Solunskoj temi naseljeni u ove predele, kako je pisao Porfirogenit ili Šafarik i drugi pisci, onda „ kada su došla i njihova braća u Ilirik“. To su oni Srbi koji su molili cara Iraklija da se tu nasele. Glavni grad im se zvao Srbica, a najveća reka Bistrica.
Kao i svi Solunjani Konstantin i Metodije dobro su znali jezik svojih komšija Slovena iz okoline grada. Obojica visokog obazovanja i položaja: Konstatnin sa diplomatskim i misoniraskim iskustvom, a Metodije kao učeni monah i poznavalac slovenskih prilika i običaja.
Obojica su bili rođeni za poduhvat koji im je bio poveren. Naime, Moravski knez Rostislav, na čiju su teritoriju kidisali nemački misionari, zatražio je od vizantijskog cara Mihaila III pomoć u učiteljima:
„ Naša je zemlja krštena ali mi nemamo učitelje jer mi ne razumemo ni latinski ni grčki jezik. Tražimo učitelje koji bi nas učili na našem – slovenskom jeziku“.
U to vreme, Sloveni solunske teme već su bili odavno pokršteni, pa se moravski knez na pravu adresu obratio. Stari pisci su zapisali da je znao i za srpske knjige iz Solunske teme.
Braća se temeljno pripremaju za povereni im zadatak misionarstva koji inače nije ni bio prvi. Konstantin je, naime, kao misionar išao u Hazariju, kako navodi istoričar Panta Srečković, gde se upoznao sa Rusima i video psaltir na slovenskom jeziku.
Najpre osmišljavaju posebno pismo prilagođeno osobenostima slovenskog jezika, glagoljicu ( od glagola govoriti) i utvrđuju osnovnu gramatičku normu slovensko književnog jezika.
Njihov staroslovenski, primećuju lingvisti, od samog početka ima prilično bogat rečnik i sintaksu osetno prilagođenu potrebama književnog izraza. Za ovo su zaslužni njihova mudrost i talenat ali i to što su očigledno od detinjstva odlično vladali i grčkim i slovenskim jezikom. Tamo gde im je trebao izraz kojega u slovenskom nije bilo, oni su presađivali grčku reč ali i češće stvarali novu reč slovensku po grčkom kalupu.
Takođe, praznine na koje su prilikom prevođenja nailazili, do tada nepismenih Slovena, redovno su popunjavali konstrukcijama prenesenim iz grčkog književnog jezika.
Pošto su preveli Bibliju i najvažnije bogoslužbene knjige sa grčkog na slovenski dijalekat kojim se govorilo u solunskoj temi ( ti prevodi, nažalost, nisu sačuvani u orginalima već u prepisima od kojih najstariji potiču iz oko 1000. godine), odlaze za Moravsku 863. godine, gde uvode slovensko bogosluženje, razvijaju organizaciju slovenske crkve, nastavljaju prevođenje .
U Moravskoj provode četiri godine kada ih nemačko sveštenstvo optužuje da su jeretici. Papa Nikola I ih zove u Rim, oni odlaze, uspevaju da se opravdaju, ali se jedan od braće neće vratiti. Ćirilo umire u večnom gradu 869. godine. Metodije se vraća u Moravsku, ali ga opet optužuju, stavljaju ga u tamnicu u Nemačkoj, posle čega izlazi i postaje arhiepiskop Panonije i Moravije.
Posle neprekidne borbe za jezik i pravoslavlje, ubrzo će i Metodije napustiti svet 885. godine. Njegovi učenici, Srbi iz Solunske teme, nastaviće misionarski i prosvetiteljski rad: Kliment iz Slovenije solunske (Slovenija je naziv za srpske zemlje), Gorazd, Angelar, Naum i Sava.
Proći će vekovi i vekovi, promeniće se granice stvorenih država hiljadu puta, a nama će zauvek ostati azbuka i knjiga koja na našim prostorima živi u materijalnom obliku na našem, maternjem jeziku 1200 godina.
D.D. – N.Đ.
Azbuka
U glagoljici svako slovo ima i ime, a od prva dva slova az i buki, dobili smo i naziv našeg pisma – azbuka. Imena slova imaju zančenje. Prvih devet slova glagoljskog pisma nose poruku: A = az, B = buki, V = vjedi, G = glagolju, D = dobro, E = jest, Ž = živeti, DZ = zelo, Z = zemlji, što znači u prevodu : Ja koji poznajem slova govorim da je vrlo dobro živeti (na) Zemlji.
