Kurvingrad, tvđava na dvanaestak kilometara od Niša, zbunjuje svojim imenom i poziva putnika kroz internet svet da sazna nešto više o njoj. Ako već ne može da je poseti na proplancima planinskog venca Seličevica i oseti misteriju mesta – može da gugla. Iako utvrđenje ima više naziva: Koprijan, Korvin grad (po Matiji Korvinu ugarskom kralju) narod ga je kroz vekove jednostavno nazivao Kurvingrad ili Kurvinokale.
Prva je asocijacija, prirodno, da je tvrđava dobila naziv po najstarijem zanatu. Jedna od legendi koje se u niškom kraju vezuju za Kurvingrad kazuje da je baš jedna takva dama za vreme osmanske opsade uvrđenja uspevala da „umoli“ stražare da je puste noću van grada. Pročula se priča, pa su grad prozvali Kurvingrad. Ipak, malo je verovatno da su zbog jedne razuzdane dame nazvali čitav grad uvredljivim nazivom. Ima mišljenja da su ovaj pogrdan naziv gradu dali Turci.
Druga legenda je golicavija. U njoj je glavnu ulogu ponela neka imućnija žena, vlastelinka koju narod u legendi naziva „carica“ koja se bila zaljubila u jednog sveštenika iz obližnjeg manastira Svetog Jovana. Budući izuzeto pobožna, žena je pod izgovorom da ide da se moli odlazila noću u manastir. Za njene noćne izlaske se ubrzo saznalo, pa je narod ogovarao ženu, tvrdeći da čak prostire nekakva platna preko kojih je noću prelazila do manastira na obližnjem brdu.
Po kome god da je grad dobio naziv činjenica je da je veoma star. Arheološka istraživanja, koja se sporadično sprovode od tridesetih godina prošlog veka do danas, dokumentuju da je Kurvingrad sagrađen na temeljima drevne antičke građevine neposredno pred Kosovski boj. Njegove visoke i čvrste zidine kazuju da se srpska država pripremala ozbiljno za rat sa Turcima koji su polako nadirali na Balkan, osokoljeni maričkom tragedijom srpske vojske.
Nadvratni kamen koji je sa tvrđave odnet u Narodni muzej u Nišu, kako bi se sačuvao, kazuje da je grad Koprijan ( Kurvingrad) sazidao Nenad, sin kaznaca (blagajnika) Bogdana, najverovatnije 1372. godine. Bila je to sigurno teško vreme jer je godinu pre izgradnje umro poslednji srpski car i poslednji Nemanjić – Uroš V, koji nije imao naslednike, čime se muška grana slavne srpske loze Nemanjiića ugasila. Uz to, iste te godine dogodila se Marička bitka, najstrašnija pogibija u celoj dotadašnjoj srpskoj prošlosti. Kralj Vukašin i Uglješa Mrnjavčević, teško ranjeni, poubijani su od svojih lakomih slugu. Srpski kaluđerski letopisi prikazuju to kao božju kaznu za postupak Mrnjavčevića prema caru Urošu sa kojim su zajedno vladali.
Lepi čvrsti grad koji je obnovio sin kaznaca Bogdana, nije dugo blistao kao kruna na vrhu brda. Budući da je imao odličnu odbrambenu lokaciju bio je meta Osmanlija. Osvojen je najpre 1413, a zatim i 1451. godine, kada je za dugo prešao u turske ruke.
U narednim vekovima Kurvingrad su i Turci napustili, propadao je, napušten i oronuo. Tek tridesetih godina počela su istraživanja, kada je ustanovljeno da je reč o izutetnom srednjovekovnom lokalitetu. Nešto kasnije, 1947. godine država ga je stavila po zaštitu kao dobro od velikog značaja.
Od tada, međutim, kao da je postao magnet za lovce na istorijsko blago. Pljačkaši sa detektorma za metal, kako su svedočili arheolozi, prekopavali su utvrđenje, uništavajući arheološke ostatke, a jedan ukop je bio dužine 5 metara, širine 3 i dubine 2,5 metra. Osim njih, Kurvingrad je uništavalo i mesno stanovništvo koje je odnosilo kamen sa tvrđave. U mnoge vikendice u okolini ugrađen je drevni kamen Kurvingrada.
Poslednjih godina arheološka istraživanja su nastavljena i otkrivena je, kako je navela rukovodilac istraživanja Vesna Bikić sa Arheološkog insituta u Beogradu, cisterna izgrađena od vodonepropusnog maltera, zatim mnoštvo keramičkog posuđa, građevinskog materijala i jednog većeg kamenog tocila.
Uporedo, ipak, niški Zavod za zaštitu spomenika radi i rekonstrukcija zida Gornjeg grada tvrđave po projektu Minitarstva kulture, zajedno sa opštinom Doljevac kojoj lokalitet pripada. Nišlije se nadaju da će ovaj izuzetni arheološki lokalitet u budućnosti biti obnovljen u celosti i da će postati atrakcija niškog kraja, bilo kao Koprijan, bilo kao Kurvingrad ili Kurvinokale.
Inostrani je član SANU od 2021. godine, akademik Kanadske inženjerske akademije od 2013. i Kraljevskog društva Kanade od 2020, predavač na fakultetima širom sveta i jedan od 1000 najuticajnijih naučnika koji se bave klimatskim promenama (2021). Mnogo titula i nagrada, i mnogo zasluga ima akademik Slobodan Simonović, srpski i kanadski stručnjak za hidrografiju i klimatske promene, ali su njemu od svih najdraže tri:
-Još u ranim danima moje profesionalne karijere uspeo sam da dam značajan doprinos primeni sistemskog pristupa vodoprivrednim problemima. Taj doprinos je krunisan mojom prvom knjigom (Simonovic, S.P., Managing Water Resources: Methods and Tools for a Systems Approach, UNESCO, Paris and Earthscan James & James, London, pp.576, ISBN 978-1-84407-554-6, 2009) – kaže u razgovoru za časopis San, profesor Slobodan Simonović. – Drugo najdraže profesionalno dostignuće je broj studenata kojima sam bio mentor: 22 postdoktoranta, 24 doktoranta, 45 magistara, i hiljade redovnih studenata. I treće najdraže dostignuće je interes za moj naučni i praktični rad koji su manifestovani kroz preko 121,000 preuzimanja mojih radova od strane istraživača iz 191 zemlje širom sveta.
O Koja je po vama najveća razlika između studiranja u Srbiji i u Kanadi? Šta je , po vama, dobro a šta loše i za studente i za profesore?
-Najveća razlika je u organizaciji obrazovnog sistema, pristupu nastavi i istraživanju, kao i u mogućnostima koje se pružaju studentima i profesorima.
U Kanadi, univerziteti su uglavnom fleksibilniji u pogledu izbora predmeta i trajanja studija. Studenti sami biraju tempo kojim će završiti studije, dok je u Srbiji struktura studija tradicionalnija, s unapred definisanim programom i manjom mogućnošću prilagođavanja. Sistem u Kanadi je više orijentisan na istraživanje i praktičnu primenu, dok se u Srbiji i dalje mnogo oslanja na teorijsko znanje. Kanadski univerziteti koriste interaktivniji pristup, uključujući rad u malim grupama, case study analize, projekte i praktičnu primenu znanja.
U Srbiji je nastava češće bazirana na predavanjima i reprodukciji gradiva. Profesori u Kanadi često funkcionišu više kao mentori i podstiču studente na kritičko razmišljanje, dok u Srbiji postoji veći autoritet profesora, gde se znanje uglavnom prenosi kroz predavanja i ispitivanja. U Kanadi su istraživanja znatno više finansirana i univerziteti imaju pristup većim budžetima, što omogućava bolje uslove za rad, veće plate i više prilika za istraživače. U Srbiji je problem nedostatak sredstava, što otežava konkurentnost domaćih istraživača na globalnom nivou. U Kanadi ocenjivanje uključuje kontinuirani rad tokom semestra (eseji, projekti, kvizovi, istraživački radovi), dok u Srbiji preovladavaju završni ispiti koji često imaju presudan uticaj na ocenu.
Studenti u Srbiji su pod većim pritiskom tokom ispitnih rokova, dok je u Kanadi pritisak ravnomernije raspoređen tokom cele akademske godine.
Studiranje u Kanadi pruža više mogućnosti, ali dolazi s višim troškovima i većim pritiskom. U Srbiji su studije povoljnije, ali manje fleksibilne i s manjim istraživačkim kapacitetima. Za profesore, rad u Kanadi donosi bolje uslove, ali i veću konkurenciju, dok je u Srbiji profesorski posao sigurniji, ali s manje resursa i motivacije za istraživanje.
o Šta biste savetovali mladima koji žele da studiraju?
-Da pažljivo razmotre svoje interese, ciljeve i mogućnosti pre nego što donesu odluku o studijama. Evo nekoliko ključnih saveta: Izaberite oblast koja vas zaista zanima; Istražite mogućnosti u zemlji i inostranstvu; Kombinujte teoriju i praksu; Razvijajte kritičko razmišljanje i samostalnost; Učite strane jezike i usavršavajte digitalnu pismenost; Gradite mrežu kontakata; Budite spremni na izazove i kontinuirano učenje.
Bez obzira na to gde i šta studirate, najvažnije je da budete radoznali, uporni i da uvek tražite načine da se usavršavate!
o Za prošlu godinu ste rangirani na 74. mestu u Kanadi i 1725. u svetu po ekološkim zaslugama. Šta vam ta nagrada lidera znači?
-Izuzetno mi je drago da moj istrajan rad utiče na moju disciplinu i mlade istraživače koji rade u istoj oblasti. U avgustu 2024. godine objavljena je „Ažurirana baza podataka standardizovanih indikatora citiranja za sve naučne oblasti“. Ovo je javno dostupna baza podataka najcitiranijih naučnika (od ukupno 6.880.389 iz svih disciplina) koja pruža standardizovane informacije o broju citata, h-indeksu, hm-indeksu prilagođenom za koautorstvo, citatima radova u različitim autorskim pozicijama i kompozitnom indikatoru (c-score). Moje ime je uključeno u listu, a moja pozicija me svrstava u prvih 0,4% naučnika u svetu. Veoma sam ponosan na ovo lično dostignuće.
o Kako se najbolje čuvaju vode?
-Čuvanje voda je od ključnog značaja za održivi razvoj, zdravlje ekosistema i budućnost čovečanstva. Najbolje prakse za zaštitu voda obuhvataju smanjenje zagađenja voda, racionalno korišćenje vode, prirodni pristup zaštiti voda, i obrazovanje i način upravljanja vodama.
Najbolji način očuvanja voda zahteva kombinaciju odgovorne upotrebe, efikasnih tehnologija, ekoloških pristupa i obrazovanja stanovništva. Svi – od pojedinaca do industrije i vlada – moraju doprineti održivom upravljanju vodama kako bismo osigurali dovoljno čiste vode za sadašnje i buduće generacije.
o Šta najviše zagađuje reke i mora?
-Industrijski i poljoprivredni otpad, kanalizacija, plastika, rudarstvo i termalno zagađenje. Ovo zahteva bolje upravljanje otpadom, efikasniju preradu vode i međunarodne napore za zaštitu vodnih resursa.
o Koja vas je emocija vezala za Kanadu?
-Moja veza sa Kanadom je više praktična nego emotivna. Pozivom da dođem u Kanadu su mi se otvorila mnoga vrata koja u nekom drugom kontekstu ne bi. Moja porodica i ja smo u Kanadi našli mesto za život, uslove za rad i okolinu koja nas je brzo prihvatila. Kao prvoj generacija imigranata, moja veza sa Srbijom i dalje ima značajnu ulogu. Uzimajući u obzir decu i unuke, Kanada postaje svakim danom sve više moja zemlja.
o Zašto su reke i jezera Kanade posebni?
-Kanada je jedna od najbogatijih zemalja u svetu po količini slatke vode, što je čini hidrološki jedinstvenom. Sa oko 20% svetskih rezervi slatke vode, od kojih je 7% obnovljivo, njene reke i jezera predstavljaju vitalni resurs za prirodu i ljude.
Kanada ima više od dva miliona jezera, što je više nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Značajne reke, poput Svetog Lavrentija, Makenzija, Jukona i Frejzera, igraju ključnu ulogu u ekosistemima i privredi zemlje. Jedna od glavnih karakteristika kanadskih voda je njihova čistoća. Veliki deo vodnih resursa nalazi se u nenaseljenim ili slabo naseljenim područjima, što ih čini manje podložnim zagađenju. Reke i jezera Kanade imaju dubok istorijski i kulturni značaj. Pored toga, kanadske reke su važan izvor obnovljive energije. Hidroelektrane na kanadskim rekama proizvode veliki deo električne energije zemlje, što Kanadu čini liderom u korišćenju čistih energetskih izvora.
o Da li imate neki san koji se još nije ostvario?
-Kao i mnogi drugi i ja volim da sanjam. Jedna želja koju već mnogo godina nosim sa sobom je formiranje tima stručnjaka koji bi pod mojim vođstvom napravili Globalni modeni model – sistemski model planete koji bi definisao integralnu ulogu koju voda ima u budućem razvoju civilizacije. I san se nastavlja…
Tačno 13 godina bilo je potrebno da se izgradi Pivski manastir u 16. veku i isto toliko godina da se četiri veka kasnije preseli na novu lokaciju, zbog stvaranja akumulacionog jezera.
Tada je svaki kamen, svaka freska, svaki detalj crkve Uspenja Bogorodice brižljivo skidan i prenošen u brda iznad novog gradića Plužine, na severu Crne Gore, gde je uskoro počeo da niče novi Pivski manastir. Do 1975. godine preseljeno je 1200 kvadrata fresaka neprocenjive vrednosti, a među njima i u ortodoksnom hrišćanstvu jedinstvena freska na kojoj je naslikan čovek nepravoslavne vere.
Velika enigma isplela se baš oko toga ko je na toj fresi predstavljen, a sudbina nije dala da se otkrije identitet jer je vreme izbrisalo natpis koji bi ukazao o kome je reč. Pretpostavlja se da je na fresci u Pivskom manastiru „glavom i bradom“ veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, rodom iz sela Sokolovići kod Višegrada.
Stari Pivski manastir podigao je Savatije Sokolović, obnovitelj Pećke patrijaršije, u periodu od 1573. do 1586.godine i rođak Mehmed-paše Sokolovića. Vešti ikonopisci i čuveni majstori kao da su se na tom manstiru koji je izgrađen na veličanstvneom mestu, na obali Pivskog oka koje pravi lepotica reka Piva, na nadmorskoj visini 604 metara, takmičili u svom umeću. Živopišu njegove zidove najpoznatija imena freskoslikarstva: Kiro Kozma i pop Strahinja iz Budmilja.
Vekovima je odlevao svim nedaćama. Ni vreme, ni Turci Osmanlije nisu mu mogli ništa. Sačuvao je svoje dragocenosti i freske neprocenjive vrednosti koja danas predstavljaju vrhunac jedne kulture, države i naroda.
Kada su vlasti Crne Gore odlučile da se na tom području napravi akumulaciono jezero preseljenje Pivskog manastira bio je najznačajniji i najteži poduhvat.
U preseljenju 1260 kvadratnih metara fresaka Pivskog manastira učestvovali su mnogi zavodi za zaštitu spomenika kulture iz Crne Gore i Srbije, pa čak i stručnjaci iz Rima.
Posao na skidanju fresaka odvajanjem od manastirskih zidova, obeležavanjem i konzervacijom zaspočet je je 1969. godina a 26.septembra 1982.godine završeno je kompletno preseljenje manastira na Sinjac, udaljen nekoliko kilometara od Pivskog oka koje jedino nije moglo biti preseljeno. Pivski manastir pored svojih neprocenjivih fresaka čuva bvrojne dragocenosti: četiri rukopisana jevanđelja, okovana srebrnim pločama, tri nastala u Rusiji, dok se za četvrto ne zna odakle potiče, gramatu ruskog cara Aleksandra I, iz 1816.godine, arhijerejski sto, Kolo Bogorodičino, ukrasna vrata, stari rukopisi, štampane knjige, razni zaveti. Poznat po svojoj riznici knjiga koja je jedna od najvećih u Crnoj Gori, okuplja duhovnike, a nepravaziđena prirodna lepota brojne zaljubljenike. Sve njih na kraju prigrli svojim mirom i nerešenom misterijom Pivski manastir – jedini koji je živeo na dva mesta.
Da bi neko postao vrhunski muzičar mora da zna da je talenat samo svetlo u mraku koje može da se rasplamsa u čarobnu vatru, ali može i da ugasne i da ne ostavi traga. Dr Nada Martinović, pedagog, naučnik i dirigent iz Klivlenda, u razgovoru za Balkan City Magazine, ističe da postoji nekoliko ključnih faktora koji određuju muzički razvoj.
– To su dosledan rad i disciplina, emotivna povezanost sa muzikom, svestranost, unutrašnja motivacija (samo su neki od elemenata) – kaže dr Nada Martinović. – Naravno, i velika uloga mentora i okruženja u kojem dete raste. Ali, muzika nije samo veština – ona je način razmišljanja, osećanja i komuniciranja sa svetom. Pravi umetnici ne prestaju da rastu, istražuju i uče – jer muzika nije cilj, već putovanje.
o Koja sredina najviše pogoduje zdravlju dece?
– To je sredina koja pruža sigurnost, podršku i dovoljno slobode za istraživanje i izražavanje, ali istovremeno podstiče senzornu, emocionalnu i kognitivnu stimulaciju. Verujem da idealno okruženje za dete treba da bude bogato kvalitetnim muzičkim, ritmičkim i kreativnim iskustvima. Takođe, bogato zvucima prirode, blagim tonovima i kvalitetnom muzikom doprinosi smanjenju stresa i jačanju neuroloških veza, jer takva sredina ne samo da smanjuje stres već i jača neurološke veze.
O Da li srpska populacija, u Ohaju, gde živite, ima neku prepoznatljivost, običaje, navike ili se utopila u američko društvo?
-Srbi u ovom delu SAD nisu izgubili svoj identitet, još od migracije koja se dogodila između 1900. i početka Prvog svetskog rata do ove današnje. Prenosile su ga kroz generacije, često spajajući srpsku tradiciju sa američkim načinom života. Oni su vezani za svoju crkvu, tradiciju i zajednicu. Srpske pravoslavne crkve su i dalje centri okupljanja, ne samo u verskom, već i u kulturnom smislu. U crkvenim dvoranama organizuju se proslave, folklorne večeri, humanitarni događaji, školske priredbe i druge aktivnosti koje okupljaju različite generacije Srba. Školska slava Sveti Sava je posebno značajna – najposećenija godišnja priredba, gde deca kroz recitacije, pesme i dramske prikaze uče o svom kulturnom nasleđu. Srpska zajednica u Ohaju prepoznatljiva je i po folklornim ansamblima „Morava“ i „Srbija“, fudbalskom klubu „Karađorđe“, muškom horu „Kosovo“,dečjem horu „Sveti Sava“. Tu je i Srpska bašta, jedinstveno mesto koje predstavlja istoriju i doprinos Srba u ovom delu Amerike.
O Dirigent ste i osnivač dečjeg hora Sveti Sava i srpskog muškog hora Kosovo. Oba naziva: Sveti Sava i Kosovo su ključna za srpsko nasleđe. Da li to prepoznaju naši ljudi?
-Dečji hor „Sveti Sava“ osnovala sam pre 23 godine, u vreme kada su moja deca bila mala i kada sam tražila odgovarajuću aktivnost na srpskom jeziku prilagođenu njihovom uzrastu. Pošto obe srpske crkve u Klivlendu nose ime Svetog Save, a moja želja je bila da hor okupi decu iz cele srpske zajednice, ime se samo po sebi nametnulo kao najprirodniji izbor. Muški hor „Kosovo“ sam preuzela nakon što se njegov osnivač i dirigent, dr. Rick Zivic, povukao iz aktivnog rada. Obe ove institucije nose nazive ključne za srpsko nasleđe, i naši ljudi to, naravno, prepoznaju i poštuju.
O Šta kažu Amerikanci na srpsku Barbiku?
-Ideja da obučemo Barbiku u srpsku narodnu nošnju rodila se pre više od deset godina, kada smo mama i ja želele da jednoj Amerikanki poklonimo nešto autentično i posebno. Toliko nam se dopala ta prva „pokrštena“ Barbika da smo shvatile koliko moćno sredstvo može biti za prenošenje priče o srpskoj kulturi i tradiciji.Do sada smo kreirale oko 15 različitih postavki i scena iz srpske istorije i običaja, poput:“Slava“, „Materice“,“Badnje veče“,“Lazarice“,“Kosovka devojka“ i druge.
O Koja srpska pesma, po vama, oslikava Srbiju?
-Ako bih morala da izdvojim pesmu koja u sebi nosi suštinu Srbije, to bi bila „Тамо dаlеко“. Ova pesma nije samo melodija – to je sećanje, emocija, bol, ponos i neraskidiva veza sa zavičajem. Nastala u vihoru Prvog svetskog rata, ona u sebi nosi priču o stradanju, ali i o nepokolebljivom duhu srpskog naroda. Njena melodija budi nostalgiju, a njene reči dodiruju svakoga ko nosi Srbiju u srcu, ma gde se nalazio u svetu. Pored nje, „Vostani Serbije“ zauzima posebno mesto. Ova prelepa pesma, koju je napisao Luka Protić na stihove Dositeja Obradovića ukazuje kako se narod kroz vekove uzdizao iz pepela. Naravno i pesme „Vidovdan“, „Oj, Moravo“, „Marš na Drinu“ i mnoge druge izvorne narodne pesme iskazuju suštinu Srbije.
O Da li Amerikanci bar nešto znaju o Srbiji, i šta?
-To zavisi od osobe. Imala sam priliku da upoznam Amerikance koji znaju dosta o Srbiji, dok drugi jedva da su čuli za nju. Sve zavisi od njihovog interesovanja, obrazovanja, ali i kontakta sa Srbima. Najčešće znaju za Novaka Đokovića koji je globalni ambasador ne samo tenisa, već i naše zemlje. Košarkaški navijači znaju za Nikolu Jokića. Mnogi znaju i za Nikolu Teslu, iako ga često smatraju „američkim naučnikom“, ali sve više ljudi je svesno da je bio srpskog porekla. Stariji pamte Srbiju sa Titom i Jugoslavijom, kao i sa ratovima devedesetih. Beograd je poznat onima koji putuju kao grad noćnog života i kulture. A oni koji su probali srpsku hranu, ne zaboravljaju reč „ćevap“ i „burek“, neki znaju i za šljivu (šljivovicu)
O Šta je po vama najlepše iz Srbije što bi trebalo predstaviti Amerikancima?
-Ono što uvek ostavlja snažan utisak na Amerikance (i sve strance) jeste autentičnost i dubina naše tradicije, umetnosti i gostoprimstva. Mislim da je malo njih čulo za naše srednjovekovne manastire, Svetog Savu, značaj Kosova ili srpske velikane poput Milutina Milankovića i Ive Andrića. Predstavila bih im srpsku muziku koja je neverovatno raznovrsna i emotivna, zatim prirodu i jedinstvene predele od Đavolje Varoši, preko Tare i Drine, do Uvca i manastira u liticama, naravno i običaje i tradicionalni identitet – srpske slave, Badnje veče, lazarice, venčići, pesme uz gusle, ali i hranu. Amerikanci vole nešto autentično, nešto što nije globalizovano. U suštini, ono najlepše što možemo predstaviti Amerikancima nije samo nešto što vide, već nešto što dožive – energiju, emociju, gostoprimstvo i duh koji su jedinstveni za Srbiju. Zato je važno da mi pričamo svoju priču, jer ako to ne uradimo, neko drugi će je ispričati umesto nas.
U slavno doba srpske istorije, početkom 13.veka, na zemlje kralja Dragutina Nemanjića i ugarskog kralja Vladislava napadali su dvojica bugarskih velikaša, braća Drman i Kudelin. Išli su protiv njih i Mađari i kralj Dragutin ali, nažalost, neuspešno.
Kada su krenuli da otimaju teritorije, srpski kralj Dragutin pozvao je u pomoć svog brata kralja Milutina koji se odazvao i zajedničkim snagama braća su pobedila bugarske velikaše, zauzela grad Ždrelo, a zatim i celu Braničevsku oblast koja je ušla u sastav Dragutinove države.
Zadovoljan pobedom kralj Milutin je u znak slave i sećanja dao da se podigne manastir Vitovnica 1291. godine, desetak kilometara od Petrovca na Mlavi prema Kučevu. Na krečnjačkoj steni nikla je crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice. Do današnjih dana manastir nosi ime koje duguje reci Vitovnici koja protiče u blizini.
Kroz prohujale vekove manastir je stradao više puta. U tursko vreme su ga palili, rušili, a narod i monasi ga iznova podizali. Prvi pisani pomen zabeležen je 1537. godine. Plaćao je veliki porez, na osnovu čega se zaključuje da je bio bogat. Po turskom popisu iz 1527. godine u manastiru žive dvojica monaha, deset godina kasnije trojica, da bi 1578. godine u manastiru bilo šestorica.
Tu je 1557. godine nastal i prekrasno Vitovničko jevanđelje koje je čuveni zlatar Vuk Kondo okovao u pozlaćeno srebro. Jevanđelje je pisano crnim mastilom, važnije napomene ispisane su rastopljenim zlatom. Ornamenti i inicijali rađeni su zlatnom, plavom, crvenom i zelenom bojom, dok su rečenice razdvajane zlatnom tačkom. Viotovničko jevanđelje su monasi sačuvali noseći ga sa sobom u zbegovima i povlačenju pred Turcima. Posle austrijsko-turskog rata Vitovnica je pusta, monasi su potražili spas u Bešenevu, na Fruškoj gori, gde donose vitovničko blago među kojem je i Vitovnička čaša, anafornik, koju je iskovao i pozlatio 1652. godine Luka Kujundžija iz Ćiprovca kod Ćustendila gde je, inače, bio kujundžijski centar u kome su srpske kujundžije u XVII veku izrađivali fine zlatne i srebrne predmete. Danas se obe vredne relikvije čuvaju u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
Manastir je posebno stradao tokom Prvog srpskog ustanka kada su ga Turci porušili u znak osvete nad Homoljcima koji su učestvovali u ustanku. Posle Drugog srpskog ustanka, Paul Matejić obnavlja drvenu pripratu, a Stevan Dobrnjac deo konaka i kuhinju (1837). Zatim vitovnički monasi Stefan Mihajlović, Simeon Nikolić i Hadži Stefan Bojović dižu manastir na noge celog ga obnavljajući.
Strašna zverstva i teror manastir i monasi doživeli su za vreme bugarske okupacije od 1915-1918. godine kada su okupatori odveli u logor igumana Isaiju Bogdanovića i tamo ga ubili. Iz manastira su odneli vredne predmete i stoku. Stiže Drugi svetski rat i nova stradanja. Nemci spaljuju manastir i u pepeo pretvaraju svu muku vitovničkih monaha. Uspevaju da uhvate jerođakona Avakuma Momčilovića koga su sproveli u logor na Banjici gde su ga i ubili.
Kaže se da od goreg uvek ima gore, pa tako manastir i bratija doživljavaju golgotu kada na vlast dolaze lokalni seoski komunisti 1945. godine. Oni ubijaju svu preostalu bratiju i otimaju od manastira imovinu, a komunisti Vitovnice, združeno, ubijaju i igumana Vitovnice jeromonaha Mardarija Zdravkovića.
Crkva šalje u opustošen manastir 1946. godine jeromonaha Hrizostoma Pajića i postavlja ga za igumana. U bogomolji bez krova, iguman Hrizostom vraća život vitovničkom manastiru. Taj životni dah struji i danas.
Bela Stena je, kaže legenda, utvrđeni pogranični grad, koji je podigao car Dušan kome je pomagala vila Razvigora… Bila je to čvrsta odbrambena tvrđava dužine 85 metara, šrioka 45, na dobroj strateškoj poziciji sa koje se mogao kontrolisati put između moravske i kolubarske doline.
Tvrđava u selu Krčmaru, nedaleko od Divčibara i Mionice, u staro vreme bila je na granici između srpske države i Ugarske, a kasnije između turske imperije i Srpske despotovine. Imala je stalnu posadu koju su sačinjavali plaćeni vojnici, a tokom rata i mesno stanovništvo, kojim je upravljao vojni zapovednik, dok je civilnim delom grada upravljao knez.
Ova tvrđava, koja se prvi put pominje 1392. godine u povelji ugarskog kralja Žigmunda kao Castrum Belasztena, igrala je važnu ulogu u srpskom carstvu koje je bilo u usponu i kasnije, kada će se, sredinom 15. veka, naći pred konačnim slomom.
Štitila je ona carstvo Dušana Silnog, a zatim i njegovog sina Uroša V Nemanjića, bila je tu u vreme Mrnjavčevića koji su sa carem Urošem V zajedno vladali… U to doba se kraljević Andrijaš Mrnjavčević, brat Kraljevića Marka, zaljubio u vilu Razvigoru. Brojne legenede u divčibarskom kraju pamte ljubav čoveka i vile i krase ionako čarobni kraj.
Ali, neće moći ni vila Razvigora da spreči njenu propast kada Osmanlije krenu u završno osvajanje Despotovine.
Posle smrti despota Đurđa Brankovića 1456. godine, koji tvrđavu obnovio, ali i posle unutrašnjih sukoba Brankovića, utonuće u mrak. Sultan Mehmed II Osvajač krenuće u konačni obračun sa Srbijom sa ogromnom vojskom koja je nadirala Carigradskim drumom i drugim pravcima. Bela Stena će pasti konačno 10. maja 1458. godine, godinu pre pada Smedereva i konačne propasti Srbije.
U vekovima koji će proleteti nestajaće polako sa lica zemlje, tamošnji narod će uzimati kamen po kamen od drevne tvrđave za svoje potrebe, oduzimajući joj poslednje materijalne ostatke.
Neće biti tu zanosne vile Razvigore da pomogne tvrđavi da preživi. Biće da se negde poduže zadržala.
