Smederevska tvrđava živi kao nekada. Silni vitezovi bez mane i straha – kako kaže čuvena pesma Milana Rakića – stižu svakog maja u srpski srednjevekovni prestoni grad Smederevo na Svetsko prvenstvo u borbi vitezova. Hiljadu vitezova, i još toliko “štitonoša” iz svih zemalja sveta, oživljava jednu od najvećih i najlepših tvrđava u Srbiji.
U smederevskoj tvrđavi sa 25 monumentalnih kula, na 10 hektara koje uokviruje bedem dug 1500 metara, tada vreme ide šesto godina unazad. U donjem gradu vrvi kao u košnici: na sve strane vitezovi i princeze, šatori beli razapeti svuda, trgovci nude autentične torbice, sandale, kacige, sve vrste oružja od topuza, preko mača i koplja, do helebardi i falkona. Samo konji nedostaju.
Despot Đurađ Branković, najbogatiji vladar u istoriji Srbije ikada, gleda odnekud i sigurno zadovoljno trlja ruke. U njegovom Smederevu ovakva revija viteštva, snage i umeća.
Otac mu je bio čuveni Vuk Branković, koga je istorija nepravedno ocrnila, a majka Mara ćerka kneza Lazara. Njegov rođeni ujak, despot Stefan Lazarević, nije imao sopstvene dece, pa je za naslednika odredio baš svog sestrića Đurađa Brankovića, prethodno ga posinivši. A Djurađ, nije sedeo skrštenih ruku.
Pošto je u spletu političkih prilika postao turski vazal, Đurađ je bio primoran da vrati Beograd Ugarima, početkom 1428. godine koji je Stefan Lazarević dobio samo na uživanje – odlučio se da gradi novu prestonicu.
U to vreme Srbija je bila bogata zemlja. Zapravo, kako se slažu istoričari, nikada u svojoj istoriji, ni pre ni posle toga Srbija nije bila bogatija država. Godišnji prihodi despota Đurđa Brankovića samo od rudnika kod Novog Brda iznosili su od 120.000 pa do 200.000 dukata, a oni su činili samo 1/3 ukupnih prihoda despotovine. Budžet despotovine bio je ne mnogo manji od budžeta u to vreme najvećih evropskih država.
To ogromno bogastvo Srbije despot je iskoristio da za samo dve godine, od 1428. pa do 1430. godine, sazida smederevsku tvrđavu!
Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, brat njegove žene Jerine. Na izgradnji je bila mobilisana cela Srbija. Tome u prilog govori i predanje, prisutno u celom dunavskom priobalju, da su iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni veliki komadi kamena, belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku.
Uvedena je čvrsta disciplina, kako bi se posao što pre okončao. To je značilo da red održavaju čete koje su bile sastavljene od grčkih vojnika koji su se u Srbiju sklanjali od Turaka. Za težak i naporan rad narod nije okrivio despota Đurđa već je svu krivicu svalio na Jerinu i njene Grke. Despotica je zato dobila naziv – prokleta Jerina.
Devet godina kasnije Smederevo će pasti pod najezdom Turaka. Despotova ćerka Mara završiće u haremu kod sultana Murata II,a sinovi Stefan i Grgur biće oslepljeni! Tu u Smederevu gde se aplaudira vitezovima, dogodila se jedna od najtužnij istorijskih scena: kada je otac Đurađ izašao da dočeka oslepljene sinove.
Živeo je 90 godina, dovoljno dugo, da uživa u lepoti tvrđave koju je podigao i ostavio generacijama. Da ga ne bismo zaboravilio napisao je :
Hristu bogu blagoverni, despot Đurađ, gospodin Srbljem, i Pomorju Zetskom naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini 6938. ( 1430).
Jasmina Ćirić, profesorka Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, putuje kroz najtužnija i najsamotnija mesta naše istorije. Ona rasklanja guste slojeve prošlosti i stiže tamo gde nema nikog sveću da zapali.
To su mesta gde mi ne možemo da kročimo. Naša divna Simonida u Starom Nagoričanu kod Kumanova, prikazana kada je imala 22 godine, sama je u mraku i bez ljubavi. Freska neverovatne lepote Kolo ili predstava zodijačkih znakova, obe u manastiru Lesnovo, kod Kratova, strpljivo čekaju posetioce iz Srbije, duže od dve decenije. Ne mogu putnici namernici iz Srbije da se prekrste pred brojnim zadužbinama srpskih kraljeva i careva i druge srpske vlastele kojih je puna današnja Severna Makedonija. Po nekim podacima više od 50 spomenika iz srpske prošlosti neprocenjive vrednosti ( pojedini istoričari umetnosti navode 800 ) nalazi se u Severnoj Makedoniji i odlukom Srpske pravoslavne crkve, zbog teške situacije, predati su na upravljanje Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Oni sada katastarski pripadaju MPC ali je većina njih zapravo priopada hilandarskom metohu.
– Među tim manastirima ima i onih koji su u ovom trenutku u izuzetno teškoj situaciji – kaže profesorka Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja je svoj naučni život posvetila očuvanju srpske baštine u ovom delu nekadašnje Jugoslavije.
O Koji su najugroženiji manastiri i crkve?
– U najtežoj situaciji su manastir Ljuboten iz 1337. godine koji je, kako natpis govori, sagradila vlastelinka „ gospođa Danica“, u blizini Skoplja, i manastir Mateiče iz 11. veka blizu Kumanova, koji je teško stradao 2001. godine od albanskih terorista. Reč je o jednom od najvažnijih manastira koji se vezuje i za kralja Milutina, budući da se spominje u povelji iz 1300. i za cara Dušana, carice Jelene i njihovog sina Uroša. Oni su uostalom i naslikani u enterijeru hrama koji neumitno propada.
Tokom ratnih sukoba bio je glavni štab paravojne Oslobodilačke narodne armije. Ni danas, posle dve decenije, u Mateič putnik namernik ne može da dođe. Pre 2001.godine, poznato je da je makar bilo meštana u selu, koji su održavali i hram. Od maja 2001.godine, kada je došlo do sukoba sa albanskim ekstremističkim grupama, a Srbima i Makedoncima naređeno da napuste zauvek svoja ognjišta, manastir je u potpunosti prepušten zaboravu i propadanju.
O U kakvom stu stanju feske i sama crkva?
– Nakon ovih strašnih događaja, stručnjaci iz Makedonije u saradnji sa stručnjacima ICOMOS-a uspeli su da snime stanje, digitalizuju, i da registruju brojna oštećenja fresaka. Freske su očišćene koliko je to bilo moguće. Izvanredno je restaurirana freska Svetog Apostola Petra uz severna vrata hrama, kao i još nekoliko fresaka koje su bile oštećene sprejevima i markerima.
Međutim vlaga, uticaji sunca, kiše, vetra i snega učinili su svoje. Ovakvo stanje, dodatno naglašeno povremenim nasilnim odstranjivanjem vrata, prozora, dodatno je pojačano kada su pripadnici albanskih grupa u januaru 2022. godine uklonili olovne ploče sa krova.
O Zašto nismo tražili pomoć za Mateiče i za druge manastire od države i međunarodne zajednice?
-Medijskim apelima, kako sasvim skromno sa moje strane posredstvom Redakcije RTS Svet i emisije ,,Srbija na vezi“ i aktivnostima SKIC Spona iz Skoplja, dalja oštećenja su na neki način usporena. Ministarstvo kulture RSM izdvojilo je određena sredstva za obnovu krova. Ove godine bilo je vlage u samom hramu, i to upravo na severnoj strani zapadnog zida gde je prikazana Loza dinastije Komnina kojom se pokazuje neposredno poreklo carice Jelene kao carice srpskoga Carstva. Ponovo je Ministarstvo kulture RSM dodelilo sredstva za određene sanacije, tako da su vidljivi procesi revitalizacije objekta.
O Kakva je situacija sa manastirom Lesnovo koji ima freske neverovatne lepote?
-Za razliku od Mateiča koji je napušten i koji tek čeka neke svetlije dane, Lesnovo ipak ima opštežiće, tamo su monasi sa kojima nije bilo smetnji za rad. Tako je i sa crkvom sv. Dimitrija u Markovoj Sušici, tzv. Markovim manastirom. To su dva svetla primera po stepenu očuvanosti fresaka, ali i pokazatelji da živa zajednica može imati udela u očuvanju kulturnog nasleđa, razume se ukoliko uvažava preporuke stručnjaka, zaštitara, konzervatora
O Jedna ste od retkih naučnica koja izlazi na teren i pokušava da pomogne našoj baštini?
-Mene inspiršu misli svakog obrazovanijeg čoveka u srpskim zemljama u srednjem veku. Inspiriše me uočavanje njihove svesti koja je iskazana izgradnjom i živopisanjem hramova. Fascinanto je sagledavanje mesta Srba u srednjem veku u hrišćanskoj vaseljeni. To me vuče svaki put napred, južno u predele naših nekadašnjih država.
O Kako spasiti srpsko kulturno i istorijsko nasleđe u Severnoj Makedoniji?
-Pre svega, smatram da je neophodno obezbediti podršku UNESCO i drugih međunarodnih relevantnih organizacija i institucija, kako bi bili obezbeđeni dodatni resursi za očuvanje i primarno za zaštitu srednjovekovne kulturne baštine.
O A na terenu?
-Neophodno je hitno podizanje svesti o postojanju srpskog kulturnog nasleđa među lokalnim stanovnicima i mladima. Iako se u RSM trenutno realizuje projekat ,,Monitoring kulturnog nasleđa” potrebno je popisati spomenike, manastire, freske od posebnog značaja (istorijske teme, ktitorski portreti) i druge kulturne objekte koji su ugroženi ili oštećeni.
Srpska kancelarija za saradnju sa crkvama bi eventualno mogla biti uključena, kako bi se dodatno, zajedničkim snagama radilo na očuvanju verskih objekata i njihovih kulturnih vrednosti.
Takođe, stvaranje ozbiljno organizovanih digitalnih arhiva i dokumentacije o srpskom kulturnom nasleđu predstavlja condition sine qua non ukoliko mislimo da zaista sačuvamo kulturno nasleđe za buduće generacije.
O Kako običan čovek rodom iz Srbije, gde god da se nalazi u svetu, može da pomogne?
-Svako može da širi svest i znanje putem digitalnih medija. Može da prevede tekst na jezik koji poznaje i da ga deli. Može da napiše svoja zapažanja, putopis, priču, potpis ispod fotografije …Mi koji se bavimo istorijsko umetničkom disciplinom, iako raspolažemo odgovarajućim znanjima o zadužbinama, ipak nismo dovoljno aktivni u ,,digitalnom svetu“. Pohvalno je postojanje Digitalnog atlasa kulturnog nasleđa Srbije, a zanimljivo je i to da je grupa istoričara umetnosti sa Univerziteta Prinston (SAD) pokrenula projekat Mapping Eastern Europe. Na toj platformi na engleskom jeziku postavljena je mapa gde je moguće doći do brojnih podataka u vezi sa našim zadužbinama koje se danas nalaze u Severnoj Makedoniji. Tekstovi su napisani tako da ih mogu pratiti i učeniji laici, ali namenjen je i za sve one koje malo produbljenije zanima tematika. Poput ovog o manastiru Mateič kod Kumanova.
O Dok jedni pale crkve i puštaju da se kiša sliva niz lice srpskih ktirotora i vladara, drugi brišu, prepravljaju i krivotvore istinu?
– Na albanskom, ali i na makedonskom jeziku na Googlu teško da ćete naći ko su pravi osnivači i graditelji srednjovekovnih manastira. Ili još gore, naćiće te krivotvorinu. Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su Sveti carevi Uroš i Lazar, i Sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski prekršteni u Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka…Kada je u Skoplju podignut spomenik Skenderbegu, albanskom nacionalnom heroju, naručioci su svesno minimizirali njegovo srpsko poreklo.
U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze. Kao primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski piše: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakvo krivotvorenje istorije počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka, ali je najgore od svega što se nove generacije istoričara u Severnoj Makedoniji uče upravo na ovakvoj laži.
O Koje su za vas tri najlepša detalja iz naše baštine u SM?
-Simonidin portret u Starom Nagoričinu, skriveni monogram Dmitar na portalu crkve u Ljubotenu i pogled za večnost u očima cara Dušana u Lesnovu.
Језик је најбољи чувар државе, њеног идентитета и суверенитета. Он се наслеђује, брижљиво чува и негује као дрво познања. Када нестане језика – нестаје и народа. Зна ову страшну тајну академик Срето Танасић, стручњак за језик, и због тога не пропушта прилику да посаветује: -Лепо је знати енглески језик или други језик, али је добро познавање нашег матерњег језика важније јер тако чувамо свој национални и културни идентитет. Што више људи влада књижевним српским језиком, додаће, то ће национални идентитет бити јачи, а писана културна баштина, једна од најстаријих на свету – безбеднија од заборава.
Мало оних који владају
Ово је сасвим логична тврдња, али намеће се питање, колико уопште Срба у данашњем друштву са ниским критеријумима, влада српским стандардним језиком? Академик Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, највишег стручног тела за српски језик, које су 1997. основале САНУ, ЦАНУ и АНУРС, Институт за српски језик САНУ, Матица српска, Српска књижевна задруга и сви факултети из Србије, Републике Српске и Црне Горе на којима се студира српски језик, на ово питање одговара:
-У Србији већина влада стандардним српским језиком, ако узмемо у обзир чињеницу да данас ипак велики број грађана Србије има завршену средњу школу. Али какав је то књижевни језик, да ли они владају довољно добро тим језиком? Ту би се број оних за које бисмо могли рећи „да“ значајније смањио. А за добро сналажење у послу и свим другим видовима живота нужно је добро познавање српског књижевног језика. Важно је то: ипак се на основу тога и код нас утврђује статус у друштву. Покушај да се то представи као неважно све теже пролази – каже академик Танасић. Снага једног народа лежи у снази његове културе, коју на првом месту чини баш језик. Тренутна ситуација по том питању у Србији, као и у остатку света, није бајна. Ријалити програми, урушено образовање, глобализација, пад моралних, културних и свих других вредности гурају српски језик ка мрачним дубинама али он се, уз помоћ пар институција, некако бори са тим монструмима данашњице. На тренутак, када са званичних телевизија чујемо спикере и новинаре који не познају довољно властити језик, разочарамо се и мислимо да је то крај, а онда нас, опет, Српска академија наука и уметности орасположи напорима који њени зналци улажу у очувању језика. Заправо, указује проф. др Срето Танасић, потребна је озбиљна борба да би се српском језику вратио статус – и достојанство – какав треба да има као национални језик у српској држави, односно свуда тамо где је то већински или један од службених језика.
Часови
У основној и средњој школи имамо премало часова српског – указује академик Танасић.- То је лако утврдити ако упоредимо норму часова српског са нормом коју имају национални језици, мали и велики, у другим европским државама – имамо дупло па и више него дупло мањи број часова националног језика. Одбор за стандардизацију српског језика се непрекидно залаже за повећање броја часова српског језика у школи. Надамо се да ће овај захтев доћи и до државе.
-То значи – наводи академик Танасић – да свуда где се употребљава, у свим областима живота, морамо тражити да се добро познаје српски књижевни језик. Данас се често пита кад неко тражи посао: како познајеш енглески језик, а не обраћа се пажња на добро познавање српског књижевног језика. Зато нам је језичка култура на ниском нивоу, такође и свест о значају српског језика и као главног средства комуникације и као темеља и чувара српског националног и културног идентитета. Многи наши интелектуалци слабо познају српски стандардни језик, а још мање знају о српском језику и писаном наслеђу на њему ствараном кроз векове. Да би се ово променило, ваља променити однос према српском језику, изградити свест о важности доброг владања књижевним језиком, посебно у јавном животу, и у средствима информисања. Данас су, нажалост, како каже академик Танасић, код нас малобројне информативне куће које воде бригу о српском језику.
-Нужно је да услов за све информативне куће буде постојање лекторске службе, а да се повремено јавно даје оцена језика у њима – каже Танасић.
Статус националног језика
Тежак и мукотрпан пут је прошао српски језик од распада Југославије. Занемарен, запуштен и без посебне националне бриге – дочекао је ратне деведесете године које су за њега биле плодоносне. Тада је формиран Одбор за стандардизацију српског језика коме је циљ постепено изграђивање стандарднојезичке норме. Суочио се са озбиљним проблемима.
-Највећи проблем је био статус српског језика као националног у друштву – каже професор Срето Танасић.- Српски језик није био на нивоу на ком треба да буде у друштву, у образовању, у средствима информисања, у државној администрацији и политичком животу. Посебно је питање било враћање ћирилице као јединог изворно српског писма, пошто је неоправдано и свесно потиснуто. Један од проблема био је и тај што држава, као незаобилазан фактор у утврђивању статуса националног језика, није била свесна значаја који језик има. Очекујемо у времену које је пред нама више разумевања него што је то било у протекле три деценије. Јасно је данас да је национални језик главни чувар националног идентитета, рекао бих и суверенитета. Језички стручњаци су међу првима схватили да је језик главни чувар националног идентитета али, проћи ће три деценије после распада Југославије и српско-хрватског језика, док Србија не добије, 2021. године, Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, где ова два државна стуба иду заједно и представљају један од најважнијих знакова српског националног и културног идентитета. Академик Танасић ће додати да су то три стуб: српски језик, ћирилица и СПЦ који чине темељ српског културног обрасца.
То су три чувара српског националног и културног идентитета, а могло би се рећи и да се узајамно чувају – каже Танасић.- А данас је један народ јак колико му је јака култура. Није случајно што се данас озбиљно ради на урушавању српског културног идентитета. Култура, свакако језик и ћирилица као њен средишњи стуб, обједињује српски народ. Срби не само да не живе у једној држави, него многи живе по целом свету, то је стварност већине европских народа. Српски језик и ћирилица уводе их у српску културу, а тиме их и држе на окупу као народ. То је златни прстен који обједињује Србе без обзира на то где живе тренутно. Тај златни прстен протеже се дубоко кроз време, и иде из далеке прошлости до данашњих дана. Ћирилицом су написани најстарији споменици српске писмености и једни од најзначајнијих за европску културу.
Ризница знања
За мене су све српске речи посебне на неки начин, свака има своје место и оправдање да постоји. Познато је да ми за исти појам имамо често врло много речи и то није баласт, већ начин да те појмове именујемо са мноштвом нијанси које уносе те разне речи. Богатство речи сведочи о богатству духа српског човека. С друге стане, треба знати да се у речима, и уопште у српском језику, памти све што смо створили на материјалном и духовном плану, све што смо чинили и што су нам други чинили. Српски језик је несагледива ризница знања о српском народу – каже академик Танасић.
На српској верзији старословенског – наводи Танасић – написана су бројна јеванђеља, животиписи светих српских краљева Немањића, почевши од дела Светог Саве, па Јефимијина похвала кнезу Лазару. Мирослављево јеванђеље с краја 12. века иде у најзначајније споменике не само српске већ и свјетске баштине. Исто тако имамо вредну писану баштину на српском народном језику и ћирилици – од Кулинове повеље из 1189. године, најстаријег сачуваног споменика на српском народном језику, па низ других.
Борба за ћирилицу
Борба за ћирилицу као борба за богату писану баштину каквом мало европских народа може да се поноси, тако је успешно добијена али је, убрзо, српски језички простор добио нови ударац. Уведен је Закон о родној равноправности на незадовољство многих. Накарадни појмови нису, наравно, заживели у српском народу, а стручњаци за језик, међу којима и наш саговорник, показали су да, осим стручности, имају и храбрости. Први су се огласили – критиком.
Закон о родној равноправности који је усвојила Република Србија је закон против српског језика, српске културе, нашег хришћанског начина живота и породице – истиче академик Срето Танасић.- Он уводи вербални деликт, прописује утицај на мишљење, забрањује слободу научног рада. Није случајно што је патријарх српски у Ускршњој посланици осудио тај закон, позвао бих све да прочитају Посланицу. Одбор је у више наврата истицао и показивао да српски језик није дискриминаторан према особама женског пола, ни према коме. Нису у питању само неке речи, ради се о идеолошки мотивисаном инжињерингу над српским језиком какав није вршен нигде и никада, ни у најауторитарнијим режимима. Жели се променити његова лексичка и граматичка структура. То што се на основу једне радикалне идеологије и уз помоћ закона жели створити не би био српски језик. И ми све то, па и речи које се намећу, не можемо сматрати српским језиком и позивамо све говорнике српског језика да се држе књижевног језика какав је у српским граматикама и речнику српског књижевног језика. Српски језик је тако запостављен и у основним и средњим школама има премало часова српског језика да би се он савладао, указују стручњаци, а ту је и нови додатни проблем – уџбеници. Србија је издавање уџбеника и из националних предмета препустила приватним издавачима, углавном хрватским издавачима.
-Да зло буде веће – истиче Танасић – то су готово искључиво инострани издавачи, и то из држава које кроз двадесети век гаје непријатељски однос према Србима. То свакако има везе и са садржајем односно квалитетом уџбеника српског језика. Стиче се утисак да није главни циљ да ти уџбеници обезбеде стицање знања, већ да им је циљ управо супротан од тога. Уз то, врло често у уџбеницима језика, посебно књижевности, наилазимо на садржаје који нуде неистине, кривотворења, који су унесени с циљем да се мења српска национална свест. У српски језик, захваћен глобализацијом, упадају са стране као бомбе – стране речи. Многи у жељи да буду модерни и у тренду, употребиће пола англицизама (углавном) у једној простој реченици.
Ми сматрамо да је добро познавање српског стандардног језика, његових изражајних могућности у свим областима друштвеног живота најбоља заштита од претеране и неоправдане употребе страних речи. Кад би образовани људи боље знали српски језик, не би сваки час посезали за страним речима, најчешће англицизмима – каже наш саговорник. А када би нове генерације имале сазнање да је српски језик један од најсавршенијих језика на свету где сваком гласу одговара једно слово – можда би га више поштовале и чувале. У својим интернационалним контактима сваки Србин би с поносом могао да каже било ком странцу да наша мала земља, и наш мали народ, има тако савршен језик у коме читаш онако како видиш, или како је Вук Караџић говорио, онако како је написано. Уз то има два писма, латиницу и ћирилицу, и оба су гласовно савршена. Или бар, благо ће додати академик Срето Танасић, готово савршена.
Bilo je je proleće u punom cvatu u Beogradu, godina 2023. kada je dečak od 13 godina, naoružan „do zuba“ očevim pištoljem I Molotovljevim koktelima, upao u svoju školu “ Vladislav Ribnikar” i ubio osmoro svojih vršnjaka, jednog člana obezbeđenja škole, a još troje dece i nastavnicu istorije ranio. Dok je maj odmicao, umrla je u bolnici još jedna ranjena devojčica… Broj žrtva se popeo na 10.
Crna priča iz nekog dalekog sveta – stigla je kao jeziva realnost u Srbiju.
Pitamo Gordanu Božić, profesorku u penziji:
O Da vam je neko osamdesetih godina rekao da će i kod nasi doći vreme kada će učenici sa pištoljima upadati u učionice i ubijati, šta biste rekli?
-Takva misao nikome ne bi mogla ni na pamet da padne – kaže Gordana Božić, prosvetni radnik u penzji, koja je svog radni vek provela radeći kao profesorka u beogradskim gimnazijama, a zatim u visokom školstvu i na kraju u privatnoj gimnaziji. – Pre raspada Jugoslavije, živeli smo u velikoj državi u kojoj je neizvesnost bila na najmanjem mogućem nivou.Imali smo široke mogućnosti u školstvu, zdravstvu, kulturi, umetnosti, amaterizmu, sportu i u ličnom razvoju. Društvo, u odnosu na današnje, bilo je uređeno I ako smo bili dovoljno angažovani i usredsređeni, mogli smo kreirati život kome smo težili, bez obzira na ekonomske i socijalne predispozicije pojedinca.
O Da li je bilo agresivnosti kod đaka?
– Agresivnost jednostavmno nije imala podlogu. Nije hranjena. Sitaucije masovnih ubistava bile su vezane posebno za SAD, to svi znamo, i dugo smo osećali da u našem društvu to ne može da se desi. Sve do danas…
O Da li masovno ubistvo u školi bio očekivani sled društvenih događaja?
-Sve se promenilo tragičnim raspadom države, pa i školstvo. Rastakanje sistema je bilo sistematsko i dugotrajno. Kapital koji smo stvarali između dva svetska rata bo je društveni i trebalo je da pređe u privatnu svoijiu, a kako je prešao, odlično znamo. Brzo su se stvorili novokomponovani bogataši, kriminalne grupe u sprezi sa vlašću, koje su nas preplavile počev od građanskog rata do današnjeg dana. U njihovim rukama je bio kapital a prema tome i moć. Uništavano je zdušno sve, do neprepoznatljivosti, bez milosti sistema i svesti za društvo koje će na taj način nastati. Imali smo mantru demokratije i priključivanja demokratskom civilizovanom i prosperitetnom zapadnom društvu. Ali, u isto vreme, značajne grupacije u vlasti su imale samo ličnu orijentaciju, zadržavanja moći što duže u demokratskom i u radikalskom bloku do danas. Školstvo, kultura, zdravstvo, sve je padalo na sve niže grane. Država koja ne neguje svoju bazu opstanka, a to je ulaganja u mladi naraštaj – propada neminovno.
O Koja su, po vama, osnovne razlike između današnjeg i nekadašnjeg školstva?
– Razlike su ogromne. Deca su postala nevaspitana – široko. To potiče najpre iz porodice, zatim društva a onda i iz školstva jer je škola prestala da bude vaspitna ustanova. Njoj je ta moć oduzeta, počev od roditelja samih a i samog društva. Deci se ne može izaći na crtu, njima je sve dopušteno. Nastavnik je samo figura čiji ugled već duže vreme ne postoji u društvu. Mladih, koji bi se upustili u studije posvećene obrazovanju – nema dovoljno, posebno u ozbiljnim naukama. Zar to nije bilo već dovoljno alarmantno!? U školama sve češće rade nesvršeni studenti i penzioneri. Danas učenici preslišavaju nastavnike na času i govore im šta treba da rade! Preslikano, kako duvaju vetrovi iz društva i porodice. Čak se govori da nastavnici treba da upoznaju roditelje na nedeljnom nivou o tome šta će se raditi na času da bi roditelj odlučio da li da pošalje svoje dete na čas!
O A u višem obrazovanju?
– Paraleleno nižem i srednjem obrazovanju, u višem, gde sam radila 37 godina i u visokom školstvu, događale su se velike promene. Na primer, kada je u viši sistem ušla Bolonja, dobili smo uputstva kako obraditi konačni rezultat uspeha za jednu generaciju. Bilo je bitno samo da Gausova kriva obuhvati što veće broj studenata generacije u okviru koje se i pravio konačan kriterijum. Nije se očikvalo da iko zaviruje u njihove radove, elementarno znanje i pismenost. Mi smo morali da snižavamo kriterijume i zahteve, inače bismo bili proglašeni za kočničare.
O Radili ste i u državnom i u privatnom školstvu? Kakava iskustva nosite?
-U državnim školama je nekada bilo zadovoljstvo raditi i postizati rezultate. Đacima nisu padale na pemet ideje do kojih su današnji stigli, kao i njihovim roditeljima. Sistem je bio jasan i čvrst. Tada nije bilo privatnih škola i nije bilo kupovanja diploma.
O Kada je započeo taj trend kupovine diploma?
– Kupovanje diploma je počelo kada se otvorilo privatno školstvo u nižem i u srednjem, višem iI visokom, a nivo rada snižen u državnim obrazovnim ustanovama, da bi i same opstale u konkurenciji sa privatnim sistemom. U višem školstvu , gde sam dugo radila, kriterijumi za postignuto znanje studenata u kontinuetu su snižavani, posebno u opštim naukama, fizici, matematici, hemiji. Te nauke su proglašene kao kočnice za prohodnost generacije, a srednjoškolci koji su pristizali u više škole bili su sve nižeg nivoa znanja, a posebno pismenosti. I ono što su prethodno naučili kod nas, nisu umeli da izraze, što je bilo frapantno. Vremenom su dobijali samo fiktivne diplome, mnogi. Tako je bujalo fiktivno školstvo, a Srbi su postojali sve nepismenije. Takođe, obrazovni kadar na nivu države nije mogao da pokrije novostvoreno tržište rada i diplome su štampane. Broj fiktivno zaposlenih profesora na više mesta u Srbiji rastao je, a kvalitet rada u školama je saglasno tome opadao. Zakon o tome koliko zauzeće može da ima jedan profesor, izašao je iz prakse.
O Kakvo iskustvo imate sa privatnim gimnazijama?
-Osećajući da još mogu da radim, otišla sam u privatnu gumnaziju na Novom Beogradu, prvu kod nas otvorenu, koju je osnovao sam ministar prosvete. To je bio fijasko u mom radnom veku. Za ta tri meseca rada, shvatila sam svu tragediju posrnulog društva. I doživela je otvorenih očiju. U toj gumnaziji upoznala sam decu koju su roditelji bukvalno upisali da bi ih sklonili iz kuće i sa ulice, zatim decu koja su imala za cilj da na najlakši način dođu do diplome jer su dobro znala za kriterijum te škole, pa decu i odraslije iz dijaspore koja su tu dolazili da za par dana polože ispite, uz minimalnni broj pitanja koja su unapred dobila putem imejla. Tu su bila i deca koja su se primarno bavila sportom redovno upisana ali za niih je važilo nepisano pravilo da na časove uopšte ne moraju da dolaze jer treniraju. Čak ni na pismene vežbe.
Povratak
-Lično sam saglasna za snižavanje toleracije prema učenicima i uvođenje adekvatnih kazni usled neprimerenog ponašanja. Kao i za izbacivanja đaka iz škole kako bi postali svesni posledica. Zabranila bih korišćenje mobilnih telefona tokom časova. Oni odvlače pažnju. Mogu biti korisni za nastavu van časa. Nastavnike treba adekvatno platiti za njihov veoma odgovoran posao. Vraćanjem ugleda profesiji bismo privukli veće interesovanje mladih za rad u obrazovanju. Povećala bi se konkurencija za upis a tako bismo dobili I kvalitetniji kadar. Posebno treba vratiti značaj obrazovaja u oblastima kulture komunikacije, umetnosti i fizičke kulture, vratiti amaterizam dostupan svakom detetu, sportska društva koja bi država finanasirala pre nego da gradimo nacionalni stadio – kaže Gordana Božić.
Sam čas u toj školi nije se mogao predvideti. Ni sa brojem đaka, ni sa sadržajem. Đaci su imali primedbe, šta i koliko treba da rade sa obrazloženjem „da smo hteli da učimo, otišli bismo u neku ozbiljniju školu“. Inače, svuda su bile kamere, po učionicama i hodnicima, ali to nije alarmiralo direktora da ikada pozove nekog đaka na odgovornost. Na času su komotno odlučivali da igraju karte, pregledaju telefone, sede leđima okrenuti profesoru u klupama i u proredu. Izlazili su sa časa kag god su hteli, a mali broj đaka koji je želeo da sluša nastavu sedeo je u prvih par redova snuždeno. Đake nismo smeli da ostranimo sa časa jer bi otišli na ulicu a to je bilo izričito zabranjeno. Koliko je sve bilo iščašeno govori podatak da su pojedine razredne starešine inicirale popravku neuspele pismene vežbe van redovnih termina kada je odgovorni profesor bio u drugom odeljenju a svoje đake pustio da prepisuju uzajamno ili da koriste odgovore koje su unapred dobili. Internet je bio sredstvo da se nastavni proces fiktivno održi. On je tekao preko imejlova jer su nastavnici bili u obavezi da učenicima šalju sadržaj nastave i pitanja i zadateke. Zbog nedoloženja na nastavu đaci nisu imali odgovornosti, ni kazne ili odstranjivanje iz škole zbog nediscipline. Mogu misliti kako su bile uređene finansije. Ta škola i danas postoji.
O Šta bi, po vama, danas trebalo menjati da bismo dobili prihvatljivo školstvo?
-Mnogo toga je potrebno. Najpre želja, od vrha vlasti do nastavnika i roditelja. I sistem pomoću kog treba raditi na duge staze. Ali taj sistem su već napisali đaci uz pomoć bivše učenice Prve beogradske gimnazije, šokirani tragedijom u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Ministar budući bi mogao da ga prepiše i krene odmah.
Dug je put od putnika bez straha do rečitog pripovedača. Ali Andrej Maričić ga je prešao za kratko vreme. U putovanjima se pronašao i pre nego što je krenuo da istražuje naš raznoliki svet. Ona su ga oduševila, oplemenila i – promenila.
-Putovanja menjaju čoveka – kaže naš istraživač i autor putopisa „Bez granica sa Andrejem“ poznat i po tome što je pobedio u prvoj sezoni „Survivor Serbia“.- Bilo gde da odete i vidite neku promenu, to je i za vaš život velika stvar. Putovanja su za mene poput bebinog sveta. One svakog dana istražuju stvari koje kasnije postaju sastavni deo života, dok ja svojim pustolovinama želim da odem iznad te svakodnevnice.
O Gde si sve bio, u koliko zemalja?
-Bio sam u više od 20 zemalja, na svim kontinentima. U neke od tih zemalja sam se vraćao čak i po nekoliko puta. O Šta te najviše fasciniralo, koje putovanje? -Pleme Mentavaj u Africi. Do kraja života ću pamtiti sve detalje iz tog plemena.I lepe i teške. O Koje putovanje je bilo najteže, a koje je najlepše? -Najteže je bilo u plemenu Mentavaj kada sam bio na ivici smrti usred džungle, a najlepše, opet Mentvaj kada sam se dve godine kasnije ponovo vratio u pleme i snimio najemotivniju sezonu serijala „Bez granica“.
O I sve pamtiš…? -Da, pamtim momente koje su mi se urezali u memoriju, bilo dobri ili loši. Bilo je dosta toga. Pamtim i zbog toga što sam sve najpre doživeo, a zatim i snimao. Snimio sam do sada 250 epizoda, i sećam se svake, jer u celom tom procesu pripreme, snimanja i montaže do finalne epizode, radim sam, pa je teško zaboraviti nešto što si pripremao, snimao i montirao.
O Prošao si svet uzduž i popreko,gde se ljudi najzdravije hrane? I šta jedu?
-Uf… Svet se generalno loše hrani. Jede se mnogo prerađenih šećera, brze i nekvalitetne hrane i slepo se prate trendovi. Afrika, na primer, ima problem sa hranom, siromašni su i nemaju mnogo izbora, pa uglavnom jedu ono što uzgajaju bez upotrebe ulja, sve je na vodi. U Africi mi je hrana bila najukusnija. Azija s druge strane ima dosta hrane pre svega voća i povrća, kao i Južna Amerika, ali oni bez brze hrane ne mogu, pa i to zdravo što imaju ne iskoriste kako treba, već sve ubacuju u „fast fud kiosk».
O Da li postoji mesto u koje si se zaljubio i gde bi želeo da živiš?
-Dom je tamo gde je porodica. Gde god bio i koliko god me oduševilo neko mesto u svetu uvek jedva čekam da se vratim svojoj porodici.
O Koji narod (zajednica), po tebi, ima najpravednije društvo?
-To ne postoji. Generalizovati to na nivou naroda je nemoguće. Živeo sam sa zajednicama u kojima bi jedni drugima podmetnuli nogu za šaku dolara, a opet sam sreo tako divne ljude da mi je bilo nezamislivo da mogu da opstanu u takvoj sredini. Nema zajednica, ljudi su jedinke i priča za sebe.
O Upoznao si najrazličitije narode,kako ti posle tog iskustva izgledaju ljudi?
-Zajedničko svim tim narodima i plemenima jeste da je generalno ljude teško razumeti. Ljudi su komplikovana mašinerija. Ima nešto u nama što je neobjašnjivo i nelogično, ali isto tako imamo i divne strane. Obe strane su predmet mog interesovanja na snimanjima, jer nikad nije sve belo niti crno, volim da sam stalno između, u toj sivoj zoni i da istražujem sve. Još nisam razumeo, još tragam.
-U plemenski zajednicama se posebno poštuje porodica i štite je po svaku cenu. Ništa u njihovim životima nema važnije od toga. Ali, globalizacija razdire njihove porodice na jedan direktan način. Početak raspadanja porodice nastaje kada osete da im ta civilizacija nudi naizgled „bolji život“. Kada zagrizu taj novi život, tada počinje početak njihovog kraja, jer će za civilizaciju oni uvek biti neko tamo primitivno pleme. Oni to, nažalost, kasno shvate.
O Da li uspeš da im objasniš gde je otprilike Srbija?
-Teško…Mešaju Srbiju sa Sibirom i Rusijom…Po džunglama i zabitima lokalno stanovništvo ne zna ni za najbliži grad u svojoj zemlji, a kamoli za nešto drugo hiljadama kilometara daleko. Ali, ruku na srce, i kada sam pričao sa ljudima iz civilizacije retko ko je znao. Ali, ja pričam i objašnjavam, ne odustajem.
O Šta je najvrednije što te male, daleke zajednice imaju?
-Najvrednije što svaka zemlja može da ima su ljudi. U zemljama koje to poštuju ljudi su srećniji i ispunjeniji. Nažalost, takvih je jako malo, većina zemalja širom sveta ima problema sa korupcijom od koje počinju svi problemi koje jedna država može da ima. I kao rezultat toga imate nezadovoljno društvo, nemire, podele, nezadovoljstvo… O Svako dobije put koji mora preći. Tebi je sudbina namenila putovanja. Da li znaš zbog čega?
-Život je put koji uvek ima kraj. Neko do njega dođe brže, neko sporije. Na kraju bitno je, barem meni, šta si na tom putu video, doživeo i iskusio i da mi taj poslednji osmeh na licu bude iskren i pun zadovoljstva jer znam da sam živeo onako kako sam želeo, punim plućima, bez granica.
Dve freske neverovatne umetničke slobode krase crkvu u Sukovu. Jedna je Bogorodica sa krilima a druga svetac sa likom životinje.
Legenda se trajno uselila u Sukovski manastir i ne napušta ga do današnjih dana. Još iz doba Rimljana prenosi se ona usmeno i pismeno govoreći da je mesto na kome će kasnije biti podignuta crkva – bilo oduvek sveto.
Ko je podigao crkvu ispod planinskog vrha Carev kamen, i kada, međutim, nije ostalo zabeležno. Zna se samo da je crkva živopisana 1606. godine. Crkva je mnogo puta rušena i iznova podizana a građevina kojoj se posetioci danas dive sagrađena je između 1857. i 1859. godine. Crkvu je, po predanju, podigao Sali-beg iz Pirota, u znak zahvalnosti za ozdravljene sina Emina. Zabeleženo je i da je crkva živopisana 1869. godine.
U tom periodu nastale su i dve jedinstvene freske u manastiru Sukovo.
Prva, za koju kažu daje apsolutno jedinstvena na području Srbije, predstavlja Presvetu Bogorodicu sa krilima. Nigde do sada nije zabeležno da Bogorodica ima krila, pre svega zbog toga što nije po kanonskim pravilima.
– Ta freska je jedinstvena i neobična – kaže otac Teofilo iz Sukovskog manastira. – Iznad nje bledim slovima piše na staroslovenskom Presveta Bogorodica. Ona je naslikana sa krilima da bi simbolizovala jedinstvo jer se narod okuplja oko njenog skuta.
Zašto ona, ipak, ima krila, za sada niko nije odgovorio osim da je to možda zbog umetničkog doživljaja freskoslikara.
Druga freska koja intrigira jeste freska svetog Hristofora koji je prikazan sa živoitinjskom glavom.
– Freska predstavlja svetitelja Hristofora koji je živeo u 3. veku kada je ispovedanje vere bilo smrtno opasno po život. Zapravo, svakome ko je ispovedao hrišćansku veru sledila je smrtna kazna. Rimski car Dekije, kada je video Hristofora koji je bio malo ružniji od ostalih ljudi, ali visoki rastom i impozantan, poželeo je da im takvog vojnika. Uzeo ga je i držao u prvim redovima da bi plašio neprijatelja. U žitijama stoji da je Hristofor imao psetoliku glavu. Smatralo se da je pripadao plemenu ljudoždera. Oni, istina, nisu imali glavu psa ali jesu bili ružniji malo – govori otac Teofilo.
Smatra se da je zbog toga i sveti Hristoror naslikan sa životinjskom glavom. Kao neka vrsta metafore i umetničke slobode.
– Ali – nastavlja otac Teofilo – Hristofer je bio hrišćanin i nije želelo da se klanja idolima već samo jednom bogu. Car se naljutio, zapretio, zastrašivao ali kako to nije imalo odjeka poslužio se lukavstvom i pošalje Hristoforu u ćeliju dve zavodnice. Hristoforova vera i volja je bila toliko jaka da su dve zavodnice iz ćelije izašle preobraćene u hrišćanke.
Jedinstven je manastir Sukovo i po tome što jedini u Srbiji proizvodi mirišljavi tamjan.
-Sama proizvodnja tamjana podseća na pravljenje hleba, kao kada brašnu dodate vodu i mirise i ispečete ga – kaže otac Teofilo.- To je uprošćeno rečeno, ali postoji sijaset tajni . Mi pravimo mirišljave tamjane sa mirisom jasmina, ruža, gardenija, magnolija,orlovi noktiju, mira, jagoda, čempres…Mirise uvozimo iz Afrike, a tamjan kupujemo, takođe.
Možda se njegova slava pronosi i po posebnom pirotskom siru. Od dvadesetak krava koje čuvaju, monasi prave razne vrste sireva, kojima dodaju razne ukuse: sa paprikom, kimom, kaparom, lekovitim biljem.I najpoznatiji žuti pirotski kačkavalj.
Na sto hektara imanja monasi uzgajaju od svega po malo i nema čega nema u ovom prelepom manastiru. Mnogo je stvari po kojima je poseban manastir Sukovo ali ona najposebija su – ljudi. Bratstvo sačinjeno od desetak monaha došlo je u sukovski manastir 2006. godine iz manastira Prohor Pčinjski. Zatekli su ruševine koje su bile u zagrljaju zaborava. Bratski, složno sa verom u Boga podigli su manasti i oživeli metoh. Danas je to raj na zemlji.
Svake godine 28. avgusta manastirsko dvorište na desnoj obali reke Jerme puno je ljudi. Manastirska je slava, i staro i mlado, tog dana dođe da podeli radost vere sa duhovnicima. Tu na licu mesta mogu da vide kako se monaška ljubav i rad udružuju u veličanstvenu tvorevinu.
