Andrej Maričić, od putnika do pripovedača
Dug je put od putnika bez straha do rečitog pripovedača. Ali Andrej Maričić ga je prešao za kratko vreme. U putovanjima se pronašao i pre nego što je krenuo da istražuje naš raznoliki svet. Ona su ga oduševila, oplemenila i – promenila.
-Putovanja menjaju čoveka – kaže naš istraživač i autor putopisa „Bez granica sa Andrejem“ poznat i po tome što je pobedio u prvoj sezoni „Survivor Serbia“.- Bilo gde da odete i vidite neku promenu, to je i za vaš život velika stvar. Putovanja su za mene poput bebinog sveta. One svakog dana istražuju stvari koje kasnije postaju sastavni deo života, dok ja svojim pustolovinama želim da odem iznad te svakodnevnice.
O Gde si sve bio, u koliko zemalja?
-Bio sam u više od 20 zemalja, na svim kontinentima. U neke od tih zemalja sam se vraćao čak i po nekoliko puta.
O Šta te najviše fasciniralo, koje putovanje?
-Pleme Mentavaj u Africi. Do kraja života ću pamtiti sve detalje iz tog plemena.I lepe i teške.
O Koje putovanje je bilo najteže, a koje je najlepše?
-Najteže je bilo u plemenu Mentavaj kada sam bio na ivici smrti usred džungle, a najlepše, opet Mentvaj kada sam se dve godine kasnije ponovo vratio u pleme i snimio najemotivniju sezonu serijala „Bez granica“.
O I sve pamtiš…?
-Da, pamtim momente koje su mi se urezali u memoriju, bilo dobri ili loši. Bilo je dosta toga. Pamtim i zbog toga što sam sve najpre doživeo, a zatim i snimao. Snimio sam do sada 250 epizoda, i sećam se svake, jer u celom tom procesu pripreme, snimanja i montaže do finalne epizode, radim sam, pa je teško zaboraviti nešto što si pripremao, snimao i montirao.
O Prošao si svet uzduž i popreko,gde se ljudi najzdravije hrane? I šta jedu?
-Uf… Svet se generalno loše hrani. Jede se mnogo prerađenih šećera, brze i nekvalitetne hrane i slepo se prate trendovi. Afrika, na primer, ima problem sa hranom, siromašni su i nemaju mnogo izbora, pa uglavnom jedu ono što uzgajaju bez upotrebe ulja, sve je na vodi. U Africi mi je hrana bila najukusnija. Azija s druge strane ima dosta hrane pre svega voća i povrća, kao i Južna Amerika, ali oni bez brze hrane ne mogu, pa i to zdravo što imaju ne iskoriste kako treba, već sve ubacuju u „fast fud kiosk».
O Da li postoji mesto u koje si se zaljubio i gde bi želeo da živiš?
-Dom je tamo gde je porodica. Gde god bio i koliko god me oduševilo neko mesto u svetu uvek jedva čekam da se vratim svojoj porodici.
O Koji narod (zajednica), po tebi, ima najpravednije društvo?
-To ne postoji. Generalizovati to na nivou naroda je nemoguće. Živeo sam sa zajednicama u kojima bi jedni drugima podmetnuli nogu za šaku dolara, a opet sam sreo tako divne ljude da mi je bilo nezamislivo da mogu da opstanu u takvoj sredini. Nema zajednica, ljudi su jedinke i priča za sebe.
O Upoznao si najrazličitije narode,kako ti posle tog iskustva izgledaju ljudi?
-Zajedničko svim tim narodima i plemenima jeste da je generalno ljude teško razumeti. Ljudi su komplikovana mašinerija. Ima nešto u nama što je neobjašnjivo i nelogično, ali isto tako imamo i divne strane. Obe strane su predmet mog interesovanja na snimanjima, jer nikad nije sve belo niti crno, volim da sam stalno između, u toj sivoj zoni i da istražujem sve. Još nisam razumeo, još tragam.
O Da li je globalizacija svuda „zagazila“?
-Odavno i svake godine gazi sve više i više.
O Kako deluje na plemenske ljude?
-U plemenski zajednicama se posebno poštuje porodica i štite je po svaku cenu. Ništa u njihovim životima nema važnije od toga. Ali, globalizacija razdire njihove porodice na jedan direktan način. Početak raspadanja porodice nastaje kada osete da im ta civilizacija nudi naizgled „bolji život“. Kada zagrizu taj novi život, tada počinje početak njihovog kraja, jer će za civilizaciju oni uvek biti neko tamo primitivno pleme. Oni to, nažalost, kasno shvate.
O Da li uspeš da im objasniš gde je otprilike Srbija?
-Teško…Mešaju Srbiju sa Sibirom i Rusijom…Po džunglama i zabitima lokalno stanovništvo ne zna ni za najbliži grad u svojoj zemlji, a kamoli za nešto drugo hiljadama kilometara daleko. Ali, ruku na srce, i kada sam pričao sa ljudima iz civilizacije retko ko je znao. Ali, ja pričam i objašnjavam, ne odustajem.
O Šta je najvrednije što te male, daleke zajednice imaju?
-Najvrednije što svaka zemlja može da ima su ljudi. U zemljama koje to poštuju ljudi su srećniji i ispunjeniji. Nažalost, takvih je jako malo, većina zemalja širom sveta ima problema sa korupcijom od koje počinju svi problemi koje jedna država može da ima. I kao rezultat toga imate nezadovoljno društvo, nemire, podele, nezadovoljstvo…
O Svako dobije put koji mora preći. Tebi je sudbina namenila putovanja. Da li znaš zbog čega?
-Život je put koji uvek ima kraj. Neko do njega dođe brže, neko sporije. Na kraju bitno je, barem meni, šta si na tom putu video, doživeo i iskusio i da mi taj poslednji osmeh na licu bude iskren i pun zadovoljstva jer znam da sam živeo onako kako sam želeo, punim plućima, bez granica.
Dijana Dimitrovska
Jul, 2023.
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor profesorka reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić