Đurđevi stupovi, nadomak Novog Pazara, jedan je od najsvetijih, najvažnijih i najstarijih srpskih hramova.
Smešten je u podnožju jedne od najlepših planina, prelepe Golije, koja ga svojim živopisnim šumama i prostranim livadama drži u majčinskom zagrljaju. Rušen, paljen, ubijan mnogo puta, ipak je preživeo do našeg doba, izborivši se da ga UNESKO kao biser srpske srednjovekovne države stavi na svoju listu svetske baštine.
Ktitor mu je sam rodonačedlnik Nemanjića, veliki župan Stefan Nemanja. Podigao ga je u znak zahvalnosti što se izbavio iz carigradske tamnice, gde je bio zarobljenik vizantijskog cara Manojla II Komnina. U natpisu iznad portala crkve Svetog Đorđa uklesano je da se to zbilo 1170-71.godine.
Neobičan naziv – Đurđevi stupovi- dobio je po dvema kulama koje su nazivane stolpe ili stupe, pa je taj izvorni naziv ostao do današnjih dana. Ideja dve kule i dva zvonika koja su na pročelju Đurđevih stupova, preuzeta su sa crkve Svetog Tripuna u Kotoru kao najlepši primer primorskog, romaničkog graditeljstva.
Manastir je građen u mešivotom stilu, vizantijskom i romanskom. To se zbilo sticajem okolnosti. Veliki župan zbog poremećenih odnosa sa Vizantijom, nije mogao da pribavi grčke graditelje koji su u to vreme bili na glasu, već se okrenuo primorskim majstorima. Najverovatnije Kotorani, stigli su u Ras i prvobitni vizantijski plan preodenuli u romanične oblike. Tako je zbog poremećenih odnosa sa Vizantijom nastalo sasvim posebno, novo, eklektičko graditeljstvo i arhitektonski stil nazvan Raška škola, koji je u sebi sadržavao vizantijske i romaničke elemente. Baš ta Raški stil će biti primer za buduće graditeljstvo Stefana Nemanje i njegovih naslednika.
Sve na Đurđevim stupovima je bilo u kraljevskom duhu. Veličanstvena crkva građena je od dve vrste kamena, svetlog i tamnijeg. Na romaničkim portalima u Đurđevim stupovima u Rasu bili su, sudeći po očuvanim odlomcima, plitko izrezani “ vučji zubi”, rozete, hrastovo lišće i grane s peteljkama na kojima visi srcoliko lišće.
Unutrašnjost crkve krasile su veličanstvene freske. Njih je veliki župan dao uraditi po ugledu na carigradske freske koje je imao priliku da vidi pre i posle zarobljeništva u Carigradu. One su ostavile dubok utisak na njega pa je stil preneo u Rašku.
Jedan živopis u Đurđevim stupovima ostvaren je zaslugom kralja Dragutina, 1282-83. godine. Posle pada s konja i preloma noge, on je presto predao bratu Milutinu, a Đurđeve stupove odredio sebi za grob. Ulaznu kulu u manastiru pretvorio je u malu kapelu. A njenim živopisom opisao svoje duševno stanje i državno-pravne odluke Sabora.
Od živopisa u crkvi, međutim, ostalo je malo. Posle Drugog svetskog rata, jedan deo dekoracije i fresaka manastira Đurđevi stupovi skinut je sa zidova i prenet u Narodni muzej u Beogradu.
Veličanstvena crkva i manastir koji su drugi Nemanjići dograđivali bili su ograđeni debelim zidinama koje su ga čuvale, ukazujući da je poseban. Postojala su dva ulaza koja su obezbeđivale dve polukružne kule.
Sve do kraja 17. veka manastir je širio slavu Nemanjića i svetosavlja a onda su ga napustili i poslednji monasi. Prema pisanim izveštajima njih 16, pobeglo je pred Turcima, odlazeći na sever.
Naredni vekovi doneće ovoj nemanjićkoj građevini – samo patnju. Rušen je,uništavan i paljen.
Iako ranjen, i uništen, nekim čudom ipak je odolevao zaboravu, čuvajući srpsko ime, pravoslavnu tradiciju i temelje za generacije koje dolaze. Čekao je trenutak da ga obnove.
Obnova je trajala 45 godina, i život se vratio u zadužbinu velikog župana 2000. godine. Tada su monasi, kako kaže otac Gavrilo, zasadili oko manastira 30 lipa koje na leto šire opojni miris i namernike uzdiže u nebo, ukazujući na slavu nemanjićke tradicije koja traje bezmalo hiljadu godina.
Evdokija Anđel je bila prva strana princeza na nemanjićkom dvoru i nema sumnje da je i zbog toga plenila pažnju. Ali, pre svega bila je lepotica koja je svojom pojavom „ obasjavala Vizantiju svakoga jutra kada se probudi, na radost podanika“. Stigla je u Srbiju neposredno pošto je ugovoren brak između nje i Stefana Nemanje, koji će kasnije postati prvi srpski kralj i dobiti naziv Prvovenčani.
Brak koji neće biti srećne ruke, ugovorili su u to vreme vladar i stric prekrasne princeze vizantijski car Isak II Anđel i otac Stefanov-veliki srpski župan Stefan Nemanja.
Princeza je stigla u Srbiju 1191. godine i njena pratnja je dovela do Skoplja, buduće srpske prestonice do koje će se isto tako pratiti kasnije i neke druge vizantijske princeze – srpske snajke. Bila je veoma lepa i mora da je mladi Stefan bio presrećan kada je ugledao kakvu su mu ženu namenili.
Sigurno da je takva lepotica i na srpskom dvoru izazvala veliku pažnju i divljenje zbog svoje lepote. Mora da joj je bilo teško u početku, jer su postojale velike sociološke, kulturne i ekonomske razlike između Carigrada, koji je bio centar sveta i Srbije, zemlje u usponu.
Brak je sklopljen, počeo je lepo i deca su polako dolazila na svet, najpre sin Radoslav, pa Predislav, Vladislav i ćerka Komnena.
Ana Nemanjić, u dinastiji Nemanjić prva srpska vladarka, imala je decu čija slava i danas plamti, a za nas je i dalje žena neznanog roda.
Majka Svetog Save, Stefana Prvovenčanog, Vukana i još dve, možda i tri kćeri ušla je u srpsku istoriju iz neke tišine koju ništa ni do dana današnjeg ne remeti.
Žena sa kojom se oženio Stefan rodonačelnik dinastije Nemanjić, intrigira istoričare koji ne mogu da reše misteriju odakle se ona pojavila i koje je njeno poreklo. Mozaik se slaže godinama i sporo napreduje sigurno i zbog toga što postoji nekoliko pisanih navoda, od kojih se ne zna koji je tačan a koji pogrešan, o Aninom poreklu. Oni su prilično različiti i idu dotle da jedni tvrde da je Ana bila bosanska princeza, drugi da je bila francuskog roda, treći da je bila ugarska princesa, četvrti da je grčkog porekla…
Dva krina
Tronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan. Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tronošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo. Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde.
Od mnogo istorijskih tvrdnji najbliža istini zbog nedostatka argumenata je zasada tvrdnja Ilariona Ruvarca koji kaže: „Stefan Nemanja izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“
Pišući opširne biografije oca Stefana Nemanje, i Sveti Sava i Stefan Prvovenčani majku pominju tek uzgred. Razlog je srednjovekovni položaj žene koji slabijem polu nije dao neku ozbiljnu ulogu osim uloge majke i supruge. Uz to, srednjovekovni pisci bili su uglavnom monasi, pa i tu valja tražiti razlog zbog koga se o ženama nije mnogo pisalo. Pominjane su monahinje, kao što će kasnije, kada se Ana bude zamonašila, o njoj biti reči u zapisima kao monahinji Anastasiji.
Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja upoznali, kada su se uzeli i gde. Možda je brak sklopljen 1142/43
Teodosije hvali vrline Stefana Nemanje i pominje Anu, ali samo uzgred:
„Taj spomenuti muž, blagočestiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen , uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je otac sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
