Tvrđava Žrnov na Avali koju je 1934. godine iz nepoznatih razloga srušio kralj Aleksandar I Karađorđević, ne postoji 90 godina – ali je sećanje na nju veoma živo. Možda zbog svoje daleke i maglovite prošlosti, možda zbog teza da je miniran jer je to bio masonski hram, možda zbog toga što je o Žrnovu, pošto je zbrisan s lica zemlje, bilo zabranjeno govoriti – tek tvrđava Žrnov i “mrtva” neprekidno intrigira javnost.
Svako ko ode na Avalu da pogleda Spomenik neznanom junaku, koga je na mestu tvrđave po nalogu kralja uradio hrvatski vajar Ivan Meštrović, pomisliće na izgubljenu tvrđavu Žrnov i tajnu koja je obavija.
Istoričar Radovan Damjanović koji je napisao knjigu o Žrnovu ili, kako ga naziva, srpskom Avalonu, kaže da je Žrnov miniran u aprilu i maju, a da je kralj Aleksandar ubijen 9. oktobra 1934.godine.
-Do 1942. godine niko nije smeo da pomene Žrnov, niti da istražuje o njemu – kaže Damjanović.- Tek kada su došli Nemci dali su na uvid nacrte ovog utvrđenja, a Đorđe Bošković je u arheološkom časopisu „ Starinar”, koji izdaje SANU, objavio fotografije pre i posle rušenja. Uz te fotografije, koristio sam izjave očevidaca i retku literaturu o Žrnovu, istraživao i istraživao i napisao konačno knjigu o Žrnovu.
Ali, zašto je kralj Aleksandar naložio da se sruši Žrnov, pitanje je koje sve intrigira i iznova traži odgovor? Damjanović odgovara :
– Tokom mog istraživanja po muzejima naišao sam na jednu staru fotografiju na kojoj je prikazan Žrnov i na kojoj piše „ izgradnja hrama”. Tu je, dakle, bio masonski hram. Meštrović je, recimo, dobio nenormalne pare za izgradnju Spomenika neznanom junaku, koju je inicirao kralj Aleksandar I, neverovatna tri miliona dinara, što je nezamislivo i u današnjem okviru.
Ostalo je zabeleženo i da je neko prigovorio kralju Aleksandru što je srušio tvrđavu koju je gradio srpski vladar, na šta je kralj odgovorio da je mislio da su tvrđavu podigli Turci.
U svakom slučaju, tvrđava je mrtva, a sećanje na nju prilično živo jer se istorija Žrnova proteže u duboku prošlost koja ništa manje nije interesantnija od masona.
Utvrđenje su, početkom prvog milijenijuma, držali Rimljani koji su tu zapravo čuvali dragocene minerale koje su vadili iz obližnjeg rudnika na Avali odakle se vadio čuveni skupoceni crveni pigment, cinaberit (na srpskom se on zove „ crvac”) i, takođe dragoceni, ćilibar i mnoga druga ruda. Vinčanske figurine bojene su ovom skupocenom bojom i do dana današnjeg nisu izgubile boju.
Dragoceni minerali i rude iz rudnika su donošeni u utvrđenje gde su ih čuvali vojnici. Odatle su transportovani dalje, a karavane je pratila i čuvala vojska.
U srednjem veku Žrnov će ponovo biti aktivan i to u vreme kada despot Stefan Lazarević dobije od Mađara Beograd. Despot će sazidati na mestu rimskog utvrđenja grad koji je trebalo da brani put ka Beogradu i sam grad.
Bio je to solidan gradić sa dve kule i čvrstim bedemima. Kada po dogovoru dve strane Beograd bude vraćen Mađarima, posle smrti despota Stefana Lazarevića, njegovom nasledniku Đurđu Brankoviću, ostaće tvrđava Žrnov koja će i dalje igrati veliku ulogu.
Ali i Turci koji nadiru će želeti Žrnov koga zauzimaju 1442. godine. Dve godine kasnije, 1444, odlukama Segedinskog mira, Trurci Osmanlije će morati da vrate gradove i utvrđenja Srbima, pa će se pored Golupca, Kruševca, Novog Brda naći i Žrnov.
Ratna sreća se menja i 1458. Turci Osmanlije ponovo zauzimaju Žrnov koji im je bio strateški važan za jurišanje na Beograd koji će pasti tek 1521. godine. U tom periodu oni će grad dograđivati prema ratnim potrebama.
Po jednoj turskoj mapi urađenoj na svili, iz 1521. godine, prikazan je Beograd sa okolinom iz ptičje perspektive na kojoj se vidi utvrđenje Žrnov sa kulama koje su imale krovove.
Kada je kralj Aleksandar odlučio da ga poruši, na opšte nezadovoljstvo srpske javnosti, utvrđenje je bilo još solidno. Nestalo je zatim u detonacijama koje je zatim prekrio beton i Spomenik neznanom junaku.
Manasija izroni kao dvorac iz bajke iza krivine i zbuni vas sasvim. Stranac pomisli da iza zidina moćne i romantične tvrđave čeka neka princeza svog princa iz bajke. Ali te čvrste, lepe zidine kriju manastir Resavu, nazvan kasnije Manasija. Dragulj srpske srednjovekovne arhitekture.
Podignut u slavu Boga i srpskog despota.
Dao je srpski despot Stefan Lazarević da se podigne ovo zdanje, u duhu nemanjićke tradicije, baš kako su radili i njegov otac i deda. Podizanje je trajalo čitavih jedanaest godina, od od 1407. do 1418. godine.
Gradila se u teško vreme. Srbija posle Kosovskog boja, oslabljena, destabilizovana, sa stalnim strahom od turske najezde i pritiscima Ugarske sa severa. Posle smrti kneza Lazara, kneginja Milica je vladala sama, uz mnogo muka, a kada je mladi despor stasao, predala mu srpski presto i povukla se u manastir odakle je nastavila da mu pomaže.
Mladi knez Stefan imao je težak zadatak, da pomiri posvađanu vlastelu, i da ojača zemlju.
Odlično se snašao. Kada je ojačao, naložio je da se gradi Manasija. Prvo je sagrađena manastirska crkva posvećena Svetoj trojici. Pripada crkvama Moravske arhitektonske škole, ali od većine se razlikuje time što je izgrađena od pravilnih tesanika kamena, bez ikakvih keramoplastičnih detalja na fasadi.
A onda je ovaj, možda najbogatiji od svih srpskih vladara, uvideo da je lepo zdanje lako osvojiti, pa je naložio da se oko manastira Manasija podigne utvrđenje.
Na visokim zidinama tvrđave nalazilo se 11 kula i donžona, a najveća i najlepša među njima – Despotova kula. I danas one krase utvrđenje, predstavljajući jedan od najočuvanijih srednjovekovnih vojnih utvrđenja u Srbiji.
U manastirskom kompleksu pored crkve, nalaze se i ostataci stare biblioteke i konak koji je obnovljen.
U biblioteci koja treba da se obnovi, u drugoj polovini 15. veka začela se resavska škola koja će vremenom od Manasije učiniti kulturno i književno središte srednjovekovne Srbije.
Iako je Manasija izuzetno očuvana, skladna i lepa, najlepše u njoj su zapravo freske.
I pored teških oštećenja, živopis u crkvi spada u red najznačajnijih ostvarenja srpskog srednjovekovnog slikarstva.
Likovi velikih proroka, anđela, jevanđelista izgledaju profinjeno. Tu su predivne kompozicije Pričešće apostola i Poklonjenje Agnecu, starozavetne scene, razni svetitelji, arhanđeli, Uspenje Bogorodice i portret despota Stefana sa modelom crkve u ruci.
Sin kneza Lazara i knjeginje Milice za svog života sagradio je sebi mauzolej u kome će biti sahranjen i to je prikazao na zapadnom zidu crkve.
U priprati se očuvao jedinstveni mozaični pod od raznobojnih kamenih pločica od kojih je sastavljen krst sa dekorativnom rozetom.
Ima šta da se vidi u ovom manastiru koji predstavlja jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i najznačajnija građevina koja pripada takozvanoj Moravskoj školi.
Stefan Lazarević je sahranjen u svojoj zadužbini. DNK analiza koja je urađena kada su prilikom rekonstrukcije crkve pronađeni zemni ostaci – to je potvrdila. Pripadaju despotu Stefanu Lazareviću.
Dijana Dimitrovska
Izuzetna
Manasija spada među najkompletnije očuvane srednjevekovne manastirske celine u Srbiji i najbolje očuvani vojni objekat. Zbog toga je proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Beograd
Zahvaljujući despotu Stefanu Lazareviću – Beograd je danas srpski. On se u jednom političkom zaokretu početkom 1404. godine priklonio Ugarskoj zbog čega je dobio vojne garancije a uz to i još Mačvu i Beograd.
Dejan Damnjanović se ne boji zmajeva. Kako bi kad je vitez i komandant Viteškog reda zmaja. Zvuči moderno, zabavno i mondeno. Ali Red zmaja star je skoro pa kao i srpska država. Osnovao ga je 1408. godine ugarski kralj, kasniji rimski car Žigmund Luksemburški sa namerom da štiti hrišćansku Evropu od Turaka. Počasno mesto prvog viteza uz mesto jednog od osnivača srednjovekovnog reda dobio je despot Stefan Lazarević.
Šesto dvadeset godina kasnije pravoslavno hrišćanstvo, Srbi na Kosovu i Metohiji, ponovo su ugroženi i dva viteza srpska, bez mane i straha, ništa manje moćni, Dejan Damnjanović i Srđan Stanišić pokrenuli su inicijativu da se Red zmaja oživi. Plemeniti Knez NJKV Aleksandar Karađorđević se prihvatio uloge starešine i 2011. godine na Vidovdan – formiran je Suvereni vojni viteški red zmaja. Probuđen za srpsku stvar.
– Mi smo metapolitička organizacija koja deluje na više nivoa – od humanitarnih i razvojnih projekata do konkretnijih projekata u nepostrednoj vezi sa zonama u kojima je srpsko stanovništvo direktno ugroženo, posebno na Kosovu i Metohiji – objašnjava komandant Reda Zmaja Dejan Damnjanović.
O Prikupljate informacije važne za bezbednost?
– Na osnovu analize situacije u vzi sa političkom situacijom u našoj južnoj pokrajini, zaključili smo da su nakon dolaska albanske „borbene koalicije“ na vlast u 2017. pritisci I oružani udar albanskih oružanih snaga postali vrlo mogući. Njihova opsednutost rušenjem severa pokrajine i konačnim proterivanjem preostalog srpskog življa proizilazi iz znanja da kada sever padne, isprazniće se enklave južno od Ibra od Srba.
Suvereni vojni viteški Red zmaja
Dvadeset četiri najdostojnija evropska viteza tog doba bili su članovi prvog Reda zmaja. Počasno mesto prvog viteza prema osnivačkoj povelji – prvi među jednakima – bio je despot Stefan Lazarević, gospodar Srbije. Prvi članovi su bili: Despot Stefan Lazarević, grof Herman Celjski, palatin Nikola Gorjanski, Janoš Tomaš, Stibor od Stiborice, Jakov od Sent-Laca, Jovan Morovićki, Filip Skolari, Nikola Sečenji, Karlo Krbavski, Janoš Olšan, Petar Levoj, Nikola Čaki, Pavle Besenji, Pavle Pečujski, Mihailo Nadeždi, Petar Perenji, Ivan Gorjanski i Imre Perenji kao sekretar, kancelar.
O Šta ste preduzeli u okviru svojih moći?
– Počeli smo sa organizovanjem ljudi koji bi bili spremni na sebe da prime udar u slučaju agresije na sever pokrajine.
O Red zmaja nije puka nostalgičarska organizacija?
– Ne, naravno za razliku od većine redova koji su uglavnom pasatističke organizacije bez ikakvog značaja, mi radimo vrlo konkretne stvari za našu otadžbinu i narod.
O Kako mislte da problem Kosova može da se reši?
– Teško je licitirati o ishodima jer se situacije sve brže menja. Geopolitička situacija u svetu se menja. Zbog toga je naš cilj da istrajavamo u ideji da je to naša teritorija pod privremenom okupacijom separatističkog sistema podržanog od dela međunarodne zajednice. Cilj nam je da ta privremena okupacije jednom prestane. Sve dok tako razmišljamo i delamo, Kosovo I Metohija će kad -tad biti ponovo pod punim suverenitetom Srbije.
O Da li imate osećaj da su se Srbi umorili od priče o Kosovu?
– Mislim da nisu. Malo se priča o Kosovu I Metohiji na pravi način. Možda su se Srbi umorili od spominjanja Kosova I Metohije na površan I politikantski način ali se sigurno nisu umorili od suštinskog interesovanja I eventualnog delovanja na Kosovu I Metohiji. Najviše se goovori o pregovorima. Mi smo skloni da razmišljamo o kratkoročnim i dugoročnim ciljevima I strategiji u vezi sa južnom pokrajinom.
O Kako prikupljate pomoć za ugrožene na Kosovu?
– Uglavnom od dijaspore i u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Ilustracija je dostavljanje humanitarne pomoći za enklave južno od Ibra, npr. dva šlepera pomoći koju je prikupio naš predstavnik za Dansku gospodin Aleksandar Hajder. Svaka mu čast.
O Da li sarađujete sa našom dijasporom u Americi?
– Malo slabije. Ta naša dijaspora je čudna. Većina njih ima reflekse zapadnog čoveka. Dinar im je vrlo drag, figurativno govoreći I teško odvajaju sredstva za svoje u domovini. Nekada se naljutim i dođe mi da pozovem sve rodoljube u Srbiji da pomognu našu dijasporu. Oni doživljajvaju srpstvo kao folkor i obeležavanje nekih jubileja npr Generala Mihailovića. Ali, u 21. veku suština je biti General Mihailović u konkretnim okolnostima npr. na Kosovu I Metohiji pomagati tim ljudima da opstanu tamo. A ne fotografisati se sa slikom generala Mihailovića.
O Da li Srbi teško prihvataju ustavnu monarhiju?
– Mislim da je kolektivni karakter Srba, srećom, konzervativan i tradicionačlistički orijentisan, sledstveno – naklonjen ideji monarhije. Srbi kao narod naginju autoritetima, a osnova monarhije jeste autoritet. Nažalost, monarhija je od 1945.godine pod nišanom, prvo komunističkim onda liberalnim, što marginalizuje monarhiju i monarha, ali možda najveću antipropagandnu delatnost sporovde neki članovi porodice Karađorđević koji ne razumeju ni srpsko nacionalno biće ni srpski kontekst.
O Da li to može da se menja?
– Može. Postoje pravne interpretacije njegovog starešinstva. Mi pokušavamo da ukažemo da nisu svi Karađorđevići toliko odvojeni od ideje rodoljublja i razumevanja Srbije i srpskog naroda. Primer je NJKV Princ Vladimir Karadjordjević koji je zainteresovan za srpski kontekst i u kome u najopipljivijem smislu ključa srpska krv. Želimo da takva ličnost revitalizuje monarhiju.
O Šta je spor u dinastičkoj porodici?
– Ukratko: ostavina kraljice Marije prezicira da se imovina deli na tri dela, na tri sina Tomsilava, Andreja i Petra. Na žalost neki od članova dinastije to ne prihvataju I nastoje kako titulu tako I imovinu da zadrže isključivo za sebe.
O Šta kaže vaša strana?
– Mi kažemo, kralj Petar II preneo je prerogative vlasti na namestništvo a ono sporazumom Tito – Šubašić na FNRJ i na Jopipa Broza Tita, čime je de fakto Petar II abdicirao. Ne de jure, nego de fakto. Prekinut je kontinuitet nasledjivanja titule. Pravno, Karađorđevići ostaju na sceni jer se nisu sami ukinuli niti su prihvatili dragovoljno republikansko uređenje , ali kadrovski Petar II i njegova nasledna linija nemaju više kontinuitet. U tom smislu, ako bi došlo do restauracije monarhije – o tome ko je prestolonaslednik, odlučivala bi Narodna skuptšina i narod.
O A međunarodna arbitraža?
– Zašto bi nam se stranci mešali? To sami treba da rešimo.
O Zašto se ne pokrene inicijativa da se referendumom izjasnimo za monarhiju?
– Kraljevina Srbija je krenula sa prikupljanjem potpisa pre par godina ali su, mislim, pogrešno pristupili problemu. Ljudi nakon 60 godina komunizma i 20 godina liberalizma neće oduševljeno trčati ka monarhiji tek tako. Potrebna je marketinška priprema za ovu anketu ili bilo kakav referendum ove vrste.
O Kako vam Srbije izgleda sada?
– Prva asocijacija… Mi smo od 1918. krenuli u jednu vrstu oslabljivanja nacionalnog identiteta, 1945. godinje je to pojačano, ali nesumljivo najtragičniji čin je bio uvođenje liberalizma 2000, kada ulazimo u po svim parametrima najcrnju epopeju srpske istorije obzirom na okolnost da je ona u velikoj meri zasnovana na prepuštanju dela suvereniteta naše države raznim naddržavnim strukturama koje značajno oslabljuju vitalnost Srbije – na primer EU, MMF-u, Svetskoj Banci, STO-u, I sl.
O Ko kontroliše svet?
– Osnova političkog suvereniteta su ekonomski i monetarni suverenitet, a on u ovom trenutku postoji na samo tri mesta u svetu gde se štampa novac. Pravo i moć emisije novca imaju američki FED, Evropska centralna banka i Banka Japana. Te tri privatne komapnije kontrolišu monterani sistem celog sveta. Građanstvo na njih nema nikakav uticaj u okviru demokratskog sistema upravo jer je reč o privatnim kompanijama. .
Ova tri centra imaju svoje podizvođače radova i to su Svetska banka, MMF, EU, Svetska trgovinska organizacija koje funkcinišu kao kerberi u nametanju globalne monetarne I ekonomske hegemonije.
O Mi smo baš u njihovim raljama?
– Mi se na žalost načazimo u mraku autokolonijalizma od strane naših političkih nomenklatura nakon 2000. koji počiva na zameni teze. Narodu se daju lažne slobode( sodomiti, manjine i sl.) I dirigovani izbori kao nadoknada za uzimanje prave slobode odnosno suverenost.
O Od kredita koje nam daju Srbija nema ništa?
– Strane investicije u Srbiji mene uopšte ne interesuju. Figurativno – mene zanimaju srpske investicije u drugim državama. Pod sintagmom „strana investicija“ se najčešće prodaje autokolinijalni projekat zatvaranja sopstvene privrede kako bi se očistio prostor za kapital I interes anonimne ekonomske multinacionale..
O Gde je nacionalni kapital?
– Rasprodat. Nema nacionalnog valsništva nad krupnim kapitalom. Jedan od naših dugoročnih ciljeva je da ga ponovo uspostavimo. Sinonim za ovo je ekonomski suverenitet.
O Kako sa tim moćnicima da se uopšte borimo?
– Suverenističkim političkim opcijama. Samo jaki i složni čuvaćemo srpstvo i Srbiju.
