U vreme kada Evropa nije ni postojala, u srcu Balkana, na mestu današnje Srbije i Rumunije, oko plodnog Dunava, živela je drevna civilizacija. Dok je ostatak sveta u tom kamenom dobu lovio divljač i ribu, naši preci – imali su svoju kulturu, kuće, ulice, pripitomjene životinje, seme i umetnost koja i danas zadivljuje svet. To je kultura Lepenskog vira. Postojala je od 9500. do 5000 godine pre nove ere.
Svoj razvoj evropski čovek je započeo ovde, u Srbiji, na Dunavu.
Danas je to mesto nezaobilazno za brojne turiste koji pohode našu zemlju. Nalazi se u okivru nacionalnog parka Đerdap koji je najveći u Srbiji i ima nekoliko arheoloških lokaliteta ( Trajanov most, Trajanova tabla, Diana, Golubački grad…), bogatu floru ( više od hiljadu biljnih vrsta) i faunu sa najraznovrsnijim divljačima. Na lokalitet Lepnski vir turisti dolaze sa brodova koji krstare Dunavom ili sa kopna. Udaljen je 15 kilometara od Donjeg Milanovca i najvažnija je tačka na mapi arheološke Srbije.
Jednu od najznačajnijih praistorijskih kultura pronašli su arheolog Obrad Kujović i student arheologije Ivica Kostić 30. avgusta 1960. godine. Njih dvojica su bili na terenu, tragajući za potencijalnim arheološkim nalazima pre nego što će celo to područje biti potopljeno kako bi se izgradila hidrocentrala “Đerdap I”. Odlučili su u jednom trenutku da se odmore na jednoj od privlačnih dunavskih terasa, u blizini Vira kod Lepene.
“Dok smo se rashlađivali dunavskom vodom”,svedočio je kasnije Obrad Kujović, “ zapazio sam prvo u vodi pored obale, a zazim i na obali, fragmente posuda od pečene gline. Bilo ih je toliko da smo za kratko vreme brzo napunili njima torbe. U prvi mah izlgedalo je kao da smo otkrili neku keramičku radionicu. Prikupili smo veću količinu tih ulomaka, za koje nije bilo dileme da pripadaju Starčevskoj kulturi. Bilo nam je jasno da smo otkrili bogato neolitsko naselje koje je postojalo na odličnom mestu, u jednoj uvali, koju je priroda ukrasila bogato šumom i raznobojnim stenama, a u isto vreme ih Dunavom zaštitila s jedne strane, a Koršo brdom s druge.
Uzbuđenje je bilo sigurno fantastično. Otkriti kulturu koja će kasnije postati svetski poznata – san je svakog arheologa.
Kujović i Kostić su fotografisali teren, skicirali mesto, prikupili sve podatke, napravili zapisnike a zatim se vratili u Beograd i sve predali Arheološkom institutu u Beogradu. Ali, ni slava ni zadovoljstvo iskopavanja – nije pripalo njima. Za lokalitet se ubrzo zainteresovao Dragoslav Srejović, u to vreme asistent na katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Srejović je pokazao Lepenski vir svetu, a svet se divio i lokalitetu i Srejoviću. Kujović i Kostić, decenijama kasnije morali su sami da se bore za istinu jer ih Srejović, kao ni Dušanka Vučković Todorović, rukovodilac istraživanja u prvoj fazi – nikada nisu pomenuli kao prve arheologe koji su zaslužni za otrkiće lokaliteta. Poznatiji od njih je bio deda Miloje koji je arheolozima ustupio njivu na kojoj su pronađeni fragmenti. Profesoru i akademiku Dragoslavu Srejoviću, zamera se što u svojoj publikaciji iz 1969. “ Lepenski vir” u odeljku istorijat i istraživanje, pored oskudnih podataka koji se očigledno odnose na Kujovića i Kostića nije naveo i njihova imena.
Punom parom krenulo se u istraživanje pre nego što će postavljanjem brane na Dunavu, sve nestati zauvek. Svi pronađeni objekti i predmeti prebačeni su na viši nivo gde je izgrađena muzejska zgrada. Najlepše figure smeštene su u Narodni muzej u Beogradu. To je urađeno, kažu, prilično nesavesno, a prema svedočenju arhitekte Aleksandra Deroka, prilikom prenošenja polomljeno je i nestalo prilično eksponata, zbog čega je Lepenski vir nazvao “najvećom arheološkom katastrofom 20. veka”.
Jedna od statua i danas se nalazi u Berlinskom muzeju, a kupljena je za basnoslovne pare od nepoznatog prodavca i nije zavedena medju lepenskim predmetima.
Ali, to je prošlost i više ništa ne može da se ispravi. Ugavnom, priča o najstarijoj civilizaciji u Evropi iz Đerdapske klisure izgleda da je je zaokružena. Znamo ko su bili Lepenci, ti naši davni, davni preci.
Bili su to ljudi koji su živeli u naseljima koja su imala ulice. U središtu naselja nalazio se prostrani trg, koji je bio mesto obavljanja raznih rituala. Kuće su pravili od drveta, peska, pleve, blata, trske, gline… Svaka kuća imala je ognjište oko koga su bile smeštene skulpture, najpre samo glave a zatim (u kasnijoj fazi) i cele ljudske figure. Na njima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, a na nađenim predmetima su ugravirane zagonetne predstave: znaci slični koordinatnom sistemu, skice, slova, brojke, predeli. Skulpture ribolikog izgleda bile su aluzija na ribolov i plodnost, glavno zanimanje stanovnika Lepenskog vira.
Svoje mrtve sahranjivali su neobično: uspravno u jogi položaju ili u pozi fetusa i ispod ognjišta, dakle u kući. Verovali su da jedino duhovi mrtvih mogu da daju život deci ulaskom u njih nakon začeća. Živi i mrtvi živeli su praktično zajedno. Uz pokojnika je uvek bio i jelenski rog, koji ga je čuvao. Rogovi su bili i simbol ponovnog rađanja.
Neobična prastara civilizacija sa svim svojim osobenostima danas privlači na stotine hiljada turista godišnje. Moderna Srbija nudi im, smatra se, najbolji noćni provod, a arheološka Srbija – znanje o kolevci evropske civilizacije.
Dijana Dimitrovska, BCM 2022.
Pismenost
– U Lepenskom viru napravljeni su prvi tragovi pismenosti – kaže arheolog Dragan Janković – . Znakovi Lepenskog vira su vremenom formirali pismo. Pronađeni kameni žrtvenik, star 9.000 godina, sa grafizmima, koji liče na simbole i slova namenjeni za magijske rituale, u čijoj osnovi je takođe trougao, najverovatnije je osnova iz kojih je nastala azbuka kasnijih civilizacija. Grafizmi pronađeni na tom predmetu najstarije u pronađeno pismo na svetu.
Čuvaju naši manastiri kao spomenari, prastare slike naših predaka, a Mileševa, kraljevski manastir kraj Prijepolja, u blizini srpsko-crnogorske granice, čuva lik našeg prvog arhiepiskopa. Prodorne oči Svetog Save, boje duboke vode, živo nas gledaju sa južnog zida crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem u Mileševi. Tu ga je ovekovečio nepoznati slikar još za života, ostavljajući srpskom narodu neprocenjiv dar: lik prvog srpskog arhiepiskopa onakav kako je u stvarnosti izgledao Ili bar kako ga je umetnik doživeo.
Zahvaljujući toj fresci u Mileševi, lik Svetog Save ušao je u udžbenike, u škole i istoriju, i u individualno pamćenje.
Mileševa čuva i čudesno lepu fresku iz 13. veka zvanu Beli anđeo za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je kao molitva. Samo čudo je sačuvalo ovu fresku, koju su naslikali grčki majstori, od uništenja. Tokom turskih razaranja freske su stradale, ali ne i Beli anđeo. Ostao je netaknut do rekonstrukcije u 16. veku, kada je preko freske Mironosnice na Hristovom grobu, gde beli anđeo pokazuje da je Hristov grob prazan, naslikana druga freska, koja ga je zapravo sačuvala od uništenja.
Tokom 20. veka urađena je restauracija crkve i tada je otkriven Beli anđeo. Svojom lepotom osvojio je sve. U prvom satelitskom video druženju Evropa je pozdravila Ameriku između ostalog i slikom Belog anđela, a taj je snimak zatim poslat u kosmos, gde još putuje u nadi da će se neka vanzemaljska civilizacija oduševiti lepotom ljudske umetnosti.
Dve nacionalne ikone čuva Mileševa i ne zna se da li je Sveti Sava sačuvao Belog anđela ili je Beli anđeo sačuvao Svetog Savu kroz osam vekova njihovog postojanja. O tome možemo samo da nagađamo, uživajući u lepoti i značaju obe freske, kao i samog manastira čija izgradnja seže u duboku prošlost i čiji prvobitni izgled, takođe, znamo zahvaljujućui frersci na kojoj kralj Vladislav drži manastir Mileševu u ruci.
Kraljevski manastir i nemanjićku zadužbinu završio je 1235. godine kralj Vladislav, drugi, mlađi sin Stefana Prvovenčanog, koji je posle starijeg brata Radoslava, koga je smenila moćna srpska vlastela, preuzeo presto. Sva trojica su inače prikazani na freskama u Mileševi. Vladislav je bio oženjen bugarskom princezom Belosavom, koja ima direktne veze sa obe srpske ikone u Mileševi, kao i sa samim manastirom.
Bugarska princeza i srpska kraljica nosi veliku zaslugu za to što je telo Svetog Save prebačeno u Srbiju. Da nje nije bilo, ostalo bi u Trnovu, gde se Sveti Sava upokojio, vraćajući se sa velikog hodočašća po Svetoj Gori, januara 1236. godine. Njegovo telo položeno je tada u veliki kameni sarkofag u trnovskoj crkvi Svetih četrdeset mučenika, zadužbini carske familije Asen. Srpska crkva tražila je da se Savine mošti prebace u Srbiju, ali bugarska crkva i sam patrijarh bili su protiv.
Zbog toga Vladislav i Belosava kreću u Trnovo da od njenog oca izmole mošti Svetog Save. Zahvaljujući Beloslavi to se i dogodilo. Dve i po godine posle Savine smrti, 6. maja 1237. godine, uz veliku radost srpskog naroda, svete mošti položene su u Mileševu, Vladisavljevu zadužbinu. Kasnije će 1594. godine na Veliki petak Turci upasti u Mileševu, oteti mošti i odneti u Beograd gde će ih Sinan paša spaliti na Vračaru, verujući da će tako ugušiti kult mileševskog besmrtnika.
Ostaće netaknuta leva šaka Svetog Save koja je i danas velika relikvija u Mileševi i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Kraljica Belosava ima veze i sa likom Belog anđela kome je, kažu hroničari, baš ona podarila lik.
Na kraju, smatra se da je baš ona nagovorila muža Vladislava Nemanjića da započne gradnju Mileševe kao svoju zadužbinsku crkvu, što je on i uradio, ostavljajući nam u nasleđe jedan od najlepših spomenika kulture koje imamo.
U Mileševi je zasađena prva vinova loza, pa ne bi bilo iznenađujuće da je i tome kumovala naša kraljica. Bila je Mileševa i glavni književni centar uz Hilandar, Studenicu i Žiču.
Duboke i neizbrisive tragove ostavila je u Mileševi kraljica Beloslava, ali joj istorija nije bila naklonjena. Nije zabeležila ni kada je umrla, ni gde joj je grob, kao da nije ni postojala.
Ali, možda joj istorija nije bila naklonjena, ali je sudbina presudila u njenu korist dajući njenom liku – besmrtnost. Kad god pogledamo u Belog anđela, jednu od najlepših freski na svetu, pogledaćemo zapravo u topli lik kraljice Belosave.
Car Dušan Nemanjić (1308 – 1355) će možda najviše proslaviti srednjovekovnu Srbiju. Moćan i veliki kao i tri države zajedno kojima je vladao. Potpisivao se kao car Srba, Grka i Bugara. Za njegove će vladavine Srbija dostići neslućene granice i biti sila na Balkanu. Zbog te moći i njega će zvati Dušan Veliki ili Dušan Silni.
Taj epitet odlično će mu pristajati ne samo delom – nego i likom. Neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika,“ kralj među svim ljudima svog vremena“, kako je pisao Filip Mezier, uveliko slavan zbog svog junaštva, Dušan je izazivao divljenje svojom pojavom.
Imao je krupne izrazite oči, duguljasto, plemenito lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego svetle nemanjićke puti. Na slavnoj fresci u manastiru Lesnovo njegov lik ima snagu i daleko uprt pogled, pogled od hiljadu godina, kakav se, inače, u freskopisanju, kako kažu stručnjaci, sreće obično samo kod Hrista Svedržitelja. Dušan je na njoj svestan vlasti koju predstavlja. Kao i svi Nemanjići i on je odličan vojnik, uz rodonačelnika Nemanju, svakako, najhrabriji. U diplomatskoj veštini nije briljirao ,verovatno stoga što mu zbog onolike snage nije ni trebalo diplomatskog dovijanja.
Od kralja Milutina, kod koga je, inače, proveo kao talac nekoliko godina, nasledio je stabilnu i moćnu državu na Balkanskom poluostrvu. Sva je sreća što od svog dede nije nasledio i njegove ne baš uzorne osobine, cinično su primetili istoričari.
Za vladarsku poziciju, naime, morao je takođe da se bori na isti način kao i drugi Nemanjići pre njega. Oca Stefana Dečanskog svrgnuo je sa vlasti, a zatim ga i zatvorio u tvrđavu Zvečan, gde mu je otac ubrzo i umro.
Bio je znatno topliji i iskreniji od dede Milutina, za razliku od njega imao je samo jednu ženu, koju je nežno voleo, kao i svoju decu.
Silni car koji je suvereno gospodario Balkanom, pokorivši susede, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni Stracimirović, bugarskoj princezi, koja je prilično uticala na državne poslove i na njega lično.
Do braka sa Jelenom došlo je na insistiranje bugarskog cara Aleksandra, čija je Jelena bila sesra. Car Aleksandar je želeo da u Srbiji dobije prijatelja, što se i dogodilo kada se o Uskrsu 1332. godine mladi srpski kralj venčao sa Aleksandrovom sestrom Jelenom. Prošla je godina kako je na državnom saboru u Svrčinu, na Malu gospojinu krunisan za kralja, 1331.godine.
Kralj u braku sa kraljicom naredne četiri godine nije imao dece, pa se u tajnosti radilo na tome da se on zbog toga s njom rastavi.
Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević od Srbije i Jugoslavije voli Beograd, voli Srbiju i svoj život u svemu tome. Od kada se doselio na Vračar, u Beograd, sa svojom porodicom, na Vidovdan 2020. godine, nedaleko od Hrama Svetog Save, gde je odrastala i njegova supruga Danica, uživa u svakom trenutku gledajući svoju decu, malog princa Stefana i princezu Mariju, kako odrastaju u svojoj zemlji sa svojim narodom.
-Mislim da je za dinastiju važno da Karađorđevići, posle više decenija, budu zaista među svojim narodom, da se rađaju ovde, u Srbiji, da im srpski bude maternji jezik, da odrastaju upijajući mentalitet, običaje i tradiciju našeg naroda, baš kao što je to sada slučaj sa mojom decom Stefanom a sada i sa Marijom. Srećan sam što moja deca imaju ono što moja braća i ja nismo imali , a to je mogućnost da odrastamo u svojoj zemlji sa svojim narodom – kaže Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević u razgovoru za „ Slovo“.
Odrastanje u Srbiji
O Šta je prvo dobro što ste primetili i osetili u Srbiji kada ste se nastanili ovde?
-Značaj jedinstva porodice. U Srbiji, za razliku od dobrog dela zapadnog sveta, porodica je sačuvana, ona je oslonac i stub , još uvek vlada osećaj zajedništva, i to je nešto što je izuzetno važno za vaspitanje i formiranje deteta u zdravu i jaku ličnost. Mislim da je to izuzetno važno i zbog toga se Danica i ja trudimo da naša porodica i naša deca imaju prioritet u svim našim aktivnostima, poslovima i ulogama u društvu koje imamo. Nepuna dva meseca po doseljenju u Srbiju, otputovali smo u Hercegovnu, gde smo u Trebinju proveli dvadesetak dana. Imali smo blagoslov da tada upoznamo i provedemo dosta vremena sa blaženopočivšim vladikom Atanasijem. Vreme provedeno sa njim i lekcije koje nam je dao, pratiće nas čitavog života. U našim životima, kao i u života najvećeg broja Srba, verujem, naša pravoslavna vera i običaji koje kroz pravoslavlje negujemo, igraju izuzetno važnu i značajnu ulogu. To je nešto što želimo da prenesemo našoj deci, i nešto što možda i ne bi bilo tako da nismo doneli nepokolebljivu odluku da svoj život i život naše dece vežemo za Srbiju.
O Šta bi trebalo menjati u Srbiji?
-Srbiju volimo takvu kakva je, jer je naša otadžbina. Nije savršena ali je baš zato volimo, sa svojim nedostatcima i fantastičnim lepotama. Ljudi stalno govore o stvarima koje su loše i koje treba menjati a toliko mnogo je pozitivnih stvari koje treba istaći i zbog kojoh moramo biti zadovoljni i zahvalni Bogu. Mentalitet i suštinska dobroćudnost našeg naroda su nešto što se retko sreće u svetu, naše čuveno gostoprimstvo, smisao za humor, ali i neverovatna priroda i prirodni potencijali koje bi mogli mnogo više iskoristiti na dobrobit našeg naroda. Naravno, ne treba zatvarati oči pred nečim što se meni ne dopada, a to je ta polarizacija koja je stvorena kroz politički sistem, i koja stvara ozbiljne i nepotrebne izazove u društvu zbog kojih narod ima samo štete. Ali to su ozbiljne manjkavosti republikanskog državnog uređenja, i zaista verujem da rešenje tog problema leži u povratku na ono što je Srbija najduže bila u svojoj istoriji – kraljevina. Ustavna parlamentarna monarhija u kojoj ni jedna politička stranka neće imati monopol nad državom i neće joj biti dat prostor za zloupotrebu naroda.
O Kada vam dođu gosti iz inostranstva, šta im pokazujete u Beogradu i Srbiji?
-Svoje goste volim da odvedem na Oplenac. Zadužbina kralja Petra I, crkva Svetog Đorđa na Oplencu i porodični mauzolej naše porodice i dinastije Karađorđević nešto su čime se naš narod ponosi, a posebno ja kao direktni potomak i naslednik slavnog vožda Karađorđa, kneza Aleksandra, kralja Petra I, kralja Aleksandra I, kralja Petra II… Sa Oplenca niko nikada nije otišao a da nije poneo najlepše utiske. Naravno, volim svojim prijateljima da pokažem i brojne znamenitosti Beograda i Srbije, ali Oplenac je uvek prva i nezaoblazna tačka. Voleo bih da, kada se uslovi za to steknu, svoje goste vodim i na Kosovo i Metohiju. Susret sa Visokim Dečanima, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom u Prizrenu i brojnim drugim srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji oduzimaju dah i ulaze duboko pod kožu svakog čoveka.
Pažnja na dijaspori
O Koliko kao član kraljevske porodice možete da utičete na međunarodu zajednicu da zauzme pozitivan stav prema Srbiji i da pomogne?
-Međunarodna zajednica komunicira isključivo sa izabranim političkim predstavnicima jedne države. Ono što mi možemo i što činimo jeste da u neposrednim kontaktima sa diplomatama potenciramo srpske interese. Ali i u kontaktu sa drugim članovima kraljevskih porodica u svetu, kao i sa rođacima trudimo se da predstavimo Srbiju u najlepšem mogućem svetlu kako i dolikuje. Trebalo bi da mi kao narod budemo jedinstveniji, mudriji i da strateški pristupamo rešavanju nagomilanih nacionalnih problema. Ne mislim da rešenje problema leži u velikoj snishodljivosti prema velikim silama, bile one sa zapada ili sa istoka. Moramo naći način da ih podstaknemo da zauzmu drugačiji stav prema Srbiji. Siguran sam da je to moguće.
O Šta je po vama najvažnije da Srbija uradi za svoju dijasporu ?
-Da obrati više pažnju na svoju dijasporu. Za početak, mi nemamo ni približno tačan podatak kolika je naša dijaspora, gde se ona nalazi… Zatim, trebalo bi ojačati vezu srpske dijaspore sa maticom a da to nisu jednom ili dva puta godišnje događaji na kojima se naš narod u dijaspori okupi. Moraju se stvoriti uslovi da se srpska dijaspora mnogo više uključi u tokove i procese koji se odvijaju u matici, kako bi se održao naš srpski identitet. Da se obezbede škole i časovi srpskog jezika za decu, udžbenici, jer znanje jezika je najvažnije. Ja nisam imao priliku da naučim srpski jezik kao mali, kao ni moja braća, jer nam je zbog naše majke, španske i brazilske princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance maternji jezik – španski. Aktivno učim srpski jezik koji je veoma težak i shvatam koliko bi mi bilo lakše da sam ga savladao u školskom dobu. Svakako niko ne može biti bolji i korisniji ambasador Srbije od našeg naroda koji živi u raznim državama u rasejanju.
O Kakav je stav Evrope i Amerike prema Srbiji, da li se malo promenio?
-Stav velikih sila je uvek onakav kakav njima odgovara. Ako vidimo šta se sve dešava na Kosovu i Metohiji, kako ostajemo bez svakog obrisa suvereniteta u svojoj južnoj pokrajini, kako se implementiraju odluke i dogovori, onda vam je jasno kakav je odnos i Amerike i Evrope prema Srbiji.
Ljubav naroda
O Šta najčešće, lično ili sa porodicom, doživljavate kada ste u susretu sa običnim ljudima?
-Dobijamo puno ljubavi od našeg naroda, puno osmeha, zagrljaja, reči podrške… Teško je to prepričati, ali ta srdačnost i taj odnos koji srpski narod ima prema dinastiji Karađorđević i nama lično je nešto što je zaista čast i privilegija, ali i obaveza i odgovornost.
O Šta mislite, da li Srbi vole kralja?
-Mnogi Srbi koje smo imali priliku da upoznamo imaju lep odnos prema monarhiji, i nekim, za njih lepšim vremenima, sećaju se priča svojih roditelja, baki i deka koji su živeli u Kraljevini i voleli kralja. Mislim da je to u genetskom kodu našeg naroda. Mislim da srpski narod ima poseban odnos i poštovanje prema kruni. To nisu uspeli da unište višedecenijskim propagandama, zabranama i progonom Karađorđevića sa ovih prostora. Kad sve to nije uspelo u Srbima da ubije ljubav prema kraljevini – kakav je onda odnos Srba prema instituciji kralja. Posebno me raduje sve veći broj mladih ljudi koji se interesuju i koji podržava krunu i dinastiju.
O Da li se sećate kada su vam i kako pričali istoriju vaše poorodice?
-Nažalost, uglavnom kroz poneku anegdotu mog oca, ali generalno veoma malo…I mislim da je to jedna od najvećih grešaka, koju se ja trudim da sada ispravim sa svojom decom. Stefan sa svojih nepunih 6 godina zna o istoriji svoje porodice, o svojim precima, o Srbiji… Mislim da je to od izuzetnog značaja za svakog Srbina, a posebno za nekog ko je član kraljevske porodice.
Jedna je frula zavela Boru Dugića pre šezdeset i kusur godina i od tada on i frula čine – jedno. Njegova frula svira savršeno i to nije zbog drveta. Frula se pravi od srednje mekog ili tvrdog drveta, i može da bude savršenog izgleda i boje, ali bez duha ona ne može da svira. Ljudski duh joj uliva moć da ona pusti čarobne tonove koji će sve koji ih čuju da zavede.
-Imao sam pet godina kada me je frula opila – kaže Bora Dugić . – Ujak mi je kupio jednu frulu i ona je postala istog trena najvažnija stvar u mom životu koja će uvek biti sa mnom.
O Konstruisali ste i svoju frulu?
– Moja frula je malo duža od obične i zvuči kao da ima i obou i flautu u sebi. Beskrajan je niz načina i drveta od kojih možete da napravite frulu. To je moje traganje.
O Kako se postaje najbolji?
– Najbolji se postaje veoma teško, jer svako želi da bude najbolji. Medjutim,najbolji će biti samo onaj, koji se rodi za to, koji voli to što radi i koji zna šta hoće.
O Šta vam kažu drugi klasični muzičari kad čuju kako izvodite Baha na fruli?
– Izvodim ga precizno, po Bahovim notama. To je to, samo su tonovi drugačiji. Svirao sam izmedju ostalih i čuveni Bahov “Badinerie” i kada se neka klasična kompozicija koja izvorno nije predviđena za neke instrumente, odsvira na fruli, recimo, to uglavnom oduševi slušaoce jer nisu imali priliku da čuju kompoziciju koju poznaju na drugi način.
O Zašto je frula magičan instrument?
-Uistinu je magična. Mislim zato što je jedan od najmanjih instrumenata, sa sedam rupica, ali koji se može pohvaliti da ima zapanjujuću pokretnost, brzinu i lepotu u svim laganim, srednjim tonovima i posebno brzim tempom.
O Sigurno ste probali i neke druge duvačke instrumente i kako vam ide?
-Da, probao sam maltene, sve duvačke instrumente. Svi oni imaju svoju priču, i svoju energiju i moć, ali su frula i flauta , bar za mene, najmoćnije i najčudesnije.
O Da li svirate za svoju dušu i šta volite sebi da odsvirate?
-Moja najlepša svirka je kada sam sam i kada dobijem inspiraciju. Za mene, to su najlepši trenuci kada se stvara novi zvuk. Tada uglavnom, komponujem razne melodije bilo kog porekla. I uživamu tome posmatrajući kako se nova melodija rađa i poput deteta raste i odrasta, postjući sve lepša i zrelija. Tako sam komponovao stotine kompozicija, brzih, setnih i primenjenih.
O Svirali ste u Torontu, svuda po Kanadi, u Njujorku, Čikagu, Africi, Australiji, Rusiji, Izraelu, Japanu, Evropi…Koji vam se koncert urezao u pamćenje?
-U nekom izvođačkom smislu i profesionalnoj satisfakciji bilo je to kada sam svirao u Sidnejskoj operi i „Site de la music“ u Parizu. Bilo je mnogo muzičkih putovanja i sva su ona ostavila dubok trag i snažne uspomene koje su sastavni deo mog bića.
O Da li frulu vole svi narodi ?
-Mislim da svi vole, jer prošao sam Zemlju uzduž i popreko i nisam primetio da neko beži od frule…
O Zašto nema frule u modernoj muzici?
-Muzika je večna i nema žanra koji jednostavno ne koristi muzičko nasleđe. Žanr ne odlazi od muzike koju publika voli.
O Da li mladi muzičari vide inspiraciju u fruli i da li vam se obraćaju za savet?
-Dosta naših mladića i devojaka, ali i iz drugih zemalja sveta, vole da slušaju frulu i sviđa im se način na koji izvodim određene numere koji oni poznaju…Privlači ih kada shvate da sve može da se odsvira na fruli, baš sve. Pitaju kako to postižem, da li se može na fruli odsvirati ovaj ili onaj zvuk i nota, pitaju gde da kupe frulu…
O Da li imate naslednika frulaša?
-Naslednika uvek ima, ali neće svi dosegnuti visine…
O Das li postoji neko mistično mesto gde volite da svirate frulu?
-Svako mesto je nova mogućnost da dobijemo energiju za neke nove zvukove koji će opet dalje kada se budu izvodili proizvoditi energiju koja će ljudima donostiti blaženstvo.
Ali, ako ste sa frulom jedno biće, svejedno je gde svirate – ona će uvek naći slušaoce. Frula je prvi instrument koji je čovek napravio i ona je večna.
